POČETNA STRANA KONTAKT POSTOJEĆI KOMENTARI Vaš komentar VESTI: 2023 2022 2021 2020 2019 2018 2017 2016 2015 2014 2013 2012 2011 2010 2009 2008 2007 2006 2005 2004 2003 2002 ZATAŠKANO: 2001 1998 1996 1972 Izvoz beba LITERATURA STATISTIKA AKTI |
Vesti / Avgust 2002
ILUSTROVANA POLITIKA, 31.8.2002. / izvor Pisma uredništvu Krađa beba u Srbiji Poštovana redakcijo,
Matična služba Skupštine opštine Savski venac kao i bolnica "Narodni front", posebno u mom slučaju (brata koji sada ima 26 i uskoro puni 27 godina i koji slobodno i bez ikakve sumnje šeta ovim gradom), žmure, negiraju činjenice a naravno ne daju ništa od dokumenata na uvid na koje svaki građanin ove zemlje, to je svima bar jasno, ima pravo.
Sve bi bilo u najboljem redu kada bi roditelji mogli da podnesu zahtev (ili bolje rečeno uspeju da podnesu) jer ih služba za prijem pošte jednostavno ne zavodi u knjigu protokola već ih samo prima bez protokolnog broja (što u zakonu i praksi nije isto).
Skupština opštine Savski venac, tačnije opštinska matična služba, jedno javno priča a u praksi drugačcije radi. Koliko su podaci tačni i precizni u to sam se i sama uverila, a i mnoge porodice koje imaju isti problem u celoj Srbiji, a naročto u SO Savski venac, gde se vidi očigledan nesklad izmedu javnih izjava i prakse u radu.
Da li se bilo ko iz tog lanca kriminala, od trenutka oduzimanja maloletnog lica (bebe) i promene porodičnog stanja, proglašavanja nepoznate smrti, promene identiteta deteta, i kupovina (papirnatih roditelja) pitao da to dete jednog dana, ipak, ne učini nesvesni greh prema sebi, a i prema drugima upoznavanjem i spajanjem sa "svojom" ili "svojim" krvnim srodnikom i ko za to delo treba da odgovara? Ili ćemo i dalje žmureti i negirati činjenice koje su očigledne, ili će pak neko reagovati, jer ova zemlja nema toliko potomaka da bi tri stotine porodica bilo nezamerivo male da bi se bilo ko zbog njih deranžirao.
S velikim poštovanjem,
BEOGRAD (Beta) - Živan Agatonović, jedan od roditelja koji je optužio kragujevački KBC za nestanak svog deteta, izjavio je juče da postoji 20 porodica s "potpunom dokumentacijom, koja potvrđuje da su bebe otete od roditelja u toj bolnici, uz lažna objašnjenja da su umrle na porođaju. Agatonović je rekao da su sve životne priče roditelja veoma slične, posebno po postupcima i načinu na koji su bebe oduzete od roditelja. TV Kragujevac u petak je emitovala emisiju "Gde su naše bebe?" u kojoj je pet porodica optužilo KBC da je izdao lažnu i nepotpunu dokumentaciju, proglašavajući njihovu decu mrtvom. Oni smatraju da su njihova deca prodata.
KRAGUJEVAC (Beta) - Jedan od roditelja koji je optužio Kliničko-bolnički centar u Kragujevcu za nestanak svog deteta, Živan Agatonović, izjavio je juče da postoji 20 porodica s potpunom dokumentacijom, koja potvrđuje da su bebe otete od roditelja u toj bolnici, uz lažna objašnjenja da su umrle na porođaju. Agatonović je rekao da su sve životne priče roditelja veoma slične, posebno po postupcima i načinu na koji su bebe oduzete od roditelja. Televizija Kragujevac emitovala je u petak emisiju "Gde su naše bebe?" u kojoj je pet porodica optužilo KBC da je izdao lažnu i nepotpunu dokumentaciju, proglašavajući njihovu decu mrtvom. Oni smatraju da su njihova deca prodata. Tri porodice, koje sumnjaju u tačnost dokumentacije koju su dobili nakon rođenja i navodne smrti svoje dece, podnele su krivične prijave protiv nadležnih iz KBC zbog "promena porodičnog stanja" i "oduzimanja maloletnog deteta", ali su prijave odbačene zbog zastarelosti. Deca čiji roditelji sumnjaju da su prodata rođena su izmedu 1974. i 1987. godine. Opštinski javni tužilac Kosara Radovanović izjavila je novinarima da jedino što roditelji mogu da urade je da se obrate zdravstvenom inspektoru Ministarstva zdravlja koji ima ovlašćenja da prekontroliše celu dokumentaciju. U slučaju da inspektor utvrdi neke nepreciznosti, prema rečima Kosare Radovanović, roditelji mogu da traže naknadu štete. Agatonović tvrdi da roditelji ne priznaju zastarelost kod tako osetljivog slučaja, kao što je oduzimanje deteta.
Živan Agatonović, jedan od roditelja koji je optužio kragujevački Kliničko-bolnički centar za nestanak svog deteta, izjavio je u četvrtak da postoji 20 porodica s "potpunom" dokumentacijom koja potvrđuje da su bebe otete od roditelja u toj bolnici uz lažna objašnjenja da su umrle na porođaju. Agatonović je rekao da su sve životne priče roditelja veoma slične, posebno po postupcima i načinu na koji su bebe oduzete od roditelja. Opštinski javni tužilac Kosara Radovanović izjavila je da jedino što roditelji mogu da urade jeste da se obrate zdravstvenom inspektoru Ministarstva zdravlja koji ima ovlasćenja da prekontroliše celu dokumentaciju. U slučaju da inspektor utvrdi neke nepreciznosti, roditelji mogu da traže naknadu štete. Agatonović je naveo da će svi roditelji koji sumnjaju u verodostojnost dokumentacije KBC zahtevati od nadležnih službi da im omogući pristup svim potrebnim informacijama.
KRUŠEVAC - Svojoj prvorođenoj devojčici, za koju su mi rekli da je preminula, nikad sveću nisam zapalila. Svoje čedo mrtvo nisam videla. Sve se u meni bunilo pri pomisli da nije medu živima.
- U toku trudnoće nisam imala komplikacija. U bolnicu sam primljena 28. avgusta i sve do porođaja sam isključivo pila tecnost. Bila sam iscrpljena, ali dovoljno bistrog uma da vidim svoju bebu lepe, zdrave kože. Jedino se bila nagutala plodove vode - dobro se i danas seća Mirjana. U protokol je, pod brojem 1.891 (ili 1.991, jer je druga cifra prepravljana), upisan datum rođenja 3. septembar, datum smrti 4. septembar, a u poslednjoj koloni je neko parafom overio da je dete 6. septembra primilo vakcinu! Beba je bila teška 3.000 grama, dužine 52 centimetra. Međutim, i datum rođenja je prepravljen.
Mirjana se tačno seća da joj je tužna vest o navodnoj smrti deteta saopštena između devet i 10 časova, dok je u zvaničnim knjigama kao vreme smrti zavedeno 16.20 casova. Jevtići imaju sina i ćerku. Iz Odeljenja za opštu upravu, skupštinske i zajedničke poslove pri SO Kruševac odgovaraju da dostavljaju traženo, osim potvrde o smrti deteta. Dokumentacija u bolničkoj administraciji se posle pet godina ne čuva. Jevtići su slučaj prijavili u SUP.
Da li su mnoge tek rođene bebe ukradene i prodate, ili su zaista umrle zbog toga što su bile slabašne i nemoćne da se prilagode životu van majčine utrobe? Ovo je pitanje kojim je otvorena, u najvećem broju slučajeva, nepotvrđena priča ožalošćenih roditelja o masovnoj krađi i prodaji žive i zdrave tek rođene dece iz porodilišta. OPTUŽBE: To je ozbiljna namera da se stvori uverenje da su pojedini dokazani primeri krađe beba opšte pravilo, kao i da se formira čvrsto uverenje da u državnim porodilištima rade "monstrumi u belim mantilima" i da za bebe nema odbrane od "bele mafije". Da je to tako, potvrđuje kazivanje primarijusa Slobodana Kostića, neonatologa na Neonatološkom odeljenju Instituta za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Srbije u Beogradu, u Višegradskoj ulici. Na račun ovog lekara nedavno su porodice Vučković i Bogojević u medijima iznele sumnju da im je, pre desetak godina dao lažnu informaciju o smrti njihove tek rođene dece. Pri tom, ni roditelji ni novinar nisu došli kod ovog lekara da se obaveste o činjenicama. - Posle objavljenog teksta u novinama, u kojem sam imenovan kao lekar koji je majkama doneo vest o tragičnoj smrti tek rođenih beba, pronašao sam kompletnu dokumentaciju o bebama porodica Vučković i Bogojević, koje su tada umrle. To su slučajevi koji su se dogodili 1991. i 1993. godine - kaže prim. dr Kostić. Potsećanja radi, Ljilja Vučković je rodila 15. oktobra 1991. godine u 16.30 (sedam nedelja pre termina zbog prsnuća vodenjaka) dete teško 2.050 grama. Zbog mnogobrojnih faktora rizika koji su bili trtirani i tokom trudnoće, a posebno zbog nedostatka plodove vode koja štiti novorođenče, dete je bilo ugroženo i odmah po rođenju smešteno je na intenzivnu negu uz intenzivnu terapiju. Svi pokušaji lekara da bebu prilagode spoljnim uslovima života bili su uzaludni i ova prevremeno rođena beba preminula je u 14. satu života, 16. oktobra u 6 časova. Uzroci smrti su potvrđeni patohistološkim pregledom i rezultatima. - Konstatovao sam smrt deteta sa ekipom u kojoj su bile dve više medicinske sestre sa intenzivne nege. Pravilo je da lekar konstatuje smrt, piše sprovodnicu leša i popunjava dokumentaciju za opštinu, a glavna sestra sa ostalim osobljem organizuje dalju proceduru do obdukcije, gde se utvrđuje uzrok smrti deteta - objađnjava primarijus Kostić.
Porodica Vučković je dobila obdukcioni nalaz koji se, prema svetskim pravilima, smatra dovoljnim dokazom o nečijoj smrti.
PATNJA: - Zbog senzacionalističkih vesti, u kojima nas u novinama obasipaju u poslednje vreme, od pre godinu i po dana tražimo od roditelja da na otpusnim listama (umrlicama) daju izjavu da li hoće ili ne da preuzmu leš svoje mrtve bebe. u ovom periodu se samo nekoliko roditelja opredelilo za tu mogućnost i da je sahrane uz verske obrede. Ostali nisu želeli da preuzmu njihova tela, već su ih ostavili ovde - kaže prof. dr Slavka Durutović-Gligorijević, specijalista neonatologij, načelnik Odeljenja za novorođenu decu. Pokušavajući da objasni kakvi su motivi roditelja koji iznose sumnje da su njihove umrle bebe možda ostale u životu, dr Gligorijević kaže da "prevremeni porođaj za majku, pored straha za svoj život i život deteta, predstavlja poseban osećaj. Majka ima osećaj krivice zbog toga što nije uspela da donese dete i rodi ga živo i zdravo. Njene emocije su jako izražene i često nije sposobna da prihvati pravu istinu o životnim sposobnostima svog prevremeno rođenog deteta. Pedijatar je u posebnoj situaciji, jer istinu treba da saopšti i majci i ocu, ne samo biranim rečima već da ima u vidu i mogućnost pojave takozvane postpatralne psihoze kod majke (nemogućnost kontrolisanja svojih osećanja sa nanošenjem zla sebi) - objašnjava dr Gligorijević. - Na Institutu za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Srbije u 2001. godini na Odeljenju za novorođenu decu rodilo se 6.902 dece iznad jednog kilograma težine posle 28 nedelja trudnoće. Smatramo da su priče o trgovini bebama i njihovim organima zlonamerne i senzacionalističke. Zato je neophodno da se osnuje lekarska komora u kojoj će se takve stvari rešavati - kaže dr Gligorović. Beba Vujošević
- Došla sam da vidim decu i pitala sestru da li mogu da dovedem muža da ih vidi i on. Izašao je doktor Kostić i grubo me pitao šta ja tražim tu jer mi je žensko dete umrlo, i da treba da budem srećna ako mi drugo dete preživi i bude normalno. Sutradan su me otpustili iz bolnice u kojoj mi je zabranjen ulaz sledećih 26 dana, koliko mi je drugo dete ležalo tamo - priča Olivera Bogojević. DOKUMENTA: Načelnik matične službe opštine Savski venac Gordana Milanović kaže da bolnica prijavu o rođenju deteta šalje opštini, ona je prosleđuje MUP-u, koji određuje matične brojeve i vraćaju je opštini. To predstavlja osnovni dokument za upisivanje u matične knjige rođenih, a opština ima rok od mesec dana da obavi ovaj upis. U matičnu knjigu umrlih, dete se upisuje isključivo na osnovu potvrde o smrti koju izdaje bolnica, a opština to takođe mora da uradi u roku od mesec dana. Svi podaci umrlog deteta se, kako kaže šef Odseka za lična stanja građana Milica Novaković, prepisuju iz matične knjige rođenih, pa je nejasno zašto je u slučaju Bogojevića, na primer, prema njihovim dokumentima, dete prvo upisano u knjigu umrlih. Sudska zabrana izdavanja izvoda ovim roditeljima, tvrdi Novaković, ne postoji tako da su ona dostupna svima ukoliko podnesu zahtev za izdavanje i sačekaju rok od 30 dana. da sve to ipak i nije tako, potvrđuju mnogi roditelji koji do dokumenata nisu mogli da dođu. Često se događalo da se tražena dokumenta dobiju ili tek posle višemesečnog ili višegodišnjeg "obijanja pragova", dosađivanja i žestokih verbalnih, ili čak fizičkih duela roditelja sa nadležnim službenicima.
Silvana Jošić
Nesreća mladih roditelja koji neposredno po rođenju deteta saznaju da im je novorođenče umrlo okupila je porodice iz Beograda. Uglavnom se događala u bolnici "Dragiša Mišović" i Institutu za neonatologiju. U potpisanim otpusnim listama pojavljuju se ista imena i prezimena lekara, direktora i odgovornih ljudi. Dušanka Kovrlija je 25. marta rodila devojčicu u bolnici "Dragiša Mišović", u osmom mesecu trudnoće. Dete su odmah prebacili na Institut za neonatologiju i nakon 16 dana je "umrlo", tačnije 10. aprila iste godine. Majci nisu dozvolili ni da vidi telo deteta, a kamoli da ga preuzme. Pustili su je iz bolnice bez ijednog dokumenta. Našla ih je nakon 40 godina, naišla je na puno lažnih, neispravnih, falsifikovanih papira.
- Ostala sam u šoku i dugo nisam mogla da progovorim ni reč. Prepoznala sam se u toj priči. Očigledno da se to još radi: bebe stižu na kućnu adresu, po porudžbini. Jedan dečak je iz Zvečanske ulice u Beogradu stigao u Kanadu. Njegova baka kaže da u ustanovi u kojoj je usvojen ima toliko mališana da bi oni mogli da podmire potrebe svih koji ne mogu, a žele, da imaju decu. Ali, na drugi, pohlepan način ubira se profit na račun tuđih tragedija. Goran i Olivera Radenović iz Beograda su 11. avgusta prošle godine dobili dva dečaka, jednojajčane blizance. Sreća im nije dugo trajala jer već nakon jednog dana lekari su im saopštili da su dečaci u kritičnom stanju i da ih treba prebaciti na Institut za neonatologiju, ukoliko imaju vezu.
Goran lekarima od početka nije verovao. Sumnju je potkrepio analizom dobijenih dokumenata. U izveštaju iz krematorijuma u Deligradskoj ulici, piše da su deca kremirana 31. avgusta, a lekari su tvrdili da su kremirana dva dana kasnije.
Danica Stefanović je 27. jula 1969. u bolnici "Dragiša Mišović" u Beogradu rodila zdravog i vitalnog dečaka. Primljena je u bolnicu u vrlo neobičnim okolnostima: pred sam porođaj dobila je eklamsiju, bolest od koje u 1.000 slučajeva samo jedna žena ostane u životu. Lečena je sedam dana i, kad je sedmog dana došla svesti, počeo je porodaj. Rodila je zdravog dečaka. Dete je bilo sa Danicom tri dana, a potom je prebačeno na odeljenje za prevremeno rođenu decu, u Ulici Kralja Milutina 50. Majka je premeštena na odeljenje intenzivne nege.
Nakon skoro dvadeset godina Danica je srela mladića sličnog njoj. Susret s njim pobudio je u njoj materinski osećaj i naterao je da bar zatraži dokumentaciju o svom sinu, koju joj nikada nisu dali. U opštinu "Savski venac" prvi put je došla 1993, kada su joj službenici saopštili da umrlicu ne može da dobije jer dete nije prijavljeno da je rođeno. Otišla je u Zavod za prevremeno rođenu decu i tražila potvrdu kada je dete umrlo i od čega. Tom prilikom je rekla medicinskoj sestri da u opštini nema podataka o njenom detetu, ali ona ju je ponovo uputila u opštinu, što je Danici bilo sumnjivo. Ovoga puta u rubrici gde je sve bilo prazno u matičnoj knjizi, stajalo je Daničino ime i podatak da je rodila dete. Saznala je Danica ime glavne babice koja je prisustvovala njenom specifičcnom porođaju i čija je dužnost bila da prijavi rođeno dete. A kada je doznala da joj je muž bio sudija, to ju je navelo na još veću sumnju: dete su joj oteli i pod slovom zakona ga prodali. Kada se obratila babici, žena je odmah znala s kim priča i nakon kratkog vremena joj nesmotreno odgovorila da ga zaboravi, on već ima 24 godine. Danica Stefanović danas zna ko je njen sin. Pronašla ga je posle 33 godine, a dokazi za to su potkrepljeni. I ona je podnosila zajedničke tužbe Javnom tužilaštvu u Beogradu protiv mnogobrojnih saučesnika koji će kad-tad morati da odgovaraju za svoja monstruozna dela.
KRAGUJEVAC (Beta) - Pet majki, čija su deca navodno umrla odmah nakon porođaja, osporile su navode lekara i optužile kragujevački Kliničko-bolnički centar da je umešan u trgovinu decom.
