Otmica iz kolevke
13. Prvi trag – lažni broj
Put do istine bio je mukotrpan. Svesni su toga bili Radojka i Milutin Manojlović iz Sokobanje, koji tvrde da im je ćerka Nikoleta živa i da je ukradena posle porođaja. Manojlovići se zato pažljivo i detaljno podsećaju šta se dešavalo davne 1979. godine, kada je Radojka donela na svet blizance. Po zvaničnoj verziji, devojčica je umrla 16. maja.
Otac Milutin, koji je za vreme porođaja svoje supruge bio na odsluženju vojnog roka, a skinuo je uniformu dve nedelje posle tragičnog događaja, odmah je otišao u Specijalnu bolnicu za nedonoščad kod dr Stevana Dudića koji ga je, kako tvrdi, tešio time da su on i supruga mladi i da će imati još dece.
- Objašnjavao mi je da su deca u inkubatoru i da im se stalno kontroliše bilirubin, koji može u trenutku da se naglo uveća - priča Milutin Manojlović. - Tvrdio je da se devojčici upravo to dogodilo, u trenutku kada su se smenjivale medicinske sestre, pa u tom kratkom intervalu nije bilo kontrole. Ponovio je da ne bi bilo dobro da vidim telo i objasnio: "Kad skoči bilirubin, to je kao kad se topi sapunica u kadi. U trenutku smene sestara bilirubin je skočio i pojeo mozak!" Ruku na srce, nisam tada reagovao kako treba, jer da sam mogao da razmišljam, tražio bih da mi to i napiše. Drugo, svi znamo kako je tada bilo vreme, jer da sam bilo šta posumnjao sigurno bih završio u zatvoru.
Krštenicu ili smrtovnicu
Kada su se pomirili sa surovom činjenicom, Manojlovići su svoju roditeljsku pažnju skoncentrisali na dečaka. Pitali su lekare kako da ga neguju, jer se tvrdilo da je u teškom stanju. Rečeno im je da nema nekih garancija, bar dok ne prođe pubertet. Istovremeno, predloženo im je da promene sredinu i odu na more ili u banju.
Tada Manojlovići donose važnu odluku iz osnova menjaju život napustivši Beograd. Milutin se setio da ima nešto dedovine u Sokobanji, pa postaju stanovnici ovog turističkog mesta.
Mali Ljubomir odrastao je u Sokobanji i tek 1998. godine izvadio je novu krštenicu, kako bi dobio ličnu kartu, pasoš i vozačku dozvolu. Međutim, ta krštenica je roditeljima bila neobična po tome što u njoj nije bilo njihovih matičnih brojeva i što je godište oca Milutina promenjeno, pa je učinjen deset godina starijim.
U jesen 2001. godine Ljubomir je odlučio da se profesionalno bavi fudbalom, zbog čega mu je bila potrebna i detaljna dokumentacija o zdravstvenom stanju. Posle toliko godina, bila je to prilika da Manojlovići zavire i u dokumentaciju o svojoj umrloj Nikoleti.
U SO Savski Venac majka je zatražila krštenice za oba deteta. Za Ljubomira je dobila ovaj dokument 21. novembra, dok je za drugu morala da dođe sutradan.
- Međutim, tog narednog dana devojka za šalterom saopštila mi je da ne može da mi izda krštenicu devojčice. Na ekranu kompjutera bila je ispisana naznaka da se ta krštenica ne može izdati bez sudskog naloga! - predočava Radojka Manojlović. - Onda sam zatražila smrtovnicu, ali su rekli da ne mogu dati ni nju! Počela je rasprava, umešali su se i drugi, pa su na kraju odlučili da mi ipak izdaju krštenicu.
Dva sumnjiva detalja
Manojlovići su u toj krštenici zapazili dva, za njih sumnjiva i neobična detalja. Prvi, da je Nikoleta rođena u 22.51 sat, iako je u protokolu "Narodnog fronta" pisalo 22.05, dok Radojka tvrdi da bi sigurno zapamtila da je porođaj trajao čitav sat. Drugi, za Manojloviće još drastičniji detalj je naknadna zabeleška da je Nikoleta umrla i da je njena smrt zavedena u matičnoj knjizi umrlih za 1979. godinu, pod brojem 2.222.
