• Krađa beba u Srbiji
• Ima dokaza o prodaji dece?
• Nestajale bebe i u Kragujevcu?
• Postoji dokumentacija o otetim bebama u Kragujevcu?
• "Mrtva beba" pelcovana
• Lažne nade ne mogu da vrate bebe
• Gde su naša novorođena deca
• Muke sa papirima za veću nesreću
• Bebe krali po narudžbini
• Lekari prodavali bebe
• Majke optužuju lekare da su prodavali decu
• Verujem da su mi lekari oteli sina, a tvrdili su da je umro po rođenju
• Nevešto skriveni tragovi
• Feljton: 14. deo Greška ili krađa
• Feljton: 13. deo Prvi trag – lažni broj
  
• Nesklad u papirima, nada za 300 porodica
• Feljton: 12. deo Našli svoju kćer
  
• Baba učestvovala u prodaji unuke?
• Znamo da su ga prodali
• Feljton: 11. deo Uzrok smrti ne pominjati
  
• Feljton: 10. deo Beba ni živa ni mrtva
  
• Feljton: 09. deo Smrt pre rođenja
  
• Sudovi spori i neefikasni
• Feljton: 08. deo "Slika" svog sina
  
• Feljton: 07. deo Smrt bez potvrde
  
• Feljton: 06. deo Traže četvrto dete
  
• Feljton: 05. deo Ana nije umrla?
  
• Feljton: 04. deo Pronašli sina posle 17 godina
  
• Feljton: 03. deo Papiri puni - sumnje!
  
• Feljton: 02. deo Berza otete dece
  

Poštovana redakcijo,

Ovim putem želim da vam zahvalim na dobro odrađenom novinarskom poslu, što su čitaoci i šira javnost mogli da se informišu o trenutno aktuelnoj problematici u ovoj našoj ne tako velikoj Srbiji a i šire. Problem trenutnog društva: "Kako se kradu bebe u Srbiji", o čemu ste vi pisali u 2273. broju od 10. avgusta ove godine, još niko nije prihvatio za ozbiljnu tematiku.
Moji roditelji Mladen i Mirjana Milanović iz Beograda, kao i Milutin i Radojka Manojlović iz Sokobanje, Danica Dimitrijević iz Beograda, Snežana Knežević, magistar ekonomskih nauka iz Beograda i još tri stotine porodica prinuđeni su da svoja prava na dokumentaciju o svojoj navodno "umrloj deci" traže u nadležnim matičnim opštinama, bolnicama – striktno preko suda. Opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu predato je otprilike oko sto tužbi. Niko se još nije oglasio. Možda će čekati, pa i dočekati da istekne zakonski rok, pa ćemo svi biti zastareli slučajevi, a deca, navodno umrla, šetati slobodno po Beogradu i širom ove naše lepe Srbije.

Matična služba Skupštine opštine Savski venac kao i bolnica "Narodni front", posebno u mom slučaju (brata koji sada ima 26 i uskoro puni 27 godina i koji slobodno i bez ikakve sumnje šeta ovim gradom), žmure, negiraju činjenice a naravno ne daju ništa od dokumenata na uvid na koje svaki građanin ove zemlje, to je svima bar jasno, ima pravo.
Šef odseka za lična stanja građana u Skupštini opštine Savski venac Milica Novaković, kaže u jednom listu: "Roditelji ne mogu da dobiju dokumentaciju jer deci nisu odredili ime, pa se opština na taj način štiti da ne dođe do neke zloupotrebe sa izdatim izvodima". Sudska zabrana izdavanja izvoda ovim roditeljima, tvrdi Novakovićeva, ne postoji, tako da su ona dostupna svima "ukoliko podnesu zahtev za izdavanje i sačekaju do trideset dana što je rok da ih opština izda".

Sve bi bilo u najboljem redu kada bi roditelji mogli da podnesu zahtev (ili bolje rečeno uspeju da podnesu) jer ih služba za prijem pošte jednostavno ne zavodi u knjigu protokola već ih samo prima bez protokolnog broja (što u zakonu i praksi nije isto).
Na moje insistiranje i u prisustvu svedoka Danice Dimitrijević i Snežane Knežević službenik Miodrag Mišković, kako se sam predstavio, dvadeset drugog avgusta ove godine je izjavio "da je to politika kuće i da je dobio naređenje da takve zahteve ne zavodi u knjigu protokola". Zašto? Kako to moji roditelji, koji su već povređeni, poniženi i obmanuti, mogu da zloupotrebe izvod iz matične knjige rođenih za svoje dete kome čak ni ime nisu stigli da daju, pa im je za taj isti izvod potreban sudski nalog? Da li im je bio potreban sudski nalog i ne tako davne 1975. godine da ga začnu i da ga majka rodi? Da li je mojoj majci tada bio potreban sudski nalog da svom tada jedinom sinu daruje život?
Pitam se da li se stranka po zakonu (o matičnim knjigama) obaveštava da odredeni dokument ne može dobiti na parčetu karo-papira bez pečata, samo potpisano?
Ako se još doda izjava načelnice za opštu upravu Gordane Milanović od 18. decembra 2001. godine da su "podaci precizni i roditelji će se uzaludno iscrpljivati u sudskim sporovima", onda je sve jasno.

Skupština opštine Savski venac, tačnije opštinska matična služba, jedno javno priča a u praksi drugačcije radi. Koliko su podaci tačni i precizni u to sam se i sama uverila, a i mnoge porodice koje imaju isti problem u celoj Srbiji, a naročto u SO Savski venac, gde se vidi očigledan nesklad izmedu javnih izjava i prakse u radu.
Nelogičnosti postoje, neslaganja postoje, pa čak i falsifikovanja. Kod ovih tri stotine porodica postoji samo jedno jedino pitanje: "Hoće li nadležni organi reagovati?" Ili će nas Opštinsko javno tužilaštvo, koje se uporno trudi da nađe nacin kako da zastari vekovni proces podmlađivanja ljudske vrste, proglasiti – zastarelim. Da li ovih tri stotine porodica i one koje se možda tek sada uključcuju u potragu treba možda proglasiti paranoičnim ili ovoj vrsti organizovanog kriminala treba stati na put? Za sada sem Zdravstvene inspekcije niko se ne oglašava pa smo sami prinuđeni da se organizujemo jer nadležni okreću glavu, a opasnost od susreta "braće" i "sestara" i rodoskrnavljenja je u mnogim slučajevima za sada izbegnuta što ne znači da ne može do toga da dođe.

Da li se bilo ko iz tog lanca kriminala, od trenutka oduzimanja maloletnog lica (bebe) i promene porodičnog stanja, proglašavanja nepoznate smrti, promene identiteta deteta, i kupovina (papirnatih roditelja) pitao da to dete jednog dana, ipak, ne učini nesvesni greh prema sebi, a i prema drugima upoznavanjem i spajanjem sa "svojom" ili "svojim" krvnim srodnikom i ko za to delo treba da odgovara? Ili ćemo i dalje žmureti i negirati činjenice koje su očigledne, ili će pak neko reagovati, jer ova zemlja nema toliko potomaka da bi tri stotine porodica bilo nezamerivo male da bi se bilo ko zbog njih deranžirao.
Ako svi ovi roditelji kao i moji, Mirjana i Mladen Milanović, imaju pravo da podare život, a život je, kažu, pravo pre svih prava, onda neka im nadležni omoguće da dokažu da su u pravu, da odgovaraju oni koji treba da odgovaraju i da Srbija ima zdravu decu, a ne da se ćuti kao što se to i do sada radilo.

S velikim poštovanjem,

Slavica Saša Milanović,
Beograd

GLAS, 30.8.2002.
Ima dokaza o prodaji dece?

BEOGRAD (Beta) - Živan Agatonović, jedan od roditelja koji je optužio kragujevački KBC za nestanak svog deteta, izjavio je juče da postoji 20 porodica s "potpunom dokumentacijom, koja potvrđuje da su bebe otete od roditelja u toj bolnici, uz lažna objašnjenja da su umrle na porođaju.

Agatonović je rekao da su sve životne priče roditelja veoma slične, posebno po postupcima i načinu na koji su bebe oduzete od roditelja.

TV Kragujevac u petak je emitovala emisiju "Gde su naše bebe?" u kojoj je pet porodica optužilo KBC da je izdao lažnu i nepotpunu dokumentaciju, proglašavajući njihovu decu mrtvom. Oni smatraju da su njihova deca prodata.

BLIC, 30.8.2002. / izvor
Optužbe za Kliničko-bolnički centar
Nestajale bebe i u Kragujevcu?

KRAGUJEVAC (Beta) - Jedan od roditelja koji je optužio Kliničko-bolnički centar u Kragujevcu za nestanak svog deteta, Živan Agatonović, izjavio je juče da postoji 20 porodica s potpunom dokumentacijom, koja potvrđuje da su bebe otete od roditelja u toj bolnici, uz lažna objašnjenja da su umrle na porođaju.

Agatonović je rekao da su sve životne priče roditelja veoma slične, posebno po postupcima i načinu na koji su bebe oduzete od roditelja. Televizija Kragujevac emitovala je u petak emisiju "Gde su naše bebe?" u kojoj je pet porodica optužilo KBC da je izdao lažnu i nepotpunu dokumentaciju, proglašavajući njihovu decu mrtvom. Oni smatraju da su njihova deca prodata.

Tri porodice, koje sumnjaju u tačnost dokumentacije koju su dobili nakon rođenja i navodne smrti svoje dece, podnele su krivične prijave protiv nadležnih iz KBC zbog "promena porodičnog stanja" i "oduzimanja maloletnog deteta", ali su prijave odbačene zbog zastarelosti.

Deca čiji roditelji sumnjaju da su prodata rođena su izmedu 1974. i 1987. godine.

Opštinski javni tužilac Kosara Radovanović izjavila je novinarima da jedino što roditelji mogu da urade je da se obrate zdravstvenom inspektoru Ministarstva zdravlja koji ima ovlašćenja da prekontroliše celu dokumentaciju. U slučaju da inspektor utvrdi neke nepreciznosti, prema rečima Kosare Radovanović, roditelji mogu da traže naknadu štete. Agatonović tvrdi da roditelji ne priznaju zastarelost kod tako osetljivog slučaja, kao što je oduzimanje deteta.

B 92 VESTI, 29.8.2002. / izvor
Postoji dokumentacija o otetim bebama u Kragujevcu?

Živan Agatonović, jedan od roditelja koji je optužio kragujevački Kliničko-bolnički centar za nestanak svog deteta, izjavio je u četvrtak da postoji 20 porodica s "potpunom" dokumentacijom koja potvrđuje da su bebe otete od roditelja u toj bolnici uz lažna objašnjenja da su umrle na porođaju. Agatonović je rekao da su sve životne priče roditelja veoma slične, posebno po postupcima i načinu na koji su bebe oduzete od roditelja.

Opštinski javni tužilac Kosara Radovanović izjavila je da jedino što roditelji mogu da urade jeste da se obrate zdravstvenom inspektoru Ministarstva zdravlja koji ima ovlasćenja da prekontroliše celu dokumentaciju. U slučaju da inspektor utvrdi neke nepreciznosti, roditelji mogu da traže naknadu štete. Agatonović je naveo da će svi roditelji koji sumnjaju u verodostojnost dokumentacije KBC zahtevati od nadležnih službi da im omogući pristup svim potrebnim informacijama.

VEČERNJE NOVOSTI, 26.8.2002. / izvor
"Mrtva beba" pelcovana

KRUŠEVAC - Svojoj prvorođenoj devojčici, za koju su mi rekli da je preminula, nikad sveću nisam zapalila. Svoje čedo mrtvo nisam videla. Sve se u meni bunilo pri pomisli da nije medu živima.
Ovako svoju prišu počinje Mirjana Jevtić, šija bi prvorođena kći, kojoj nije stigla ni ime da nadene, za nekoliko dana slavila 30. rodendan. Mirjana se u kruševačkoj bolnici porodila 3. septembra 1972. oko 19.30 sati. Sutradan, posle velike vizite, dr Arsić joj je saopštio da je beba preminula. Nije mnogo objašnjavao zbog čega, ali je neutešnoj majci rekao da ne bi trebalo da je mrtvu vidi, jer će to biti doživotna trauma za nju.

- U toku trudnoće nisam imala komplikacija. U bolnicu sam primljena 28. avgusta i sve do porođaja sam isključivo pila tecnost. Bila sam iscrpljena, ali dovoljno bistrog uma da vidim svoju bebu lepe, zdrave kože. Jedino se bila nagutala plodove vode - dobro se i danas seća Mirjana.

U protokol je, pod brojem 1.891 (ili 1.991, jer je druga cifra prepravljana), upisan datum rođenja 3. septembar, datum smrti 4. septembar, a u poslednjoj koloni je neko parafom overio da je dete 6. septembra primilo vakcinu! Beba je bila teška 3.000 grama, dužine 52 centimetra. Međutim, i datum rođenja je prepravljen.
- Podatak o vakcini nas je šokirao. Otišao sam do bolnice i tražio da vidim svoju umrlu devojčicu. Rečeno mi je da se ta deca sahranjuju po posebnom postupku, na tajnom mestu, u okolini bolnice - priča otac Momčilo.