Televizija Kragujevac emitovala je sinoć emisiju "Gde su naša deca?" u kojoj su Jasna Spasojević, Vesna Knežević, Mila Agatonović, Vesna Vukomanović i Dragana Atanasković pokušale da dokažu da njihova deca nisu umrla u kragujevačkoj bolnici, već da su iskorišćena u trgovini decom. Majke su pokazale i deo dokumetnacije i dokaza sa kojima su se obratile nadležnim državnim organima u nastojanju da dokažu da su njihova deca prodata. Svih pet žena porodilo se u kragujevačkoj bolnici u periodu od 1974. do 1985. godine. Prema izveštaju lekara njihova deca su umrla ubrzo posle porođaja.
Pet majki, čija su deca navodno umrla odmah nakon porođaja, osporile su navode lekara i optužile kragujevački Kliničko-bolnički centar da je umešan u trgovinu decom. Televizija Kragujevac emitovala je sinoć emisiju "Gde su naša deca?" u kojoj su Jasna Spasojević, Vesna Knezević, Mila Agatonović, Vesna Vukomanović i Dragana Atanasković pokučale da dokažu da njihova deca nisu umrla u kragujevačkoj bolnici, već da su iskoristena u trgovini decom. Majke su pokazale i deo dokumentacije i dokaza sa kojima su se obratile nadležnim državnim organima u nastojanju da dokažu da su njihova deca prodata. Svih pet žena porodilo se u kragujevačkoj bolnici u periodu od 1974. do 1985. godine. Prema izveđtaju lekara njihova deca su umrla ubrzo posle porođaja. One su kazale da su već pokrenule sudski spor protiv KBC u Kragujevcu. Takođe su pozvale "porodice kojima se dogodila ovakva ili slična nesreca" da se jave i apelovale na nadležne organe da im pomognu da dođu do istine o sudbini svoje dece. Direktan povod za sumnju u istinitost izveđtaja lekara kragujevačke bolnice bio je slučaj porodice Manojlović iz Soko Banje, koji su pre 15 godina dobili blizance, sina i ćerku, ali im je u bolnici rečeno da je devojčica umrla. Međutim, brat je nedavno sreo svoju sestru bliznakinju na maturskoj večeri. Žene koje su nastupile u emisiji kragujevačke televizije rekle su da nemaju odgovarajuću dokumentaciju za smrt deteta, da im je savetovano da ne vide decu nakon smrti i obdukcije, navodno zbog njihovog psihičkog stanja. Prema njihovim rečima, lekari su im poručili da su još mlade i da će "imati još dece". Majke su navele da su se do sada obratile svim nadležnim organima, ali da niko nije sproveo istragu, uz obrazloženje da je "predmet zastareo".
BEOGRAD - Nikola Šegrt samo je jedan od brojnih roditelja koji veruju da su im deca živa, iako su im lekari u bolnici saopštili da se umrla, a svoju sumnju zasniva na činjenici da je dokumentacija o smrti novorođenčeta puna manjkavosti, neusklađenih datuma i podataka. On danima, kao i oko tri stotine nesrećnih roditelja, obilazi sve nadležne institucije tragajući za istinom. - Sve je počelo slučajem Milutina Manojlovića iz Sokobanje i taj slučaj je pokrenuo čitavu lavinu! Njemu su lekari rekli da je bliznakinja njegovog sina umrla ali je on, tragajući po dokumentaciji, našao niz nelogičnosti i na kraju pronašao svoju ćerku. Samo tražim pristup dokumentima, koje prema zakonu imamo pravo da vidimo, a ako su naše tvrdnje neistinite, neka neko od prozvanih izađe u javnost i neka nas demantuje - kaže Nikola Šegrt. Uvećan bubreg
Šegrt objašnjava kako je počeo da sumnja da je njegova beba umrla:
Šegrt ističe da mu je tadašnji načelnik dr Lopičić rekao: "Mladi ste, bolje što nije preživeo, imao je uvećan bubreg."
Zbog sumnje je počeo da traži dokumenta iz opština, izvod iz matične knjige rođenih, potvrdu o smrti i u njima je naišao na niz neoprostivih nepravilnosti. Dokumenti bez pečata - Nekoliko dokumenata je izgledalo kao falsifikat, bez pečata ili potpisa, a u svakom nedostaje veliki broj podataka. To je samo probudilo moju sumnju, ali sam sada suočen sa zatvorenim vratima, jer imam zabranu iz opštine Savski venac da dobijem dokumenta - objašnjava Šegrt i naglašava da će istrajati u ovoj borbi protiv institucija. Šegrt, zajedno sa preko tri stotine roditelja, stalno prati sumnja da su im deca oteta.
Bez dokumenata Nikola Šegrt kaže da od GAK-a u Višegradskoj nije dobio većinu dokumenata koje su bili dužni da mu ili dostave ili stave na uvid. - Pre svega, reč je o listi novorođenčadi, zatim o istoriji bolesti majke, istoriji bolesti deteta. Takođe, bili su dužni da mi pošalju telegram kada je dete umrlo i morala je da mi se da na uvid sprovodna lista deteta u kojoj je naznačeno kog dana i u koliko sati je mrtvo dete iz bolnice odvezeno na kremaciju. Ništa od toga nisam video - objašnjava Šegrt. P.Urošević
Trenutno u našoj zemlji postoji više od 300 žena koje su neposredno nakon rođenja deteta, sa sličnim, a ponekad i istim izveštajem, otpuštene iz bolnice. Majke su pažljivo birane, rađale su zdravu decu, koja i po nekoliko dana žive bez inkubatora. NJihove bebe naprasno prebacuju u Zavod za neonatologiju, gde bi najduže „ostajale žive“ deset dana. Zato vreme majka ne viđa dete. Nakon „smrti“ deteta roditelji ne dobijaju nikakve podatke o njemu, nemaju pravo ni da ga vide, niti im dozvoljavaju da preuzmu telo mrtvorođenčeta. Smrtonosna promaja u inkubatoru
- Majka se porodila 15. marta 1966. u našoj porodičnoj kući u Jabuci - kaže Snežana Knežević. - Rodila je dve devojčice i zbog teškog porođaja prebačena je odmah u pančevačku bolnicu. Pošto se porodila u sedmom mesecu trudnoće, nas dve smo, zbog male težine, smeštene na Institut za neonatologiju u Beogradu, dok je majka još deset dana ostala u pančevačkoj bolnici da se oporavi, a potom je premeštaju u beogradsku bolnicu „Sveti Sava“. Posle dva meseca mama se obraća Institutu za neonatologiju da se oporavila i da želi da preuzme svoje devojčice, ali je odbijaju pod izgovorom da na Institutu nemaju gde da je smeste. Dolazi u bolnicu 17. maja, da nas vidi i prvi put podoji. Bile smo u inkubatoru. Ubrzo nakon tog dana saopštili su joj da je jedna devojčica umrla, jer je čistačica otvorila prozor, napravila promaju i to je porazilo jednu od nas. Iako smo ležale u inkubatoru, promaja je moju sestru „ubila“. Mama je tražila telo moje sestre da je sahrani, ali ju je dežurni lekar odbio pod izgovorom da je već odneto u kapelu Medicinskog fakulteta u Deligradskoj ulici i da je već sahranjeno. Potom je nastupilo tešenje: „Budite srećni ako ovo drugo sačuvamo.“ Ubrzo zatim su me prebacili na odeljenje intenzivne nege, a 4. juna otpustili iz bolnice sa teškim oštećenjem nogu, u vidu dva udubljenja na butinama. Objašnjenje lekara za ovu deformaciju je bilo to da nije ništa, samo da se svakodnevno masira i to će proći. Nikada nije prošlo. Naknadno se ispostavilo da je deformacija mišića izazvala infekcija. Po otpustu iz bolnice Milka Knežević ne dobija nijedan papir, ni za mrtvo ni za živo dete. Čak se nigde ne navodi ni ime lekara koji ih je lečio. Snežana Kovačević nikada, čak ni kao dete, nije poverovala da joj je jednojajčana sestra bliznakinja mrtva. Često je znala i da zaplače sumnjajući da je ona negde tu, samo treba da je pronađu. Kada je Snežana napunila 18 godina i upisala fakultet, kao punoletna i odgovorna osoba počela je sama da traga za davno „umrlom“ sestrom. Prvo se obratila Institutu za neonatologiju, gde je dobila nemušti izveštaj o sestrinoj smrti, u kojem se navodi da je umrla i da je njeno telo prebačeno u kapelu Medicinskog fakulteta, gde je i sahranjeno. Medicinski fakultet u Beogradu nema arhivu, tako da istinitost lekarskih navoda nije mogla da proveri. Nezadovoljna nejasnom, šturom i sumnjivom dokumentacijom Snežana se obraćala JKP „Pogrebno“ u Beogradu, gde saznaje da su u to vreme sahranili bezimeno dete staro tri dana. NJena sestra nije bila bezimena, jer su po rođenju obe krštene i zvala se Svetlana, a bila je stara dva meseca i tri dana kada je navodno umrla. U umrlici se navodi da je sahranu obavio stacionar, da je adresa stacionara Jabuka i da je razlog smrti zaveden kao službeni. U drugim umrlicama beba za razlog smrti piše nedonoščad, dok jedino kod nje stoji: službeno. Podaci iz matičarskog ureda bili su toliko šturi i nejasni da je Snežana sve više sumnjala u to da joj je sestra mrtva. Snežana je na putu ka istini nailazila i na razne neprijatne situacije u SIP-u u Pančevu u matičarskom uredu. Gde god da bi se obratila, vrata su joj bila zatvorena. Zahvaljujući svojoj profesiji, jer radi kao univerzitetski radnik, te mnogobrojnim poznanstvima, godinama je tragala za njom. Na kraju se ispostavilo da joj je sestra živa, naravno sa drugim imenom i prezimenom i drugim datumom rođenja, da je udata i ima troje dece. Ostala je mrlja u njenoj biografiji - lečila se u kovinskoj bolnici za duševne bolesti. O porodici koja ju je othranila pričalo se još ranije po Pančevu, da su je usvojili još kao bebu, što je bilo očigledno jer nije slična nikome od njih. Razlog za lečenje u kovinskoj bolnici bio je razvod prvog braka, jer Svetlana nije mogla da rodi dete, da bi odmah nakon razvoda zatrudnela sa drugim čovekom i izrodila troje dece. - Moja sestra još ništa ne zna - kaže Snežana. - Zbog njenog duševnog stanja nisam hela da joj direktno priđem i saopštim istinu, iako smo se srele. Nisam mogla a da ne odem na njena vrata i da je ne vidim. Susret je bio strašan, jer sam imala osećaj kao da se gledam u ogledalu. Ona je malo krupnija od mene, premda je i rođena sa više grama nego ja. Nismo progovorile ni reč, samo smo se gledale. NJen pogled, imala sam osećaj, bio je pun mržnje i nepoverenja. Samo čekam da se priča slegne i da je nekako zamolim da utvrdimo DNK, pa da dokažemo da smo i nas dve žrtve velike organizovane kriminalističke priče. Sedam godina sumnje
Olivera Nešić je 10. oktobra 1994. u pančevačkoj bolnici rodila dva dečaka. Odmah nakon porođaja jednog dečaka su preneli na neonatologiju, i sa njim i drugog, da jednojajčane blizance ne bi razdvajali. Olivera je ostala da leži još dva dana u pančevačkoj bolnici. Nešići su dobili jednu otpusnu listu iz bolnice, na kojoj je navedeno neverovatno mnogo razloga za smrt dečaka. U matičnoj službi u Pančevu Olivara je dobila fotokopiju neoverenog izvoda iz matične knjige umrlih, bez potpisa, sa naknadno upisanim podacima i različitim datumima upisa dece. Jedan je zaveden dve nedelje nakon smrti, a drugi mesec dana posle. Na osnovu potvrde o smrti, koju joj je dala bolnica, podaci se ne slažu s podacima iz pogrebnog preduzeća. Upoređujući ih, stiče se utisak da su deca dva puta kremirana. Na istom papiru se navodi i da je Olivara decu rodila u vanbračnoj zajednici, iako su ona i suprug već pet godina bili u braku i imali petogodišnju devojčicu. - Premda smo suprug i ja insistirali da decu sahranimo, nisu nam dali njihova tela - rekla je Olivera. - Tek kasnije smo saznali od nekih rođaka, koji su lekari, da bolnica nema pravo da kremira telo bez pristanka roditelja, overenog potpisom. Mislimo da je jedan od naših dečaka živ, i to baš onaj koji se nalazio u inkubatoru kada smo došli da preuzmemo telo preminulog sina. Tu u Pančevu, usvojen je od izvesne porodice. Prava bitka nam tek predstoji, ali smo na pragu da obelodanimo našu sumnju. Dok se ona ne dokaže preostaje nam da zajedno sa svim ojađenim roditeljima podnesemo tužbu, koja će mnogobrojne kriminalce dovesti na stub srama. Zajednička tužba brojnih roditelja Zbog osnovane sumnje da je učinjeno teško krivično delo prevare, zloupotrebe službenog položaja i krađe maloletnog deteta, mnogobrojni roditelji iz cele Srbije odlučili su da podignu zajedničku tužbu protiv mnogih institucija, lekara, opštinskog osoblja. Tužbu će uputiti Javnom tužilaštvu, a sa zahtevima će doći i ispred Vlade Republike Srbije, pošto je u godini koja je proglašena godinom borbe protiv organizovanog kriminala isplivalo ovo monstruozno delo.
Biljana Hrnčić
VEČERNJE NOVOSTI, 13.8.2002. / izvor Radojka i Milutin Manojlović iz Sokobanje, koji tvrde da im je tek rođena ćerka 1979. godine ukradena, pre nego što su pronašli svoju Nikoletu, otvoreno su pitali kako je moglo da dođe do toga da se u njenoj krštenici, izvadenoj krajem 2001. godine, potkradu drastične "greške". A upravo takve "brljotine" njih su naterale na krenu u potragu za kćerkom. Manojlovići su ukazivali i na naknadnu zabelešku u krštenici da je njihova Nikoleta umrla i da je njena smrt zavedena u matičnoj knjizi umrlih za 1979. godinu, pod brojem 2.222.
Umesto mnogih odgovora i objašnjenja, Odeljenje za opštu upravu opštine Savski venac, 11. januara 2002. godine, sa potpisom načelnika Snežane Tomašević, donosi jedno rešenje, koje revoltira Manojloviće, kojim se odobrava ispravka zabeleške činjenice smrti u matičnoj knjizi rođenih u rubrici "naknadni upisi i zabeleške", na strani 43, pod tekućim brojem 2.334 za 1979. godinu kod upisa činjenice rođenja Niolete Manojlović, rođene 5. maja 1979. godine u Beogradu, Narodnog fronta 62, i to tekućeg broja matične knjige umrlih od 2.222 na 2.156. U obrazloženju ovog rešenja ističe se da je na predlog matičara pokrenut postupak po službenoj dužnosti za ispravke činjenice smrti. - U postupku je na osnovu izvršenog uvida u matičnu knjigu rođenih i umrlih, i spise matičnih knjiga, utvrđeno da je tekući broj matične knige umrlih 2.156 a ne 2.222, kako je to izvršeno u zabelešci činjenice smrti u MKR, a što se i dokazuje izvodom iz matične knjige umrlih opštine Savski venac, tek. br. 2.156/130 za 1979. godinu i drugim dokazima - ističe se u obrazloženju rešenja Odeljenja za opštu upravu opštine Savski venac. Na ovako rešenje reagovali su Manojlovići žalbom u kojoj ističu da su pokrenuli tužbu kod OJT u Sokobanji, koja je 14. decembra prošle godine prosleđena Opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu. Zatražili su i ukidanje pomenutog rešenja, jer bi se njime, kako su konstatovali, u potpunosti promenilo činjenicno stanje, zbog kojih su i pokrenuli tužbu.
Poznanstvo iz škole Manojlovici kažu da su se zatim obratili Gordani Milanović, zameniku načelnika Odeljenja za opšte poslove SO Savski venac, koja im je objasnila da su njihovi podaci precizni i da ce se uzaludno iscrpljivati u sudskom sporu. Na mnoga njihova pitanja, kako tvrde, Gordana Milanović nije imala odgovore pa im je mesto izvoda iz matične knjige umrlih izdala potvrdu o smrti Nikolete broj 256. - To nam je bio jasan znak da treba početi potragu od bolnice, gde su rođenjem naše dece sve "greške" u dokumentaciji i započele - ističe Milutin. - Pored dobijenog izvoda iz protokola porođaja, od GAK "Narodni front", u Institutu na neonatologiju zatražili smo i za Ljubomira i za Nikoletu istorije bolesti. Posle desetak dana doživljavamo ovakvu situciju na Institutu - za žensko dete nema tražene istorije bolesti, osim da je otpušteno 25. juna 1979. godine. Posle nastale gužve i konsultacije sa svojim pretpostavljenim službenik Marjenka Lipovača izdaje nam dokument za koji je jedino i imala zvanično dostupne podatke. Umesto tražene istorije bolesti, izdaje nam za kćerku potvrdu o izlasku iz bolnice. - Mi smo bili precizni i jasni. U navedenom zahtevu broj 626 tražili smo istoriju bolesti, a ne nekakve potvrde - ističe Milutin. - Onda se ispostavilo da je službenik napravio "grešku", pa nam za žensko dete izdaje potvrdu umesto traženog dokumenta, a za muško ipak istoriju bolesti. Da je taj isti službenik imao istoriju bolesti i za našu kćerku sigurno bi nam je izdao, a ne nešto što nismo ni tražili. Kad su potom počceli da uporeduju brojke iz raspoložive dokumentacije za takvu decu, učinilo im se da su otkrili šifrarnik kojim je bebi-mafija obeležavala gde se koje dete nalazi.
Manojlovići su organizovali potragu u gradu pod Bagdalom i došli do podataka o jednoj porodici, koja je dosta teško dobila decu. Majka iz te porodice najpre je imala pobačaj, zatim je, zvanično u julu 1979. carskim rezom dobila devojčicu, a avgusta 1980. godine, opet carskim rezom, još jednu devojčicu.
Dalje traganje za tom porodicom dovelo ih je u Beograd. Ispostavilo se da je devojčica, koju su krstili kao Nikoletu, išla u istu srednju školu kao i njihov sin, njen mogući brat-blizanac Ljubomir, koji se tamo školovao dok je bio stipendista Fudbalskog kluba Zemun. Oni su se znali sasvim površno, ali je to bilo dovoljno da sada uspostave drugarski kontakt. Tako su Manojlovići, vremenom "dozirano", preneli Nikoleti svoje pretpostavke i savetovali joj da potraži svoje podatke u matičnim knjigama u Kruševcu.
