POČETNA STRANA Vaš komentar KONTAKT POSTOJEĆI KOMENTARI VESTI: 2022 2021 2020 2019 2018 2017 2016 2015 2014 2013 2012 2011 2010 2009 2008 2007 2006 2005 2004 2003 2002 ZATAŠKANO: 2001 1998 1996 1972 Izvoz beba LITERATURA STATISTIKA AKTI |
Vesti / 2021. godina 
Udruženja roditelja nestalih beba sumnjaju da su bebe prodavane u zapadnim zemljama, a na hiljade roditelja, kako navodi udruženje „Nestale bebe Beograda“, svedočilo je da su im lekari govorili kako je njihova beba naprasno umrla neposredno ili dan-dva nakon rođenja. Ovo udruženje još tvrdi da roditeljima najčešće nije bilo dozvoljeno ni da vide telo, a samo retkima je predato, pa i u tim slučajevima roditelji, prema njihovim tvrdnjama, ozbiljno sumnjaju da je reč o njihovom novorođenčetu. „Roditelji su zbunjeno gledali kartone njihove izgubljene dece i čudili se nelogičnostima – obim glave se nije poklapao, beba koja je rođena zdrava, umirala bi nakon samo nekoliko dana sa fatalnom dijagnozom. Nakon smrti, dokumentacija o umrlim bebama ponekad bi nestajala zbog naprasne poplave objekta…“, navodi se u „Nestalim bebama Beograda“.
„Uglavnom jer su prevremeno rođena ili da su imala telesne nedostatke, te nakon par dana u inkubatoru navodno preminula. Postoji jasan šablon kada je reč o slučajevima nestanka beba iz porodilišta, pre svega u većini slučajeva bilo je reči o blizanačkoj trudnoći, mislimo da su se doktori vodili mišlju da će roditelji u tako teškom psihičkom stanju da se fokusiraju na preostalo živorođeno dete i da neće previše postavljati pitanja. Čak i izjave da će bolnica sahraniti dete da telo deteta ne vraćaju roditeljima u ovakvim trenutcima možda su nekim roditeljima bile logične. Mislimo da je reč o dobro razrađenoj taktici, a u nekim slučajevima i o targetiranju koje je trajalo mesecima pre samog rođenja. Prosto je neverovatno kako jedan tako dug lanac doktora ginekologa, babica, neonatologa pa zaključno sa patolozima i na kraju matičarima može decenijama funkcionisati bez greške, zato smatramo da je država bila pokrovitelj ovoga“, navodi Đordević za naš portal. U Advokatskoj kancelariji Batić nam ističu da njihov najstariji slučaj nestanka bebe koji zastupaju potiče još iz 1972. godine, a najnoviji iz 2002. „Neverovatnih 30 godina ove kriminalne strukture pod okriljem države funkcionišu bez smetnje“, ocenjuje naš sagovornik. Đordević nam ukazuje i na potresna svedočenja roditelja u slučaju nestalih beba, od kojih su neka jeziva. „Imamo situaciju gde u podrumu GAK Višegradskoj majku šamaraju i psuju, da bi nakon rođene bebe istoj rekli da je luda i da nije još beba izašla, a naposletku pod lekovima je sprovode u kliniku ‘Dr Laza Lazarević’, majka koja je vodila blizanačku trudnoću i koja zna da je na ultrazvuku videla dva deteta sve vreme trudnoće sada biva nagovarana da je rodila samo jedno dete. Imamo situacije gde roditeljima stižu pozivi za vojsku za njihovu preminulu decu, poziv u kojem je napisan matični broj i ime deteta, pa sve do situacije da jednu bliznakinju, navodno jedinu preživelu porođaj, prepoznaje dečko sa kojim se njena navodno preminula sestra zabavljala“, rekao je Đorodević. Naš sagovornik ispričao nam je i da je jedna porodica koju zastupaju na kraju pronašla, kako