Medutim, proverom su utvrdili da je pod tim brojem u knjizi umrlih evidentiran odrastao covek, koji je umro u "Narodnom frontu", a ne u Bolnici za nedonoščad!
Broj 2.222 je broj protokola porođaja u "Narodnom frontu", a broj potvrde o smrti iz Bolnice za nedonoščad, koju je potpisao dr Aleksandar Marjanović, sa pečatom prijemne ambulante i bez ikakvog podatka o tome da li je bilo toliko pominjane obdukcije 2.156. Pod tim brojem se u knjizi umrlih nalaze podaci o bezimenom ženskom detetu Radojke i Milutina Manojlovića.
Naravno, ovakva otkricća su dodatno uznemirila Manojloviće, pa su otišli i do Bolnice za nedonoščad, sadašnji Institut za neonatologiju i zatražili dokument o svojoj devojčici, onako kako se to čini za bilo koje dete.
Dobili su već pomenutu potvrdu da je devojčica otpuštena 25. juna 1979. godine, istog dana kada i dečak. Mogućnost da se radi o nesrećnom permutovanju utoliko je manja što je dečak zaveden pod brojem 599, a devojčica pod brojem 600, kako i piše na potvrdi.
Manojlovići zato sada poseduju dva dokumenta iz iste ustanove - staru potvrdu da je dete umrlo u Bolnici za nedonoščad i novu da je dete te iste, 1979. godine, otpušteno iz te iste bolnice. Razmišljali su o mogućnosti da se u pitanju administrativna greška, ali Milutin Manojlović kaže da se ne radi o jednoj, vec o nizu manjih i većih grešaka, što je previše za tek rođeno dete.
Istovremeno, Milutin Manojlović danas veruje da je neko u Specijalnoj bolnici za nedonoščad nameravao da mu uzme i sina Ljubomira.
Dečaku ipak bolje
Od samog početka dobijali smo informacije da muško dete nije dobro. Dr Dudić je to ponavljao i po mom izlasku iz vojske, pošto nam je već saopšteno da je devojčica umrla - tvrdi Milutin. - Pri drugom susretu govorio je da je dečak izoblicen, da mu je u glavi sukrvica i da već nema pola mozga! Predlagao nam je injekciju, da "skratimo muke".
Milutin kaže da je to odbijao govoreći da će, pošto mu je jedno dete umrlo, ovo drugo čuvati "onakvo kakvo mu je Bog dao". Otac veruje da je ta njegova upornost bila u direktnoj vezi sa povoljnijim informacijama o stanju dečaka, koje su počele da stižu narednih dana.
Zato on danas posebnim očima gleda i na epikrizu bolesti, ispod koje su imena dr Dudića i dr Slobodanke Ilić, tada načelnika odeljenja, a danas direktora Instituta.
U prvom delu epikrize konstatuje se da je dete primljeno u teškom stanju i to se potkrepljuje podacima o skromnoj oceni novorođenčeta, sniženoj temperaturi, mlitavosti, podrhtavanju, natečenoj modroj koži, ubrzanom disanju i, što je najvažnije, smanjenom kalcijumu i uvećanoj koncentraciji bilirubina koji može izazvati encefalopatiju. Na to upućuje i prisustvo krvi i belančevina u likvoru, moždanoj tečnosti. Zato je dete prvog dana primilo transfuziju, četvrtog mu je menjana krv, imalo je foto-terapiju i primalo je kiseonik. Ostali nalazi bili su dobri.
Roditeljsku sumnju izaziva drugi deo epikrize, za koju Manojlovići veruju da je dopisan naknadno. Tu se konstatuje da je faza oporavka bila primetna u četvrtoj nedelji, dakle pre nego što se otac vratio iz vojske, pa je nejasno zašto mu je predlagano da digne ruke od deteta u trenucima kada je nastupalo poboljšanje. Manojlovićima je nejasno je i to zašto je i na osnovu kojih nalaza dete pri kraju boravka u bolnici dobilo još jednu transfuziju, ako je imalo 4,5 miliona krvnih zrnaca, što je u granicama normale.