- U Nikoletinoj krštenici pisalo je da joj je otac rođen 1957, a majka 1956. godine, što je netačno - kaže Milutin Manojlović. - U sestrinoj krštenici bili su tačni podaci (otac 1948, majka 1960), s tim što je u toj krštenici navedeno i da je otac rođen u Ratkovcu (Orahovac - Kosovo), a majka u Kruševcu, dok u Nikoletinoj krštenici tih podataka nema.
Kako je dobro poznato da se najpre ispisuje prijava rođenja, pa potom krštenica, Manojlovići veruju da je prvo sačinjena originalna prijava rođenja i da je iz nje uneta u krštenicu adresa roditelja. Onda je, po njima, originalna prijava uništena i nedavno je napravljen falsifikat, u kojem adrese više nema, ali postoji falsifikovan potpis majke.
Videvši sve to, Nikoleta je odlučila da za Uskrs dođe u Sokobanju, da bude krštena, i da sa Ljubomirom, kao bratom-blizancem, proslavi zajednički rodendan.
"Beogradska majka" i "sokobanjski roditelji" su se, na Nikoletino insistiranje, sreli 20. maja. Manojlovići kažu da su na taj susret došli sa mnogo papira i podataka, a da "beogradska majka" nije imala ništa od toga. Navodno je pričala da je u porodilište dovedena dve nedelje ranije, da se porođaja ne seca, jer je bila pod narkozom, i da ne zna kada su joj doneli dete jer je "tri dana bila uspavana". U razgovoru je rekla za Nikoletu: "Mi smo je lepo čuvali", a na primedbu da u kruševačkoj bolnici nema podataka o porođaju, uzvratila je pitanjem: "A šta će biti sa doktorima?" Kada je rečeno da su brat i sestra možda mogli da se zaljube jedno u drugo, odgovorila je: "Sada se znaju, pa neće!"
Put do istine bio je mukotrpan. Svesni su toga bili Radojka i Milutin Manojlović iz Sokobanje, koji tvrde da im je ćerka Nikoleta živa i da je ukradena posle porođaja. Manojlovići se zato pažljivo i detaljno podsećaju šta se dešavalo davne 1979. godine, kada je Radojka donela na svet blizance. Po zvaničnoj verziji, devojčica je umrla 16. maja. Otac Milutin, koji je za vreme porođaja svoje supruge bio na odsluženju vojnog roka, a skinuo je uniformu dve nedelje posle tragičnog događaja, odmah je otišao u Specijalnu bolnicu za nedonoščad kod dr Stevana Dudića koji ga je, kako tvrdi, tešio time da su on i supruga mladi i da će imati još dece. - Objašnjavao mi je da su deca u inkubatoru i da im se stalno kontroliše bilirubin, koji može u trenutku da se naglo uveća - priča Milutin Manojlović. - Tvrdio je da se devojčici upravo to dogodilo, u trenutku kada su se smenjivale medicinske sestre, pa u tom kratkom intervalu nije bilo kontrole. Ponovio je da ne bi bilo dobro da vidim telo i objasnio: "Kad skoči bilirubin, to je kao kad se topi sapunica u kadi. U trenutku smene sestara bilirubin je skočio i pojeo mozak!" Ruku na srce, nisam tada reagovao kako treba, jer da sam mogao da razmišljam, tražio bih da mi to i napiše. Drugo, svi znamo kako je tada bilo vreme, jer da sam bilo šta posumnjao sigurno bih završio u zatvoru.
Kada su se pomirili sa surovom činjenicom, Manojlovići su svoju roditeljsku pažnju skoncentrisali na dečaka. Pitali su lekare kako da ga neguju, jer se tvrdilo da je u teškom stanju. Rečeno im je da nema nekih garancija, bar dok ne prođe pubertet. Istovremeno, predloženo im je da promene sredinu i odu na more ili u banju. Tada Manojlovići donose važnu odluku iz osnova menjaju život napustivši Beograd. Milutin se setio da ima nešto dedovine u Sokobanji, pa postaju stanovnici ovog turističkog mesta.
U jesen 2001. godine Ljubomir je odlučio da se profesionalno bavi fudbalom, zbog čega mu je bila potrebna i detaljna dokumentacija o zdravstvenom stanju. Posle toliko godina, bila je to prilika da Manojlovići zavire i u dokumentaciju o svojoj umrloj Nikoleti. U SO Savski Venac majka je zatražila krštenice za oba deteta. Za Ljubomira je dobila ovaj dokument 21. novembra, dok je za drugu morala da dođe sutradan.
- Međutim, tog narednog dana devojka za šalterom saopštila mi je da ne može da mi izda krštenicu devojčice. Na ekranu kompjutera bila je ispisana naznaka da se ta krštenica ne može izdati bez sudskog naloga! - predočava Radojka Manojlović. - Onda sam zatražila smrtovnicu, ali su rekli da ne mogu dati ni nju! Počela je rasprava, umešali su se i drugi, pa su na kraju odlučili da mi ipak izdaju krštenicu.
Manojlovići su u toj krštenici zapazili dva, za njih sumnjiva i neobična detalja. Prvi, da je Nikoleta rođena u 22.51 sat, iako je u protokolu "Narodnog fronta" pisalo 22.05, dok Radojka tvrdi da bi sigurno zapamtila da je porođaj trajao čitav sat. Drugi, za Manojloviće još drastičniji detalj je naknadna zabeleška da je Nikoleta umrla i da je njena smrt zavedena u matičnoj knjizi umrlih za 1979. godinu, pod brojem 2.222. Medutim, proverom su utvrdili da je pod tim brojem u knjizi umrlih evidentiran odrastao covek, koji je umro u "Narodnom frontu", a ne u Bolnici za nedonoščad!
Naravno, ovakva otkricća su dodatno uznemirila Manojloviće, pa su otišli i do Bolnice za nedonoščad, sadašnji Institut za neonatologiju i zatražili dokument o svojoj devojčici, onako kako se to čini za bilo koje dete.
Manojlovići zato sada poseduju dva dokumenta iz iste ustanove - staru potvrdu da je dete umrlo u Bolnici za nedonoščad i novu da je dete te iste, 1979. godine, otpušteno iz te iste bolnice. Razmišljali su o mogućnosti da se u pitanju administrativna greška, ali Milutin Manojlović kaže da se ne radi o jednoj, vec o nizu manjih i većih grešaka, što je previše za tek rođeno dete. Istovremeno, Milutin Manojlović danas veruje da je neko u Specijalnoj bolnici za nedonoščad nameravao da mu uzme i sina Ljubomira.
Od samog početka dobijali smo informacije da muško dete nije dobro. Dr Dudić je to ponavljao i po mom izlasku iz vojske, pošto nam je već saopšteno da je devojčica umrla - tvrdi Milutin. - Pri drugom susretu govorio je da je dečak izoblicen, da mu je u glavi sukrvica i da već nema pola mozga! Predlagao nam je injekciju, da "skratimo muke".
Zato on danas posebnim očima gleda i na epikrizu bolesti, ispod koje su imena dr Dudića i dr Slobodanke Ilić, tada načelnika odeljenja, a danas direktora Instituta.
Roditeljsku sumnju izaziva drugi deo epikrize, za koju Manojlovići veruju da je dopisan naknadno. Tu se konstatuje da je faza oporavka bila primetna u četvrtoj nedelji, dakle pre nego što se otac vratio iz vojske, pa je nejasno zašto mu je predlagano da digne ruke od deteta u trenucima kada je nastupalo poboljšanje. Manojlovićima je nejasno je i to zašto je i na osnovu kojih nalaza dete pri kraju boravka u bolnici dobilo još jednu transfuziju, ako je imalo 4,5 miliona krvnih zrnaca, što je u granicama normale. Nejasno je Radojki i Milutinu Manojloviću zbog čega je konstatovano da je majka "održala laktaciju" i da "treba nastaviti sa dojenjem", kad je ona izgubila mleko 40 dana ranije, posle vesti o smrti kćerke, a sumnju im izaziva i terapija preporučena pri otpuštanju, koja se svela na mleko, vitamine i gvožde - za pacijenta koji je bio "otpisivan". Zato Manojlovići misle da je ovako sročen drugi deo epikrize trebalo da opravda drastične predloge dr Dudića i da ih nekako pomiri sa zdravstvenim stanjem deteta, koje se pokazalo daleko boljim.
"Otpisani" dečak je danas kršan momak, visok 185 cm, student fizičke kulture i aktivan fudbaler. Ima mlađeg brata Dragana (21).
Na javne prozivke Manojlovića usledilo je ubrzo i reagovanje iz Instituta za neonatologiju, nekadašnje Specijalne bolnice za nedonoščad u Beogradu, u kome se kaže da je došlo do greške, odnosno da je u spornoj potvrdi mrtva beba greškom proglašena za živu. BLIC, 12.8.2002. / izvor Sve više roditelja koji su u bolnicama obavešteni da su njihova novorođenčad umrla, sumnjaju da su prevareni Nesklad u papirima, nada za 300 porodica BEOGRAD - Nakon što je Milutin Manojlović iz Niša objavio da je svoju ćerku, rođenu 5. maja 1979, a proglašenu mrtvom 16. maja iste godine, pronašao "živu i zdravu u Beogradu", roditelji koji sumnjaju da su njihova novorođenčad zaista poumirala u bolnicama počeli su pravu opsadu opštinskih i matičnih službi širom Srbije. Manojlović je istragu počeo dokumentom kojim se potvrduje smrt deteta, a na kome je našao podatak da je dete umrlo kod kuće. On kaže da je dete bilo u bolnici od koje je i dobio obaveštenje da je beba preminula. Taj detalj je kod njega pobudio sumnju u smrt deteta i nadu koja ga 23 godine nosi da traži svoju ćerku. Usled, kako se ispostavilo, postojanja velikog broja sličnih neusklađenosti u dokumentima o smrti novorođenčadi do kojih su i ostali roditelji došli, njihova sumnja, kako kažu, nije bez osnova. Trenutno u Srbiji oko 300 porodica pokušava da pronikne u stvarnu sudbinu svojih beba, proglašenih za umrle u srpskim bolnicama.
Načelnik matične službe opštine Savski venac Gordana Milanović kaže za "Blic" da je procedura prijavljivanja dece jasna.
Svi podaci umrlog deteta se, kako kaže šef odseka za lična stanja građana u Svaskom Vencu Milica Novaković, prepisuju iz matične knjige rođenih, pa je nejasno zašto je u slučaju Bogojevića, na primer, prema njihovim dokumentima, dete prvo upisano u knjigu umrlih.
Roditelji, objašnjava Milica Novaković, ne mogu da dobiju dokumenta, jer deci nisu odredili ime, pa se opština na taj način štiti da ne dođe do neke zloupotrebe sa izdatim izvodima. Sudska zabrana izdavanja izvoda ovim roditeljima, tvrdi Novakovićeva, "ne postoji, tako da su ona dostupna svima, ukoliko podnesu zahtev za izdavanje i sačekaju do 30 dana, što je rok da ih opština izda"" Arta i Nikola Šegrt, na osnovu dokumenata koje su uz puno muka uspeli da prikupe, sumnjaju da njihovo dete, rođeno 26. oktobra 1993. godine u Ginekološko-akušerskoj klinici u Višegradskoj ulici u Beogradu, nije zaista preminulo posle četiri dana, kako stoji u nalazima lekara. Sumnju potkrepljuju činjenicom da u opštini Savski venac ne mogu da dobiju izvode niti iz matične knjige rođenih, niti iz knjige umrlih. Takođe, kako tvrde, iz bolnice ne mogu da dobiju ni istoriju bolesti deteta za koje se tvrdi da je umrlo od meningitisa. - Dete je rođeno zdravo, bez ikakvih problema, a onda su lekari odjednom rekli da je mrtvo. U tom strašnom trenutku doktor nas je čak "tešio" time da je "bolje što nije preživelo", pošto je on, navodno, napipao da mu je jedan bubreg zakržljao. Rekao nam je još da smo mladi, da ćemo imati još dece i da je bolje da to dete i ne vidimo. Na naše insistiranje da ga ipak vidimo, objasnili su nam da je dete i dalje u njihovoj nadležnosti i da u takvim slučajevima bolnica obavlja sahrane, a supugu su odmah otpustili iz bolnice - kaže za "Blic" Nikola Šegrt. Imaju pravo da sumnjaju, dodaje Nikola, jer su im "sva vrata u opštini i bolnici zatvorena", a u JKP "Pogrebne usluge", koje i obavljaju sahrane za bolnice, o njihovom detetu "ne postoji bilo kakva evidencija".
Da njihovi blizanci, rođeni 13. oktobra 1994. godine u pančevačkoj bolnici, nisu zaista preminuli, na osnovu, po njima, "nelogičnih" dokumenata, sumnjaju i Olivera i Goran Nešić. U potvrdi o smrti stoji da su deca iz bolnice otpuštena kući, što, kako tvrde Nešići, nije tačno. Uz to, prema izveštaju JKP "Pogrebne usluge" iz februara ove godine, deca su kremirana 21. oktobra 1994. godine, a prema drugom, od pre mesec dana, da je jedno kremirano 28. oktobra, a drugo 11. novembra 1994. godine.
VEČERNJE NOVOSTI, 11.8.2002. / izvor Feljton u 14 nastavaka od 31.7. do 13.8.2002. / prvi deo Otmica iz kolevke 12. Našli svoju kćer Ovogodišnji Uskrs obeležen je u Sokobanji neverovatnim dogadajem. U lokalnoj crkvi krštena je kao član sokobanjske porodice Manojlović devojka Nikoleta, za koju tvrde da je njihova ćerka za kojom su tragali 23 godine, od trenutka kada im je u beogradskoj Bolnici za nedonoščad (danas Institut za neonatologiju) saopšteno da im je 11 dana po rođenju blizanaca devojčica umrla. Da li je u pitanju sudbina ili igra slučaja, tek, Vaskrs je pao baš na 5. maj, dan kada je devojčica Manojlovićevih bila rođena. Tako je devojka koju smatraju Nikoletom u Sokobanji istovremeno proslavila i rođendan, zajedno sa Ljubomirom Manojlovićem, koji bi trebalo da joj je brat blizanac, pet minuta stariji od nje. - Mi smo tražili i našli svoje dete koje nam je bilo ukradeno po rođenju, ali na tome nismo stali. Podneli smo krivičnu prijavu protiv konkretnih ličnosti za koje s razlogom verujemo da su organizovale i sprovele krađu, mada vidimo da se nadležni time ne bave sa posebnom revnošću - kaže Milutin Manojlović. - Što se nas tice, mi smo dete pronašli. Ali, javilo nam se mnogo drugih porodica kojima se dogodilo nešto slicno.
Ubeđeni da su otkrili životnu istinu, Radojka (44) i Milutin (44) Manojlović iz Sokobanje, vlasnici tamošnje male kafeterije "M", još 12. decembra prošle godine podneli su Opštinskom javnom tužilaštvu u Sokobanji privatnu tužbu protiv N. N. počinioca zbog krivičnog dela iz člana 117, stav 1, KZ Republike Srbije.
- U isto vreme, kako Manojlovići navode u tužbi, muško dete je po tvrdnjama lekara bilo u vrlo kritičnom stanju. Međutim, 25. juna 1979. godine dečačić je otpušten iz bolnice, sa težinom od 2.800 grama i sa preporukom dr Stevana Dudića da napustimo Beograd i živimo sa detetom u nekoj banji ili na moru - piše Milutin Manojlović u tužbi. Manojlovići u tužbi predočavaju i da je u međuvremenu, posle dosta godina, nihov sin Ljubomir počeo profesionalno da se bavi sportom, pa je nedavno bilo neophodno da mu se iz bolnice izvadi istorija bolesti. - Sakupljajući dokumentaciju za Ljubomira došli smo do podatka da je žensko dete, kršteno Nikoleta, živo, zdravo i teško 3.200 grama, otpušteno iz bolnice istog dana kad i Ljubomir, tj. 25. juna 1979. godine! - tvrde Manojlovići u tužbi. U međuvremenu je zamenik OJT iz Sokobanje Branislava Anđelković ustupila u dalju nadležnost Opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu krivičnu prijavu porodice Manojlović "s obzirom na to da iz prijave proizlazi da je označeno krivično delo promena porodičnog stanja iz člana 117, stav 1, KZ RS izvršeno na području grada Beograda". Posle "šetnje" prijava je konačno pristigla do Drugog opštinskog tužilaštva u Beogradu, a Manojlovići je potom preciziraju sa konkretnim imenima.
Kako je došlo do ove velike ujdurme koja je prerasla u do sada nečuveni skandal?
"U našu ustanovu primljeno je dete Manojlović, žensko, mat. br. 600, od majke Manojlović Radojke i oca Milutina, rođeno u GAB Beograd dana 5. 5. 1979. god. Primljeno 7. 5. 1979. a otpušteno 25. 6. 1979." Sudeći po tom dokumentu, devojčica nije umrla 16. maja, kako je u ono vreme u toj istoj bolnici napisano u potvrdi o njenoj smrti. Naprotiv, ona je, po navodu iz potvrde, 40 dana kasnije otpuštena živa! U pomenutoj potvrdi inače postoji još samo jedna i te kako čudna rečenica:
"Zbog tehničkih nemogućnosti nismo u mogućnosti da vam damo detaljniju informaciju."
- Ali, u bolničkoj knjizi Instituta za neonatologiju video sam da pored "ženskog deteta Manojlović" stoji oznaka "b. o.", što znači da je bila dobro, uz napomenu da je otpuštena sa težinom od 3.200 grama - tvrdi Ljubomir. Početak ove gotovo neverovatne priče datira od kada su se Radojka, rukometašica iz Benkovca, i Milutin, fudbaler Galenike, sreli, zavoleli, venčali i nastavili da žive u Beogradu. Dok je on bio u vojsci, ona je čekala bebu.
Njihova velika nevolja bila je u tome što su imali najnepovoljniju kombinaciju rezus-faktora jer je njen bio negativan, a njegov pozitivan. Dodatni problem bio je u tome što tada nisu obavljani pregledi ultrazvukom, pa Radojka nije znala da nosi blizance.