Mirjana se tačno seća da joj je tužna vest o navodnoj smrti deteta saopštena između devet i 10 časova, dok je u zvaničnim knjigama kao vreme smrti zavedeno 16.20 casova. Jevtići imaju sina i ćerku.
- Susreću osobe tog uzrasta, traže u njihovom liku svoju sestru. Nadamo se da ćemo saznati istinu - kaže Mirjana.
Jevtići tvrde da je falsifikovan potpis majke, Mirjane Jevtić, a rukopis je istovetan onome kojim je popunjavana knjiga umrlih. Podaci o oba roditelja su pogrešni. Uz ime majke, dopisano je drugim rukopisom, pored službenik, i materijalni knjigovođa. Nejasan je i broj protokola - da li je 1.888 ili 4.988.

Iz Odeljenja za opštu upravu, skupštinske i zajedničke poslove pri SO Kruševac odgovaraju da dostavljaju traženo, osim potvrde o smrti deteta. Dokumentacija u bolničkoj administraciji se posle pet godina ne čuva. Jevtići su slučaj prijavili u SUP.

BLIC, 25.8.2002.
Koliko su osnovane priče o prodaji beba iz nekih naših porodilišta na osnovu fiktivnih umrlica i ko je nadležan da pruži prave odgovore
Lažne nade ne mogu da vrate bebe

Da li su mnoge tek rođene bebe ukradene i prodate, ili su zaista umrle zbog toga što su bile slabašne i nemoćne da se prilagode životu van majčine utrobe? Ovo je pitanje kojim je otvorena, u najvećem broju slučajeva, nepotvrđena priča ožalošćenih roditelja o masovnoj krađi i prodaji žive i zdrave tek rođene dece iz porodilišta.

OPTUŽBE: To je ozbiljna namera da se stvori uverenje da su pojedini dokazani primeri krađe beba opšte pravilo, kao i da se formira čvrsto uverenje da u državnim porodilištima rade "monstrumi u belim mantilima" i da za bebe nema odbrane od "bele mafije". Da je to tako, potvrđuje kazivanje primarijusa Slobodana Kostića, neonatologa na Neonatološkom odeljenju Instituta za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Srbije u Beogradu, u Višegradskoj ulici. Na račun ovog lekara nedavno su porodice Vučković i Bogojević u medijima iznele sumnju da im je, pre desetak godina dao lažnu informaciju o smrti njihove tek rođene dece. Pri tom, ni roditelji ni novinar nisu došli kod ovog lekara da se obaveste o činjenicama.

- Posle objavljenog teksta u novinama, u kojem sam imenovan kao lekar koji je majkama doneo vest o tragičnoj smrti tek rođenih beba, pronašao sam kompletnu dokumentaciju o bebama porodica Vučković i Bogojević, koje su tada umrle. To su slučajevi koji su se dogodili 1991. i 1993. godine - kaže prim. dr Kostić. Potsećanja radi, Ljilja Vučković je rodila 15. oktobra 1991. godine u 16.30 (sedam nedelja pre termina zbog prsnuća vodenjaka) dete teško 2.050 grama. Zbog mnogobrojnih faktora rizika koji su bili trtirani i tokom trudnoće, a posebno zbog nedostatka plodove vode koja štiti novorođenče, dete je bilo ugroženo i odmah po rođenju smešteno je na intenzivnu negu uz intenzivnu terapiju. Svi pokušaji lekara da bebu prilagode spoljnim uslovima života bili su uzaludni i ova prevremeno rođena beba preminula je u 14. satu života, 16. oktobra u 6 časova. Uzroci smrti su potvrđeni patohistološkim pregledom i rezultatima.

- Konstatovao sam smrt deteta sa ekipom u kojoj su bile dve više medicinske sestre sa intenzivne nege. Pravilo je da lekar konstatuje smrt, piše sprovodnicu leša i popunjava dokumentaciju za opštinu, a glavna sestra sa ostalim osobljem organizuje dalju proceduru do obdukcije, gde se utvrđuje uzrok smrti deteta - objađnjava primarijus Kostić.

Porodica Vučković je dobila obdukcioni nalaz koji se, prema svetskim pravilima, smatra dovoljnim dokazom o nečijoj smrti.
- I Olivera bogojević, koja se u bolničkom kartonu i protokolu vodi kao Marić, prevremeno je rodila 25. avgusta 1993. godine blizance, u 34. nedelji trudnoće. Jedna beba je bila teška 1.700, a druga 1.900 grama. I u ovom slučaju došlo je do preranog prsnuća vodenjaka, a deca su 54 sata bila bez plodove vode. pored toga, bebe su se rađale karlično, sto je bio dodatno veliki rizik za njih. Prva beba je dobila ocenu šest i to je sada zdrav i prav dečak, čiju sam sliku video u novinama. Ovaj dečak je lečen više od 35 dana i pušten je kući 19. oktobra 1993. godine, bez komplikacija. Drugo dete je bilo u jako lošem stanju i posle reanimacije je umrlo. Ono je rođeno 25. avgusta 1993. godine u 6.15 časova, a umrlo je 26. avgusta u 13 časova. Njegovu smrt nisam konstatovao ja već tadašnji načelnik odeljenja dr Ljubomir Lopičić. Ja sam samo majci saopštio lošu vest - priča dr Kostić, nudeći dokumentaciju na uvid.

"Kalup" kao krunski dokaz Podgrejavanje priča o lažnim umrlicama tek rođenih beba i njihovoj prodaji, u srca mnogih majki unelo je lažnu nadu da su im deca živa - kaže primarijus Slobodan Kostić. Zbog sumnji u verodostojnost dokumentacije o smrti beba porodica Vučković i porodice Bogojević, potrudio se da pronađe tzv. kalup, preseke tkiva organa sa obdukcije.

Obdukcioni nalaz uradio je dr Đerđ Kokai, specijalista patološke anatomije, u to vreme načelnik Odeljenja histopatologije u ovoj bolnici, jedini ovlašćeni lekar za neonatologiju u Beogradu za ovakve analize. To je irazlog što se njegovo ime i broj njegovog pečata 72966 ponavljaju na mnogim obdukcijskim nalazima posle smrti beba, i kod neupućenih izaziva sumnju da ovi nalazi "imaju isti broj".

PATNJA: - Zbog senzacionalističkih vesti, u kojima nas u novinama obasipaju u poslednje vreme, od pre godinu i po dana tražimo od roditelja da na otpusnim listama (umrlicama) daju izjavu da li hoće ili ne da preuzmu leš svoje mrtve bebe. u ovom periodu se samo nekoliko roditelja opredelilo za tu mogućnost i da je sahrane uz verske obrede. Ostali nisu želeli da preuzmu njihova tela, već su ih ostavili ovde - kaže prof. dr Slavka Durutović-Gligorijević, specijalista neonatologij, načelnik Odeljenja za novorođenu decu.

Pokušavajući da objasni kakvi su motivi roditelja koji iznose sumnje da su njihove umrle bebe možda ostale u životu, dr Gligorijević kaže da "prevremeni porođaj za majku, pored straha za svoj život i život deteta, predstavlja poseban osećaj. Majka ima osećaj krivice zbog toga što nije uspela da donese dete i rodi ga živo i zdravo. Njene emocije su jako izražene i često nije sposobna da prihvati pravu istinu o životnim sposobnostima svog prevremeno rođenog deteta. Pedijatar je u posebnoj situaciji, jer istinu treba da saopšti i majci i ocu, ne samo biranim rečima već da ima u vidu i mogućnost pojave takozvane postpatralne psihoze kod majke (nemogućnost kontrolisanja svojih osećanja sa nanošenjem zla sebi) - objašnjava dr Gligorijević.

- Na Institutu za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Srbije u 2001. godini na Odeljenju za novorođenu decu rodilo se 6.902 dece iznad jednog kilograma težine posle 28 nedelja trudnoće. Smatramo da su priče o trgovini bebama i njihovim organima zlonamerne i senzacionalističke. Zato je neophodno da se osnuje lekarska komora u kojoj će se takve stvari rešavati - kaže dr Gligorović.

Beba Vujošević

Sudski spor majki protiv lekara iz KBC u Kragujevcu
Gde su naša novorođena deca

Manojlovići probudili stare rane roditelja čija se deca vode kao umrla još u porodilištima

KRAGUJEVAC (Beta) - Pet majki , čija su deca navodno umrla odmah nakon porođaja, osporile su navode lekara i optužile kragujevački Kliničko-bolnički centar da je umešan u trgovinu decom.

Televizija Kragujevac emitovala je sinoć emisiju "Gde su naša deca?" u kojoj su Jasna Spasojević, Vesna Knežević, Mila Agatonović, Vera Vukomanović i Dragan Atanasković pokušale da dokažu da njihova deca nisu umrla u kragujevačkoj bolnici, već da su iskorišćena u trgovini decom. Majke su pokazale i deo dokumentacije i dokaza sa kojima su se obratile nadležnim državnim organima u nastojanju da dokažu da su njihova deca prodata. Svih pet žena porodilo se u kragujevačkoj bolnici u periodu od 1974. do 1985. godine. Prema izveštaju lekara, njihova deca su umrla ubrzo posle porođaja.

One su kazale da su već pokrenule sudski spor protiv KBC u Kragujevcu. Takođe su pozvale "porodice kojima se dogodila ovakva ili slična nesreća" da se jave i apelovale na nadležne organe da im pomognu da dođu do istine o sudbini svoje dece. Direktan povod za sumnju u istinitost izveštaja lekara kragujevačke bolnice bio je slučaj Manojlovića iz Sokobanje, koji su pre 23 godine dobili blizance, sina i ćerku, ali im je u bolnici rečeno da je devojčica umrla. Međutim, brat je nedavno sreo svoju sestru sestru bliznakinju na maturskoj večeri.

Žene koje su nastupile u emisiji kragujevačke televiziji rekle su da nemaju odgovarajuću dokumentaciju za smrt deteta, da im je savetovano da ne vide decu nakon smrti i obdukcije, navodno zbog njihovog psihičkog stanja. Prema njihovim rečima, lekari su im poručili da su još mlade i da će "imati još dece".

Majke su navele da su se do sada obratile svim nadležnim organima, ali da niko nije sproveo istragu, uz obrazloženje da je "predmet zastareo".

Zašto jedan broj roditelja sumnja u validnost dokumentacije zdravstvenih ustanova
Muke sa papirima za veću nesreću

Rođenje deteta , jedan od najradosnijih trenutaka u đivotu svakog roditelja, za mnoge se pretvori u tragediju, jer neka deca ne prežive porođaj ili umru ubrzo posle rođenja. Takva tragedija se teško preživljava, a mnogi je ublaže rađanjem druge dece. Ipak, više od tri stotine prodica u Srbiji ne želi da se pomiri s time da su njihova deca mrtva, već veruju da su ona živa, ali negde daleko od njih, u domovima drugih ljudi. Uvereni su, naime, da su im deca, odmah nakon rođenja, još u bolnici oduzeta, data ili prodata drugim ljudima, a njima nije rečena prava istina.

Mnogi od njih su godinama tražili svoju decu i pokušavali da dokažu svoje sumnje i verovanja, ali u tome nisu uspeli. Nadu da su ipak u pravu, dobili su nedavno kada su Milutin i Radojka Manojlović iz Sokobanje obelodanili kako su, navodno, pronašli svoju ćerku, priredili slavlje za rodbinu i u sokobanjskoj crkvi krstili Nikoletu.

Od tada ostali roditelji koji sumnjaju da su njihova deca umrla, kreću u "pravu opsadu" opštinskih i matišnih službi kako bi pribavili nedostajuća dokumenta i tako pokrenuli zvanične istrage da bi se utvrdila prava istina. Manojlović je, na primer, sopstvenu istragu počeo s dokumentom kojim se potvrđuje smrt deteta, a na kome je našao podatak da je dete umrlo kod kuće. On tvrdi da to nije tačno,već da je dete preminulo u bolnici.

ROĐENJE I NESTANAK: Priča porodice Manojlović počinje 1979. godine u bolnici "Narodni front" u Beogradu. Radojka Manojlović je tada rodila blizance - Ljubomira, 1.750 grama teškog i 39 centimetara dugačkog, i Nikoletu, 1.650 grama tešku i 41 centimetar dugačku. Kao nedonoščad deca na oporavak su 7. maja prebačena u Centar za prevremeno rođenu decu, današnji Institut za neonatologiju u Beogradu.

- Za vreme boravka u bolnici za nedonoščadsupruga nije imala pristup deci, a da nam je žensko dete umrlo javljeno nam je telegramom 16. maja. U pometnji smo poverovali doktorima, a tada nam je jedino bilo bitno da pomognemo muškom detetu da se što bolje oporavi i da nastavi da živi - kaže Manojlović.

Kako je i muško dete, priša Milutin, po rečima dr Stevana Dudića, bilo u kritičnom stanju, 25. juna 1979. godine majka i sin su otpušteni iz bolnice. Dete je tada imalo 2.800 grama, a dr Dudić je preporučio da se napusti Beograd i da se sa detetom živi "u banji ili na moru", ako je moguće.

Nada da je njihovo dete ipak živo kod Manojlovića se pojavila kada je za sina, inače sportistu, trebalo izvaditi istoriju bolesti iz porodilišta i bolnice za nedonoščad. Tada su došli do podataka da je žensko dete živo i da je kao zdravo dete, sa težinom od 3.200 grama otpušteno istog dana kao i muško, 25.juna 1979. godine, pod registarskim brojem za muško 599, a 600 za žensko. Manojlovići poseduju i dokument kojim se, navodno, potvrđuje da je dete umrlo kod kuće, a ne u bolnici.