tvrdi, sina. On ističe i da je država bila primorana da nešto učini i to presudom Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu u slučaju „Jovanović protiv Srbije“ 2013. godine kojom je ustanovljeno pravo na naknadu štete zbog gubitka prava na porodični život sa nestalim detetom. Porodici Jovanović je dodeljeno 10.000 evra na ime naknade štete. Država je 2020. godine usled velikog pritiska da se slični slučajevi reše donela i lex specialis kojim je omogućila svim porodicama čija su deca nestala da ostvare pravo na naknadu štete u iznosu od 10.000 evra po detetu, navodi naš sagovornik. „Ukoliko malo vratimo priču unazad videćemo da je upravo iznos od 10.000-15.000 maraka bila cena bebe koju su kupci ‘birali’ iz porodilišta, a po kasnijim svedočenjima mnogih, imamo poznato svedočenje porodice iz Nemačke koji su došli u porodilište mislivši da usvajaju bebu gde im je rečeno da biraju koje novorođenče hoće, jedno dete 10.000 maraka, blizanci 15.000. Ironičan je iznos ali i zakon, naime taj zakon je u najmanju ruku problematičan, sa stanovišta pravne nauke, spor koji se vodi pred višim sudovima nije ni parnični ni vanparnični, iako ga zakon svrstava u vanparnicu. Ono što je zanimljivo jeste da nema protivnika predlagača, ali ipak ukoliko se utvrdi da je dete nestalo država će isplatiti novac“, kaže Đordević i dodaje: „Ovo je jedna vrsta zamke koju je država napravila, dajući novac, ali izbegavajući odgovornost za svoju ulogu u ovim kriminalnim radnjama. Postavlja se pitanje po kojem osnovu država Srbija isplaćuje novac ako nije stranka u postupku. Na kraju da non-sens bude najveći , ali i još jedna pravna zamka države, jeste da zakon nalaže da čak i porodice koje ne mogu dokazati da im je beba ukradena iz porodilišta dobijaju naknadu, a sud donosi rešenje da se ne može utvrditi da li je beba nestala iz porodilišta. Ovo je svojevrstan vid zamazivanja očiju porodicama mislivši da će država tako oprati ruke od zlodela koje je decenijama činila. U većini slučajeva zapravo se donose potonja rešenja da se ne može utvrditi da je dete nestalo, isplati se roditeljima 10.000 evra i time je država oprala ruke. U retkim, nadamo se ne tako retkim jer ćemo se kao advokati porodica boriti da to ne bude, donose se odluke gde se jasno utvrđuje da je dete nestalo iz porodilišta.“ U ovoj kancelariji nam navode i da ih ćesto pitaju šta je cilj tih roditelja jer znaju da svoju decu verovatno neće moći da vrate jer su to sada, kako kažu, odrasle osobe koje imaju svoje živote.
„To jeste tačno, možda se neće ostvariti kao roditelje te dece u pravom smislu te reči, ali to ne menja činjenicu da su to oduvek bili, da su sada neki već proveli cele živote u potrazi za odgovorima, gde je, da li je živ i zdrav, kakav je čovek postao. Mnogi će se zadovoljiti činjenicom da im je dete živo i zdravo, čak i da je dete ipak preminulo po rođenju što nije nemoguće u nekim slučajevima roditeljima je bitno i gde je sahranjeno. Često čujemo jednu istu rečenicu od strane roditelja koja glasi ‘znate, mi kada uđemo u crkvu upalimo sveću i za zdravlje i za umrle, za svaki slučaj’ i to je upravo ta patnja koju novčana odšteta neće uspeti da naknadi već isključivo istina“, zaključuje nam advokat Đordević.
