• Otmica iz kolevke Feljton u 14 nastavaka
  01. Bebe bez belega
  
• Blizanci koji nestaju
• Pronašla „umrlu“ bliznakinju
• Porodice upozorile srpskog državnog tužioca na trgovinu bebama
• Moje dete, tuđi sin
• Istinu traži 300 porodica
• Sumnja sumnju stiže

Da li je i to moguće na ovim našim područjima? Da li su sedamdesetih i osamdesetih godina lekari u porodilištima krali i preprodavali bebe koje su pre toga proglašavane mrtvim? Da li i u našoj zemlji već nekoliko decenija svoj prljavi posao nesmetano radi "bebi mafija", koja otkupljuje tek rođenu decu i preprodaje drugim roditeljima, koji ne mogu da imaju poroda, za pozamašne sume deviza? Da li se i dan-danas na ginekološko-akušerskim klinikama odvija ovaj "biznis" u kome učestvuju ljudi u belim mantilima?

Teška pitanja, još teže dileme, koje mnogim roditeljima u našoj zemlji ne daju mira. Mnogi od njih, kojima do sada crv sumnje nije dozvoljavao da prihvate zvaničnu verziju smrti svojih beba, i posle dvadesetak godina pokušavaju da dokažu da su im deca živa. I živa i zdrava, ali kod drugih roditelja. Razna ubeđivanja da je takve sumnje teško dokazati, mnoge roditelje su pokolebale u nameri da stvar isteraju na čistac, dok pojedine porodice uporno istražuju i pokušavaju da dodu do pravih dokaza da je krađa dece u porodilištima - skandalozna realnost.

Patnja ne zastareva

Doduše, mnogi od roditelja potporu u svojim tvrdnjama da im je dete ukradeno posle porođaja imaju samo u raznim rekla-kazala pričama, što ih naravno nikada neće dovesti do onog čemu teže - pravoj istini o sudbini svojih mezimaca.

S druge strane, pojedini pokušaji, u kojima su pojedini bračni parovi i direktno prstom upirali na druge roditelje, tvrdeći da se njihovo dete nalazi upravo kod njih, doživeli su fijasko. Takva svoja ubeđenja nisu mogla da dokažu na sudu, niti da bilo koga krivično gone, jer su većina "slučajeva" zvanično zastarela.

- Pokušaćemo na svaki način da ostvarimo svoje pravo, koje nam niko ne može osporiti. Želimo da saznamo istinu o svojoj deci, a ako su zaista mrtva, neko će morati da odgovara i za to što ih mrtvu nikada nismo videli. Ako krivično delo može da zastari, naša pitanja ne može. A ni istina - poručili su članovi Udruženja "Gde su naša deca", koje su osnovali roditelji čija su deca osamdesetih i devedesetih godina navodno umrla u niškom porodilištu.

Članovi ovog udruženja krenuli su u zajedničku potragu za svojom decom, ali do sada (bar zvanično) nijedna od roditeljskih sumnji da im bebe nisu umrle, već ukradene - nije dobila potvrdu.

U međuvremenu, od pre nekoliko meseci, kada su Milutin i Radojka Manojlović iz Sokobanje potvrdili da su posle 23 godine pronašli devojku za koju smatraju da je njihova ćerka "umrla" po rođenju, sve je veći broj porodica, koje smatraju da im tek rođena deca svojevremeno nisu umrla, kako su im to lekari tvrdili, već su u dobro organizovanom lancu prodata drugome.

Zid ćutanja

Na spisku onih koji su spremni da "preoru i nebo i zemlju" kako bi najzad došli do istine o svojim mezimcima nalaze se beogradske porodice Ljiljane i Jovice Vučkovića, Dragice i Branislava Dudića, Ljiljane i Dragutina Veličkovića, Olivere i Saše Bogojevića, Renate i Miroslava Svilara, Olivere Nešić i Milke i Pavla Kneževića iz Pančeva, Mirjane Gajić iz okoline Kruševca, Danijele i Zorana Cvetkovića iz Mozgova kod Aleksinca, Ljiljane i Predraga Petrovića iz Prokuplja...