- Tek kad se rodio dečak, u GAK "Narodni front" dr Dušan Stanojević je shvatio da postoji i drugo dete - priča Radojka. - Povikao je: "Napni se, ženo, još jednom!" i ubrzo je rođena i devojčica. Htela sam da vidim koje je muško a koje žensko, a oni su uzvratili: "Ljubi, ljubi, brzo, mali su, moraju u inkubator!". To je bio moj jedini susret s devojčicom. U protokolu porođaja "Narodnog fronta" zapisano je da je porođaj obavljen 5. maja 1979. godine. Dečak je rođen u 22.00, sa 1.750 grama. Devojčica je rodena u 22.05, sa 1.650 grama. Porođaj je bio normalan, starost trudnoće procenjena je na 34 nedelje. Dva dana kasnije deca su prebačena u Specijalnu bolnicu za nedonoščad. Majka je nekoliko dana zadržana u "Narodnom frontu", a potom je požurila da ih prijavi matičaru u SO Savski venac. Bile su joj potrebne krštenice da bi suprug, kao hranilac porodice, ranije bio pušten iz vojske. Decu nije mogla da vidi, a informacije o njima dobijala je preko roditelja svog supruga. Bile su šture i nepovoljne. Javljano je da decak nije dobro. Devojčica nije pominjana. Dobila je uput 14. maja da kao majka dojilja ide u Bolnicu za nedonoščad, gde se izmuzavala u laktarijumu, ali kontakt s decom nije imala. Onda joj je svekrva pokazala telegram u kojem je pisalo da je devojcica umrla 16. maja. Pala je u nesvest. Mleko je presahlo.
- Stigao sam iz vojske dve nedelje kasnije. U međuvremenu moj otac je otišao da sa lekarom odeljenja dr Stevanom Dudićem razgovara o okolnostima pod kojima je devojčica umrla - priča Milutin Manojlović. - Lekar mu je u hodniku u prolazu rekao da je dobila izliv krvi u mozak. Na očev zahtev da preuzme telo radi sahrane, dr Dudić je odgovorio da je telo u lošem stanju i da bi prizor bio potresan. Naglasio je da treba obaviti i obdukciju i da će sahranu na uobičajen način obaviti Bolnica.
Afera o krađama dece i dalje je u toku, jer su se na pragu istine, obmana i laži našle mnoge porodice iz cele Jugoslavije. Priče su slične, a potraga za navodno umrlim detetom, sestrom ili bratom dovele su sve ove porodice na ista vrata. Vođa istrage je Milutin Manojlović iz Sokobanje, koji je nakon 23 godine pronašao svoju kćer Nikoletu. Za njegovim slučajem klupko se odmotalo, da bi razne prljave radnje izbile na svetlost dana. Od trenutka kada je Nikoleta pronađena, pod imenom Violeta, u porodičnu kuću Manojlovića stiglo je čak 300 porodica iz cele Srbije i Vojvodine, sa nadom da će bar deo njih naći svoje davno “preminule” bebe. Da bi se dokazala krađa novorođenčeta i uz to postojanje organizovanog kriminala trgovine decom na ovim prostorima, potrebno je imati dokaze. Nije dovoljno pronaći dete i analizom DNK utvrditi očinstvo. Javno tužilaštvo traži mnogo više.
- Kod mene se nalazi oko 100 obrađenih predmeta iz svih većih gradova Jugoslavije, tačnije iz svakog grada gde postoji porodilište - kaže Milutin Manojlović. - Obraćali su mi se ljudi iz Zrenjanina, Pančeva, Bele Crkve, Novog Sada, Niša, Kragujevca, Beograda i njihove priče su slične. Potraga za “umrlim” detetom, sestrom, bratom, bez obzira na godine (ima slučajeva od 1950. godine do 2000) navodi nas na isti trag - na organizovan kriminal u trouglu lekara, skupštine opštine i matičara. Naišli smo na brdo neispravnih, falsifikovanih i podmetnuh papira. Dobro smišljen projekat Svi slučajevi dokazuju da je stil rada lekara isti: pažljivo odabiranje žrtve, ophođenje prema majci, a i prema detetu. Sve se to odvija na velikoj organizovanoj dečijoj pijaci, tačnije berzi. Izložbeni prostor je bolnica, izložbena “roba” su bebe, pomoćnici prodaje su medicinske sestre, lekar odeljenja ili načelnik, šef prodaje je direktor bolnice, a propratni list ili dokumet o kretanju “robe” je potvrda o smrti i prijava o rođenju. Jedan primerak tih papira se nalazi u bolnici i nadležnoj skupštini opštine, tačnije kod matičara. Cilj ovih kriminalnih radnji je teško dokučiti, osim da je u pitanju dobro organizovan kriminal, koji tek sada dolazi na videlo, posle toliko izgubljenih godina. - Priče svih nas imaju mnogo toga zajedničkog - kaže Manojlović. - Na prvom mestu je udaljavanje majke od deteta. Majka ga vidi samo u trenutku porođaja i nikad više. Dete se rađa živo i zdravo i živi dva dana bez inkubatora, a potom najkasnije za 15 dana “umire” pod čudnim okolnostima. Majka ne viđa mrtvo dete, niti joj ga daju da ga sahrani, ne dobija umrlicu, ili je dobija šturo ispisanu, naprasno se otpušta iz bolnice i otac ne dobija telegram o smrti deteta. Tek na zahtev roditelja i uz dugomesečnu upornost dobijaju šturi izveštaj sa patologije, ili ga uopšte ne dobiju, bez broja protokola, potpisa i sa umrljanim pečatom, sa kojeg se ništa ne može pročitati. Često nema podataka o detetu ni, u matičnoj knjizi umrlih ili rođenih i ako ih ima redovno su sa greškom. Sve to rađa sumnju da je dete živo.
Dobro smišljen projekat predvideo je i psihološku meru zaštite - uvođenje rodbine kao posrednika u trgovini.
Trenutak strašne istine Kada godine prođu i stvar izmakne kontroli, svi se pomalo uspavaju, a papiri isplivaju na videlo, nastupa trenutak strašne istine. Sva se vrata zatvaraju i kreću manipulacije lekara, opštinara, tužilaštva...
- Kada smo prikupili gomilu dokaza i utvrdili da je Nikoleta zaista naša, nastupila je lavina problema - objašnjava Manojlović. - Javni tužilac u Beogradu, Snežana Bogdanović je nakon pregleda dokumentacije, u želji da nam pomogne, rekla: ”Bolje da vam lekari nekako priznaju i reše problem”. Do dana današnjeg lekari nisu to učinili, već su rešili da falsifikovanjem dokumentacije, u saradnji sa matičnim uredom, prikriju izvršeno krivično delo. Posledice koje proističu u trenutku saznanja istine i utvrđivanja biološkog porekla tražene osobe mnogo su manje, od posledica koje mogu da nastanu po buduća pokolenja te iste osobe. Jedna od njih je rodoskrnavljenje, koje proističe iz nepoznavanja pravog porekla osobe. Obaveza je državnih i pravosudnih organa da suzbiju ovakve kriminalne radnje, štetne po društvo u celini. Kompletnu istragu preuzeo je MUP Srbije, koji prikuplja podatke iz svih opštinskih organa unutršnjih poslova. Premda su roditelji već sami istraživači i zahvaljujući svojoj upornosti su prikupili hrpu papira i time olakšali rad policiji, najveću kočnicu u radu predstavlja im javno tužilaštvo. - Naš slučaj već šest meseci stoji na istom - kaže Manojlović.- Javni tužilac ne rešava slučaj, iako ima sve dokaze i može da pokrene postupak protiv bolnice, matičara, i u krajnjem, moje majke, ali ništa se ne dešava, kao da ih neko koči. Oko 30 nas podnelo je zajedničku tužbu. Time smo obavezali tužilaštvo da nam se proces ubrza i dokaže ono što i sami tvrdimo. Naše priče su stigle i do nekih državnih instanci, u ovoj godini, koja je proglašena godinom borbe protiv organizovanog kriminala. Još nam niko ne odgovara na pitanje kako da vratimo identitet ukradenoj deci, jer naš Krivični zakon napisan 1974, nije predvideo krađu beba, već samo odricanje od njih. Da bismo vratili Nikoleti identitet treba da sačekamo da se završi čitav krivični postupak protiv svih institucija i porodice Roganović, pa tek onda da ona, s obzirom na to da je punoletna, može da bira. NJome teće krv Manojlovića i krštena je pre rođenja. Van pameti je da bi sada, nakon 23 godine, trebalo da vraćamo ono što nam je ukradeno i prodato.
Biljana Hrnčić
Kad su 26. septembra počeli trudovi, Mirjana je znala gde će: u Ginekološko-akušersku kliniku ""Narodni front". Tamo se već jednom porodila. Ovaj porođaj je bio normalan, prirodan. U pola jedanaest uveče, istog dana, oglasio se plač.
Mladen te noći nije spavao. Ej, dobio je sina! Vrata porodične kuce stajala su otvorena noć i dan za sve one koji su došli da podele radost sa presrećnim ocem.
Odgovor dok je živa neće zaboraviti: – Tvoja beba je umrla. Nešto se iskomplikovalo. Samo to su joj rekli. Lik, a ni ime osobe koja je to izgovorila, nije zapamtila. Šokirana, izgubljena za svet oko sebe, zove telefonom Mladena i mehanički ponavlja reči koje je malo pre čula. Mladen u šoku. Slavlje se pretvara u saučešće. Ujutru nesrećni otac dolazi u bolnicu. Hoće da vidi, makar i mrtvog, sina, da ga sahrani po pravoslavnim običajima. Učtivo mu ne dozvoljavaju ni jedno ni drugo:
Sedam dana se Mirjana vukla po hodnicima, plakala, živa umirala za svojim sinom. Izmuzala se, ne zna za koga. Ni nege, ni reči utehe. Samo su joj jedan dan poturili da potpiše nešto u velikoj plavoj knjizi. Šta – nije gledala. Potpisala je. Iz bolnice je izašla na svoj zahtev. Začudila se kad je čula da su Mladenovi rođaci iz Jagodine, kojima je beba umrla odmah po porođaju, svoje dete bez ikakvih teškoća izneli iz porodilišta i sami sahranili. Ali, nije želela o tome ni da misli ni da govori. Ona i Mladen su hteli sao da zaborave, da potisnu tugu zarad Slavice i nove bebe koja je bila na putu. Slavica je 9. februara 1978. godine dobila sestru Svetlanu, sada studenta Likovne akademije.
Četvrti put Mirjana se porodila mesec dana pre termina. Sin, Zoran, danas student tehnologije, rodio se u istoj bolnici kao i njegova sestra i brat, 5. maja 1979. godine. Odmah po rođenju majci su saopštili da njena beba ima visok bilirubin, žuticu. Nije dobro, vrteli su glavom ljudi u belim mantilima. Odmah je obavestila supruga. Mladen se izbezumio: zar opet da izgubi sina? Onako krupan, strašan u svojoj ljutnji i strahu, upao je na odeljenje i zagrmeo:
Zoran je u rekordnom roku ozdravio. I sa majkom otišao kući. Okruženi decom u svom domu, kao i na poslu, Milanovići su duboko u sebi pohranili tugu i sumnju da možda, ipak, lekari nisu nešto pogrešili i da je njihov bezimeni sin živ. Glasno izrečena sumnja zvučala bi suludo, a da sami traže odgovor na nju, nisu znali ni gde ni kako. Ćutali su.
– Na lep način niko ništa ne da. Ni u matičnoj službi Savski venac, ni u GAK-u "Narodni front". Matičari su čak zvali i policiju. Ali, ja nikad ne idem bez svedoka. Uvek su sa mnom pet-šest roditelja koji traže isto što i ja – priča nam energicno Slavica i pokazuje dokumente koje je sakupila. Temperamentno ukazuje na niz nelogičnosti: da je izvod iz matične knjige rođenih, kao i onaj iz knjige umrlih, pisan na formularu za blizance, da su izvodi nepotpuni, sa dva različita rukopisa na jednom formularu, da su dopisivani... – Kad sam se pojavila u bolnici "Narodni front", direktor opšteg pravnog i kadrovskog sektora doktorka Darinka Mitrović mi je rekla: "Šta je tvoja majka čekala dvadeset šest godina. Ja nemam nameru da se zamlaćujem takvim glupostima, ne možete dobiti ništa. Ja izdajem ova dokumenta samo na zahtev suda"– priča Slavica. – E, pa lepo, po ovlašćenju moje majke, presavila sam tabak i tužila bolnicu i u tužbi napisala reči pomenute gospođe. Tužila sam i Skupštinu opštine Savski venac, odnosno njihovu matičnu službu. Na osnovu prikupljenih dokumenata, a još čekam odgovor iz Javnog pogrebnog preduzeća, oni su jedini bili ljubazni, da li u svojoj evidenciji imaju podatak da su sahranili bezimenu bebu Milanović, mi osnovano sumnjamo da je osoblje bolnice i matične službe izvršilo krivično delo iz člana 116. i 117. stav 1. KZRS oduzimanje maloletnog lica i promena porodičnog stanja.
U tužbi Slavica javnog tužioca obaveštava i da ne odustaje da i dalje traga za nestalim članom svoje porodice, da će voditi sopstvenu istragu i uznemiravati svaku porodicu dok se ne utvrdi tačan identitet i poreklo osobe na koju sumnja da je ona koju traži. Slavica je i OUP Čukarica uputila odgovarajući zahtev za pronalaženje njenog brata. – Mog brata su u porodilištu ukrali i prodali i ja neću prezati ni od čega da ga nađem i dokažem da su to uradili – kaže odlučno. – U svojoj nameri nisam sama. Po Manojlovićevoj i mojoj evidenciji u Srbiji trenutno oko trista porodica traži svoje, zvanično umrle, bebe. Sve su to bebe bele puti, od roditelja hrišćana i u 85 odsto slučajeva muškog pola. Telefon, Manojlovićev i moj, ne prestaje da zvoni. Svaki dan javljaju se novi ojađeni roditelji. Ljudi iznose svoj slučaj, pitaju šta da rade, odakle da krenu. Mi ih savetujemo na osnovu našeg iskustva. Prema podacima koje smo sakupili bebe su nestajale od 1962. do 2001. godine. Najviše takvih slučajeva se desilo u "Narodnom frontu", u niškom i porodilištu u Višegradskoj ulici u Beogradu. Drugom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu već je podneto 85 privatnih tužbi u osnovi istih kao što je Mirjanina. Sve one su poslate i na adresu Vladana Batića, ministra pravde. Slavica kaže da niko još nije dobio bilo kakav odgovor. U tužilaštvu su im rekli da sačekaju septembar. U toku su sudske ferije. U međuvremenu, iako su stupci dnevnih novina puni priča čak i tragičnijih i neverovatnijih od Milanovićevih, niko od državnih zvaničnika tim povodom se nije oglasio. Takođe, nije se oglasila nijedna nevladina organizacija koja deluje na teritoriji Srbije, a bavi se kršenjem ljudskih prava. Porodice zvanično umrlih beba obratile su se za pomoć međunarodnim organizacijama za ljudska i dečja prava. Uz to, i samoorganizovali su se. Svake nedelje se sastaju kod Manojlovića u Sokobanji. Uskoro će se u velikom broju okupiti i u Beogradu. Advokata nemaju. – Ne treba nam. Dovoljno smo sposobni da istinu isteramo na čistac – kaže samouvereno Slavica Milanović.
Mirjana Milanović je tiha, staložena žena. Nije se uvredila na pitanje zašto je čekala da prode dvadeset šest godina, pa da tek onda traži sina za kojeg je, kako sama kaže, uvek osećala da je živ.
Na osnovu iskustva svojih roditelja i svedočenja drugih porodica koje je zadesila ista sudbina Slavica izlaže "recept" po kojem su bebe nestajale. Prijatelj, komšija, rođak, tipuje pogodnu porodicu i obaveštava svoju vezu u porodilištu o terminu za porođaj. Kad buduća majka stigne u porodilište, tamo je već smeštena žena koja će dete uzeti onog trenutka kad ga lekari proglase mrtvim. Da bi sve bilo pokriveno dokumentima, medicinsko osoblje mora da ima vezu i u administraciji porodilišta i u nadležnoj matičnoj službi. Onaj koji je tipovao nastavlja da nadgleda porodicu čije je dete zvanično umrlo, a ako ta porodica počne da "čačka", on o tome obaveštava ostale u lancu. – Tada se obično "papirnati roditelji", kako ja zovem one koji su kupili bebe, sele u drugi grad, čcak i u drugu zemlju. Dokumentima o bebi se ili gubi trag ili se dopisuju, falsifikuju... Zameću se tragovi o krivičnim delima na sve moguće načine – kaže Slavica Milanović.
VEČERNJE NOVOSTI, 10.8.2002. / izvor Feljton u 14 nastavaka od 31.7. do 13.8.2002. / prvi deo Otmica iz kolevke 11. Uzrok smrti ne pominjati Njihove sumnje podgrevaju silne brljotine na tražnoj dokumentaciji. Saša (33) i Olivera (30) Bogojević iz Beograda zato su rešili da idu do kraja i konačno rašciste šta se zaista desilo sa jednim od njihovih muških blizanaca, za kojeg im je rečeno da je umro. Olivera Bogojević je nosila blizance, a porodila se 25. avgusta 1993. godine, u GAK u Višegradskoj ulici u Beogradu. Rečeno joj je da su muškarcici u redu, da ne brine, a zatim su prebačeni na odeljenje neonatologije. Oliveri narednog dana dr Kostić saopštava da je jedno dete umrlo i teši je rečima "Mladi ste, imaćete još dece...". Njenom suprugu Saši ne dozvoljavaju da uđe u bolnicu i negativno odgovaraju na njihove zahteve da vide mrtvo dete. - Već narednog jutra mene otpuštaju, dok druga beba ostaje na lečenju. Narednih mesec dana mogli smo samo telefonom da se informišemo o stanju našeg mališana, da bi ga najzad otpustili bez bilo kakvog papira - predočava Olivera Bogojević. - Uspeli smo nekako da dođemo do izveštaja sa obudkcije, u kome nema ni ličnog broja naše bebe, niti podataka o meni. Piše samo ime i prezime. A kao uzrok smrti se navodi masovno krvarenje u moždane komore. Nije napisano ni ko je bio odgovorni akušer.