"Jedina mi je ambicija da je upoznam, a ne da je otimam od sadašnje porodice. Ako je tu blizu mene, da se družimo", kaže u svojoj ispovesti Ljiljana Janković (24) koja je uz pomoć društvenih mreža traži svoju sestru bliznakinju, za koju sumnja da je jedna od nestallih beba iz porodilišta. Njen apel za pomoć u kom traži svoju sestru, jednojačanu bliznakinju, za koju veuje da je živa, a ne, kako su iz bolnice rekli, da je umrla u inkubatoru odmah na rođenju, samo u nekoliko dana dostigao je 15.000 deljenja na Fejsbuku. - U aferi nestalih beba u porodilištu Betanija Novi Sad, deset dana nakon rođenja su rastavili mene i moju sestru. Ukoliko neko prepozna sličnost molim vas da me kontaktira - navela je u apelu Ljiljana Janković. Za postojanje svoje sestre, Ljiljana je, kaže, saznala kada je imala sedam godina. Kako kaže njenim roditeljima 31. marta 1996. godine javili su iz porodilišta da je jedno dete, od dve bliznakinje preminulo. Oni su tada živeli u Sremskoj Mitrovici, ali su bebe bile u Novom Sadu jer nije bilo inkubatora. Kada su roditelji došli u porodlište, Ljiljana tvrdi da su im odmah uručili neke papire da potpišu, a u njima je izmedu ostalog pisalo kako će troškove sahrane, odnosno kremiranja snositi bolnica. - Rekli su im i da sve preminula deca u porodlištu moraju biti kremirana, da su mladi roditelji i da će imati još puno dece, kao i da se ovakve situacije dešavaju često - tvrdi Ljiljana. Njeni roditelji su, kaže dalje, kada su došli, mislili da ja preminula ona, jer je bila sitnija, i pošto im je bilo čudno što su izgubili krupniju bebu, tražili su da vide telo. - Rekli su im da to nije praksa, da će bolnica sve srediti i da oni tela preminulih beba kremiraju. Kada su moji roditelji godinama kasnije, mislim 2003., čuli za aferu izgubljenih beba u Betaniji, shvatili su kroz razgovor sa drugim žrtvama da je svačija priča skoro u potpunosti ista. Iz te ustanove su svima na isti način objašnjavali i pravdali preminuće beba u porodilištu. Tada su podneli tužbu. Mama mi je kasnije rekla da je uvek imala osećaj da je to dete živo, ali da se plašila to da kaže - priča nam Ljiljana. Istraga, kako dodaje, nije pokrenuta, podneli su pre dve godine zahtev za utrđivanje statusa novorođenog deteta, ali nisu dobili ništa od povratnih informacija osim da je slučaj zastareo, a nemaju ni papir sa obdukcije, nitu su roditelji videli telo. - Meni su ovu vest saopštili kada sam bila u osnovnoj školi i onda sam počela da tražim i istražujem. Stalno su se dešavale neke čudne situacije. Cimerka, koja me je jako dobro znala u raznim izdanjima, zvala bi da me pita što joj se nisam javila na ulici, a ja bih u tom momentu bila na faksu. Ljudi su pričali da su me videli na nekim mestima na kojima nisam bila. To se dešavalo bar dvaput godišnje. Sigurna sam da je tu negde. Ako ne u Vojvodini, onda u Srbiji ili u inostranstvu, ali je put vraća u Srbiju – priča Ljiljana Janković za Blic. Kada su izašli u javnost i krenuli u "prepoznavanje lika", s obzirom na to da su kako kaže jednojajčane bliznakinje i zaista bi trebalo da lice, stizalo joj je dosta poruka i predloga za pomoć, ali konkretnih informacija još uvek nema. Ljiljana želi samo da se sastane sa svojom sestrom. - Jedini cilj mi je da dodem do nje i da stupimo u kontakt. Ne bih je odvojila od njenih sadašnjih roditelja, porodice i prijatelja, nego samo da ju upoznam i ako je među nama, da se od sada družimo – izjavila je Ljiljana. Do komentara ovog slučaja iz novosadskog porodilišta Betanija nije bilo moguce doći. Skupština Srbije usvojila je krajem februara prošle godine Zakon o utvrđivanju činjenica o statusu dece za koju se sumnja da su nestala u porodilištima u Srbiji, a koji, po rečima nadležnih, treba da omogući da se dođe do istine i pomogne roditeljima