Nejasno je Radojki i Milutinu Manojloviću zbog čega je konstatovano da je majka "održala laktaciju" i da "treba nastaviti sa dojenjem", kad je ona izgubila mleko 40 dana ranije, posle vesti o smrti kćerke, a sumnju im izaziva i terapija preporučena pri otpuštanju, koja se svela na mleko, vitamine i gvožde - za pacijenta koji je bio "otpisivan".
Zato Manojlovići misle da je ovako sročen drugi deo epikrize trebalo da opravda drastične predloge dr Dudića i da ih nekako pomiri sa zdravstvenim stanjem deteta, koje se pokazalo daleko boljim.
"Otpisani" dečak je danas kršan momak, visok 185 cm, student fizičke kulture i aktivan fudbaler. Ima mlađeg brata Dragana (21).
Greška
Na javne prozivke Manojlovića usledilo je ubrzo i reagovanje iz Instituta za neonatologiju, nekadašnje Specijalne bolnice za nedonoščad u Beogradu, u kome se kaže da je došlo do greške, odnosno da je u spornoj potvrdi mrtva beba greškom proglašena za živu.
Miša Ristović
Nastavak
BLIC, 12.8.2002. / izvor
Sve više roditelja koji su u bolnicama obavešteni da su njihova novorođenčad umrla, sumnjaju da su prevareni
Nesklad u papirima, nada za 300 porodica
BEOGRAD - Nakon što je Milutin Manojlović iz Niša objavio da je svoju ćerku, rođenu 5. maja 1979, a proglašenu mrtvom 16. maja iste godine, pronašao "živu i zdravu u Beogradu", roditelji koji sumnjaju da su njihova novorođenčad zaista poumirala u bolnicama počeli su pravu opsadu opštinskih i matičnih službi širom Srbije.
Manojlović je istragu počeo dokumentom kojim se potvrduje smrt deteta, a na kome je našao podatak da je dete umrlo kod kuće. On kaže da je dete bilo u bolnici od koje je i dobio obaveštenje da je beba preminula. Taj detalj je kod njega pobudio sumnju u smrt deteta i nadu koja ga 23 godine nosi da traži svoju ćerku.
Usled, kako se ispostavilo, postojanja velikog broja sličnih neusklađenosti u dokumentima o smrti novorođenčadi do kojih su i ostali roditelji došli, njihova sumnja, kako kažu, nije bez osnova. Trenutno u Srbiji oko 300 porodica pokušava da pronikne u stvarnu sudbinu svojih beba, proglašenih za umrle u srpskim bolnicama.
| Uvid u knjige, po zakonu, svima dostupan
Načelnik matične službe opštine Savski venac Gordana Milanović kaže za "Blic" da je procedura prijavljivanja dece jasna.
- Bolnica šalje prijavu o rođenju opštini, ona je dalje prosleduje MUP- u, koji određuje matične brojeve i vraćaju je opštini tako da to predstavlja osnovni dokument za upisivanje u matične knjige rođenih - kaže Milanovićeva i dodaje da se u matičnu knjigu umrlih dete upisuje "iskljucivo na osnovu potvrde o smrti koja dolazi iz bolnice".
Svi podaci umrlog deteta se, kako kaže šef odseka za lična stanja građana u Svaskom Vencu Milica Novaković, prepisuju iz matične knjige rođenih, pa je nejasno zašto je u slučaju Bogojevića, na primer, prema njihovim dokumentima, dete prvo upisano u knjigu umrlih.