Za svojom decom uporno tragaju i Pešići iz Niša, Milenkovići iz Babušnice, Danica Dimitrijević iz Beograda, Sofijanka Milivojević iz Aleksinca, Slavoljub Milenković iz Trnjana, Ivanovići iz Prokuplja, Radišići iz Obrenovca, Stana Čorbić iz okoline Kraljeva, Časlav i Biljana Momirović iz Prokuplja... Svi oni su svesni da osećanja ponekad preovladaju razum, ali njihove zajedničke sumnje pospešuju kontradiktorni dokumenti, neprobojni zid ćutanja, nerazumevanje onih koji bi takve pojave, ako imaju logiku, morali da gone i hvataju krivce. I ćutanje onih prozvanih koji odbijaju bilo kakav razgovor na tu temu.

Sve ove nesrećne porodice bile su akteri i skupova u Sokobanji, u domu Milutina i Radojke Manojlovića, gde su razmatrali kako da se organizuju, jer mnogi od njih nisu znali šta treba preduzeti.

Slučaj iz GAK-a

- Stvari pocinju da se odmotavaju kada neko od nas krene da prikuplja pojedina dokumenta. Tek tada se hvatamo za glavu, jer se ništa sa ni sa čim ne slaže - tvrdi Milutin Manojlović. - Dete je mrtvo, ali ga nema u knjigama. A dešava se, kao što se desilo Stani Čorbić iz okoline Kraljeva, da posle šest godina od navodne smrti dobije poziv da upiše ime detetu, jer treba da pođe u - školu.

Sve ove porodice povezuje zajednicka sudbina - majke su na porođaju na misteriozan način ostale bez tek rođene dece. Dete se rodi, uglavnom ga majka više i ne vidi, a kada im se saopšti da je beba umrla, roditeljima se ne dozvoljava da ga vide. Za tako "umrlo" dete se ne daje ni otpusna lista, ni umrlica, a tek na uporne zahteve, roditelji posle više meseci, pa čak i godina, dobiju rezultat obdukcije bez broja protokola, potpisa i sa umrljanim pečatima iz kojih se ništa i ne vidi.

Zato su ove porodice ubeđene da u našoj zemlji postoji organizovani kriminal trgovine decom i da postoji ustaljeni sistem, a da mozak svega je uvaženi lekarski kadar po mnogim bolnicama u Srbiji. U poslednje vreme, doduše, postoje pokušaji da se pojedine dokazane krađe dece iz porodilišta opravdavaju pojedinačnim slučajevima. Baš kao što je to bio i slucaj pre pet godina kada je dr Veroslav Marinković u GAK "Narodni front" za 100 maraka, prase i litar rakije jednoj ženi dao tuđe dete sa otpusnom listom, koju je lično potpisao, u koju je uneo lažne podatke o porođaju, stanju i polu deteta.

Potresne ispovesti

Nikada toliko teških sumnji, na koje niko ne reaguje. "Večernje novosti" objavljivanjem ovog feljtona ne nameravaju da bilo koga optužuju i proglašavaju krivim, ceneći da je to posao isključivo nadležnih pravosudnih institucija.

Uz dužno uvažavanje roditeljskih patnji, koji smatraju da su im bebe po rođenju ukradene, odvojili smo prostor za njihove potresne priče. Svesni smo da će mnogim drugim roditeljima ove ispovesti, zbog sličnih sudbina, biti bacanje "soli na živu ranu", ali smatramo da svaki majka i otac imaju prava da se bore i izbore za konačnu istinu o svom detetu, ma koliko ona bila surova i teška.

Naravno, naše strane su otvorene i za drugačije stavove, razmišljanja i reagovanja.