da dođu do odgovora za kojim tragaju decenijama. Jedan od razloga za donošenje zakona jeste presuda Evropskog suda za ljudska prava iz 2013. godine po kojoj je utvrđeno da je Zorici Jovanović povredeno pravo na porodični život. Srbiji je naloženo da isplati 10.000 evra odštete i sudske troškove Jovanovićevoj, jer država ni posle 30 godina nije uspela da objasni šta se dogodilo sa njenom bebom, koja je rođena kao zdrava u bolnici u Ćupriji u oktobru 1983, a zatim tri dana kasnije umrla. Porodilji nikada nije ponuđeno objašnjenje niti joj je bilo dozvoljeno da vidi telo deteta, vlasti nisu uspele da pronađu ni bebinu umrlicu ni rezultate autopsije. Ovom presudom je Srbija obavezana da utvrdi činjenice i u drugim slučajevima. Savet Evrope, koji sprovodi nadzor nad izvršenjem presude Evropskog suda za ljudska prava, naložio je tada Srbiji da slučaj tzv. “nestalih beba” mora zakonski i institucionalno da reši. Udruženje roditelja nestalih beba sumnja da je u poslednjih 40 godina, lažno proglašeno mrtvim izmedu 6.000 i 10.000 novorođenčadi. Roditelji tvrde da imaju dokaze da su njihova deca proglašavana mrtvim još u porodilištu, a zatim preprodavana na crnom tržištu. Njih oko 2.000 počeli su da se udružuju počekom dvehiljaditih. Ipak, ni jedan sud još nije utvrdio da se krađa beba dogodila. Presuda koju je u Strazburu dobila Zorica Jovanović, a nakon nje i otac Bogdan Janjić, utvrdila je da je došlo do „povrede prava na porodičan život" i slučaj je zapravo vraćen Srbiji koja je morala da rasvetli šta se dogodilo, ali to još nije učinila.
No, Srbija zbog usvojenog zakona, više nije pod specijalnim monitoringom Komiteta ministara Saveta Evrope zbog slučaja tzv. „nestalih beba“. U međuvremenu, roditelji, braća i sestre ili oni koji sumnjaju u svoje poreklo, podneli su ukupno preko četiri viša suda u zemlji 684 predloga da se utvrdi status novorođenčadi za koje se veruje da su nestala u porodilištima. Rok za predaju predloga istekao je 3. novembra, a sudovi su već obavili prve razgovore sa nekim predlagačima.
TV Prva pozvala je da o tome govore majke koje godinama traže svoju decu – Radojka Pantelić, članica udruženja beogradske grupe roditelja nestalih beba, i Biljana Samardžić. "Prvo dete sam rodila 1989. godine u Kliničkom centru Zvedara, odmah su dete odneli, čula sam plač, ali posle toga su me obavestili da je dete u kritičnom stanju, i da treba da potpišem saglasnost da se dete prebaci u drugu ustanovu. Tu se završava svaki moj kontakt sa bebom", rekla je Biljana Samardžić, majka koja godinama traži svoje dete. Ona dodaje da formiranje DNK registra može da pomogne i da je najveći problem nedostatak dokumentacije, koja bi bila od velike pomoći. "Postavlja se glavno pitanje - gde su leševi dece, kako je moguće da se leševi dece gube", rekla je Radojka Pantelić, članica udruženja beogradske grupe roditelja nestalih beba Ona je rekla da je ovo borba do kraja života i da je sada sve na državi, koja treba da pokaže političku volju.
Zaključuje da je slučaj nestalih beba problem društva koji mora da se reši.
|
ENGLISH DOLIJALI: VESTI IZ SVETA VAŽNO ZNATI: KUĆNI POROĐAJ GEN I DNK ILUZIJE EUGENIKA
BAZA PODATAKA SLUCAJEVA: 1950-1969 1970-1979 1980-1989 1990-1999 2000-2009 2010-2019 DEČIJA BAZA PODATAKA: TRAŽIM RODITELJE |
kradjabeba.org
Advokat Aleksandar Đorđević, partner u Advokatskoj kancelariji Batić, koja zastupa 11 porodica nestalih beba, kaže za Nova.rs da je javna tajna da je iz porodilišta širom Srbije tokom osamdesetih i devedesetih veliki broj beba, kako kaže, nestajao sa objašnjenjem da su deca preminula.
Priče svih tih porodica su veoma slične. A glavni problem porodicama jeste nedostatak dokumentacije, kao i tvrdnje da su njihova deca zapravo umrla usled komplikacija nastalih nakon rođenja.