Roditelji, objašnjava Milica Novaković, ne mogu da dobiju dokumenta, jer deci nisu odredili ime, pa se opština na taj način štiti da ne dođe do neke zloupotrebe sa izdatim izvodima. Sudska zabrana izdavanja izvoda ovim roditeljima, tvrdi Novakovićeva, "ne postoji, tako da su ona dostupna svima, ukoliko podnesu zahtev za izdavanje i sačekaju do 30 dana, što je rok da ih opština izda"" |
Arta i Nikola Šegrt, na osnovu dokumenata koje su uz puno muka uspeli da prikupe, sumnjaju da njihovo dete, rođeno 26. oktobra 1993. godine u Ginekološko-akušerskoj klinici u Višegradskoj ulici u Beogradu, nije zaista preminulo posle četiri dana, kako stoji u nalazima lekara. Sumnju potkrepljuju činjenicom da u opštini Savski venac ne mogu da dobiju izvode niti iz matične knjige rođenih, niti iz knjige umrlih. Takođe, kako tvrde, iz bolnice ne mogu da dobiju ni istoriju bolesti deteta za koje se tvrdi da je umrlo od meningitisa.
- Dete je rođeno zdravo, bez ikakvih problema, a onda su lekari odjednom rekli da je mrtvo. U tom strašnom trenutku doktor nas je čak "tešio" time da je "bolje što nije preživelo", pošto je on, navodno, napipao da mu je jedan bubreg zakržljao. Rekao nam je još da smo mladi, da ćemo imati još dece i da je bolje da to dete i ne vidimo. Na naše insistiranje da ga ipak vidimo, objasnili su nam da je dete i dalje u njihovoj nadležnosti i da u takvim slučajevima bolnica obavlja sahrane, a supugu su odmah otpustili iz bolnice - kaže za "Blic" Nikola Šegrt.
Imaju pravo da sumnjaju, dodaje Nikola, jer su im "sva vrata u opštini i bolnici zatvorena", a u JKP "Pogrebne usluge", koje i obavljaju sahrane za bolnice, o njihovom detetu "ne postoji bilo kakva evidencija".
Na zatvorena opštinska i bolnička vrata naišli su i Olivera i Saša Bogojević. Olivera je 25. avgusta 1993. godine rodila blizance, ali joj je jedno dete umrlo sutradan. Izvodi iz matičnih knjiga rođenih i umrlih, koje je nakon mnogo muka uspela da pribavi, kako kaže, potpuno su nejasni, jer je za mrtvo dete upisan različit matični broj u izvodu umrlih od onoga u izvodu rođenih. Naime, živo i mrtvo dete imaju isti matični broj u matičnoj knjizi rođenih.
- Potvrdu o smrti nemam i kako kažu u opštini, nemaju je ni oni. Od "Pogrebnih usluga" sam dobila zvanican dopis u kome potvrđuju da nemaju nikakav dokaz o sahranjivanju mog deteta - kaže Olivera Bogojević i dodaje da je posebno nelogično to što su oba deteta prijavljena na jednoj listi, a što se obično za svako dete radi posebno.
Da njihovi blizanci, rođeni 13. oktobra 1994. godine u pančevačkoj bolnici, nisu zaista preminuli, na osnovu, po njima, "nelogičnih" dokumenata, sumnjaju i Olivera i Goran Nešić. U potvrdi o smrti stoji da su deca iz bolnice otpuštena kući, što, kako tvrde Nešići, nije tačno. Uz to, prema izveštaju JKP "Pogrebne usluge" iz februara ove godine, deca su kremirana 21. oktobra 1994. godine, a prema drugom, od pre mesec dana, da je jedno kremirano 28. oktobra, a drugo 11. novembra 1994. godine.
Otmica iz kolevke
12. Našli svoju kćer
Ovogodišnji Uskrs obeležen je u Sokobanji neverovatnim dogadajem. U lokalnoj crkvi krštena je kao član sokobanjske porodice Manojlović devojka Nikoleta, za koju tvrde da je njihova ćerka za kojom su tragali 23 godine, od trenutka kada im je u beogradskoj Bolnici za nedonoščad (danas Institut za neonatologiju) saopšteno da im je 11 dana po rođenju blizanaca devojčica umrla.