Isidor, drugo muško dete Bogojevića, koje je navodno izgubilo brata po rođenju, sada ima devet godina. A Olivera i Saša su uporni - znaju da je teško, ali će nastaviti sa potragom za svojim sinčićem, za koga ne veruju da je umro na naonatološkom odeljenju GAK u Višegradskoj ulici. Kao i Bogojevićima, i Oliveri Nešić (37), zaposlenoj u SO Pančevo, kontradiktorna dokumentacija o navodno umrloj deci ne da mira. Ova Pančevka rodila je u sedmom mesecu trudnoće 10. oktobra 1994. godine dva muška blizanca. Bebe su prebačene u beogradski Institut za prevremeno rođenu decu, a ona je ostala da leži u pančevačkoj bolnici. Već 12. oktobra dobija telegram da joj je prvo blizanče umrlo sa porukom "ukoliko ne dođete da preuzmete dete, sahranjivanje će se izvršiti kremiranjem". Olivera izlazi iz pančevačke bolnice 13. oktobra da bi narednog dana, u jutarnjim satima otišla do Beograda da vidi drugo dete. Međutim, tada joj saopštavaju da je i ono umrlo! - Kada smo tražili da preuzmemo tela, rečeno nam je da su već kremirana, a po povratku u Pančevo stigao je telegram indentičan prvom "Primite naše saucešće, vaše drugo dete je umrlo. Ukoliko ne preuzmete dete radi sahrane, sahranjivanje ćemo izvršiti kremiranjem..." - priča Olivera. Kada je počela svoju istragu, Olivera je pre nekoliko meseci dobila potvrdu JKP "Pogrebne usluge" Beograda da su joj bebe kremirane - 21. oktobra 1994. godine!
- Odmah posle porođaja prebačena sam u niško porodilište, gde je beba odmah smeštena u inkubator - priča Katarina. - Kako mi nisu dozvoljavali da vidim sinčića, krišom sam uspevala da ga pogledam. Izgledao mi je sasvim dobro, ali su mi lekari uporno pričali da se nalazi u lošem opštem stanju, da bi mi 9. maja saopštili da je umrlo. - Nedavno sam se obratila matičnoj službi SO Sokobanja sa zahtevom da mi se izda krštenica za moje dete. Matičarka Milena mi je rekla da dete nije zavedeno kao rođeno, ali da imaju rešenje kojim je njena služba obaveštena o smrti mog deteta.
Kada sam zatražila taj dokument, dobila sam začuđujuci odgovor da se taj papir nalazi u sokobanjskoj policiji! Ostalo mi je nejasno kako matičar može ovakav podatak da pamti pune 23 godine i ga da iznenada saopšti iz glave? - predočava Katarina Živković. - U prostorijama OUP primio me komandir, a zatim se pojavio neki njegov "kolega" koji se nije predstavio, ali me je dobronamerno savetovao da ne nasedam na priče nekih "baba vračara" i da se ne služim brojkama, šiframa kojima Milutin Manojlović iz Sokobanje pokušava da odredi mesto gde se ukradena deca nalaze. Živkovićevoj je u policiji "preporučeno" da ne bude paranoična, kao i da su greške u vođenju dokumenata moguće ali da ne "treba da se hvata za njih". - Taj isti inspektor, za koga sam kasnije saznala da se zove Boban Trifunović i da je sa Kosova, na kraju me pitao "šta ću postići ako sve to i dokažem?!" - kaže Katarina. Interesantno je da je posle ove javno publikovane izjave Katarine Živković, usledilo i prvo reagovanje. Iako je u tvrdnjama Živkovićeve pomenuta samo imenom, reagovala je Milena Milić, matičarka SO Sokobanja.
Katarina Živković, međutim, ostaje pri svojim tvrdnjama, napominjući da je sve to već napisala u krivičnoj prijavi koju je podnela protiv NN izvršioca za oduzimanje maloletnog lica i promenu porodičnog stanja. A dok ona pokušava da dokaže za mnoge nedokazivo, njena ćerka Aneta je na Pravnom fakultetu uspešno odbranila seminarski rad na temu "Krađa dece iz porodilišta"! Za svoj rad koristila je upravo novinske članke o ovoj temi, ali i krivičnu prijavu svoje majke Katarine.
Sama činjenica da je lekar sposoban da proda bebu je dovoljna da neko u ovoj zemlji stavi prst na čelo. Ovu konstataciju izrekla je operska pevačica Radmila Smiljanić, koja je posle serije novinskih članaka o misterioznim smrtima beba u porodilištima, javno izrazila i svoje sumnje da joj je pre 33 godine devojčica umrla po rođenju. Primadona je konstatovala i da svako dete, ako je zaplakalo i živo rodeno, ima pravo na sahranu.
- Da li se iko ikada zapitao šta se dešava sa tim bebama? Da li ih spale, bace u kreč, neke prodaju za prase i dvesta-trista evra, a roditeljima zamažu oci. Ako je majka dala lekaru deo svoje utrobe, red je da dete, pa i mrtvo, dobije nazad. Da ima pravo na kovčeg i grob na koji ce otići! Bez obzira koliko je to bolno - istakla je u svojoj ispovesti primadona Radmila Smiljanić. - I ko zna u koliko je slučajeva majkama rečeno da su deca mrtva, a ona živa, zdrava i prodata negde. Neko je dužan da kaže gde su tolike dijagnoze i rezultati obdukcije. Kad porodice budu imale pravo da sahrane svoje umrle bebe, onda neće biti preprodaja i javašluka koji debelo koštaju cele porodice. Majke će tada biti bez dilema. VEČERNJE NOVOSTI, 9.8.2002. / izvor Feljton u 14 nastavaka od 31.7. do 13.8.2002. / prvi deo Otmica iz kolevke 10. Beba ni živa ni mrtva I ona je jedna od majki koje sumnjaju da su se lekari poigrali sa sudbinom njene porodice i deteta rođenog, pa naprasno umrlog pod misterioznim okolnostima. Jasnu Spasojević (42), komercijalistu u "Zastavi" Kragujevac, 16. maja 1985. godine u gradskom porodilištu porodio je dr Nikolov. Rodila je muško dete, koje je doneto na svet carskim rezom. Kada je Jasnin suprug Milan hteo da vidi bebu, lekar je rečima "mladi ste, imaćete još dece" saopštio da je dete umrlo zbog teških anomalija i da je bolje da ga ne vidi.
A pre mesec dana, kada je krenula lavina sumnji mnogih roditelja da su im deca po rođenju oteta, Jasna je doživela novi šok u kragujevačkoj opštini kada je zatražila izvode iz matične knjige rođenih - Zaposleni u matičnoj sužbi su se bezuspešno trudili da pronađu dokument koji potvrđuje rođenje mog deteta. Takođe, nije bilo nijednog papira koji dokazuje da je dete umrlo. Po opštinskim knjigama, nisam se ni porodila. U opštini su mi dali i uverenja, crno na belo, da mog sina nema ni među živima, ni među mrtvima - priča Jasna Spasojević. - A kada sam u bolnici zatražila dokumetaciju, rečeno mi je: "To je zastarelo, ništa ne možete da dobijete bez sudskog naloga!". Za dokumentaciju o mom sinu traže nalog, kao da sam došla sa ulice da tražim papire za bilo koje dete. Prema njenim rečima, nepotpuna je i dokumentacija iz bolnice koju je već posedovala. U otpusnoj listi pisalo je najpre da je dete rođeno živo, a zatim je preko te reči prekucano - mrtvo. - Iz otpusne liste vidi se, dakle, da je nekome naknadno palo na pamet da beba treba da se proglasi mrtvom. Ne slažu se ni podaci sa otpusne liste i obdukcionog nalaza, koji smo dobili uz naknadnu intervenciju mog supruga, na kome nema ni faksimila lekara. U prvom dokumentu piše da je dete teško 2.920 grama, a u drugom stoji 2.870 - kaže Jasna Spasojević, kojoj ni do danas nisu jasne ove nepodudarnosti u dokumentaciji. Porodica Spasojević veruje da je lekar koji je porodio Jasnu, a koji sada ima privatnu ordinaciju u Kragujevcu, možda može da im pomogne da posle 17 godina saznaju pravu istinu o tome šta se stvarno dogodilo sa njihovim tek rođenim sinom. Slične sumnje izrazili su i bračni par Milka (47) i Živan Agatonović (55) iz Kragujevca, zaposleni u Fabrici namenskih proizvoda u "Zastavi", koji imaju 27-godišnjeg sina Sašu i dve godine mladu ćerku Sonju. Dočekali su i unučiće, ali ni dan-danas ne spavaju mirno zbog onoga što im se desilo sa muškim prvencem, bebom prevremeno rođenom 26. septembra 1974. godine u kragujevačkom porodilištu. - Beba je imala 1.630 grama i bila je duga 46 centimetara. Povili su je i rekli da zbog infekcije mora da se preveze u Niš, na Ginekološko-akušersku kliniku - priča Milka Agatonović. - Mene nisu povezli, ostala sam u kragujevačkoj bolnici. Suprugu su dali broj telefona na koji može da se raspita za bebino stanje, ali je telefon bio non-stop zauzet.
Videvši da nešto nije u redu, Živan 5. oktobra odlazi do niške klinike.
- Ulazim na odeljenje, pokazuju mi boksove sa bebama i objašnjavaju da je sve u redu sa detetom - predočava Živko Agatonović. - Kažu da je nestalo veštačkog mleka za bebe i da odmah dovedem suprugu da doji sina. Supruga i ja 7. oktobra ujutru stižemo u Niš. Milka objašnjava da je odmah po dolasku zatražila da vidi svoje dete. Medutim, babica je išla do boksa do boksa, ali deteta Agatonovića nije bilo.
Živan je revoltiran potom išao od vrata do vrata tražeći objašnjenje. Međutim, sva vrata su bila zaključana. Obratila mu se samo čistačica. - Rekla mi je: "Znali su da ćete doći, svi su zaključani, bolje idite kući" - kaže Živan. - Posle nekoliko dana stiglo nam je pismo lekara sa niške Ginekologije, u kome piše da osoblje o smrti nije moglo da nas obavesti, jer nisu znali našu adresu niti broj telefona. - Sve postaje jasno kada se uporede datumi. Bio sam 5. oktobra u GAK Niš, vodali su me izmedu boksova sa bebama, rekli mi da je naša beba živa i zdrava, a potom su nas zamajavali tvrnjama da je dete umrlo 30. septembra?! - priča ogorceni Živan. - Niški lekari tvrde da su o smrti našeg deteta odmah obavestili glavnu sestru u kragujevačkom porodilištu. Kako to da ona nije obavestila moju suprugu, koja je tamo ležala, nego su čekali da mi ponovo odemo u Niš? Zbog svih ovih čudnovatih dešavanja Agatonovići su, posle 26 godina, uputili zahtev niškom porodilištu za izdavanje svih dokumenata o smrti svog sina. Ističu da je zanimljivo to da su u to vreme na niškoj Ginekologiji boravile dve bebe upućene iz kragujevačkog porodilišta. Baš ta činjenica Agatonovićima daje nadu da će bar naslutiti trag kojim treba krenuti u potrazi za svojim možda živim sinom. - Na odeljenju je ležala jedna žena iz Maloševca kod Kragujevca. Rekli su joj da su joj do 5. oktobra donosili jednu bebu na dojenje. Moraćemo da pronađemo tu ženu, jer onda možda zna nešto više o sudbini našeg sina - nadaju se Milka i Živko Agatonović.
Svoje sumnje da su im bebe po rođenju ukradene izražavaju i Beograđani Nada i Dragoljub Malović, Vida i Miroslav Gajić, Danijela i Radmilo Stojanović, Milena i Nenad Janković, Mirjana i Vlada Nokmed, Snežana i Stojan Vukmirović, Stana i Đorde Nikolić, Slađana i Stevan Pantić, kao o Mirjana i Mladen Milanović. Za svojim navodno umrlim bebama tragaju i Jasmina i Radovan Todorović iz Prištine, Radojka i Zoran Delibašić iz Kosovske Mitrovice, Mirjana i Jovica Ilić iz Požarevca, Jelka i Drago Drašković iz Vrbasa, Katarina Živković iz Zrenjanina, Zaga i Časlav Janković i Vukica i Aleksandar Stanković iz Niša, Stana Milojović iz Mozgova kod Aleksinca, Zoran Trajković iz Bujanovca. Sumnja i Nemica Jolanda Prokop iz Beča, koja je rodila muške blizance 1962. godine u Bečeju. Jedna beba joj je navodno umrla posle prebacivanja u beogradski Zavod za prevremeno rođenu decu. Nedavno je preživeli blizanac ove Bečlijke morao da traži krštenicu u Bečeju, ali tamo nije bilo ništa osim naznake da je Jolanda rodila dva sina.
Sve ove porodice su konstatovale da niko nema prava da im ospori pravo da sumnjaju i traže istinu o svojoj navodno umrloj deci, ukazujuci da nikada ne bi ni pomislili da je neko ukrao njihove bebe da se za to nisu "potrudili" sami lekari u porodilištima, ali i administracije skupštine opština. VEČERNJE NOVOSTI, 8.8.2002. / izvor Feljton u 14 nastavaka od 31.7. do 13.8.2002. / prvi deo Otmica iz kolevke 9. Smrt pre rođenja Mnogim majkama, posle porođaja, kada su saopštavali da im je beba umrla, govorili su da idu kući, a da će oni iz porodilišta da ga sahrane, o njihovom trošku.
Stana je iz prethodnog braka imala dve ćerke, a želela je svom suprugu Damjanu da rodi sina.
- Ali, od trenutka kada sam dovedena u Višegradsku sve mi je bilo sumnjivo. Doveli su me jer se pretpostavljalo da će morati carskim rezom da me porode. I umesto na sto za porođaj odveli su me u operacionu salu. I porodili samo sa lokalnom anestezijom. To tada nisam shvatala - prica Stana. - Ali kasnije jesam. Da su me u porodilištu porodili, gde postoji knjiga protokola, sve bi u njoj pisalo. Ovako, porode me u operacionoj sali, uzmu dete, daju ga kome su već isplanirali, a meni samo saopšte tužnu vest. Na svoje insistiranje ostala sam jedanaest dana u bolnici.
Čorbiceva tvrdi da joj je jedan stariji profesor, kako su ga predstavili, rekao "Ženo božja, budi srećna što si ostala živa. Mnogo si bolesna. Dete ti je mrtvo i tako je bolje. Da je ostalo živo, bilo bi falično ili gore ili dole. Idi kući i čuvaj onu decu što imaš"... A majka, kao majka, ostala je zgranuta. Htela je sina... Sa puno razumevanja, tešio je njen suprug Damjan... Vreme je prolazilo i, kako kaže, nosila bi tugu u sebi, da u selu nisu počela govorkanja. Kao Stana je, da bi njene dve kćerke iz prvog braka nasledile očuhovu imovinu, prodala sina. Pričali su ljudi da ga je čak, usmrtila, po dogovoru. - Glupe priče koje počinju da me vredaju, ali i kopkaju. Jer ja nikada nisam poverovala da mi je dete umrlo. A opet, kako da ne veruješ lekarima? Tako kažu. Da se pomiriš, ali opet, sve čudno, bez potvrde - kaže Stana. - A kada sam pročitala da takvih slučajeva kao što je moj ima još, jer su novine pisale o raznim sudbinama, krađama... krenula sam još upornije da tragam. I onda se desilo ono što je mnoge majke dovelo do ludila. U dokumentaciji o svojoj navodno umrloj bebi Stana je uvidela mnogo nelogičnosti. Ništa se ni sa čim nije slagalo. Kaže da u otpusnoj listi piše da je rodila dete živo i da je umrlo dan kasnije - 19. decembra. I to je jedini trag.
- Ni telegram o smrti, ni umrlica, ništa, ama baš ništa. Ali, šest godina kasnije, 1985. godine, dobijam poziv da dođem u Beograd i upišem dete u knjige rođenih, jer predstoji upis za školu. Kao ružan san - predočava Stana. - Greška, zabuna, mislila sam. Damjan kaže da se ja ne maltretiram i da ce čika Duško, kod kog je stanovala u Beogradu moja kćerka Sanja dok je studirala, otići i ispraviti grešku. I tako i bude. Vreme je prolazilo, ispadne tako da ja i suprug odemo da radimo u Italiji, vreme leči sve, pa i tu moju tugu. Ali, svake godine na Nikoljdan kad se moj sin rodio, ja sam ga sanjala. Živ, trči, zove me. A od onih crnih priča i dijagnoze da sam toliko bolesna - ništa. Ja zdrava, a kako su mi napisali u otpusnoj listi, ne bi trebalo da budem medu živima.
A u takvim situacijama, kada majka sumnja, dogodilo se i nešto što je možda bilo teško odmah shvatiti.
Oklevala je Stana, jer nije imala snage da odmah ode. Bio je to suviše veliki preokret da bi mogla nepripremljena da se susretne s tim mladićem:
A poslednjih par meseci Stana je u Beogradu pokušavala da razreši silne brljotine sa dokumentacijom.
- U matičnom uredu sam tražila izvod iz matičnih knjiga. Načelnica me pita šta sad, pobogu, posle sto godina tražim. Kažem joj da tražim sina. Pa znate li vi da je to sada odrastao čovek, kaže mi ljutito. A ne kaže da bi bio odrastao čovek. Znači to nešto. I kaže, znam, to vas "pali" i šalje onaj Manojlović iz Sokobanje, onaj manijak. Pročulo se da "čačkamo", da tragamo. I neće da nam primi zahtev za izdavanje izvoda iz knjige rođenih i knjige umrlih. Jer, dete je bezimeno. A pred nama imamo krštenice koje su drugi matični uredi izdali na bezimenu decu. Znači, jednom može, drugom ne može. Zakon je, valjda, na celoj teritoriji Srbije isti. Stana Čorbić tvrdi i da je iz bolnice dobila potvrdu da je primljena u tu ustanovu, da je rodila živo muško dete, ali nigde ne piše da je umrlo. - Na jednoj strani imam potvrdu da je umrlo ali da se nije rodilo, a na drugoj strani da je rođeno ali ne piše da je umrlo. U matičnoj knjizi umrlih nedostaju podaci, nema imena, prezimena, časa i minuta kad je umrlo, nema datuma dojave smrti - kaže Stana. - Pa kako onda da znam da je reč o mom detetu. Dalje, piše da je 3. januara 1980. upisano dete kao umrlo, a tek 19. januara da je rođeno. Neka nam je Bog na pomoći. A kao i mnoge druge majke i Stana je uverena je da se iza svega krije teška podvala. Najavljuje da će sa suprugom sve goniti dok ne dokažu ko im je ukrao dete.
- I naći ćemo ga. Nije u zemlju propao. Verujem da će, kad neko vidi sliku Damjana iz mladosti, prepoznati mladića koji je njegov sin. Ili će to on sam da uradi. Ako zna da je usvojen, a čuli smo da mu je očuh to na samrti priznao, i on će krenuti u potragu. Samo je potrebno malo da se sretnemo.