POTRAGA: Nakon ovih iznenađujućih podataka uspeli su da i za ćerku dobiju izvod iz matične knjige rođenih i krenuli da tragaju.
Manojlovići tvrde da je, po dokumentaciji, njihovo dete ukradeno pa su tužili odgovorne u bolnici, ali i dvoje članova njihove familije, koje su, kako kažu, stalno obilazili decu. Od tada oni nastoje da Opštinsko javno tužilaštvo Sokobanje preuzme istragu i gonjenje odgovornih. Protiv istih lekara, na koje sumnjaju da su učestvovali u navodnoj otmici njihove ćerke, pre desetak godina je, tvrde Manojlovići, vođen postupak za ista dela.

Interesantno je, ipak, da se bračni par, u čijem domu je Nikoleta odrasla ne oglašava - ni da potvrdi ni da opovrgne njihove tvrdnje. Pitanje je i da li bi neko, kao roditelj, mogao da dozvoli da se o njemu i njegovom detetu pričaju takve priče, da li bi dozvolio da mu se dete krsti u tuđoj porodici kao njihov član i da mu slike sa navodnom braćom izlaze u raznim novinama?

Stručni nadzor bolničke dokumentacije Usled interesovanja koje su ovi slučajevi pobudili u javnosti, Ministarstvo zdravlja Srbije naložilo je Republičkoj zdravstvenoj inspekciji da obavi inspekcijski nadzor vođenja propisane medicinske dokumentacije na svim odeljenjima porodilišta, neonatologije i kliničke patologije u svim zdravstvenim ustanovama. Zdravstvena ustanova, u skladu sa članom 86 Zakona o zdravstvenoj zaštiti, ima obavezu da zahteva obdukciju bez odobrenja porodice umrlog deteta ili uže rodbine. Metodom slučajnog uzorka pravljen je uvid u vođenje dokumentacije za živorođenu decu, slučajeve umiranja u toku boravka i lečenja u bolnicama i za mrtvorođenu decu. U Ministarstvu zdravlja tvrde da je po svakoj prijavi zdravstvena inspekcija ispitivala okolnosti i da nije utvrđeno da je bilo zloupotreba. Roditelji tvrde da te provere, ipak, treba uzeti s rezervom, jer zdravstvena inspekcija kontroliše samo ono čto je napisano u zvaničnim dokumentima, a da to ne "mora odgovarati stvarnim činjenicama". Ozbiljne provere dokumentacije i rada GAK-a u Nišu uradili su i operativci niškog SUP-a i zdravstvena inspekcija, a kako kaže načelnik kriminalističke službe Slaviša Virjević, nikakvih nepravilnosti u radu nije bilo. - Iako slučaj Milutina Manojlovića ne potpada pod našu nadležnost, mi smo proverili sve njegove tvrdnje i čak su dva naša operativca išla kod njega da bi utvrdili na koji način dolazi do informacija koje iznosi u javnosti i proverili njihovu istinitost. Tamo nismo našli ništa novo, a očinstvo i materinstvo se pouzdano mogu dokazati samo analizom DNK. Koliko znam, takva analiza nije rađena, pa se njihove tvrdnje da su pronašli dete ne mogu uzeti kao potpuno pouzdane. Takve izjave su i opasne, jer ako se pokaže da to nije tačno, to može izazvati teške posledice po lice za koje se tvrdi da je njihovo dete, ali i za porodicu u kojoj je ona rasla - kaže Virjević.

BEZ ODGOVORA: Na zid ćutanja pred nadležnim opštinskim i bolničkim odeljenjima naišli su i Olivera i Saša Bogojević. Olivera je 25. avgusta 1993. godine rodila blizance, ali joj je dete umrlo sutradan. Izvodi iz matičnih knjiga rođenih i umrlih beogradske opštine Savski venac, koje je nakon mnogo muka uspela da pribavi, kako kaže potpuno su nejasni, jer je za mrtvo dete upisan različit matični broj u izvodu umrlih od onoga u izvodu rođenih. bogojevići su od "Pogrebnih usluga" dobili zvaničan dopis u kome im se potvrđuje da ovo komunalno preduzeće nema nikakav dokaz o sahranjivanju njihovog deteta.

- Došla sam da vidim decu i pitala sestru da li mogu da dovedem muža da ih vidi i on. Izašao je doktor Kostić i grubo me pitao šta ja tražim tu jer mi je žensko dete umrlo, i da treba da budem srećna ako mi drugo dete preživi i bude normalno. Sutradan su me otpustili iz bolnice u kojoj mi je zabranjen ulaz sledećih 26 dana, koliko mi je drugo dete ležalo tamo - priča Olivera Bogojević.

DOKUMENTA: Načelnik matične službe opštine Savski venac Gordana Milanović kaže da bolnica prijavu o rođenju deteta šalje opštini, ona je prosleđuje MUP-u, koji određuje matične brojeve i vraćaju je opštini. To predstavlja osnovni dokument za upisivanje u matične knjige rođenih, a opština ima rok od mesec dana da obavi ovaj upis. U matičnu knjigu umrlih, dete se upisuje isključivo na osnovu potvrde o smrti koju izdaje bolnica, a opština to takođe mora da uradi u roku od mesec dana.

Svi podaci umrlog deteta se, kako kaže šef Odseka za lična stanja građana Milica Novaković, prepisuju iz matične knjige rođenih, pa je nejasno zašto je u slučaju Bogojevića, na primer, prema njihovim dokumentima, dete prvo upisano u knjigu umrlih. Sudska zabrana izdavanja izvoda ovim roditeljima, tvrdi Novaković, ne postoji tako da su ona dostupna svima ukoliko podnesu zahtev za izdavanje i sačekaju rok od 30 dana. da sve to ipak i nije tako, potvrđuju mnogi roditelji koji do dokumenata nisu mogli da dođu. Često se događalo da se tražena dokumenta dobiju ili tek posle višemesečnog ili višegodišnjeg "obijanja pragova", dosađivanja i žestokih verbalnih, ili čak fizičkih duela roditelja sa nadležnim službenicima.

Silvana Jošić

DNEVNIK, 25.8.2002. / izvor
Nestanak beogradske novorođenčadi
Bebe krali po narudžbini

Odlazeći na groblje, upoznala sam ženu koja je obilazila grob pokojnog muža. Kada sam joj spomenula da mi je ćerka nerotkinja i da je odlučila da usvoji dete u Zvečanskoj, rekla mi je: "Zašto komplikujete kada mogu da vam sredim da dobije bebu iz bolnice "Narodnog fronta" kad god želi?" - priča Dušanka Kovrlija.

Nesreća mladih roditelja koji neposredno po rođenju deteta saznaju da im je novorođenče umrlo okupila je porodice iz Beograda. Uglavnom se događala u bolnici "Dragiša Mišović" i Institutu za neonatologiju. U potpisanim otpusnim listama pojavljuju se ista imena i prezimena lekara, direktora i odgovornih ljudi.

Dušanka Kovrlija je 25. marta rodila devojčicu u bolnici "Dragiša Mišović", u osmom mesecu trudnoće. Dete su odmah prebacili na Institut za neonatologiju i nakon 16 dana je "umrlo", tačnije 10. aprila iste godine. Majci nisu dozvolili ni da vidi telo deteta, a kamoli da ga preuzme. Pustili su je iz bolnice bez ijednog dokumenta. Našla ih je nakon 40 godina, naišla je na puno lažnih, neispravnih, falsifikovanih papira.
- Sledeće godine sam rodila drugu ćerku, koja sada sa suprugom živi u Kanadi. Budući da ne mogu da imaju decu, odlučili su da usvoje dete iz Jugoslavije i pokrenuli postupak za to u Zvečanskoj ulici u Beogradu, gde se po zakonu, ukoliko ga uopšte ima, deca usvajaju - kaže Dušanka Kovrlija. - Nekako u isto vreme je umro moj suprug. Odlazeći na groblje, upoznala sam ženu koja je obilazila grob svog pokojnog muža. Kada sam joj spomenula da je moja ćerka nerotkinja i da su ona i zet odlučili da usvoje dete u Zvečanskoj, rekla mi je: "Zašto komplikujete sa tim kada mogu da vam sredim da dobije bebu iz bolnice "Narodnog fronta" kad god želi? Može da dobije blizance, samo neka naruči. Poznajem ljude koji to mogu da srede."

Ne verujem u priče lekara

- Ostala sam u šoku i dugo nisam mogla da progovorim ni reč. Prepoznala sam se u toj priči. Očigledno da se to još radi: bebe stižu na kućnu adresu, po porudžbini. Jedan dečak je iz Zvečanske ulice u Beogradu stigao u Kanadu. Njegova baka kaže da u ustanovi u kojoj je usvojen ima toliko mališana da bi oni mogli da podmire potrebe svih koji ne mogu, a žele, da imaju decu. Ali, na drugi, pohlepan način ubira se profit na račun tuđih tragedija.

Goran i Olivera Radenović iz Beograda su 11. avgusta prošle godine dobili dva dečaka, jednojajčane blizance. Sreća im nije dugo trajala jer već nakon jednog dana lekari su im saopštili da su dečaci u kritičnom stanju i da ih treba prebaciti na Institut za neonatologiju, ukoliko imaju vezu.
- Nisam ni sanjao da za takve stvari u 21. veku treba imati vezu - priča Goran. - Ipak, našao sam je i već sutradan su oba dečaka bila na neonatologiji. Dva dana kasnije umire jedan od njih, a narednog dana i drugi. Razloge za smrt mališana nam nisu rekli, premda su obojica rođena zdrava. Dobili smo samo otpusnu listu iz Višegradske, gde se žena porodila, a za otpusnu listu sa Instituta smo praktično mesec dana molili da nam je daju. Tela naših dečaka nismo videli, iako smo neumorno insistirali na tome da ih mi sahranimo. Rekli su nam da su mališani već kremirani.

Goran lekarima od početka nije verovao. Sumnju je potkrepio analizom dobijenih dokumenata. U izveštaju iz krematorijuma u Deligradskoj ulici, piše da su deca kremirana 31. avgusta, a lekari su tvrdili da su kremirana dva dana kasnije.
- Papiri iz matičarskog ureda su toliko zamrljani, prepravljani i nečitki da je potreban paleograf da ih rastumači. Nisam se zaustavio. Počeo sam da se raspitujem šta je moje pravo, a šta njihovo. Saznao sam da nisu smeli da kremiraju našu decu bez supruginog i mog odobrenja i potpisa i da su, na naš zahtev, morali da nam ih vrate. Zbog nepoštovanja ovih načela neko bi morao da odgovara, a nije loše da svaka buduća majka koja se zadesi u jednoj od beogradskih porodilišta otvori četvoro očiju pri svakom koraku osoblja.

Danica Stefanović je 27. jula 1969. u bolnici "Dragiša Mišović" u Beogradu rodila zdravog i vitalnog dečaka. Primljena je u bolnicu u vrlo neobičnim okolnostima: pred sam porođaj dobila je eklamsiju, bolest od koje u 1.000 slučajeva samo jedna žena ostane u životu. Lečena je sedam dana i, kad je sedmog dana došla svesti, počeo je porodaj. Rodila je zdravog dečaka.

Moj sin ima 33 godine

Dete je bilo sa Danicom tri dana, a potom je prebačeno na odeljenje za prevremeno rođenu decu, u Ulici Kralja Milutina 50. Majka je premeštena na odeljenje intenzivne nege.
- Dete sam rodila vanbračno. Želela sam da budem majka - kaže Danica Stefanović. - Do 8. avgusta niko mi ništa nije javljao o mom sinu. Tog dana sam puštena kući i dobila sam telegram da je moje dete umrlo 6. avgusta. Nakon te vesti odmah sam otišla u centar i tražila da vidim sina, živog ili mrtvog. Lekar koji me je primio bio je vidno uzbuđen, gotovo besan. Vrisnuo je na mene: "Kakvo dete?! Ne možeš da ga dobiješ". Tada sam i ja vrisnula i rekla mu da je ubica. Nakon toga je isti taj lekar dao znak nekim bolnicarima, koji su me zgrabili i dali mi neke injekcije od kojih sam zaspala. Kada sam se probudila bila sam u svojoj kući, a ko me je dovezao ni dan-danas ne znam. U to vreme nisam znala za svoja prava, a trebalo je kao majka da konstatujem smrt svog deteta, što lekari od mene nisu tražili, niti da potišem da je dete mrtvo. Istoriju bolesti deteta nisam dobila, niti su mi ponudili telo mrtvog novorođenčeta da ga sahranim. Sve je to zavijeno velom tajni.

Nakon skoro dvadeset godina Danica je srela mladića sličnog njoj. Susret s njim pobudio je u njoj materinski osećaj i naterao je da bar zatraži dokumentaciju o svom sinu, koju joj nikada nisu dali. U opštinu "Savski venac" prvi put je došla 1993, kada su joj službenici saopštili da umrlicu ne može da dobije jer dete nije prijavljeno da je rođeno. Otišla je u Zavod za prevremeno rođenu decu i tražila potvrdu kada je dete umrlo i od čega. Tom prilikom je rekla medicinskoj sestri da u opštini nema podataka o njenom detetu, ali ona ju je ponovo uputila u opštinu, što je Danici bilo sumnjivo. Ovoga puta u rubrici gde je sve bilo prazno u matičnoj knjizi, stajalo je Daničino ime i podatak da je rodila dete.

Saznala je Danica ime glavne babice koja je prisustvovala njenom specifičcnom porođaju i čija je dužnost bila da prijavi rođeno dete. A kada je doznala da joj je muž bio sudija, to ju je navelo na još veću sumnju: dete su joj oteli i pod slovom zakona ga prodali. Kada se obratila babici, žena je odmah znala s kim priča i nakon kratkog vremena joj nesmotreno odgovorila da ga zaboravi, on već ima 24 godine.