Da li je u pitanju sudbina ili igra slučaja, tek, Vaskrs je pao baš na 5. maj, dan kada je devojčica Manojlovićevih bila rođena. Tako je devojka koju smatraju Nikoletom u Sokobanji istovremeno proslavila i rođendan, zajedno sa Ljubomirom Manojlovićem, koji bi trebalo da joj je brat blizanac, pet minuta stariji od nje.
- Mi smo tražili i našli svoje dete koje nam je bilo ukradeno po rođenju, ali na tome nismo stali. Podneli smo krivičnu prijavu protiv konkretnih ličnosti za koje s razlogom verujemo da su organizovale i sprovele krađu, mada vidimo da se nadležni time ne bave sa posebnom revnošću - kaže Milutin Manojlović. - Što se nas tice, mi smo dete pronašli. Ali, javilo nam se mnogo drugih porodica kojima se dogodilo nešto slicno.
Telegram o smrti devojčice
Ubeđeni da su otkrili životnu istinu, Radojka (44) i Milutin (44) Manojlović iz Sokobanje, vlasnici tamošnje male kafeterije "M", još 12. decembra prošle godine podneli su Opštinskom javnom tužilaštvu u Sokobanji privatnu tužbu protiv N. N. počinioca zbog krivičnog dela iz člana 117, stav 1, KZ Republike Srbije.
- Dana 29. decembra 1977. godine u Beogradu Radojka i ja smo sklopili brak, a 5. maja 1979. godine ona je rodila blizance u bolnici "Narodni front". Muško dete je rođeno u 22 časa, a žensko u 22.05 - ističe Manojlović u svojoj tužbi. - Kao nedonoščad, bebe su prebačene 7. maja iste godine u Bolnicu za nedonoščad u ulici Cara Hajla Selasija 26. Suprugu koja se nalazila u kući mojih roditelja, majke Darinke i sada pokojnog oca Ljubomira Manojlovića, sa kojima je živela i moja polusestra Zora Nešović-Čizmaš u Beogradu, obavestila je moja majka 16. maja da joj je ćerkica umrla.
- U isto vreme, kako Manojlovići navode u tužbi, muško dete je po tvrdnjama lekara bilo u vrlo kritičnom stanju. Međutim, 25. juna 1979. godine dečačić je otpušten iz bolnice, sa težinom od 2.800 grama i sa preporukom dr Stevana Dudića da napustimo Beograd i živimo sa detetom u nekoj banji ili na moru - piše Milutin Manojlović u tužbi.
Manojlovići u tužbi predočavaju i da je u međuvremenu, posle dosta godina, nihov sin Ljubomir počeo profesionalno da se bavi sportom, pa je nedavno bilo neophodno da mu se iz bolnice izvadi istorija bolesti.
- Sakupljajući dokumentaciju za Ljubomira došli smo do podatka da je žensko dete, kršteno Nikoleta, živo, zdravo i teško 3.200 grama, otpušteno iz bolnice istog dana kad i Ljubomir, tj. 25. juna 1979. godine! - tvrde Manojlovići u tužbi.
U međuvremenu je zamenik OJT iz Sokobanje Branislava Anđelković ustupila u dalju nadležnost Opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu krivičnu prijavu porodice Manojlović "s obzirom na to da iz prijave proizlazi da je označeno krivično delo promena porodičnog stanja iz člana 117, stav 1, KZ RS izvršeno na području grada Beograda". Posle "šetnje" prijava je konačno pristigla do Drugog opštinskog tužilaštva u Beogradu, a Manojlovići je potom preciziraju sa konkretnim imenima.
Otpuštena zdrava i čitava
Kako je došlo do ove velike ujdurme koja je prerasla u do sada nečuveni skandal?
Pre svega, Manojlovićima je velike sumnje izazvala upravo pomenuta potvrda, izdata 3. decembra prošle godine od strane Instituta za neonatologiju:
"U našu ustanovu primljeno je dete Manojlović, žensko, mat. br. 600, od majke Manojlović Radojke i oca Milutina, rođeno u GAB Beograd dana 5. 5. 1979. god. Primljeno 7. 5. 1979. a otpušteno 25. 6. 1979."