Neuručivanje umrlog novorođenčeta majci koja ga je nosila u svojoj utrobi, za pravoslavnu crkvu je čin nepojmljivog skrnavljenja svega što čovek po Božjoj zamisli treba da bude. - Svako ljudsko biće koje je živo dočekalo dolazak na ovaj svet ima pravo i na krštenje i na dostojnu sahranu i na grob u kojem će počivati - predočio je sveštenik otac Raša povodom afere sa naprasno umrlim bebama koja je pre nekoliko godina potresla Niš. - Savremeno doba uslovljava porođaj u specijalizovanim ustanovama, porodilištima. Većina osoblja koje pomaže ženama da decu donesu na svet zna da kada je prisutan i najmanji rizik koji dovodi u pitanje opstanak deteta u životu, može da se obavi i postupak takozvanog "skraćenog" ili "kliničkog" krštenja. Taj obred se obavlja nad živim detetom i oduzima svega nekoliko sekundi. Medutim, ukoliko se krštenje i pored toga ne obavi, umrlo dete se mora vratiti roditeljima, pre svega majci, koja ga je nosila i donela na ovaj svet.
- Sa umrlim novorođenčetom se mora postupati kao sa preminulim ljudskim bićem, jer je svako novorođeno dete čovek, a to znači ikona Božja - konstatovao je otac Raša. - Obdukcija se radi uz saglasnost majke, ali se i posle toga dete daje roditeljima da ga dostojanstveno sahrane i da znaju grob na kojem će počivati posle boravka na ovom svetu, ma koliko kratak boravak bio. Ne sahraniti umrlo dete znači oskrnaviti sve ono što se smatra svetim, ali i ljudskim na ovom svetu. Niko nema pravo i niko ne sme to da ospori umrlom ljudskom stvorenju a ni roditeljima. VEČERNJE NOVOSTI, 7.8.2002. / izvor Nišlijka Grana Štefan (40), tvrdi da je pronašla dečaka za koga smatra da je njen sin koji je pre 15 godina navodno umro po rođenju u niškom porodilištu. Već četiri godine krišom osmatra dečaka u Nišu, za koga kaže da liči kao "jaje jajetu" svojoj bliznakinji, njenoj kćerki Mariji. - Srce mi kaže da mu priđem, ali razum preovladava. Gledam ga, ustežem, duša boli, plačem, ali ne smem da mu priđem. A gledam svoj dete - kaže Grana. Nesrećna majka ne samo da sumnja već je i podnela privatnu tužbu protiv bolničkog osoblja Ginekološko-akušerske klinike u Nišu, tražeći od policije i pravosuđa da konačno započnu istragu o svemu što joj se dogodilo 1987. godine. Međutim, nedavno je od zamenika Opštinskog javnog tužioca Tamare Mirović dobila rešenje da je za se njenu krivičnu prijava protiv NN učinioca krivičnog dela oduzimanja maloletnog lica i promena porodičnog stanja, nastupila zastarelost krivičnog gonjenja! - Kako može da zastari? Valjda se zna da svi rokovi počinju od dana saznanja? - čudi se Grana. - Tužilaštvo donosi takvo rešenje, a istovremeo niška policija počinje istragu po istoj krivičnoj prijavi. Granina priča počinje maja 1987. godine kada se ova tada trudna žena radovala svojim budućim bebama blizancima. I 11. maja se porodila u porodilištu u Nišu. Na svet je donela devojčicu i dečaka, jednojajčane blizance. Granu je porodio doktor, strani državljanin, a bebe su bile dobro, obe su zaplakale... - Trudnoća normalna, kao i porođaj. Decu odnose u bebi blok i smeštaju ih u inkubator. Doktor koji ih je pregledao, tvrdi da je sa decom sve u redu - priča Grana. - Narednog dana, oko deset sati, u moju sobu dolazi dr Zečević, gleda moju listu i saopštava mi da je muška beba mrtva. Daju mi neke injekcije, uspavljujem se, a kada sam posle toga tražila da vidim telo sinčića rečeno mi je da je već poslato na obdukciju. Posle 40 dana, nezadovoljna lekarskim tretmanom, napuštam porodilište sumnjajući u istinitost tvrdnji medicinskog osoblja da je moje dete umrlo. Prolazile su, potom, duge i teške godine. Grana se nikada nije pomirila sa tvrdnjama lekara. Kada je odlazila u crkvu, nikada za svog sina nije palila sveću kao za mrtvu osobu. Neutešno majčino srce je govorilo da je njen muški mezimac živ i zdrav, ali kod druge porodice. Naravno, nisu samo osećaji preovladali nad razumom. Splet raznih okolnosti i sutuacija još više je pospešivao Granine teške sumnje. Nekih šest meseci od porođaja, dok je u njenom naselju šetala svoju žensku bebu, slučajno se susrela sa lekarom koji je porodio.
Odvela je svoju šestomesecnu devojčicu u niški Dom zdravlja, na obavezno snimanje kukova, kada je bila dočekana pitanjem dr Momčilovića "ženo, zašto ste ponovo doneli svog sina, pa juče ste bili!?".- Objasnila sam da je to moja kćerkica, čak sam je i raspovila, ali je doktor bio ubeđen da je predhodnog dana video isto dete, ali muško - priča Grana. - Obećao mi je da ponovo navratim, a posle dve nedelje samo mi je rekao da "ne zna ništa o tom slučaju!". Pretpostavljam da je zabunu izazvao brat blizanac moje Marije, koga je neko drugi doveo na pregled dan ranije. Pratila je potom Grana Štefan veliku aferu sa sumnjivim smrtima beba u niškom porodilištu 1997. godine, a zatim i ovu poslednju, iniciranu posle tvrdnje porodice Manojlović iz Sokobanje da su pronašli devojku za koju smatraju da im je kćerka Nikoleta, navodno umrla po rođenju pre 23 godine. Potom je krenula u potragu za papirima svog navodno mrtvog mezimca. Smatrajući da kao majka ima prava da dobije kompletnu dokumentaciju o svom sinu, Grana se obrela u niškom porodlištu, ali joj je rečeno da ne mogu da joj daju papire, jer je prošlo dosta vremena, kao i da toliko dugo ne čuvaju arhivu. Uputili su je i na pisarnicu Kliničkog centra, ali nisu hteli da joj prime zahtev. Zato se uputila do Istorijskog arhiva u Nišu, gde je izdata potvrda, crno na belo, da Ginekološko-akušerska klinika raspolaže arhivom medicinske dokumentacije od 1954. do 1996. godine! - Ponovo odlazim u porodilište, a načelnica dečjeg bloka me pita kakav je to moj zahtev, koji je identičan sa drugim, koji su se tih dana podnosili drugi sumnjičavi roditelji - kaže Grana. - Iznervirana, počela sam da placem, a onda je pozvana neka sestra sa kartoteke koju su pitali da li imaju dokumntaciju iz 1987. godine. Ona, zbunjena, konstatovala je da je kao bilo poplava, pa mora tek da proveri. Sa tom sestrom odlazi do prijavnice, gde mi pokazuje neku svesku i konstatuje "a evo, 1987. godine, dođite za neki dan...". Naravno, ponovo odlazim a načelnica mi pokazuje tri dokumenta, od kojih dva nisam dobro videla. Pitala me je da li je na jednom moj potpis, ali kada sam odgovorila negativno, brecnula se i rekla da mora da ode do pravne službe a potom mi je poručeno da papire ne mogu da dobijem, jer je sestra sa kartoteke sa odmoru. Zatražila sam da mi dokumentaciju pošalju poštom, ali i upozorila da dobro porazmisle ša ce napisati, jer ja imam živog sina kao dokaz!. Do ovih dana, obećanu dokumentaciju o mom navodno mrtvom sinu nisam dobila. Grana očekuje i da će istraga po njenoj prijavi dati uskoro prve rezultate. Moraće da sačeka poteze države, verujući da će nadleženi najzad shvatiti da mnogobrojne majke ne sumnjiče napamet, niti ih neko nagovara da krenu u istragu o svojoj deci, baš kao što su pokušali da je ubede u niškom porodilištu, pitanjem "a ko stoji iza vas?". - Imam pravo da saznam istinu o svom detetu i to niko ne može da mi ospori. Nije nam namera da blatimo zdravstvene ustanove, kao što nam prebacuju - konstatuje Grana. - A ćerka Marija jedva da zvanično upozna svog brata blizanca i da, kako kaže, ispuni prazninu koju godinama oseća za njim. Grana Štefan tvrdi da zna kod kojih se roditelja nalazi dečak, za koga ona smtra da je njen "umrli sin". Prvi put ga je videla 1998. godine u Nišu.
Ime žene koja je sada "majka" njenom sinu dobila je na volšeban nacin. U rukama je imala papir sa imenom i prezimenom te osobe, koji je dobila od jedne žene... O drugim detaljima, Grana, za sada, ne može da priča.
U svojoj privatnoj tužbi Grana Štefan navodi da je obdukcioni nalaza dobila godinu dana posle porođaja, sa datumom 23. jun 1987. godine, bez potpisa obducenta i njegovog faksimila, bez pečata.
Ovaj čudnovati papir Grana je, kako tvrdi, dobila od istog lekara koji je njenu decu pregledao u porođajnoj sali. VEČERNJE NOVOSTI, 6.8.2002. / izvor Jedan je od retkih roditelja kome je porodilište, posle vesti o iznenadnoj smrti deteta, omogućilo da sahrani svog mezimca. Njegovoj rodbini isporučen je mali kovceg bez bilo kakvog propratnog papira, pa je dete sahranjeno. Od tada je prošla 31 godina. Slavoljub Milenković (57) iz moravskog sela Trnjane, teleprinterista na železničkoj stanici u Aleksincu, svih tih dugih i tužnih godina nije se mirio sa tim da je njegov sin zaista umro. Ova, još jedna gotovo neverovatna, priča o sumnjivim smrtima neovorođenčadi u porodilištima počinje 7. septembra 1971. godine, kada se u aleksinačkoj bolnici porodila Slavoljubova supruga Milica. Na svet je donela muško dete, teško 3.500 grama. Porodila se u devetom mesecu trudnoće...
Kako nije mogla da doji bebu, Milica je prebacena na dečje odeljenje bolinice u Aleksincu, gde su proveli petnaestak dana. U tom periodu konstatuje se da detetu nije dobro, pa dr Trajković predlaže da se majka sa bebom prebaci u nišku bolnicu.
Odmah se Slavoljub iz Trnjana uputio u Niš. Zatražio je u porodilištu da vidi telo svog sina, ali mu glavna sestra nije dozvolila. Revoltiran, fizički je nasrnuo na nju, pa su morali da intervenišu policajci. Kada su saznali zbog čega je Milenkovic planuo, bili su korektni prema njemu. Slavoljubu ipak nije dozvoljeno da vidi telo svog tek rođenog mezimca. Rodbina Milenkovića potom preuzima mrtvački sandučić i sahranjuje bebu. - Limeni sanduk u kovčegu nismo otvarali, jer su nam tako naložili iz niške bolnice - kaže Slavoljub. - Telo nismo videli, pa je ostala sumnja šta smo uopšte sahranili. Skrhana tugom ali i bolešcu, godinu dana kasnije umire i Slavoljubova supruga Milica. A on, verujući lekarima da je mu je "Bog dao dete, pa ga odmah uzeo" pokušao je da živi sa onim što mu je crna sudbina trasirala.
Nedavno je Slavoljub odlučio da krene u veliku istragu do prave istine. Zakucao je na vrata matične službe Skupštine opštine Aleksinac i bez problema dobio krštenicu na kojoj, međutim, u rubrici Naknadni upisi i beleške ne piše da je dete - umrlo?! Sumnja je počela da sustiže sumnju. Odmah je zatražio i Izvod iz matične knjige umrlih, ali taj dokument nije postojao. Jedna žena, administrativni radnik u SO Aleksinac, obećala je tada već izbezumljenom Slavoljubu da će mu pomoći. Pažljivo je u matičnoj knjizi pregledala prijemnu ali i matičnu knjigu umrlih. Kada je uvidela da dete Milenkovića nije upisano, Slavoljubu je predložila da ode do policije, da vidi da li je upisan jedinstven matični broj za sina. Međutim, posle provere u kompjuteru, utvrdilo se da sin Milice i Slavoljuba Milenkovića nije zaveden ni u aleksinackom OUP-u.
- Odmah mi je sve prekipelo, jer su se moje sumnje dokazale opravdanim. Kako je moj sin umro, a ta smrt nigde nije upisana? - kaže Slavoljub. - Otišao sam do inspektora u OUP Aleksinac, kome sam ispričao šta se sve događa, a po njegovoj preporuci, napisao sam tužbu i podneo je Opštinskom javnom tužilaštvu. Kako bi dokazao da mu navodno preminuli sin nije upisan u Matičnu knjigu umrlih, Milenković je zatražio u Matičnoj službi SO Aleksinac da fotokopira tu knjigu, ali mu je službenica odbrusila da tako nešto ne sme da mu dozvoli. Slavoljub je potom otišao i kod predsednika SO Aleksinac da se požali kako mu ne dozvoljavaju da uzme papire koji mogu biti i te kako važni za eventulani istražni postupak po njegovoj tužbi. Prvi čovek aleksinačke opštine je svog iznenadnog gosta pažljivo saslušao, pozvao je matičarku, a onda su mu "horski" saopštili da njegov zahtev nije ostvarljiv i da mu ne veruju u njegove sumnje ni jedan jedni postotak!
Posle silnog ubeđivanja, ipak su prihvatili da preuzmu zahtev Slavoljuba Milenkovića za izdavanje potvrde da mu sin, koji je zvanično umro 1971. godine, nije upisan u Matičnu knjigu umrlih.
Verica Radišić iz Obrenovca je samo jedna od mnogih majki koje su dugo u sebi nosile tu strašnu dilemu da li da i dalje ćuti ili da krene u potragu za detetom za koje smatra da joj je ukradeno. Na jednom od skupova sumnjičavih roditelja u Sokobanji, novinarima je ispričala svoju tešku priču. Saša i Sanja. Smislila im je imena dok ih je još nosila u stomaku. Tog sparnog leta 1986. godine trudna Verica Radišić se radovala svojim budučim bebama blizancima. I 1. septembra se porodila u porodilištu u Obrenovcu. U sedmom mesecu, malo ranije, ali, bože moj, rekli su joj lekari da će sve biti u redu. Dečaka i devojčicu su sutradan prebacili u beogradsku bolnicu za nedonoščad. Rekli su joj da je tako bolje, tamo imaju mnogo bolje uslove da napreduju. Dečak - kilogram i osamsto grama, dug 48 centimetara, devojčica nešto teža i duža. Divno, mislila je Verica. Suprug Milomir - Mića, srecni otac, već sutradan je otišao u Beograd da se raspita kako su mu deca. Devojčica je dobro, ali dečak je nešto slabiji. Nego, biće sve u redu. Vec sledeći put ništa nije bilo u redu.
Miću su pozvali u stranu i rekli mu da je dečak, hvala bogu, živ i drži se, ali devojčica je umrla. Pet dana je živela, i gotovo. Nebo mu se okrenulo. Tek tako, nema je! Nije se snašao ni da pita kako, zašto, gde je... Snužden, u strahu da li će mu sin preživeti, otišao je kući u Obrenovac. Krio je nekoliko dana da kaže Verici, da se ne potrese, doživi šok. Posle tri meseca porodica Radišić je došla u Beograd i preuzela malog Sašu, vec ojačalu bebu od tri kilograma. Sreća u nesreći je da im je Saša živ, mladi su, imaće još dece, tešili su ih lekari. Dve godine kasnije dobili su sina Slobodana. Nekako su se utešili. Ali, majka Verica nikako da zaboravi svoju kćerku Sanju. Sanjala je da je živa. - Odem u crkvu, zapalim mrtvima sveću za dušu, ali Sanji ne mogu. Nikada mi to nije uspelo, a htela sam. Kasnije sam i shvatila da ne ide tako, da jednostavno ne mogu to da uradim. I kopkalo me je, nikakav dokaz nismo imali da ona nije živa. Tražili smo povremeno, ali nikad uporno. Verovali smo i nismo. Samo sam ja imala neki neodređeni osećaj da nije tako kako su nam govorili lekari. Sašu pozovu u vojsku. Bilo je to 1990. godine. - I tada kad je polazio, imala sam osećaj da ga više neću videti živog. Plakala sam, suzbijala to u sebi, a crne slutnje su se obistinile - predočila je Verica. - Pet dana do kraja roka, na slavonskom ratištu kraj Markušice poginuo je. Taj 18. decembar 1991. godine pamtiću kao svoj najcrnji dan. Doneli su ga u limenom sanduku, a ja sam ostala da tugujem. Prolazilo je vreme, ali ono majci ne leči rane. Ali, počela sam da razmišljam šta je sa Sanjom. Da li je ona tu negde, živa i da ne zna kako joj majka tuguje. I sada Verica i Mića Radišić iz Obrenovca tragaju za Sanjom. Imaju samo njenu otpusnu listu iz bolnice gde piše da je bezimeno žensko dete umrlo. Ne piše ni od čega, ni kada... VEČERNJE NOVOSTI, 5.8.2002. / izvor I oni spadaju medu ucveljene roditelje koji bez oklevanja traže svaki tračak nade da će možda naći svoju davno izgubljenu decu, za koju sumnjaju da su posle rođenja ukradena iz porodilišta. Porodici Vučković iz Beograda - Ljiljani i Jovici - mnoga teška pitanja i još teže dileme ne daju mira.
Jovičina supruga Ljiljana 1988. godine rodila je sina Vukašina. Posle tri godine ponovo je u drugom stanju, a 27. avgusta 1991. godine odlazi na održavanje trudnoće u GAK u Višegradskoj ulici u Beogradu.
- Ležala sam dva dana sa puklim vodenjakom potpuno sama u sobi, a oni su hteli da idem na ultrazvuk, da rade neke analize - priča Ljiljana.
- Došao sam tek sutradan u bolnicu, ne znajući šta se dešava jer nisam dobio nikavo obaveštenje. Tek posle tri sata uspeo sam do odem do odeljenja gde je ležala Ljilja, koju sam zatekao ucveljenu... - priča Jovica Vučković. - Posle nekoliko dana došli smo k sebi i zatražili obdukcioni nalaz, ali nam je saopšteno da autopsija nije završena. Bili smo uporni da bi na kraju dobili taj dokument, sa potpisom dr Đerda Kokaia. Na izveštaju, međutim, nema nijednog pečata. Vučkovići posle velike traume odlučuju da analizom svoje krvi utvrde da li postoji neki genetski problem koji je prouzrokovao smrt deteta. Međutim, na Institutu za isipitivanje krvi jedna doktorica im je rekla da je sve u redu sa njima, da je porođaj bio normalan i da su za fatalan ishod krivi doktori. Ljiljana 1993. godine rađa sina Nikolu, a četiri godine kasnije i kćerku Jelenu. - Sada tražimo četvrto dete, našeg sina - poručuje Jovica. Danica Dimitrijević (65), penzionisani ekonomista iz Beograda, za razliku od ostalih unesrećenih roditelja koji imaju sličnu tragičnu sudbinu, nijednog trenutka nije prestala da traži svoje dete.