Danica Stefanović danas zna ko je njen sin. Pronašla ga je posle 33 godine, a dokazi za to su potkrepljeni. I ona je podnosila zajedničke tužbe Javnom tužilaštvu u Beogradu protiv mnogobrojnih saučesnika koji će kad-tad morati da odgovaraju za svoja monstruozna dela.

DNEVNIK, 24.8.2002. / izvor
Majke tužile Klinički centar u Kragujevcu
Lekari prodavali bebe

KRAGUJEVAC (Beta) - Pet majki, čija su deca navodno umrla odmah nakon porođaja, osporile su navode lekara i optužile kragujevački Kliničko-bolnički centar da je umešan u trgovinu decom. Televizija Kragujevac emitovala je sinoć emisiju "Gde su naša deca?" u kojoj su Jasna Spasojević, Vesna Knežević, Mila Agatonović, Vesna Vukomanović i Dragana Atanasković pokušale da dokažu da njihova deca nisu umrla u kragujevačkoj bolnici, već da su iskorišćena u trgovini decom. Majke su pokazale i deo dokumetnacije i dokaza sa kojima su se obratile nadležnim državnim organima u nastojanju da dokažu da su njihova deca prodata. Svih pet žena porodilo se u kragujevačkoj bolnici u periodu od 1974. do 1985. godine. Prema izveštaju lekara njihova deca su umrla ubrzo posle porođaja.
One su kazale da su već pokrenule sudski spor protiv KBC u Kragujevcu.

B 92 VESTI, 24.8.2002. / izvor
Majke optužuju lekare da su prodavali decu

Pet majki, čija su deca navodno umrla odmah nakon porođaja, osporile su navode lekara i optužile kragujevački Kliničko-bolnički centar da je umešan u trgovinu decom. Televizija Kragujevac emitovala je sinoć emisiju "Gde su naša deca?" u kojoj su Jasna Spasojević, Vesna Knezević, Mila Agatonović, Vesna Vukomanović i Dragana Atanasković pokučale da dokažu da njihova deca nisu umrla u kragujevačkoj bolnici, već da su iskoristena u trgovini decom.

Majke su pokazale i deo dokumentacije i dokaza sa kojima su se obratile nadležnim državnim organima u nastojanju da dokažu da su njihova deca prodata. Svih pet žena porodilo se u kragujevačkoj bolnici u periodu od 1974. do 1985. godine. Prema izveđtaju lekara njihova deca su umrla ubrzo posle porođaja. One su kazale da su već pokrenule sudski spor protiv KBC u Kragujevcu. Takođe su pozvale "porodice kojima se dogodila ovakva ili slična nesreca" da se jave i apelovale na nadležne organe da im pomognu da dođu do istine o sudbini svoje dece.

Direktan povod za sumnju u istinitost izveđtaja lekara kragujevačke bolnice bio je slučaj porodice Manojlović iz Soko Banje, koji su pre 15 godina dobili blizance, sina i ćerku, ali im je u bolnici rečeno da je devojčica umrla. Međutim, brat je nedavno sreo svoju sestru bliznakinju na maturskoj večeri.

Žene koje su nastupile u emisiji kragujevačke televizije rekle su da nemaju odgovarajuću dokumentaciju za smrt deteta, da im je savetovano da ne vide decu nakon smrti i obdukcije, navodno zbog njihovog psihičkog stanja. Prema njihovim rečima, lekari su im poručili da su još mlade i da će "imati još dece". Majke su navele da su se do sada obratile svim nadležnim organima, ali da niko nije sproveo istragu, uz obrazloženje da je "predmet zastareo".

NACIONAL, 21.8.2002. / izvor
Nikola Šegrt sumnja u izveštaj lekara sa Ginekološko-akušerske klinike u Višegradskoj koji tvrde da je njegovo dete umrlo
Verujem da su mi lekari oteli sina, a tvrdili su da je umro po rođenju

Moje dete je posle rođenja dobilo devetku kao ocenu zdravstvenog stanja, a samo dva dana kasnije umrlo je od meningitisa, priča Nikola Šegrt

BEOGRAD - Nikola Šegrt samo je jedan od brojnih roditelja koji veruju da su im deca živa, iako su im lekari u bolnici saopštili da se umrla, a svoju sumnju zasniva na činjenici da je dokumentacija o smrti novorođenčeta puna manjkavosti, neusklađenih datuma i podataka. On danima, kao i oko tri stotine nesrećnih roditelja, obilazi sve nadležne institucije tragajući za istinom.

- Sve je počelo slučajem Milutina Manojlovića iz Sokobanje i taj slučaj je pokrenuo čitavu lavinu! Njemu su lekari rekli da je bliznakinja njegovog sina umrla ali je on, tragajući po dokumentaciji, našao niz nelogičnosti i na kraju pronašao svoju ćerku. Samo tražim pristup dokumentima, koje prema zakonu imamo pravo da vidimo, a ako su naše tvrdnje neistinite, neka neko od prozvanih izađe u javnost i neka nas demantuje - kaže Nikola Šegrt.

Uvećan bubreg

Šegrt objašnjava kako je počeo da sumnja da je njegova beba umrla:
- Moje dete je rođeno 26. oktobra 1993. godine u Ginekološko-akušerskoj klinici u Višegradskoj. Prema svim nalazima bilo je zdravo dete, dobilo je devetku kao ocenu zdravstvenog stanja. Zatim su urađeni svi neophodni testovi, bebi je vađen likvor i utvrđeno je da nema opasnosti da dete oboli od meningitisa ili leukemije. Dva dana posle tog testa dete umire i to od meningitisa! Kako? Zašto? - pita se Šegrt.

Šegrt ističe da mu je tadašnji načelnik dr Lopičić rekao: "Mladi ste, bolje što nije preživeo, imao je uvećan bubreg."
- Kasnije sam se setio da nam niko pre toga nije rekao da je beba imala uvećan bubreg i da to nisu pokazala ispitivanja na skeneru. Doktor Lopičić, koji je sada u penziji, bio je jedina osoba u Višegradskoj sa kojom sam stupio u kontakt, a na svim dokumentima o smrti novorođenčeta se kasnije pojavljuje ime doktorke O. Antonović. Nju sam samo jednom imao prilike da čujem i to kada sam nazvao bolnicu 30.oktobra i kada mi je u 18 časova i 30 minuta rekla: "Žao mi je, vaše dete je umrlo!" Kasnije sam saznao da je ona tog dana bila dežurna, radila je od 19 časova do 7 ujutru sledećeg dana, a dete je umrlo u 18.30. Dakle, neko drugi je morao da utvrdi smrt pošto ona nije bila na poslu, ali je ipak ona ta koja je potpisala potvrdu o smrti - objašnjava Šegrt.

Zbog sumnje je počeo da traži dokumenta iz opština, izvod iz matične knjige rođenih, potvrdu o smrti i u njima je naišao na niz neoprostivih nepravilnosti.

Dokumenti bez pečata

- Nekoliko dokumenata je izgledalo kao falsifikat, bez pečata ili potpisa, a u svakom nedostaje veliki broj podataka. To je samo probudilo moju sumnju, ali sam sada suočen sa zatvorenim vratima, jer imam zabranu iz opštine Savski venac da dobijem dokumenta - objašnjava Šegrt i naglašava da će istrajati u ovoj borbi protiv institucija. Šegrt, zajedno sa preko tri stotine roditelja, stalno prati sumnja da su im deca oteta.

"Greške" u izveštajima - U otpusnoj listi moje supruge Arte iz GAK-a navodi se da je rodila živo muško dete čije su dimenzije 49/2850/35. Arta je otpuštena sa klinike, dok je dete ostalo na GAK-u radi daljeg lečenja. Medutim, u izveštaju o autopsiji, u rubrici "podaci o detetu" stoji da je moj sin bio težak 2975 grama i dugacak 51 santimetar! To jednostavno nisu podaci mog deteta - tvrdi Nikola Šegrt.

- Stalno se preispitujem da li je moguće da u ovoj zemlji bilo ko može da vam uzme dete iz porodilišta i da se posle toga svi prave nemušti. Međutim, prošlo je toliko vremena da mogu hladne glave da uđem u borbu, potpuno uveren da sam na pravom putu. Kada sam prvi put istinski bio uveren u to da su u celu priču upleteni i lekari bio sam zgranut. Toliko sam bio uveren u instituciju lekara, doktora koji je tu da vam pomogne, da sam bio spremniji da sumnjam u sebe nego u njih. I sad, kad mi se ovo desilo, nikako mi nije jasno kako je moguće da neko ko je u toj poziciji da pomaže ljudima može da zloupotrebi poverenje koje ima zarad nekih mračnih interesa - zaključuje Nikola Šegrt.

Bez dokumenata

Nikola Šegrt kaže da od GAK-a u Višegradskoj nije dobio većinu dokumenata koje su bili dužni da mu ili dostave ili stave na uvid. - Pre svega, reč je o listi novorođenčadi, zatim o istoriji bolesti majke, istoriji bolesti deteta. Takođe, bili su dužni da mi pošalju telegram kada je dete umrlo i morala je da mi se da na uvid sprovodna lista deteta u kojoj je naznačeno kog dana i u koliko sati je mrtvo dete iz bolnice odvezeno na kremaciju. Ništa od toga nisam video - objašnjava Šegrt.

P.Urošević

DNEVNIK, 18.8.2002. / izvor
Potraga za "preminulom" decom
Nevešto skriveni tragovi

Moja sestra još ništa ne zna - kaže Snežana. - Zbog njenog duševnog stanja nisam htela da joj direktno priđem i saopštim joj istinu, iako smo se srele. Nisam mogla a da ne odem na njena vrata i da je ne vidim. Susret je bio strašan, jer sam imala osećaj kao da se gledam u ogledalu

Sudeći po interesovanju ljudi sa istim i sličnim tragedijama „umrlih“ beba iz raznih krajeva Vojvodine, Srbije i inostranstva, sve je manje sumnje da se ne radi o slučajnostima, već o dobro organizovanoj praksi, koja je trajala i traje. Nailazi se na manipulacije sa dokumentima u nadležnim matičnim službama, opštinama, bolnicama...

Trenutno u našoj zemlji postoji više od 300 žena koje su neposredno nakon rođenja deteta, sa sličnim, a ponekad i istim izveštajem, otpuštene iz bolnice. Majke su pažljivo birane, rađale su zdravu decu, koja i po nekoliko dana žive bez inkubatora. NJihove bebe naprasno prebacuju u Zavod za neonatologiju, gde bi najduže „ostajale žive“ deset dana. Zato vreme majka ne viđa dete. Nakon „smrti“ deteta roditelji ne dobijaju nikakve podatke o njemu, nemaju pravo ni da ga vide, niti im dozvoljavaju da preuzmu telo mrtvorođenčeta.

Smrtonosna promaja u inkubatoru

Kazivanje Snežane Knežević, kojoj je po rođenju „umrla“ sestra bliznakinja, ima isti epilog kao priča bračnog para Manojlović iz Sokobanje. Nakon 36 godina sumnje, traganja i neverice, pronašla je svoju sestru, koja, kako ona tvrdi, živi u Pančevu.

- Majka se porodila 15. marta 1966. u našoj porodičnoj kući u Jabuci - kaže Snežana Knežević. - Rodila je dve devojčice i zbog teškog porođaja prebačena je odmah u pančevačku bolnicu. Pošto se porodila u sedmom mesecu trudnoće, nas dve smo, zbog male težine, smeštene na Institut za neonatologiju u Beogradu, dok je majka još deset dana ostala u pančevačkoj bolnici da se oporavi, a potom je premeštaju u beogradsku bolnicu „Sveti Sava“. Posle dva meseca mama se obraća Institutu za neonatologiju da se oporavila i da želi da preuzme svoje devojčice, ali je odbijaju pod izgovorom da na Institutu nemaju gde da je smeste. Dolazi u bolnicu 17. maja, da nas vidi i prvi put podoji. Bile smo u inkubatoru. Ubrzo nakon tog dana saopštili su joj da je jedna devojčica umrla, jer je čistačica otvorila prozor, napravila promaju i to je porazilo jednu od nas. Iako smo ležale u inkubatoru, promaja je moju sestru „ubila“. Mama je tražila telo moje sestre da je sahrani, ali ju je dežurni lekar odbio pod izgovorom da je već odneto u kapelu Medicinskog fakulteta u Deligradskoj ulici i da je već sahranjeno. Potom je nastupilo tešenje: „Budite srećni ako ovo drugo sačuvamo.“ Ubrzo zatim su me prebacili na odeljenje intenzivne nege, a 4. juna otpustili iz bolnice sa teškim oštećenjem nogu, u vidu dva udubljenja na butinama. Objašnjenje lekara za ovu deformaciju je bilo to da nije ništa, samo da se svakodnevno masira i to će proći. Nikada nije prošlo. Naknadno se ispostavilo da je deformacija mišića izazvala infekcija.

Po otpustu iz bolnice Milka Knežević ne dobija nijedan papir, ni za mrtvo ni za živo dete. Čak se nigde ne navodi ni ime lekara koji ih je lečio. Snežana Kovačević nikada, čak ni kao dete, nije poverovala da joj je jednojajčana sestra bliznakinja mrtva. Često je znala i da zaplače sumnjajući da je ona negde tu, samo treba da je pronađu.