Sudeći po tom dokumentu, devojčica nije umrla 16. maja, kako je u ono vreme u toj istoj bolnici napisano u potvrdi o njenoj smrti. Naprotiv, ona je, po navodu iz potvrde, 40 dana kasnije otpuštena živa!
U pomenutoj potvrdi inače postoji još samo jedna i te kako čudna rečenica:
"Zbog tehničkih nemogućnosti nismo u mogućnosti da vam damo detaljniju informaciju."
U porodičnom domu Manojlovića posle dobijanja ove potvrde više nije bilo mira. Radojka i Milutin ne mogu noćima da spavaju. Ljubomir Manojlović (22), brat blizanac umrle (ili nestale) Nikolete, koji svom snagom pomaže roditeljima u traganju za istinom o izgubljenoj sestri, sa ogorčenjem tvrdi da za Nikoletu nikad nisu dobili epikrizu bolesti, te nemaju ni dokument o tome šta se s njom događalo pre nego što je navodno umrla.
- Ali, u bolničkoj knjizi Instituta za neonatologiju video sam da pored "ženskog deteta Manojlović" stoji oznaka "b. o.", što znači da je bila dobro, uz napomenu da je otpuštena sa težinom od 3.200 grama - tvrdi Ljubomir.
Početak ove gotovo neverovatne priče datira od kada su se Radojka, rukometašica iz Benkovca, i Milutin, fudbaler Galenike, sreli, zavoleli, venčali i nastavili da žive u Beogradu. Dok je on bio u vojsci, ona je čekala bebu.
Njihova velika nevolja bila je u tome što su imali najnepovoljniju kombinaciju rezus-faktora jer je njen bio negativan, a njegov pozitivan. Dodatni problem bio je u tome što tada nisu obavljani pregledi ultrazvukom, pa Radojka nije znala da nosi blizance.
Decu nije videla
- Tek kad se rodio dečak, u GAK "Narodni front" dr Dušan Stanojević je shvatio da postoji i drugo dete - priča Radojka. - Povikao je: "Napni se, ženo, još jednom!" i ubrzo je rođena i devojčica. Htela sam da vidim koje je muško a koje žensko, a oni su uzvratili: "Ljubi, ljubi, brzo, mali su, moraju u inkubator!". To je bio moj jedini susret s devojčicom.
U protokolu porođaja "Narodnog fronta" zapisano je da je porođaj obavljen 5. maja 1979. godine. Dečak je rođen u 22.00, sa 1.750 grama. Devojčica je rodena u 22.05, sa 1.650 grama. Porođaj je bio normalan, starost trudnoće procenjena je na 34 nedelje.
Dva dana kasnije deca su prebačena u Specijalnu bolnicu za nedonoščad. Majka je nekoliko dana zadržana u "Narodnom frontu", a potom je požurila da ih prijavi matičaru u SO Savski venac. Bile su joj potrebne krštenice da bi suprug, kao hranilac porodice, ranije bio pušten iz vojske.
Decu nije mogla da vidi, a informacije o njima dobijala je preko roditelja svog supruga. Bile su šture i nepovoljne. Javljano je da decak nije dobro. Devojčica nije pominjana. Dobila je uput 14. maja da kao majka dojilja ide u Bolnicu za nedonoščad, gde se izmuzavala u laktarijumu, ali kontakt s decom nije imala.
Onda joj je svekrva pokazala telegram u kojem je pisalo da je devojcica umrla 16. maja. Pala je u nesvest. Mleko je presahlo.
- Stigao sam iz vojske dve nedelje kasnije. U međuvremenu moj otac je otišao da sa lekarom odeljenja dr Stevanom Dudićem razgovara o okolnostima pod kojima je devojčica umrla - priča Milutin Manojlović. - Lekar mu je u hodniku u prolazu rekao da je dobila izliv krvi u mozak. Na očev zahtev da preuzme telo radi sahrane, dr Dudić je odgovorio da je telo u lošem stanju i da bi prizor bio potresan. Naglasio je da treba obaviti i obdukciju i da će sahranu na uobičajen način obaviti Bolnica.