Nikada nije posumnjala u činjenicu da je 27. jula 1969. godine u 14.55 sati donela na svet zdravo muško dete i da je ono posle nekoliko dana ukradeno! - To što dosad nisam uspela samo može da ide na dušu onima koji su me tim besramnim činom hteli da upropaste - kaže Danica. - Evo, trideset treća godina će kako se borim sa avetima, lopovima, kriminalcima, tragam za nestalim sinom i ne prihvatam nikakvu laž da je on navodno umro, da ja nisam u pravu. Ako je umro, gde mu je onda grob? A da sam u pravu, imam sijaset dokaza.
Jednog dana 1991. godine, ispred Mašinskog fakulteta primetila je mladića koji joj je išao u susret. Nešto je progovorio dok je prolazio pored nje, a Danica se onesvestila… Mladić je bio slika i prilika Daničinog momka, njene velike ljubavi, koji je bio korpulentan, karakterističan, sa devijacijom u nosu, te je imao specifican glas. Danica je odmah otrčala kod dekana Mašinskog fakulteta i tražila slike upisanih studenata iz 1988. godine, kada bi njen sin trebalo da upiše fakultet. Predočila je dekanu svoje sumnje, a on joj je lakonski odgovorio da je ona sebična majka.
Danica Dimitrijević se pre 33 godine zaljubila u jednog mladića i zatrudnela. Kao devojka, u bolnici "Dr Dragiša Mišović" u Beogradu rodila je sinčića teškog dva kilograma i dugog 49 centimetra. Tri dana posle rođenja videla je kroz prozor bolnice kako babica u dvorištu predaje njeno dete nekome u kombiju, a tek kasnije joj je objašnjeno da je dete prebačeno u Centar za nedonoščad u Ulici Kralja Milutina. - Od 6. do 8. avgusta sam bila kljukana lekovima i spavala sam neprekidno. Kada sam se probudila, došla mi je sestra i na silu sam, na lični zahtev, izašla. Sestri su u međuvremenu pokazali kobajagi moje dete, ali su joj podvalili. Zamislite lopove, pokazali joj neku nakazu, neko žuto dete dugo svega trideset centimetara - priča Danica. - Otišle smo pravo u Centar za nedonoščad, da vidim i preuzmem dete. A tamo mi, onako lakonski, neki doktor koji se predstavio kao Ćetko Brajović kaže da mi je dete umrlo. Sestra me zatim odvodi kući, kad dolazi komšinica koja je primila telegram iz bolnice u kome piše: "Vaše dete je umrlo 6. avgusta 1969. godine u 13 časova. Mi cemo dete sahraniti o našem trošku".
Narednog dana Danica je otišla do bolnice i tražila da vidi dete - mrtvo ili živo, ali svi su bežali od nje. Narednih šest meseci je od jutra do mraka sedela ili stajala ispred bolnice. - Nisam htela da odem, samo sam ponavljala da mi vrate dete. Klela sam ih, psovala, ali su svi skrivali poglede. Nisu mogli da me maknu s praga, pa su me čak i šutirali kako je ko stigao. Ali sve je bilo uzalud - veli Danica. - Potom me moja firma pošalje na gradilište u Zambiju, gde sam provela godinu i po dana. Danica Dimitrijević je 1994. godine beogradskom Okružnom javnom tužilaštvu podnela tužbu, u kojoj je navela da se deca od dva kilograma težine po rođenju ne šalju u bolnicu za nedonoščad, da nisu upisana u knjige rođenih, vec samo u knjige umrlih… Zamenik okružnog javnog tužioca Milorad Trnanić gotovo ekspresno joj odgovara u nekoliko redova da je nastupila apsolutna zastarelost za krivično gonjenje i da nema osnova za to.
- U bolnici mi umesto tražnih papira daju potvrdu da je dokumentacija uništena, ali i da nije, samo je daju na uvid na osnovu sudskog naloga - predočava Danica. - Kao da je to vojna tajna. Sve su to smislili kako bi sakrili svoj kriminal. VEČERNJE NOVOSTI, 4.8.2002. / izvor Ono što sada pokušavaju mnogi roditelji, Lidija i Dragan Brđovič iz Vrnjačke Banje osmelili su se da urade još pre nekoliko godina. Javno su optužili i imenom i prezimenom prozvali jedan niški bračni par da im je ukrao bebu u porodilištu. Velika niška psihološka drama započela je februara 1988. godine, kada su Brđovići odlučili da posle 18 godina ćutanja i pretrage nekako dođu do istine. Da otkriju i saznaju da li je njihova ćerka Ana dalekog 23. decembra 1980. godine umrla ili je njena smrt bila inscenirana kako bi postala mezimica jedne druge porodice. Uz podnošenje krivične prijave Okružnom javnom tužilaštvu u Nišu, Brđovići su i u niškim lokalnim novinama otvorili dušu i bez pardona teško optužili jedan ugledan bračni par da im je iz porodilišta ukrao tek rođenu kćerku. U do tada nezabeležnoj situaciji, Lidija i Dragan su poimence nabrojali mnoge osobe koje su okarakterisali kao saučesnike velike krade njihovog deteta.
Interesantno je i da se u redakciji niških lokalnih novina, dan pre objavljivanja imena i prezimena bračnog para koje su Brđovići prozvali za kraću deteta, pojavio upravo čovek na koga su sumnjali, zahtevajući da se njegovo i ženino ime ne obelodanjuje u javnosti. Na čemu se se bazirale teške optužbe Brđovića? Na osnovu tvrdnji iz njihove krivične prijave, sumnju su u početku izazvale neuobičajeni pregledi za jednu trudnicu. Lidiji Brđović su, kako su tvrdili u prijavi, vadili krv u deset epruveta, sa ubeđivanjem lekara da se to radi kako bi se utvrdilo zdravstveno stanje majke i deteta. - Na klinici u Nišu kao medicinska sestra radila je i bliska rodaka zeta moje supruge, ali i prijateljice jedne Nišlijke za koju sumnjamo da je ukrala našu kćerku - istakao je Brđović u krivičnoj prijavi. - Kada se Lidija porodila, u njenu sobu je u kućnoj haljini došla ta Nišlijka i objasnila joj da se porodila dan pre toga carskim rezom, da je dobila devojčicu i da sa bebom nešto nije u redu. Lidiji je predočila i da nema mleka, pa ju je zamolila da joj "ustupi" svoj dragoceni napitak za njenu bebu. Lidiji je i tada bilo nelogicno da žena koja je imala komplikovani porođaj može tek tako da se šeta po hodniku. Potonjih šest dana Lidija je toj ženi davala mleko, iako njenu bebu nije ni videla. Sedmog dana ta žena je naprosto nestala, dok je pomenuta medicinska sestra uzela slobodan dan, dobro znajuci da moja supruga tog dana izlazi iz porodilišta. Lidija Brđović se porodila na Ginekološko-akušerskoj klinici u Nišu 23. decembra 1980. godine. Rodila je žensko dete teško 2.300 grama. Kćerkica je imala izražene duge crne trepavice i dugu gustu kosu. Sedmog dana po porodaju, kako su predočavali Brđovići, dete je podojeno ujutru, pa tri sata kasnije, i nije bilo nikavog znaka koji bi ukazivao na bilo kakav poremećaj. Kada je pre napuštanja porodilišta Lidija trebalo još jednom da podoji kćerkicu, dežurna babica je pomenula da sa bebom nešto nije u redu, uz preporuku da ode kod doktorke na razgovor. - Doktorka je hladno, bezosećajno i sa povišenim tonom Lidiji saopštila da je dete umrlo - naveo je u krivičnoj prijavi Dragan Brđović. - Šokirana, moja supruga je pitala kako je to moguće kada je baba do tada bila i živa i zdrava, ali je dobila odgovor da je u pitanju trenutna smrt i da ne znaju kako je nastupila... Brđovići ističu da je Lidija insistirala da vidi mrtvo dete, ali da su joj medicinske sestre dale injekciju, a pod nos stavile gazu. Posle toga Lidiji su poturili jedan papirić nepoznate sadržine koji je ona, na njihovo insistiranje, u šoku i strahu - potpisala.
- U tom trenutku pojavio se Lidijin bivši zet, koji ju je ubedio da ne viđa mrtvu kćerkicu rečima: "Ma, pusti to. Misli malo na sebe, mlada si, rodićeš još dece!" - ističe Dragan Brđović. - Tog dana došao sam u 11 sati da preuzmem suprugu i dete, ali me je u holu porodilišta dočekala jedna medicinska sestra koja mi je posle predstavljanja rekla da mi je dete umrlo. Uputila me je kod doktora koji je potvrdio njene reči, uz konstataciju da je bolje i tako, nego da je dete ostalo živo! Tražio sam da vidim dete makar i mrtvo, ali su mi odgovorili da je to nemoguće, jer je beba vec upućena na obdukciju. Otišao sam do zgrade koju mi je doktor pokazao, ali mi je tamo rečeno da dete ne mogu da vidim jer je poslato na obdukciju u Beograd! Posle provere telefonom nesrećni Dragan Brđović je saznao da beba ipak nije poslata za obdukcioni pregled u Beograd i da se tako nešto i ne praktikuje. Jedini pisani trag o smrti deteta je otpusna lista br. 14220, dok sa obdukcije ne postoji nikakav dokument. Istovremeno, posmrtni ostaci deteta nisu predati Brđovićima, te tako svoju ćerku nisu mogli ni da sahrane. - Rečeno mi je da je dete umrlo u 11, a na otpusnoj listi piše da je preminulo u 12 sati, dok rezultate obdukcije nikada nismo dobili - tvrdi Brđović. - Kada smo pokrenuli pitanje sudbine našeg deteta i javno optužili taj niški bračni par da nam je ukrao ćerku, oni su počeli da pričaju kako je moja Lidija to dete prodala, što je značilo da i oni sami znaju da naše dete nije mrtvo. Lidija i Dragan Brđović su sve vreme sumnjali da im je ćerka zaista umrla, a povod da krenu u "akciju" dokazivanja da im je dete ipak ukradeno bilo je jedno iznenadno pitanje upućeno preko "treće ruke". Jedna od njihovih rođaka je, naime, drugu rođaku pitala: "Zašto se Lidija i Dragan ne raspitaju da li im je dete živo?". Ova niška afera okončana je rešenjem Okružnog javnog tužilaštva, kojim je krivična prijava Brđovića odbačena kao neosnovana. Istovremeno, prozvani bračni par iz Niša je tužio Brđoviće. Oglašavanje Lidije i Dragana Brđovića izazvalo je lavinu sumnji mnogih roditelja čija su deca u tom periodu umrla u niškom porodilištu.
Brđovići su čak tvrdili da dete koje živi kod prozvanog bračnog para u Nišu veoma liči na Lidiju. Predočavali su da će prihvatiti da im se uzme krv ili da se nekom drugom metodom utvrdi čije je dete. Javno su isticali i da pristaju na maksimalno moguću kaznu ukoliko su pogrešili u optužbama niškog bračnog para. Cilj im je bio da se sazna istina jer, kako kaže Dragan, sa Lidijom ima dva sina Srđana i Filipa, i želi da njihova ćerka, a zna da su joj oni roditelji, ima braće. - Sinovima smo sve ispričali i oni su jedva čekali da vide svoju sestru - tvrdio je Dragan. - Želja nam je bila da naša Ana najzad sazna ko su joj pravi roditelji, a posle neka sama odluči s kim ce da živi. Cenim i to što su je ti ljudi iz Niša odgojili, ali je bitno da i ona zna da kod nas može uvek da dođe, da možemo da joj pomognemo.
VEČERNJE NOVOSTI, 3.8.2002. / izvor Rešili su da podnesu krivične prijave i tužbe protiv onih koji su ih, kažu, ojadili. Da se stvar istera na čistac. Da se uvere da li tu ima istine ili ne. To što ih svi odvraćaju da je proteklo mnogo vremena njima ništa ne znaci. Kažu da idu do kraja. Biljana i Časlav Momirović iz sela Džigolj kod Prokuplja uporni su u svojoj nameri da dokazima potkrepe svoj stav da im je dete - ukradeno. Ako ne može pred sudom, moći ce pred Bogom, kažu. A Momirovići, za razliku od drugih sumnjičavih roditelja, tragaju za dvoje dece, dva sina. - Znamo da nismo jedini koji tragaju za svojom navodno umrlom decom. Porodica Gopić iz sela Babotinac imala je, otprilike u isto vreme, iste nevolje. Takode i Ivankovići iz Božurne. Odlučili smo da učinimo sve što je moguće da pronađemo svoju decu - priča Časlav Momirović. - Podnetom krivičnom prijavom samo smo pitali smemo li, imamo li pravo na istinu, makar i posle toliko godina roditeljskog bola.
Biljana kaže da je prvo dete rodila 10. januara 1983. godine. Dva kilograma i dvesta grama. Zaplakalo je po rođenju. Videla ga je, a babica joj je rekla: "Ženo, pogledaj, imaš sina!" Međutim, nisu joj ga donosili dva dana. - Tek trećeg dana doktor mi je kratko rekao da je dete umrlo. Bez ikakvog objašnjenja, bez ijedne utešne reči. Samo, eto, dešava se, a ja sam mlada i pa ću imati još dece - kaže Biljana Momirović. - Sutradan su me pustili kući. Godinu dana kasnije, 26. januara, Biljana je rodila kćerku. Vrlo brzo je sa njom izašla iz bolnice. To je danas lepa, zdrava devojka. Treće dete Biljana i Časlav su dobili 26. jula 1985. godine. Prethodno je Biljana išla na sve kontrole. Sve je u redu, govorili su joj. I na Svetog Aranđela, njihov sabor u selu, Časlav je odvodi u istu bolnicu gde se prvi put porodila. Jave mu da je muško, a on se raduje. Dečak je bio vitalan, po rečima sestara i doktora, kažu Momirovići. - Zdravo, plače jako, ali mi ga posle prvog puta ne donose na podoj - nastavlja Biljana. - Čekam, čekam i počinjem da sumnjam. Nije valjda opet. Čim je muško, odmah muke. Pitam babicu zašto mi ga ne donosite? Ona kaže osorno i grubo: "Valjda mi ovde znamo kad ćemo ti ga doneti..." Trećeg dana je ušla u sobu i povikala: "Ženo, dete ti je umrlo, hajde sa mnom kod doktora na razgovor." Ja hoću da se ubijem. Ne verujem. Rekli su mi da ne dolazi u obzir da vidim dete, da sam mlada i da ću se prestraviti. Odmah sam posumnjala da tu nešto nije u redu. Zašto da ne vidim rođeno dete, makar i mrtvo. I šta ce oni uraditi sa njim? Časlav dodaje da je došao u bolnicu odmah po Biljinom porođaju, kada su mu rekli da je sve u redu i da ide kući i časti komšije, jer je dobio sina!
- Tako sam i uradio. A onda, kao grom iz vedra neba, vest o tome da je dete dobilo izliv krvi na mozak. Uvere i mene da ne vidim dete, da je bolje tako... Još rekoše da će poslati telo na obdukciju. Pitam kada ćemo da znamo šta je bilo. "Dobićete poštom odgovor", kažu mi - podseća Časlav. - I evo, prođe sedamnaest godina, a nalaza sa obdukcije nema. Uvidom u bolničku arhivu, preko veze, utvrdili smo da zahtev nije ni upućen. Neko je "preskočio" ovu formalnost. I sklonio naš dopis. Časlav je vremenom počeo da razmišlja da Biljana ne bi smela više da rađa, da možda ima neku skrivenu bolest. Zato su išli na mnoge preglede u Niš, pa u Beograd, gde su lekari konstovali da je žena sasvim zdrava. Dugo su oklevali s novom trudnoćom. Osam godina ni tamo ni ovamo. Konačno, Momirovići su dobili još jednu bebu, rođenu u Nišu 27. januara 1993. godine. To je njihov sin Vlada, devetogodišnji, veseo i temperamentan dečak. - Ali vremenom razmišljamo, kako to da je od tri muška samo jedno iznela. Crv sumnje nas nagriza. Sina rođenog 26. jula 1985. godine oboje smo godinama sanjali. Bio je to jedan isti, stravično podudaran, san. Sanjala sam kuću, i njega, plavokosu bebu, i jednu ženu u crnom, i jednu drugu, koja ga čuva. Ispred kuce česma, nad njom jabuka - velika, razgranata... I neku prodavnicu u komšiluku - kaže Biljana. - Oduvek smo sumnjali u ono što nam je rečeno u prokupačkoj bolnici. Časlav tvrdi da nije tražio veze kada se njegova Biljana porađala, niti je znao ko je od lekara tada u toj smeni. - Mi smo ljudi sa sela, ne razumemo latinski i poštujemo beli mantil. Ne želimo nikoga ni da optužujemo, jer nismo znali ni kako su se zvali lekari i babice u porodilištu, a i zašto bismo - kaže Časlav. - A možda smo i zato delovali pogodno za krađu dece.
Momirović priča i da su, služeći se pre svega roditeljskim instinktom i uz pomoć volje, u okolini Aleksinca pronašli dečaka koji bi mogao biti njihov sin. - Saznali smo da postoji jedan mali koji je usvojen, to ne krije ta porodica, ali da vremene rađanja i sličnosti sa Biljanom ukazuju na našeg prvog sina. Odem, krijući se, da ga vidim. I jeste, nema tu mnogo razmišljanja. Ali, ta porodica priča sasvim neku drugu priču, krije nešto. Žena kod koje živi kaže da ga je uzela iz beogradskog porodilišta - tvrdi Časlav. - Mi jesmo neuki ljudi, živimo od poljoprivrede, ali znamo da se deca za usvajanje uzimaju iz Doma u Zvečanskoj, a nikako odmah iz porodilišta. I znamo da je usvajanje jedna teška i dugotrajna procedura. A ona kaže - ima ugovor o usvajanju. Pa nije to njiva na prodaju, pa da imaš ugovor! Majka dečaka je navodno neka doktorka iz Sokobanje koja ga je ostavila i svih ovih godina se ne pojavljuje. Ne dozvoljavaju da se uradi analiza krvi. Da se vidi da li sam ja otac. Nisam toliko neuk da ne znam da je krv uvek ista, da to nema veze sa pubertetom i drugim pričama. Biljana predočava i da su oni bili u toj kući i porazgovarali o svemu. - Prilikom prvog susreta žena je bila neprijatna. Kasnije je "omekšala". Kad sam prvi put videla tu ženu, njenu kuću i dvorište - zamalo da se srušim! To je bila žena iz mog sna, i u dvorištu je stvarno bila česma, a iznad nje velika jabuka. Ista ulica, isti sokak, a u njemu - prodavnica... Sve sam ja to već videla, znala sam i kao majka osećala - kaže Biljana. Momirovići su ubeđeni da će pravda na kraju da pobedi. Važno nam je da smo dečaka pronašli.