Kada je Snežana napunila 18 godina i upisala fakultet, kao punoletna i odgovorna osoba počela je sama da traga za davno „umrlom“ sestrom. Prvo se obratila Institutu za neonatologiju, gde je dobila nemušti izveštaj o sestrinoj smrti, u kojem se navodi da je umrla i da je njeno telo prebačeno u kapelu Medicinskog fakulteta, gde je i sahranjeno. Medicinski fakultet u Beogradu nema arhivu, tako da istinitost lekarskih navoda nije mogla da proveri. Nezadovoljna nejasnom, šturom i sumnjivom dokumentacijom Snežana se obraćala JKP „Pogrebno“ u Beogradu, gde saznaje da su u to vreme sahranili bezimeno dete staro tri dana. NJena sestra nije bila bezimena, jer su po rođenju obe krštene i zvala se Svetlana, a bila je stara dva meseca i tri dana kada je navodno umrla.

U umrlici se navodi da je sahranu obavio stacionar, da je adresa stacionara Jabuka i da je razlog smrti zaveden kao službeni. U drugim umrlicama beba za razlog smrti piše nedonoščad, dok jedino kod nje stoji: službeno. Podaci iz matičarskog ureda bili su toliko šturi i nejasni da je Snežana sve više sumnjala u to da joj je sestra mrtva.

Snežana je na putu ka istini nailazila i na razne neprijatne situacije u SIP-u u Pančevu u matičarskom uredu. Gde god da bi se obratila, vrata su joj bila zatvorena. Zahvaljujući svojoj profesiji, jer radi kao univerzitetski radnik, te mnogobrojnim poznanstvima, godinama je tragala za njom. Na kraju se ispostavilo da joj je sestra živa, naravno sa drugim imenom i prezimenom i drugim datumom rođenja, da je udata i ima troje dece. Ostala je mrlja u njenoj biografiji - lečila se u kovinskoj bolnici za duševne bolesti.

O porodici koja ju je othranila pričalo se još ranije po Pančevu, da su je usvojili još kao bebu, što je bilo očigledno jer nije slična nikome od njih. Razlog za lečenje u kovinskoj bolnici bio je razvod prvog braka, jer Svetlana nije mogla da rodi dete, da bi odmah nakon razvoda zatrudnela sa drugim čovekom i izrodila troje dece.

- Moja sestra još ništa ne zna - kaže Snežana. - Zbog njenog duševnog stanja nisam hela da joj direktno priđem i saopštim istinu, iako smo se srele. Nisam mogla a da ne odem na njena vrata i da je ne vidim. Susret je bio strašan, jer sam imala osećaj kao da se gledam u ogledalu. Ona je malo krupnija od mene, premda je i rođena sa više grama nego ja. Nismo progovorile ni reč, samo smo se gledale. NJen pogled, imala sam osećaj, bio je pun mržnje i nepoverenja. Samo čekam da se priča slegne i da je nekako zamolim da utvrdimo DNK, pa da dokažemo da smo i nas dve žrtve velike organizovane kriminalističke priče.

Sedam godina sumnje

Olivera Nešić je 10. oktobra 1994. u pančevačkoj bolnici rodila dva dečaka. Odmah nakon porođaja jednog dečaka su preneli na neonatologiju, i sa njim i drugog, da jednojajčane blizance ne bi razdvajali. Olivera je ostala da leži još dva dana u pančevačkoj bolnici.
- Izašla sam 13. oktobra da vidim svoje dečake, kada su mi na neonatologiji saopštili da je jedan od njih prethodnog dana umro - priča Olivera. - Suprug Goran, naš kum i ja smo sutradan došli da preuzmemo telo umrlog deteta i da vidimo drugog dečaka, koji je ležao u inkubatoru. Medicinska sestra nam je prišla i rekla da je i drugi dečak prethodnog dana umro. Tog trenutka sam pala u nesvest. Rekli su nam da se obojica nalaze u bolničkoj kapeli i da će biti kremirani. Izbezumljeni i slomljeni vratili smo se kući, da bi tek tog dana dobili telegram o smrti oba dečaka.

Nešići su dobili jednu otpusnu listu iz bolnice, na kojoj je navedeno neverovatno mnogo razloga za smrt dečaka. U matičnoj službi u Pančevu Olivara je dobila fotokopiju neoverenog izvoda iz matične knjige umrlih, bez potpisa, sa naknadno upisanim podacima i različitim datumima upisa dece. Jedan je zaveden dve nedelje nakon smrti, a drugi mesec dana posle. Na osnovu potvrde o smrti, koju joj je dala bolnica, podaci se ne slažu s podacima iz pogrebnog preduzeća. Upoređujući ih, stiče se utisak da su deca dva puta kremirana. Na istom papiru se navodi i da je Olivara decu rodila u vanbračnoj zajednici, iako su ona i suprug već pet godina bili u braku i imali petogodišnju devojčicu.

- Premda smo suprug i ja insistirali da decu sahranimo, nisu nam dali njihova tela - rekla je Olivera. - Tek kasnije smo saznali od nekih rođaka, koji su lekari, da bolnica nema pravo da kremira telo bez pristanka roditelja, overenog potpisom. Mislimo da je jedan od naših dečaka živ, i to baš onaj koji se nalazio u inkubatoru kada smo došli da preuzmemo telo preminulog sina. Tu u Pančevu, usvojen je od izvesne porodice. Prava bitka nam tek predstoji, ali smo na pragu da obelodanimo našu sumnju. Dok se ona ne dokaže preostaje nam da zajedno sa svim ojađenim roditeljima podnesemo tužbu, koja će mnogobrojne kriminalce dovesti na stub srama.

Zajednička tužba brojnih roditelja

Zbog osnovane sumnje da je učinjeno teško krivično delo prevare, zloupotrebe službenog položaja i krađe maloletnog deteta, mnogobrojni roditelji iz cele Srbije odlučili su da podignu zajedničku tužbu protiv mnogih institucija, lekara, opštinskog osoblja. Tužbu će uputiti Javnom tužilaštvu, a sa zahtevima će doći i ispred Vlade Republike Srbije, pošto je u godini koja je proglašena godinom borbe protiv organizovanog kriminala isplivalo ovo monstruozno delo.

Biljana Hrnčić

VEČERNJE NOVOSTI, 13.8.2002. / izvor
Feljton u 14 nastavaka od 31.7. do 13.8.2002. / prvi deo

Otmica iz kolevke
14. Greška ili krađa

Radojka i Milutin Manojlović iz Sokobanje, koji tvrde da im je tek rođena ćerka 1979. godine ukradena, pre nego što su pronašli svoju Nikoletu, otvoreno su pitali kako je moglo da dođe do toga da se u njenoj krštenici, izvadenoj krajem 2001. godine, potkradu drastične "greške".

A upravo takve "brljotine" njih su naterale na krenu u potragu za kćerkom. Manojlovići su ukazivali i na naknadnu zabelešku u krštenici da je njihova Nikoleta umrla i da je njena smrt zavedena u matičnoj knjizi umrlih za 1979. godinu, pod brojem 2.222.
- Kako je onda pod tim brojem u knjizi umrlih evidentiran odrastao covek? - pitao se Milutin. - Zašto je vreme rođenja deteta promenjeno? Zašto nema datuma na prijavi dece u SO Savski venac? Zašto potpisi moje supruge na prijavama dece nisu identični? Zašto su se pojedini službenici u SO Savski venac tresli i nervirali kada smo potražili dokumenta o našoj deci? Odakle tim službenicima pravo da pokušaju da pred nama menjaju i prepravljaju matične knjige, posle 22 godine? I šta su hteli da promene: vreme rođenja, matični broj, prijavu rođenja, prijavu o smrti, broj u knjizi umrlih i koji broj...?

Odobrena ispravka

Umesto mnogih odgovora i objašnjenja, Odeljenje za opštu upravu opštine Savski venac, 11. januara 2002. godine, sa potpisom načelnika Snežane Tomašević, donosi jedno rešenje, koje revoltira Manojloviće, kojim se odobrava ispravka zabeleške činjenice smrti u matičnoj knjizi rođenih u rubrici "naknadni upisi i zabeleške", na strani 43, pod tekućim brojem 2.334 za 1979. godinu kod upisa činjenice rođenja Niolete Manojlović, rođene 5. maja 1979. godine u Beogradu, Narodnog fronta 62, i to tekućeg broja matične knjige umrlih od 2.222 na 2.156. U obrazloženju ovog rešenja ističe se da je na predlog matičara pokrenut postupak po službenoj dužnosti za ispravke činjenice smrti.

- U postupku je na osnovu izvršenog uvida u matičnu knjigu rođenih i umrlih, i spise matičnih knjiga, utvrđeno da je tekući broj matične knige umrlih 2.156 a ne 2.222, kako je to izvršeno u zabelešci činjenice smrti u MKR, a što se i dokazuje izvodom iz matične knjige umrlih opštine Savski venac, tek. br. 2.156/130 za 1979. godinu i drugim dokazima - ističe se u obrazloženju rešenja Odeljenja za opštu upravu opštine Savski venac.

Na ovako rešenje reagovali su Manojlovići žalbom u kojoj ističu da su pokrenuli tužbu kod OJT u Sokobanji, koja je 14. decembra prošle godine prosleđena Opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu. Zatražili su i ukidanje pomenutog rešenja, jer bi se njime, kako su konstatovali, u potpunosti promenilo činjenicno stanje, zbog kojih su i pokrenuli tužbu.
- U međuvremenu su ubeđivali i nas i javnost da nisu načinili greške - tvrdi Milutin Manojlović. - U prisustvu svedoka 21, decembra prošle godine na kompjuteru smo u prostorijama SO Savski venac videli da piše "Bez sudskog naloga ne može se dobiti izvod iz matične knjige rođenih za Nikoletu Manojlović". Tog dana nismo mogli da dobijemo ni izvod iz matične knjige umrlih, a jedan službenik je čak pokušao pred nama da izvrši i odredene ispravke! Narednog dana smo insistirali da nam se za Nikoletu izda bilo kakav dokument, pa dobijamo izvod iz matične knjige rođenih, gde smo odmah uočili silne nepravilnosti - različito vreme rođenja Nikolete, a u poredenju sa podacima MKR sina Ljubomira različite godine oca i različite brojeve protokola smrti za kćerku.

Poznanstvo iz škole

Manojlovici kažu da su se zatim obratili Gordani Milanović, zameniku načelnika Odeljenja za opšte poslove SO Savski venac, koja im je objasnila da su njihovi podaci precizni i da ce se uzaludno iscrpljivati u sudskom sporu. Na mnoga njihova pitanja, kako tvrde, Gordana Milanović nije imala odgovore pa im je mesto izvoda iz matične knjige umrlih izdala potvrdu o smrti Nikolete broj 256.

- To nam je bio jasan znak da treba početi potragu od bolnice, gde su rođenjem naše dece sve "greške" u dokumentaciji i započele - ističe Milutin. - Pored dobijenog izvoda iz protokola porođaja, od GAK "Narodni front", u Institutu na neonatologiju zatražili smo i za Ljubomira i za Nikoletu istorije bolesti. Posle desetak dana doživljavamo ovakvu situciju na Institutu - za žensko dete nema tražene istorije bolesti, osim da je otpušteno 25. juna 1979. godine. Posle nastale gužve i konsultacije sa svojim pretpostavljenim službenik Marjenka Lipovača izdaje nam dokument za koji je jedino i imala zvanično dostupne podatke. Umesto tražene istorije bolesti, izdaje nam za kćerku potvrdu o izlasku iz bolnice.

- Mi smo bili precizni i jasni. U navedenom zahtevu broj 626 tražili smo istoriju bolesti, a ne nekakve potvrde - ističe Milutin. - Onda se ispostavilo da je službenik napravio "grešku", pa nam za žensko dete izdaje potvrdu umesto traženog dokumenta, a za muško ipak istoriju bolesti. Da je taj isti službenik imao istoriju bolesti i za našu kćerku sigurno bi nam je izdao, a ne nešto što nismo ni tražili.

Kad su potom počceli da uporeduju brojke iz raspoložive dokumentacije za takvu decu, učinilo im se da su otkrili šifrarnik kojim je bebi-mafija obeležavala gde se koje dete nalazi.
Nekako u to vreme, javila im se poznanica koja je dobro poznavala dr Aleksandra Marjanovića, lekara Instituta za neonatologiju, koji je 1979. godine potpisao potvrdu o smrti njihove kćeri. Rekla im je da je oduvek verovala da im je dete živo i da ga treba tražiti upravo u - Kruševcu!

Manojlovići su organizovali potragu u gradu pod Bagdalom i došli do podataka o jednoj porodici, koja je dosta teško dobila decu. Majka iz te porodice najpre je imala pobačaj, zatim je, zvanično u julu 1979. carskim rezom dobila devojčicu, a avgusta 1980. godine, opet carskim rezom, još jednu devojčicu.

Zajednički rođendan

Dalje traganje za tom porodicom dovelo ih je u Beograd. Ispostavilo se da je devojčica, koju su krstili kao Nikoletu, išla u istu srednju školu kao i njihov sin, njen mogući brat-blizanac Ljubomir, koji se tamo školovao dok je bio stipendista Fudbalskog kluba Zemun. Oni su se znali sasvim površno, ali je to bilo dovoljno da sada uspostave drugarski kontakt.

Tako su Manojlovići, vremenom "dozirano", preneli Nikoleti svoje pretpostavke i savetovali joj da potraži svoje podatke u matičnim knjigama u Kruševcu.
Marta ove godine, kada se Nikoleta obrela sa svojom sestrom u Kruševcu, posetila je matičnu službu, gde joj je rečeno da može da dobije i krštenicu, ali da ne može da vidi matičnu knjigu, bez obzira što je punoletna i što je ta knjiga javni dokument! Službenik joj je posebno naglasio da se, u slučaju usvojenja, knjige ne daju na uvid! Potom je otišla u srednju školu, gde je zatražila da vidi podatke za sebe i svoju "beogradsku sestru".