Miša Ristović
Nastavak
DNEVNIK, 11.8.2002. / izvor
I deca stigla na berzu
Baba učestvovala u prodaji unuke?
Od trenutka kada je Nikoleta pronađena, pod imenom Violeta, u porodičnu kuću Milutina Manojlovića stiglo je čak 300 porodica iz cele Srbije i Vojvodine, sa nadom da će bar deo njih naći svoje, davno „preminule” bebe
Afera o krađama dece i dalje je u toku, jer su se na pragu istine, obmana i laži našle mnoge porodice iz cele Jugoslavije. Priče su slične, a potraga za navodno umrlim detetom, sestrom ili bratom dovele su sve ove porodice na ista vrata. Vođa istrage je Milutin Manojlović iz Sokobanje, koji je nakon 23 godine pronašao svoju kćer Nikoletu. Za njegovim slučajem klupko se
odmotalo, da bi razne prljave radnje izbile na svetlost dana. Od trenutka kada je Nikoleta pronađena, pod imenom Violeta, u porodičnu kuću Manojlovića stiglo je čak 300 porodica iz cele Srbije i Vojvodine, sa nadom da će bar deo njih naći svoje davno “preminule” bebe.
Da bi se dokazala krađa novorođenčeta i uz to postojanje organizovanog kriminala trgovine decom na ovim prostorima, potrebno je imati dokaze. Nije dovoljno pronaći dete i analizom DNK utvrditi očinstvo. Javno tužilaštvo traži mnogo više.
Ovim putem želim da vam zahvalim na dobro odrađenom novinarskom poslu, što su čitaoci i šira javnost mogli da se informišu o trenutno aktuelnoj problematici u ovoj našoj ne tako velikoj Srbiji a i šire. Problem trenutnog društva: "Kako se kradu bebe u Srbiji", o čemu ste vi pisali u 2273. broju od 10. avgusta ove godine, još niko nije prihvatio za ozbiljnu tematiku.
Sudeći po interesovanju ljudi sa istim i sličnim tragedijama „umrlih“ beba iz raznih krajeva Vojvodine, Srbije i inostranstva, sve je manje sumnje da se ne radi o slučajnostima, već o
dobro organizovanoj praksi, koja je trajala i traje. Nailazi se na manipulacije sa dokumentima u nadležnim matičnim službama, opštinama, bolnicama...
Kazivanje Snežane Knežević, kojoj je po rođenju „umrla“ sestra bliznakinja, ima isti epilog kao priča bračnog para Manojlović iz Sokobanje. Nakon 36 godina sumnje, traganja i neverice, pronašla je svoju sestru, koja, kako ona tvrdi, živi u Pančevu.
Učiteljica i nastavnik, dvadesetšestogodišnja Mirjana i njen godinu dana stariji suprug Mladen Milanović, s nestrpljenjem i pritajenom radošću su čekali kraj septembra te, sada već daleke, 1975. godine. Mladen se nadao da će mu Bog ispuniti želju da desetomesečna Slavica dobije brata, a on sina. I, naravno, da bude zdrav. Bilo je jasno da ova beba nije kao ćerka požurila da ugleda svet već posle sedam meseci od začeća. A i Mirjana je trudnoću iznela bez teškoća. Jedina Mladenova "briga" je bila kad će da počne nazdravljanje, a Mirjanina kako će organizovati život sa dve bebe u kući i ko će da ih pazi kad ona posle tromesečnog porodiljskog odsustva bude morala da se vrati u učionicu.
Mirjana celu noć kao u bunilu. Grudi nabrekle, mleko pritislo, a bebu niko ne donosi na podoj. Ujutru, vidi, na ruci nema trake sa brojem. Ne zna ni kad, ni ko je to skinuo. Prolazi jutro, podne... Uveče se osmelila, ustala iz kreveta i pravo u sobu gde sede sestre i lekari. S vrata pita:
– Sveća koju sam palila za njega, uvek se gasila – kaže Mirjana.