- Teško je opisati kako nam je bilo kad je pozvao brata i sestru u šetnju, i kad smo ih gledali kako pričaju i sede zajedno - kažu Momirovići. - On je već odrastao, uskoro će biti i punoletan. Ako bude želeo, uradićemo sve analize i dokazaćemo istinu.
- Vidimo u novinama da u prokupačkom tužilaštvu pitaju šta smo čekali do sada sa prijavom, i tvrde da ovakvi slučajevi zastarevaju posle tri, a najviše šest godina. Nama još nisu zvanično odgovorili. Ako je neko ukrao naše dete zar to nije zločin i ne razumem kako takvo nedelo može da zastari? - pita se Časlav. - Pogotovo ako u Opštinskom tužilaštvu u Prokuplju kažu da "ne isključuju mogucnost da je osamdesetih godina bilo slucajeva kakav je slučaj porodice iz Džigolja!" VEČERNJE NOVOSTI, 2.8.2002. / izvor Feljton u 14 nastavaka od 31.7. do 13.8.2002. / prvi deo Otmica iz kolevke 3. Papiri puni - sumnje! I oni su podneli tužbu kako bi "privoleli" nadležne da pokrenu istragu o sumnjivoj smrti beba u porodilištima. Pokušavaju da dokažu ono što je za mnoge do sada bilo nedokazivo, uvereni da niko ne može da im ospori da dođu do prave istine o svojoj deci, koja su navodno umrla u niškom porodilištu. Sofijanka (42) i Miodrag (48) Milojević, iz Mozgova kod Aleksinca, uvereni su da im je muška beba umrla pod misterioznim okolnostima 1986. godine u niškom GAK-u, a njihove sumnje posebno je podgrejala kontroverzna dokumentacija koju su dobili za navodno mrtvo dete. Kao i mnogim drugim sumnjičavim roditeljima, ni Milojevićima nije dozvoljeno da vide dete, niti da ga sahrane.
I ova priča o tužnoj sudbini porodice Milojević počinje, kao i mnogobrojne druge, upravo u porodilištu. U niškom GAK-u Sofijanka je 22. maja 1986. godine u večernjim satima na svet donela sinčića sa ocenom devet. Beba je, kako kaže, zaplakala, a srećna majka je i poljubila svoje novoroćeno čedo.
- Narednog dana mi ne donose bebu u terminima za podoj, a kada pitam gde mi je dete odgovaraju: "Videćemo, ne znamo" - priseća se Sofijanka. - Potom mi jedan doktor saopštava da je dete u inkubatoru, ne dozvoljavaju mi da ga vidim, a pred samu zoru taj isti lekar mi saopštava da mi je "beba umrla tokom noći". Babica mi je gurnula neke papire da potpišem, a ni meni ni suprugu nisu dozvolili da vidimo dete. Prethodno su suprugu predočili da je dete "poplavelo, da ne mogu ništa da urade i da čekaju da Bog odluci šta ce biti".
Dobijaju rogobatni prepis otpusne liste, sa matičnim brojem istorije bolesti 1577, sa eprikrizom "dete muško TM 3.100/49 cm rođeno 22. 5. 1986. godine", sa napomenom da su podaci prepisani iz porodiljskog protokola. Ni pomena da je dete umrlo. Milojevići, inače, već poseduju otpusnu listu iz 1986. godine, ali sa matičim brojem 03718, sa epikrizom da je dete rođeno, ali i umrlo 23. maja te godine. - Kako može da bude čas mrtvo, čas živo? - pita se Miodrag Milojević. - Kada nam je izdavan prepis otpusne liste, zamenik direktora niškog GAK decidirano je konstatovao da svi podaci moraju da se slažu sa istim dokumentom, ako ga vec imamo, a u suprotnom neko mora u zatvor do deset godina. Evo sada prilike policiji i sudstvu da utvrde kako je moguće da se otpusne liste vode pod dva različita matična broja istorije bolesti i kako može da na jednoj piše da je dete mrtvo, a na drugoj da je živo. U svojoj tužbi Milojevići navode i da im je zahtev za obdukciju i izveštaj o rezultatima potpisala ista osoba Slavica Jovanović, ali bez faksimila lekara i bilo kakvog pečata, a na tim dokumentima stoji datum 23. novembar 1986. godine.
- Pri izlasku iz bolnice dobila sam obdukcioni nalaz na obrascu za otpusnu listu, sa nekim umrljanim pečatom, bez potpisa lekara. Ako je verovati svim tim dokumentima, zahtev za obdukciju je stariji od rezultata obdukcije čitavih šest meseci! Pa kako onda čovek da ne sumnja? - pita se Sofijanka Milojević.
Kada su tražili dokumentaciju, Milojevićima je u niškom GAK rečeno da je to ugledna ustanova, u kojoj se godišnje rađa oko 4.000 dece i da se mnogim sumnjama blati ovo porodilište. - Rekoše da nam je neko sigurno gledao u šolju kafe, pa smo počeli da sumnjamo u smrt našeg deteta! - tvrdi Miodrag Milojević. I Vukadinka Pešić, diplomirani inženjer elektronike iz Niša, navodi sličnu priču. Veli da se dobro seća kada je pre 20 godina dežurni lekar u niškom porodilištu pregledao i rekao da će to biti karlični porođaj. Rečeno joj je da ostane u bolnici i da će je on ujutro poroditi. - Bila je nedelja, 3. oktobar 1982. godine. Ali, odmah iza ponoći na svet sam donela zdravo muško dete. Tri kila i trista, dugo 51 centimetar. Zaplakalo je jako, dali su mi ga u ruke, podržala sam ga malo i onda su ga odneli... Više ga nisam videla - prica Vukadinka Pešić. - Ne donose mi ga ceo dan i noć, a ja, prvorotka, mislim da tako treba. Došla svekrva Vukosava i odmah posumnjala. "Dajte mi naše dete da vidim, da ga nosim kući. Naše je pa kakvo da je. Zaplakao je, a ako je mrtvo, hoćemo da ga mi, po narodski, sahranimo." Bežali su od Vukadinke lekari i sestre, kao da ima kugu. Potom su jedva uspeli da je smire, ali joj nisu dali da vidi bebu. - A meni je jedan ginekolog došao i onako hladno rekao: "Budi mirna, idi kući, takvo dete ne treba da živi, namerno smo ga pustili da umre." On ginekolog, nije pedijatar, ali to mi tad nije bilo bitno - priča Vukadinka. Tražila sam obdukciju i tek nedavno uspela da dobijem papir da je autopsija urađena, ali bez pečata. Potpisao neki doktor Xinov i to dva meseca posle navodne smrti. A kad sam rekla da nema pečata, oni ga lupiše i kažu: "Eto ti, samo bacaš pare, ne možeš ništa da dokažeš." I suprug Slaviša mi je tek nedavno ispričao da je on pokušavao tog dana kad se rodilo da ga vidi. I probio se do trećeg sprata, kaže, ali ga je šest lekara fizički oteralo, odguralo odande. Vukadinka, koja je posle toga rodila kćerku Mariju i sina Marka, zdravu i pravu decu, odlučna je da ide do kraja. Da utvrdi šta se, zapravo, desilo s njenim prvorođenim sinom. Ako je živ, a u to veruje, da ga nađe po svaku cenu. - Mnogo je sličnih slučajeva, pa me to više uverava da su u pitanju mutne, neljudske radnje. Bila sam naivna, priznajem, ali više nisam - konstatuje ova Nišlijka. Nedostatak neophodne dokumentacije, onog ličcnog, ljudskog uveravanja da se desila tragedija, nemogućnost da porodilja ili neko njen blizak vide telo deteta, da se uvere da je tako, danas otvaraju prostor sumnjama.
Pre nekoliko godina, kada je izbila niška afera sa bebama navodno umrlim u niškom porodilištu, svoje teške sumnje su izrazili Lidija i Dragan Brdović iz Vrnjačke banje i porodice iz Niša i okoline: Zorica i Jovan Micaković, Olgica i Bogdan Filipović, Zorica i Zoran Stojanović, Vukica i Zoran Pancić, Sonja i Stanko Jovanović, Slađana i Stanko Jovanović, Slađana i Radovan Milenković, Zorica i Jovan Kocić, Suzana i Miroslav Zdravković, Olivera Milić, Lidija Kesić. VEČERNJE NOVOSTI, 1.8.2002. / izvor Feljton u 14 nastavaka od 31.7. do 13.8.2002. / prvi deo Otmica iz kolevke 2. Berza otete dece Šalteri matičnih službi skupština opština i porodilišta u našoj zemlji bili su poslednjih par nedelja pod opsadom roditelja koji sumnjaju u zvanične smrti svojih beba. Oko 300 porodica iz Beograda, Niša, Aleksinca, Prokuplja, Kraljeva, Kruševca, Kragujevca, Pančeva, Zrenjanina i drugih gradova zakucalo je na vrata matičara ali i ginekološko-akušerskih klinika da zatraži istinu o svojoj deci, koja su po rođenju navodno naprasno umrla. Ove sumnjičave roditelje povezuje zajednička sudbina: retko koja majka je po rođenju videla svoju bebu, a kada im se saopšti da je dete umrlo, ne dozvoljava se da ga vide. Za tako "umrlo" dete se ne daje ni otpusna lista, ni umrlica, a tek na uporne zahteve, roditelji posle više meseci, pa čak i godina, dobiju rezultat obdukcije bez zavodnog broja protokola, potpisa i sa umrljanim pečatima iz kojih se ništa i ne vidi. Njihove zajednicke sumnje pothranjuju kontradiktorni dokumenti, neprobojni zid ćutanja, ali i hvatanje za glavu administratora u matičnim službama i porodilištima kada se pojave sa zahtevom da im se izdaju dokumenta za svoju navodno umrlu decu. Mnogi se nazivaju čak i ludacima, paranoicima, a obavezna su pitanja u stilu "šta ce vam ti papiri posle toliko godina?!"
Jasna Spasojević, komercijalista u kragujevačkoj "Zastavi" nedavno je doživela šok kada je u SO Kragujevac zatražila Izvod iz matične knjige rođenih za dete koje je navodno umrlo 16. maja 1985. godine, odmah po rođenju. - Matičari su pokušali da pronađu dokument koji potvrđuje rođenje mog deteta, a nije bilo nijednog papira kojim dokazuje i da je ono umrlo - predočava Spasojevićeva. - Potom su mi izdali uverenja da mog sina nema ni među živima, ni među mrtvima, a po opštinskim knjigama nisam se ni porodila. Svi sumnjičavi roditelji od matičnih opštinskih službi tražili su da im na kućne adrese dostave prijave o rođenju njihove dece, fotokopije matičnih knjiga rođenih, krštenice kao i papir na osnovu kojeg je upisana smrt deteta i izvod iz matične knjige umrlih. Od porodilišta su zahtevali da im dostave izvod iz protokola porođaja, istorije bolesti i otpusne liste. Potom su napisali tužbe Opštinskim tužilaštvima i policiji. Istovremeno, sve tužbe su skupa poslate i gradskom SUP-u Beograd i Drugom opštinskom tužilaštvu, gde se već sedam meseci vodi istraga po tužbi Milutina Manojlovića iz Sokobanje, koji tvrdi da je pronašao devojku za koju smatra da je njegova ćerka Nikoleta, koja je pre 23 godine "umrla" u Zavodu za prevremeno rođenu decu. - Ovo je organizovani kriminal trgovine decom - smatra Milutin Manojlović iz Sokobanje. - Postoji ustaljeni sistem, a mozak svega je uvaženi lekarski kadar po mnogim bolnicama u Srbiji. "Bebi mafija", po sumnjičavim roditeljima, najpre odabira još nerođeno dete, pronalazi kupca i traži nekoga od rodbine da ga uključe u tu rabotu. Dete se rodi, uglavnom ga majka više i ne vidi niti doji, da bi lakše prihvatilo nove roditelje. Za sve vreme neizvesnosti, "potkupljena" rodbina obaveštava porodilju i ostale i priprema ih za navodno neizbežnu smrt. Za tako "umrlo" dete se ne daje ni otpusna lista, ni umrlica, a tek na uporne zahteve, roditelji posle više meseci, pa čak i godina, dobiju rezultat obdukcije bez zavodnog broja protokola, Potraga za - sinom - Lekari koji su učestvovali u projektu krađe dece, uz drugo medicinsko osoblje i poverljive ljude iz matičnih službi opština, pravili su i internu dokumentaciju, koja je kasnije volšebno nestajala - tvrdi Manojlović. - Ovo što sada izbija na videlo, samo potvrđuje našu sumnju. Kako je moglo da se čuje na sastancima sumnjičavih roditelja u Sokobanji, cena jednog ukradenog deteta kreće se od 250.000 do 2,5 miliona maraka. Veliki broj naše dece prodat je u Zapadnoj Evropi i Americi, dok ženske bebe završavaju u albanskim porodicama.
Saša i Olivera Bogojević sumnjaju da im je dete ukradeno 1993. Olivera je rodila blizance muškarce, a bebe su prebačene na Institut za neonatologiju. Ubrzo im je javljeno da je jedna beba umrla... Danica Dimitrijević iz Beograda kaže da nikada nije posumnjala u činjenicu da je 27. jula 1969. godine u 14 sati i 55 minuta donela na svet zdravo muško dete i da joj je ono posle nekoliko dana ukradeno! - Evo, trideset treća godina ce kako se borim sa avetima, lopovima, kriminalcima, tragam za nestalim sinom i ne prihvatam nikakvu laž da je on navodno umro, da ja nisam u pravu - kaže Danica Dimitrijević. - A da sam u pravu, imam sijaset dokaza. Za razliku od ostalih unesrećenih roditelja koji imaju sličnu tragicnu sudbinu mojoj, nijednog trenutka nisam prestala da tražim svoje dete. Što dosad nisam uspela, to samo može da ide na dušu onima koji hteli da me upropaste tim besramnim činom.
- Kada sam ove godine rešila da zvanično zatražim sve papire, rekli su mi da nisam normalna kada to radim posle 36 godina - priča Snežana. - Naravno, sve zahteve morala sam da pišem u ime majke Milke, a tražila sam jasne odgovore - od čega je umrla moja sestra, koji je lekar konstatovao smrt... Početkom marta ove godine Vidosav Jovanović, pomoćnik direktora za pravne i opšte poslove Instituta za neonatologiju, odgovara da sam sa sestrom primljena 16. marta 1966. godine, potvrduje "smrt prvog Milkinog ženskog deteta" i konstatuje da je moja majka o tome obaveštena "telegramski, uz izjavu saučešca i obaveštenje da telo umrlog deteta može preuzeti radi sahrane iz kapele Medicinskog fakulteta, a u slučaju nepreuzimanja sahranu će izvršiti JKP za komunalne usluge Beograd". Jedno jedino obaveštenje, umesto zvanično tražene istorije bolesti i potvrde o smrti bilo je dovoljno da pojača sumnje Snežane Knežević. Jer, njena majka Milka je potvrdila - nikakav telegram nisu dobili!
|
ENGLISH DOLIJALI: VESTI IZ SVETA VAŽNO ZNATI: IZMIŠLJOTINE ZVANE GEN I DNK EUGENIKA KUĆNI POROĐAJ
BAZA PODATAKA SLUCAJEVA: 1950-1969 1970-1979 1980-1989 1990-1999 2000-2009 2010-2019 DEČIJA BAZA PODATAKA: TRAŽIM RODITELJE |
kradjabeba.org
Ovim putem želim da vam zahvalim na dobro odrađenom novinarskom poslu, što su čitaoci i šira javnost mogli da se informišu o trenutno aktuelnoj problematici u ovoj našoj ne tako velikoj Srbiji a i šire. Problem trenutnog društva: "Kako se kradu bebe u Srbiji", o čemu ste vi pisali u 2273. broju od 10. avgusta ove godine, još niko nije prihvatio za ozbiljnu tematiku.
Sudeći po interesovanju ljudi sa istim i sličnim tragedijama „umrlih“ beba iz raznih krajeva Vojvodine, Srbije i inostranstva, sve je manje sumnje da se ne radi o slučajnostima, već o
dobro organizovanoj praksi, koja je trajala i traje. Nailazi se na manipulacije sa dokumentima u nadležnim matičnim službama, opštinama, bolnicama...
Kazivanje Snežane Knežević, kojoj je po rođenju „umrla“ sestra bliznakinja, ima isti epilog kao priča bračnog para Manojlović iz Sokobanje. Nakon 36 godina sumnje, traganja i neverice, pronašla je svoju sestru, koja, kako ona tvrdi, živi u Pančevu.
Učiteljica i nastavnik, dvadesetšestogodišnja Mirjana i njen godinu dana stariji suprug Mladen Milanović, s nestrpljenjem i pritajenom radošću su čekali kraj septembra te, sada već daleke, 1975. godine. Mladen se nadao da će mu Bog ispuniti želju da desetomesečna Slavica dobije brata, a on sina. I, naravno, da bude zdrav. Bilo je jasno da ova beba nije kao ćerka požurila da ugleda svet već posle sedam meseci od začeća. A i Mirjana je trudnoću iznela bez teškoća. Jedina Mladenova "briga" je bila kad će da počne nazdravljanje, a Mirjanina kako će organizovati život sa dve bebe u kući i ko će da ih pazi kad ona posle tromesečnog porodiljskog odsustva bude morala da se vrati u učionicu.
Mirjana celu noć kao u bunilu. Grudi nabrekle, mleko pritislo, a bebu niko ne donosi na podoj. Ujutru, vidi, na ruci nema trake sa brojem. Ne zna ni kad, ni ko je to skinuo. Prolazi jutro, podne... Uveče se osmelila, ustala iz kreveta i pravo u sobu gde sede sestre i lekari. S vrata pita:
– Sveća koju sam palila za njega, uvek se gasila – kaže Mirjana.