- U Nikoletinoj krštenici pisalo je da joj je otac rođen 1957, a majka 1956. godine, što je netačno - kaže Milutin Manojlović. - U sestrinoj krštenici bili su tačni podaci (otac 1948, majka 1960), s tim što je u toj krštenici navedeno i da je otac rođen u Ratkovcu (Orahovac - Kosovo), a majka u Kruševcu, dok u Nikoletinoj krštenici tih podataka nema.
- U prijavi rođenja Nikolete navedeni su datumi i mesto rođenja roditelja (oba u Kruševcu, što je netačno), a u krštenici tih podataka nema - predočava Milutin Manojlović. - U prijavi piše da roditelji stanuju u Kruševcu (bez adrese), a u krštenici je navedena i tačna adresa.

Kako je dobro poznato da se najpre ispisuje prijava rođenja, pa potom krštenica, Manojlovići veruju da je prvo sačinjena originalna prijava rođenja i da je iz nje uneta u krštenicu adresa roditelja. Onda je, po njima, originalna prijava uništena i nedavno je napravljen falsifikat, u kojem adrese više nema, ali postoji falsifikovan potpis majke. Videvši sve to, Nikoleta je odlučila da za Uskrs dođe u Sokobanju, da bude krštena, i da sa Ljubomirom, kao bratom-blizancem, proslavi zajednički rodendan.

Prvi susreti

"Beogradska majka" i "sokobanjski roditelji" su se, na Nikoletino insistiranje, sreli 20. maja. Manojlovići kažu da su na taj susret došli sa mnogo papira i podataka, a da "beogradska majka" nije imala ništa od toga. Navodno je pričala da je u porodilište dovedena dve nedelje ranije, da se porođaja ne seca, jer je bila pod narkozom, i da ne zna kada su joj doneli dete jer je "tri dana bila uspavana".

U razgovoru je rekla za Nikoletu: "Mi smo je lepo čuvali", a na primedbu da u kruševačkoj bolnici nema podataka o porođaju, uzvratila je pitanjem: "A šta će biti sa doktorima?" Kada je rečeno da su brat i sestra možda mogli da se zaljube jedno u drugo, odgovorila je: "Sada se znaju, pa neće!"

(Kraj)

Miša Ristović


Sajt novinara Miše Ristovića:
http://mristovic.spymac.com/new_page_3.htm

VEČERNJE NOVOSTI, 12.8.2002. / izvor
Feljton u 14 nastavaka od 31.7. do 13.8.2002. / prvi deo

Otmica iz kolevke
13. Prvi trag – lažni broj

Put do istine bio je mukotrpan. Svesni su toga bili Radojka i Milutin Manojlović iz Sokobanje, koji tvrde da im je ćerka Nikoleta živa i da je ukradena posle porođaja. Manojlovići se zato pažljivo i detaljno podsećaju šta se dešavalo davne 1979. godine, kada je Radojka donela na svet blizance. Po zvaničnoj verziji, devojčica je umrla 16. maja.

Otac Milutin, koji je za vreme porođaja svoje supruge bio na odsluženju vojnog roka, a skinuo je uniformu dve nedelje posle tragičnog događaja, odmah je otišao u Specijalnu bolnicu za nedonoščad kod dr Stevana Dudića koji ga je, kako tvrdi, tešio time da su on i supruga mladi i da će imati još dece.

- Objašnjavao mi je da su deca u inkubatoru i da im se stalno kontroliše bilirubin, koji može u trenutku da se naglo uveća - priča Milutin Manojlović. - Tvrdio je da se devojčici upravo to dogodilo, u trenutku kada su se smenjivale medicinske sestre, pa u tom kratkom intervalu nije bilo kontrole. Ponovio je da ne bi bilo dobro da vidim telo i objasnio: "Kad skoči bilirubin, to je kao kad se topi sapunica u kadi. U trenutku smene sestara bilirubin je skočio i pojeo mozak!" Ruku na srce, nisam tada reagovao kako treba, jer da sam mogao da razmišljam, tražio bih da mi to i napiše. Drugo, svi znamo kako je tada bilo vreme, jer da sam bilo šta posumnjao sigurno bih završio u zatvoru.

Krštenicu ili smrtovnicu

Kada su se pomirili sa surovom činjenicom, Manojlovići su svoju roditeljsku pažnju skoncentrisali na dečaka. Pitali su lekare kako da ga neguju, jer se tvrdilo da je u teškom stanju. Rečeno im je da nema nekih garancija, bar dok ne prođe pubertet. Istovremeno, predloženo im je da promene sredinu i odu na more ili u banju.

Tada Manojlovići donose važnu odluku iz osnova menjaju život napustivši Beograd. Milutin se setio da ima nešto dedovine u Sokobanji, pa postaju stanovnici ovog turističkog mesta.
Mali Ljubomir odrastao je u Sokobanji i tek 1998. godine izvadio je novu krštenicu, kako bi dobio ličnu kartu, pasoš i vozačku dozvolu. Međutim, ta krštenica je roditeljima bila neobična po tome što u njoj nije bilo njihovih matičnih brojeva i što je godište oca Milutina promenjeno, pa je učinjen deset godina starijim.

U jesen 2001. godine Ljubomir je odlučio da se profesionalno bavi fudbalom, zbog čega mu je bila potrebna i detaljna dokumentacija o zdravstvenom stanju. Posle toliko godina, bila je to prilika da Manojlovići zavire i u dokumentaciju o svojoj umrloj Nikoleti.

U SO Savski Venac majka je zatražila krštenice za oba deteta. Za Ljubomira je dobila ovaj dokument 21. novembra, dok je za drugu morala da dođe sutradan. - Međutim, tog narednog dana devojka za šalterom saopštila mi je da ne može da mi izda krštenicu devojčice. Na ekranu kompjutera bila je ispisana naznaka da se ta krštenica ne može izdati bez sudskog naloga! - predočava Radojka Manojlović. - Onda sam zatražila smrtovnicu, ali su rekli da ne mogu dati ni nju! Počela je rasprava, umešali su se i drugi, pa su na kraju odlučili da mi ipak izdaju krštenicu.

Dva sumnjiva detalja

Manojlovići su u toj krštenici zapazili dva, za njih sumnjiva i neobična detalja. Prvi, da je Nikoleta rođena u 22.51 sat, iako je u protokolu "Narodnog fronta" pisalo 22.05, dok Radojka tvrdi da bi sigurno zapamtila da je porođaj trajao čitav sat. Drugi, za Manojloviće još drastičniji detalj je naknadna zabeleška da je Nikoleta umrla i da je njena smrt zavedena u matičnoj knjizi umrlih za 1979. godinu, pod brojem 2.222.

Medutim, proverom su utvrdili da je pod tim brojem u knjizi umrlih evidentiran odrastao covek, koji je umro u "Narodnom frontu", a ne u Bolnici za nedonoščad!
Broj 2.222 je broj protokola porođaja u "Narodnom frontu", a broj potvrde o smrti iz Bolnice za nedonoščad, koju je potpisao dr Aleksandar Marjanović, sa pečatom prijemne ambulante i bez ikakvog podatka o tome da li je bilo toliko pominjane obdukcije 2.156. Pod tim brojem se u knjizi umrlih nalaze podaci o bezimenom ženskom detetu Radojke i Milutina Manojlovića.

Naravno, ovakva otkricća su dodatno uznemirila Manojloviće, pa su otišli i do Bolnice za nedonoščad, sadašnji Institut za neonatologiju i zatražili dokument o svojoj devojčici, onako kako se to čini za bilo koje dete.
Dobili su već pomenutu potvrdu da je devojčica otpuštena 25. juna 1979. godine, istog dana kada i dečak. Mogućnost da se radi o nesrećnom permutovanju utoliko je manja što je dečak zaveden pod brojem 599, a devojčica pod brojem 600, kako i piše na potvrdi.

Manojlovići zato sada poseduju dva dokumenta iz iste ustanove - staru potvrdu da je dete umrlo u Bolnici za nedonoščad i novu da je dete te iste, 1979. godine, otpušteno iz te iste bolnice. Razmišljali su o mogućnosti da se u pitanju administrativna greška, ali Milutin Manojlović kaže da se ne radi o jednoj, vec o nizu manjih i većih grešaka, što je previše za tek rođeno dete.

Istovremeno, Milutin Manojlović danas veruje da je neko u Specijalnoj bolnici za nedonoščad nameravao da mu uzme i sina Ljubomira.

Dečaku ipak bolje

Od samog početka dobijali smo informacije da muško dete nije dobro. Dr Dudić je to ponavljao i po mom izlasku iz vojske, pošto nam je već saopšteno da je devojčica umrla - tvrdi Milutin. - Pri drugom susretu govorio je da je dečak izoblicen, da mu je u glavi sukrvica i da već nema pola mozga! Predlagao nam je injekciju, da "skratimo muke".
Milutin kaže da je to odbijao govoreći da će, pošto mu je jedno dete umrlo, ovo drugo čuvati "onakvo kakvo mu je Bog dao". Otac veruje da je ta njegova upornost bila u direktnoj vezi sa povoljnijim informacijama o stanju dečaka, koje su počele da stižu narednih dana.

Zato on danas posebnim očima gleda i na epikrizu bolesti, ispod koje su imena dr Dudića i dr Slobodanke Ilić, tada načelnika odeljenja, a danas direktora Instituta.
U prvom delu epikrize konstatuje se da je dete primljeno u teškom stanju i to se potkrepljuje podacima o skromnoj oceni novorođenčeta, sniženoj temperaturi, mlitavosti, podrhtavanju, natečenoj modroj koži, ubrzanom disanju i, što je najvažnije, smanjenom kalcijumu i uvećanoj koncentraciji bilirubina koji može izazvati encefalopatiju. Na to upućuje i prisustvo krvi i belančevina u likvoru, moždanoj tečnosti. Zato je dete prvog dana primilo transfuziju, četvrtog mu je menjana krv, imalo je foto-terapiju i primalo je kiseonik. Ostali nalazi bili su dobri.

Roditeljsku sumnju izaziva drugi deo epikrize, za koju Manojlovići veruju da je dopisan naknadno. Tu se konstatuje da je faza oporavka bila primetna u četvrtoj nedelji, dakle pre nego što se otac vratio iz vojske, pa je nejasno zašto mu je predlagano da digne ruke od deteta u trenucima kada je nastupalo poboljšanje. Manojlovićima je nejasno je i to zašto je i na osnovu kojih nalaza dete pri kraju boravka u bolnici dobilo još jednu transfuziju, ako je imalo 4,5 miliona krvnih zrnaca, što je u granicama normale.

Nejasno je Radojki i Milutinu Manojloviću zbog čega je konstatovano da je majka "održala laktaciju" i da "treba nastaviti sa dojenjem", kad je ona izgubila mleko 40 dana ranije, posle vesti o smrti kćerke, a sumnju im izaziva i terapija preporučena pri otpuštanju, koja se svela na mleko, vitamine i gvožde - za pacijenta koji je bio "otpisivan".

Zato Manojlovići misle da je ovako sročen drugi deo epikrize trebalo da opravda drastične predloge dr Dudića i da ih nekako pomiri sa zdravstvenim stanjem deteta, koje se pokazalo daleko boljim. "Otpisani" dečak je danas kršan momak, visok 185 cm, student fizičke kulture i aktivan fudbaler. Ima mlađeg brata Dragana (21).

Greška

Na javne prozivke Manojlovića usledilo je ubrzo i reagovanje iz Instituta za neonatologiju, nekadašnje Specijalne bolnice za nedonoščad u Beogradu, u kome se kaže da je došlo do greške, odnosno da je u spornoj potvrdi mrtva beba greškom proglašena za živu.

Miša Ristović

Nastavak

BEOGRAD - Nakon što je Milutin Manojlović iz Niša objavio da je svoju ćerku, rođenu 5. maja 1979, a proglašenu mrtvom 16. maja iste godine, pronašao "živu i zdravu u Beogradu", roditelji koji sumnjaju da su njihova novorođenčad zaista poumirala u bolnicama počeli su pravu opsadu opštinskih i matičnih službi širom Srbije.

Manojlović je istragu počeo dokumentom kojim se potvrduje smrt deteta, a na kome je našao podatak da je dete umrlo kod kuće. On kaže da je dete bilo u bolnici od koje je i dobio obaveštenje da je beba preminula. Taj detalj je kod njega pobudio sumnju u smrt deteta i nadu koja ga 23 godine nosi da traži svoju ćerku.

Usled, kako se ispostavilo, postojanja velikog broja sličnih neusklađenosti u dokumentima o smrti novorođenčadi do kojih su i ostali roditelji došli, njihova sumnja, kako kažu, nije bez osnova. Trenutno u Srbiji oko 300 porodica pokušava da pronikne u stvarnu sudbinu svojih beba, proglašenih za umrle u srpskim bolnicama.

Uvid u knjige, po zakonu, svima dostupan Načelnik matične službe opštine Savski venac Gordana Milanović kaže za "Blic" da je procedura prijavljivanja dece jasna. - Bolnica šalje prijavu o rođenju opštini, ona je dalje prosleduje MUP- u, koji određuje matične brojeve i vraćaju je opštini tako da to predstavlja osnovni dokument za upisivanje u matične knjige rođenih - kaže Milanovićeva i dodaje da se u matičnu knjigu umrlih dete upisuje "iskljucivo na osnovu potvrde o smrti koja dolazi iz bolnice". Svi podaci umrlog deteta se, kako kaže šef odseka za lična stanja građana u Svaskom Vencu Milica Novaković, prepisuju iz matične knjige rođenih, pa je nejasno zašto je u slučaju Bogojevića, na primer, prema njihovim dokumentima, dete prvo upisano u knjigu umrlih. Roditelji, objašnjava Milica Novaković, ne mogu da dobiju dokumenta, jer deci nisu odredili ime, pa se opština na taj način štiti da ne dođe do neke zloupotrebe sa izdatim izvodima. Sudska zabrana izdavanja izvoda ovim roditeljima, tvrdi Novakovićeva, "ne postoji, tako da su ona dostupna svima, ukoliko podnesu zahtev za izdavanje i sačekaju do 30 dana, što je rok da ih opština izda""

Arta i Nikola Šegrt, na osnovu dokumenata koje su uz puno muka uspeli da prikupe, sumnjaju da njihovo dete, rođeno 26. oktobra 1993. godine u Ginekološko-akušerskoj klinici u Višegradskoj ulici u Beogradu, nije zaista preminulo posle četiri dana, kako stoji u nalazima lekara. Sumnju potkrepljuju činjenicom da u opštini Savski venac ne mogu da dobiju izvode niti iz matične knjige rođenih, niti iz knjige umrlih. Takođe, kako tvrde, iz bolnice ne mogu da dobiju ni istoriju bolesti deteta za koje se tvrdi da je umrlo od meningitisa.

- Dete je rođeno zdravo, bez ikakvih problema, a onda su lekari odjednom rekli da je mrtvo. U tom strašnom trenutku doktor nas je čak "tešio" time da je "bolje što nije preživelo", pošto je on, navodno, napipao da mu je jedan bubreg zakržljao. Rekao nam je još da smo mladi, da ćemo imati još dece i da je bolje da to dete i ne vidimo. Na naše insistiranje da ga ipak vidimo, objasnili su nam da je dete i dalje u njihovoj nadležnosti i da u takvim slučajevima bolnica obavlja sahrane, a supugu su odmah otpustili iz bolnice - kaže za "Blic" Nikola Šegrt.

Imaju pravo da sumnjaju, dodaje Nikola, jer su im "sva vrata u opštini i bolnici zatvorena", a u JKP "Pogrebne usluge", koje i obavljaju sahrane za bolnice, o njihovom detetu "ne postoji bilo kakva evidencija".
Na zatvorena opštinska i bolnička vrata naišli su i Olivera i Saša Bogojević. Olivera je 25. avgusta 1993. godine rodila blizance, ali joj je jedno dete umrlo sutradan. Izvodi iz matičnih knjiga rođenih i umrlih, koje je nakon mnogo muka uspela da pribavi, kako kaže, potpuno su nejasni, jer je za mrtvo dete upisan različit matični broj u izvodu umrlih od onoga u izvodu rođenih. Naime, živo i mrtvo dete imaju isti matični broj u matičnoj knjizi rođenih.
- Potvrdu o smrti nemam i kako kažu u opštini, nemaju je ni oni. Od "Pogrebnih usluga" sam dobila zvanican dopis u kome potvrđuju da nemaju nikakav dokaz o sahranjivanju mog deteta - kaže Olivera Bogojević i dodaje da je posebno nelogično to što su oba deteta prijavljena na jednoj listi, a što se obično za svako dete radi posebno.

Da njihovi blizanci, rođeni 13. oktobra 1994. godine u pančevačkoj bolnici, nisu zaista preminuli, na osnovu, po njima, "nelogičnih" dokumenata, sumnjaju i Olivera i Goran Nešić. U potvrdi o smrti stoji da su deca iz bolnice otpuštena kući, što, kako tvrde Nešići, nije tačno. Uz to, prema izveštaju JKP "Pogrebne usluge" iz februara ove godine, deca su kremirana 21. oktobra 1994. godine, a prema drugom, od pre mesec dana, da je jedno kremirano 28. oktobra, a drugo 11. novembra 1994. godine.

Onda joj je svekrva pokazala telegram u kojem je pisalo da je devojcica umrla 16. maja. Pala je u nesvest. Mleko je presahlo. - Stigao sam iz vojske dve nedelje kasnije. U međuvremenu moj otac je otišao da sa lekarom odeljenja dr Stevanom Dudićem razgovara o okolnostima pod kojima je devojčica umrla - priča Milutin Manojlović. - Lekar mu je u hodniku u prolazu rekao da je dobila izliv krvi u mozak. Na očev zahtev da preuzme telo radi sahrane, dr Dudić je odgovorio da je telo u lošem stanju i da bi prizor bio potresan. Naglasio je da treba obaviti i obdukciju i da će sahranu na uobičajen način obaviti Bolnica.

Miša Ristović

Nastavak

DNEVNIK, 11.8.2002. / izvor
I deca stigla na berzu
Baba učestvovala u prodaji unuke?

Od trenutka kada je Nikoleta pronađena, pod imenom Violeta, u porodičnu kuću Milutina Manojlovića stiglo je čak 300 porodica iz cele Srbije i Vojvodine, sa nadom da će bar deo njih naći svoje, davno „preminule” bebe

Afera o krađama dece i dalje je u toku, jer su se na pragu istine, obmana i laži našle mnoge porodice iz cele Jugoslavije. Priče su slične, a potraga za navodno umrlim detetom, sestrom ili bratom dovele su sve ove porodice na ista vrata. Vođa istrage je Milutin Manojlović iz Sokobanje, koji je nakon 23 godine pronašao svoju kćer Nikoletu. Za njegovim slučajem klupko se odmotalo, da bi razne prljave radnje izbile na svetlost dana. Od trenutka kada je Nikoleta pronađena, pod imenom Violeta, u porodičnu kuću Manojlovića stiglo je čak 300 porodica iz cele Srbije i Vojvodine, sa nadom da će bar deo njih naći svoje davno “preminule” bebe.

Da bi se dokazala krađa novorođenčeta i uz to postojanje organizovanog kriminala trgovine decom na ovim prostorima, potrebno je imati dokaze. Nije dovoljno pronaći dete i analizom DNK utvrditi očinstvo. Javno tužilaštvo traži mnogo više.

Povezano više krivičnih dela Naš zakon o krivičnim delima nema precizan stav kako i odakle početi u rešavanju ovih slučajeva - objasnio je advokat Predrag Bogovac. -Ovde nije u pitanju obmana, jer ona u pravnom leksikonu ne postoji kao takva, već je posredi prevara, a ona se definiše kao krivično delo koje se uglavnom vodi za imovinske postupke, nikako za slučajeve krađe dece. Organizovan kriminal, kako tvrde roditelji, kod nas postoji, ali se ne odnosi na trgovinu decom. Niz je pitanja, počevši od toga koje je krivično delo učinjeno i koliko ih ima, a zatim kako ih dokazati. Očigledni su neistinito iznošenje lekarskih uverenja, smrtovnica, pa i zloupotreba službenog položaja. To znači da je počinjeno više krivičnih dela, koja treba dokazati. Napad roditelja na javno tužilaštvo je stoga neosnovan, jer i njima treba vremena da vide odakle da krenu i koga da tuže. Kada je u pitanju povratak identiteta deteta, porodični zakon ima jasno definisane odredbe. Za dete do 10 godina starosti može da se prizna očinstvo, kao i za dete do 25. godine koje želi da mu se odredi očinstvo. Ovaj zakon je pisan za slučajeve vanbračne dece, dok nema odredbi koje se odnose na pokradenu i potom pronađenu decu. Povratak identiteta ovoj deci nije jednostavan. Ako se i utvrdi koje je krivično delo u pitanju, ako se ono i dokaže i ako se utvrdi očinstvo i materinstvo, kazne za to su blage, jer to smatraju malim krivičnim delima.

- Kod mene se nalazi oko 100 obrađenih predmeta iz svih većih gradova Jugoslavije, tačnije iz svakog grada gde postoji porodilište - kaže Milutin Manojlović. - Obraćali su mi se ljudi iz Zrenjanina, Pančeva, Bele Crkve, Novog Sada, Niša, Kragujevca, Beograda i njihove priče su slične. Potraga za “umrlim” detetom, sestrom, bratom, bez obzira na godine (ima slučajeva od 1950. godine do 2000) navodi nas na isti trag - na organizovan kriminal u trouglu lekara, skupštine opštine i matičara. Naišli smo na brdo neispravnih, falsifikovanih i podmetnuh papira.

Dobro smišljen projekat

Svi slučajevi dokazuju da je stil rada lekara isti: pažljivo odabiranje žrtve, ophođenje prema majci, a i prema detetu. Sve se to odvija na velikoj organizovanoj dečijoj pijaci, tačnije berzi. Izložbeni prostor je bolnica, izložbena “roba” su bebe, pomoćnici prodaje su medicinske sestre, lekar odeljenja ili načelnik, šef prodaje je direktor bolnice, a propratni list ili dokumet o kretanju “robe” je potvrda o smrti i prijava o rođenju. Jedan primerak tih papira se nalazi u bolnici i nadležnoj skupštini opštine, tačnije kod matičara. Cilj ovih kriminalnih radnji je teško dokučiti, osim da je u pitanju dobro organizovan kriminal, koji tek sada dolazi na videlo, posle toliko izgubljenih godina.

- Priče svih nas imaju mnogo toga zajedničkog - kaže Manojlović. - Na prvom mestu je udaljavanje majke od deteta. Majka ga vidi samo u trenutku porođaja i nikad više. Dete se rađa živo i zdravo i živi dva dana bez inkubatora, a potom najkasnije za 15 dana “umire” pod čudnim okolnostima. Majka ne viđa mrtvo dete, niti joj ga daju da ga sahrani, ne dobija umrlicu, ili je dobija šturo ispisanu, naprasno se otpušta iz bolnice i otac ne dobija telegram o smrti deteta. Tek na zahtev roditelja i uz dugomesečnu upornost dobijaju šturi izveštaj sa patologije, ili ga uopšte ne dobiju, bez broja protokola, potpisa i sa umrljanim pečatom, sa kojeg se ništa ne može pročitati. Često nema podataka o detetu ni, u matičnoj knjizi umrlih ili rođenih i ako ih ima redovno su sa greškom. Sve to rađa sumnju da je dete živo.

Dobro smišljen projekat predvideo je i psihološku meru zaštite - uvođenje rodbine kao posrednika u trgovini.
- Snimio sam razgovor moje majke i polusestre - priča Milutin Manojlović. - Nisam hteo sebi to godinama da priznam, ali na kraju je majka priznala. To se desilo i kod drugih porodica. Uglavnom je neko neposredan iz bliže ili dalje porodice imao vezu u bolnici, kako bi porodilja bolje prošla. Zadatak te rodbine bio je da potvrde majci da ne može da vidi dete, jer tako tvrde lekari. Ista rodbina koristi svoje veze u bolnici da obilaze bebu i prenose lažne informacije majci o lošem zdravstvenom stanju deteta i tako je drže podalje od njega. Kada dođe vreme da se dete proglasi mrtvim, oni to prvi čine, govoreći roditeljima da je tako moralo da bude, da su mladi i imaće još dece. Dok je vest o navodnoj smrti deteta još sveža, rodbina ima zadatak da obaveštava lekare o ponašanju roditelja i preuzima na sebe odgovornost da prijavi smrt novorođenčeta, što je idealan prostor za manipulaciju.

Trenutak strašne istine

Kada godine prođu i stvar izmakne kontroli, svi se pomalo uspavaju, a papiri isplivaju na videlo, nastupa trenutak strašne istine. Sva se vrata zatvaraju i kreću manipulacije lekara, opštinara, tužilaštva...

Veštačenje očinstva 34.940 dinara Z avod za transfuziju krvi u Novom Sadu jedini u Vojvodini utvrđuje očinstvo putem DNK analize. Očinstvo i materinstvo se utvrđuje samo analizom krvi. - Trenutno nismo u mogućnosti da radimo DNK analize jer kompletiramo opremu- kaže dr Svetlana Vojvodić iz Zavoda za transfuziju krvi. - Umesto DNK analize, veštačenje očinstva radimo na osnovu hemoprodukata oca, majke i deteta. Cena ovog postupka je 34.940 dinara

- Kada smo prikupili gomilu dokaza i utvrdili da je Nikoleta zaista naša, nastupila je lavina problema - objašnjava Manojlović. - Javni tužilac u Beogradu, Snežana Bogdanović je nakon pregleda dokumentacije, u želji da nam pomogne, rekla: ”Bolje da vam lekari nekako priznaju i reše problem”. Do dana današnjeg lekari nisu to učinili, već su rešili da falsifikovanjem dokumentacije, u saradnji sa matičnim uredom, prikriju izvršeno krivično delo.

Posledice koje proističu u trenutku saznanja istine i utvrđivanja biološkog porekla tražene osobe mnogo su manje, od posledica koje mogu da nastanu po buduća pokolenja te iste osobe. Jedna od njih je rodoskrnavljenje, koje proističe iz nepoznavanja pravog porekla osobe.

Obaveza je državnih i pravosudnih organa da suzbiju ovakve kriminalne radnje, štetne po društvo u celini. Kompletnu istragu preuzeo je MUP Srbije, koji prikuplja podatke iz svih opštinskih organa unutršnjih poslova. Premda su roditelji već sami istraživači i zahvaljujući svojoj upornosti su prikupili hrpu papira i time olakšali rad policiji, najveću kočnicu u radu predstavlja im javno tužilaštvo.

- Naš slučaj već šest meseci stoji na istom - kaže Manojlović.- Javni tužilac ne rešava slučaj, iako ima sve dokaze i može da pokrene postupak protiv bolnice, matičara, i u krajnjem, moje majke, ali ništa se ne dešava, kao da ih neko koči. Oko 30 nas podnelo je zajedničku tužbu. Time smo obavezali tužilaštvo da nam se proces ubrza i dokaže ono što i sami tvrdimo. Naše priče su stigle i do nekih državnih instanci, u ovoj godini, koja je proglašena godinom borbe protiv organizovanog kriminala.

Još nam niko ne odgovara na pitanje kako da vratimo identitet ukradenoj deci, jer naš Krivični zakon napisan 1974, nije predvideo krađu beba, već samo odricanje od njih. Da bismo vratili Nikoleti identitet treba da sačekamo da se završi čitav krivični postupak protiv svih institucija i porodice Roganović, pa tek onda da ona, s obzirom na to da je punoletna, može da bira. NJome teće krv Manojlovića i krštena je pre rođenja. Van pameti je da bi sada, nakon 23 godine, trebalo da vraćamo ono što nam je ukradeno i prodato.

Biljana Hrnčić

ILUSTROVANA POLITIKA, 10.8.2002. / izvor
Porodica Milanović na tragu "umrlog" sina
Znamo da su ga prodali

Mirjana i Mladen i još tri stotine očajnih roditelja traže pravu istinu o smrti svojih beba. Da li su oni paranoični ili u porodilištima i matičnim uredima postoji zavera ćutanja, saznaće se kada se javni tužilac vrati sa odmora.

Učiteljica i nastavnik, dvadesetšestogodišnja Mirjana i njen godinu dana stariji suprug Mladen Milanović, s nestrpljenjem i pritajenom radošću su čekali kraj septembra te, sada već daleke, 1975. godine. Mladen se nadao da će mu Bog ispuniti želju da desetomesečna Slavica dobije brata, a on sina. I, naravno, da bude zdrav. Bilo je jasno da ova beba nije kao ćerka požurila da ugleda svet već posle sedam meseci od začeća. A i Mirjana je trudnoću iznela bez teškoća. Jedina Mladenova "briga" je bila kad će da počne nazdravljanje, a Mirjanina kako će organizovati život sa dve bebe u kući i ko će da ih pazi kad ona posle tromesečnog porodiljskog odsustva bude morala da se vrati u učionicu.

Kad su 26. septembra počeli trudovi, Mirjana je znala gde će: u Ginekološko-akušersku kliniku ""Narodni front". Tamo se već jednom porodila. Ovaj porođaj je bio normalan, prirodan. U pola jedanaest uveče, istog dana, oglasio se plač.
– Videla sam svoju bebu. Sin. Imao je plavu kosicu. Okupali su ga i izmerili: 2.400 grama težak, 46 santimetara dugačak – priča tiho i polako Mirjana.

Slavlje i saucešće

Mladen te noći nije spavao. Ej, dobio je sina! Vrata porodične kuce stajala su otvorena noć i dan za sve one koji su došli da podele radost sa presrećnim ocem.

Mirjana celu noć kao u bunilu. Grudi nabrekle, mleko pritislo, a bebu niko ne donosi na podoj. Ujutru, vidi, na ruci nema trake sa brojem. Ne zna ni kad, ni ko je to skinuo. Prolazi jutro, podne... Uveče se osmelila, ustala iz kreveta i pravo u sobu gde sede sestre i lekari. S vrata pita:
– Kad ću moći da dojim moju bebu? Što mi je niko ne donosi?

Odgovor dok je živa neće zaboraviti:

– Tvoja beba je umrla. Nešto se iskomplikovalo.

Samo to su joj rekli. Lik, a ni ime osobe koja je to izgovorila, nije zapamtila. Šokirana, izgubljena za svet oko sebe, zove telefonom Mladena i mehanički ponavlja reči koje je malo pre čula.

Mladen u šoku. Slavlje se pretvara u saučešće. Ujutru nesrećni otac dolazi u bolnicu. Hoće da vidi, makar i mrtvog, sina, da ga sahrani po pravoslavnim običajima. Učtivo mu ne dozvoljavaju ni jedno ni drugo:
– Još više će vas boleti ako ga vidite. A za sahranu ćemo se mi postarati. Dovoljno vam je teško i ovako. Ali, mladi ste, imaćete još dece. Nije ovo kraj sveta.

Sedam dana se Mirjana vukla po hodnicima, plakala, živa umirala za svojim sinom. Izmuzala se, ne zna za koga. Ni nege, ni reči utehe. Samo su joj jedan dan poturili da potpiše nešto u velikoj plavoj knjizi. Šta – nije gledala. Potpisala je. Iz bolnice je izašla na svoj zahtev.

Začudila se kad je čula da su Mladenovi rođaci iz Jagodine, kojima je beba umrla odmah po porođaju, svoje dete bez ikakvih teškoća izneli iz porodilišta i sami sahranili. Ali, nije želela o tome ni da misli ni da govori. Ona i Mladen su hteli sao da zaborave, da potisnu tugu zarad Slavice i nove bebe koja je bila na putu. Slavica je 9. februara 1978. godine dobila sestru Svetlanu, sada studenta Likovne akademije.

Sveća se uvek gasila

Četvrti put Mirjana se porodila mesec dana pre termina. Sin, Zoran, danas student tehnologije, rodio se u istoj bolnici kao i njegova sestra i brat, 5. maja 1979. godine. Odmah po rođenju majci su saopštili da njena beba ima visok bilirubin, žuticu. Nije dobro, vrteli su glavom ljudi u belim mantilima. Odmah je obavestila supruga. Mladen se izbezumio: zar opet da izgubi sina? Onako krupan, strašan u svojoj ljutnji i strahu, upao je na odeljenje i zagrmeo:
– Ako mom sinu bude falila i dlaka sa glave, sve ću vas podaviti.

Zoran je u rekordnom roku ozdravio. I sa majkom otišao kući.

Okruženi decom u svom domu, kao i na poslu, Milanovići su duboko u sebi pohranili tugu i sumnju da možda, ipak, lekari nisu nešto pogrešili i da je njihov bezimeni sin živ. Glasno izrečena sumnja zvučala bi suludo, a da sami traže odgovor na nju, nisu znali ni gde ni kako. Ćutali su.

– Sveća koju sam palila za njega, uvek se gasila – kaže Mirjana.
Kad se u štampi pojavila neverovatna priča Milutina Manojlovića iz Sokobanje o tome kako je uspeo da pronade "mrtvu" cerku, "Ilustrovana" je prva pisala o slučaju kao i o još nekoliko, Milanovići su rešili da i oni krenu u akciju. Najveći teret, svojevoljno, na sebe je preuzela Slavica, student prava. Prvo je otišla kod Manojlovića u Sokobanju, a onda se u Beogradu bacila u potragu za dokumentima.

– Na lep način niko ništa ne da. Ni u matičnoj službi Savski venac, ni u GAK-u "Narodni front". Matičari su čak zvali i policiju. Ali, ja nikad ne idem bez svedoka. Uvek su sa mnom pet-šest roditelja koji traže isto što i ja – priča nam energicno Slavica i pokazuje dokumente koje je sakupila. Temperamentno ukazuje na niz nelogičnosti: da je izvod iz matične knjige rođenih, kao i onaj iz knjige umrlih, pisan na formularu za blizance, da su izvodi nepotpuni, sa dva različita rukopisa na jednom formularu, da su dopisivani...

– Kad sam se pojavila u bolnici "Narodni front", direktor opšteg pravnog i kadrovskog sektora doktorka Darinka Mitrović mi je rekla: "Šta je tvoja majka čekala dvadeset šest godina. Ja nemam nameru da se zamlaćujem takvim glupostima, ne možete dobiti ništa. Ja izdajem ova dokumenta samo na zahtev suda"– priča Slavica.

– E, pa lepo, po ovlašćenju moje majke, presavila sam tabak i tužila bolnicu i u tužbi napisala reči pomenute gospođe. Tužila sam i Skupštinu opštine Savski venac, odnosno njihovu matičnu službu. Na osnovu prikupljenih dokumenata, a još čekam odgovor iz Javnog pogrebnog preduzeća, oni su jedini bili ljubazni, da li u svojoj evidenciji imaju podatak da su sahranili bezimenu bebu Milanović, mi osnovano sumnjamo da je osoblje bolnice i matične službe izvršilo krivično delo iz člana 116. i 117. stav 1. KZRS oduzimanje maloletnog lica i promena porodičnog stanja.

Ne prezam ni od čega

U tužbi Slavica javnog tužioca obaveštava i da ne odustaje da i dalje traga za nestalim članom svoje porodice, da će voditi sopstvenu istragu i uznemiravati svaku porodicu dok se ne utvrdi tačan identitet i poreklo osobe na koju sumnja da je ona koju traži. Slavica je i OUP Čukarica uputila odgovarajući zahtev za pronalaženje njenog brata.

– Mog brata su u porodilištu ukrali i prodali i ja neću prezati ni od čega da ga nađem i dokažem da su to uradili – kaže odlučno. – U svojoj nameri nisam sama. Po Manojlovićevoj i mojoj evidenciji u Srbiji trenutno oko trista porodica traži svoje, zvanično umrle, bebe. Sve su to bebe bele puti, od roditelja hrišćana i u 85 odsto slučajeva muškog pola. Telefon, Manojlovićev i moj, ne prestaje da zvoni. Svaki dan javljaju se novi ojađeni roditelji. Ljudi iznose svoj slučaj, pitaju šta da rade, odakle da krenu. Mi ih savetujemo na osnovu našeg iskustva. Prema podacima koje smo sakupili bebe su nestajale od 1962. do 2001. godine. Najviše takvih slučajeva se desilo u "Narodnom frontu", u niškom i porodilištu u Višegradskoj ulici u Beogradu.

Drugom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu već je podneto 85 privatnih tužbi u osnovi istih kao što je Mirjanina. Sve one su poslate i na adresu Vladana Batića, ministra pravde. Slavica kaže da niko još nije dobio bilo kakav odgovor. U tužilaštvu su im rekli da sačekaju septembar. U toku su sudske ferije.

U međuvremenu, iako su stupci dnevnih novina puni priča čak i tragičnijih i neverovatnijih od Milanovićevih, niko od državnih zvaničnika tim povodom se nije oglasio. Takođe, nije se oglasila nijedna nevladina organizacija koja deluje na teritoriji Srbije, a bavi se kršenjem ljudskih prava. Porodice zvanično umrlih beba obratile su se za pomoć međunarodnim organizacijama za ljudska i dečja prava. Uz to, i samoorganizovali su se. Svake nedelje se sastaju kod Manojlovića u Sokobanji. Uskoro će se u velikom broju okupiti i u Beogradu. Advokata nemaju.

– Ne treba nam. Dovoljno smo sposobni da istinu isteramo na čistac – kaže samouvereno Slavica Milanović.

Neka zna da je moj

Mirjana Milanović je tiha, staložena žena. Nije se uvredila na pitanje zašto je čekala da prode dvadeset šest godina, pa da tek onda traži sina za kojeg je, kako sama kaže, uvek osećala da je živ.
– Ne znam – sleže ramenima. – Ali, zašto ne bih pokušala da ga pronađem i sad kad će uskoro napuniti dvadeset sedam godina. Neka zna da je moj.

Tipovanje

Na osnovu iskustva svojih roditelja i svedočenja drugih porodica koje je zadesila ista sudbina Slavica izlaže "recept" po kojem su bebe nestajale. Prijatelj, komšija, rođak, tipuje pogodnu porodicu i obaveštava svoju vezu u porodilištu o terminu za porođaj. Kad buduća majka stigne u porodilište, tamo je već smeštena žena koja će dete uzeti onog trenutka kad ga lekari proglase mrtvim. Da bi sve bilo pokriveno dokumentima, medicinsko osoblje mora da ima vezu i u administraciji porodilišta i u nadležnoj matičnoj službi. Onaj koji je tipovao nastavlja da nadgleda porodicu čije je dete zvanično umrlo, a ako ta porodica počne da "čačka", on o tome obaveštava ostale u lancu.

– Tada se obično "papirnati roditelji", kako ja zovem one koji su kupili bebe, sele u drugi grad, čcak i u drugu zemlju. Dokumentima o bebi se ili gubi trag ili se dopisuju, falsifikuju... Zameću se tragovi o krivičnim delima na sve moguće načine – kaže Slavica Milanović.

Primadona je konstatovala i da svako dete, ako je zaplakalo i živo rodeno, ima pravo na sahranu. - Da li se iko ikada zapitao šta se dešava sa tim bebama? Da li ih spale, bace u kreč, neke prodaju za prase i dvesta-trista evra, a roditeljima zamažu oci. Ako je majka dala lekaru deo svoje utrobe, red je da dete, pa i mrtvo, dobije nazad. Da ima pravo na kovčeg i grob na koji ce otići! Bez obzira koliko je to bolno - istakla je u svojoj ispovesti primadona Radmila Smiljanić. - I ko zna u koliko je slučajeva majkama rečeno da su deca mrtva, a ona živa, zdrava i prodata negde. Neko je dužan da kaže gde su tolike dijagnoze i rezultati obdukcije. Kad porodice budu imale pravo da sahrane svoje umrle bebe, onda neće biti preprodaja i javašluka koji debelo koštaju cele porodice. Majke će tada biti bez dilema.

Miša Ristović

Nastavak