Miša Ristović

U Nedeljnom broju "Dnevnika" je pre mesec dana objavljen tekst "I u Novom Sadu bebe kradu", bez imenovanja aktera, gde smo predstavili čudan splet okolnosti kad su roditelji nenadano, posle 20 godina, u prodavnici sreli "preminulog" sina blizanca, koji je "izdahnuo" dan i po nakon rođenja. Nejasne otpusne liste, šture umrlice, nedorečeni podaci spojili su u ovoj priči, za sada, dve porodice, koje su 1980. i 1983. ostale bez jednog deteta blizanca. NJihova tela roditelji nikada nisu videli. Iz tih godina sličnih događaja ima mnogo, ali malo je onih koji žele da o tome pričaju, sećanje na to im budi neprijatne uspomene.

Na novosadskoj Klinici za ginekologiju i akušerstvo, 10. jula 1980, Verica Jeremić rodila je dve devojčice, jednojajčane bliznakinje. Starija je bila teška 2,5, a mlada 2,3 kilograma. Verica nije bila udata za Vehbu Škrijelja, s kojim je već imala sina, premda je Vehbo sve troje dece priznao. Devojčice su rođene zdrave. Desetog dana po porođaju prebačene su s majkom u Dečju bolnicu jer je starijoj bebi ustanovljena toksoplazma ili meningitis, što do kraja nije razjašnjeno.

- Bio je vikend, kao juče se sećam - priča Vehbo Škrijelj - kada me je žena pozvala i rekla da sa starijom ćerkom nešto nije u redu. Došao sam u bolnicu kod dežurnog lekara, koji je pokušao da mi objasni od čega boluje. U njega ne sumnjam. Sasvim je korektno odradio svoj posao, što mu je, uostalom, i dužnost. Lekari su mi ulivali nadu da će moja starija ćerka ozdraviti, ali u nedelju ujutro, kada sam došao da posetim ženu i devojčicu, rekli su mi da je umrla. To je bilo 20. jula. Tražio sam da vidim "umrlo" dete, da je uzmem i sahranim, ali mi nisu dali. Rekli su da će se, nakon obdukcije, oni pobrinuti za leš. Bio sam u šoku, jedva da sam mogao i da pričam, pomirio sam se sa tim. Ostali su nam stariji sin i mlada devojčica Sabina, koja je nedavno napunila 22 godine.

"Nije bilo ni umrlice"

Isto toliko godina Vehbu Škrijelja progoni sumnja, i griža savesti. Sumnja je tim veća što su žena i on, od dokumenata koji bi potvrdili detetovu bolest i smrt, dobili samo otpusnu listu iz Dečje bolnice.

Zakon je štitio sve - Ne mogu da verujem da roditelji tek posle 20 godina počnu da tragaju za umrlom decom - kaže dr Božidar Opranović, pomoćnik direktora Dečje bolnice za pravne i ekonomske poslove od 1976. do 1989. - Da su se ti roditelji tada meni obratili, ne bi sigurno prošli tako kako pričaju da jesu. Prava pacijenta su tada bila deset puta veća nego danas. Nije se moglo desiti da pacijent bude u bilo kom pogledu oštecen, zapostavljen ili prevaren. Zakon o zdravstvenom osiguranju bio je toliko jak da se u bilo koju zdravstvenu ustanovu išlo bez novčanika. Kada bi nastupila smrt deteta, bolnica je morala da ispoštuje sve protokolarne zakone, od papirologije do sahrane. Zakon je bio na strani tih roditelja.

- Nismo dobili umrlicu, nije čak ni stigla u matičnu knjigu umrlih, nisam dobio ni telegram saučešca iz Dečje bolnice, a sada, kad sam 22 godine kasnije počeo ponovo da tragam za dokumentima, naišao sam na more neispravnosti. U matičnoj knjizi upisanih i generalija o mojoj ženi zatičem preškrabane cifre: umesto dvoje živo rođene dece piše troje, i bledo preko trojke upisana je dvojka. Podaci o sinu i ćerci su napisani, dok za treće dete nema ni slova, ni podatka da je umrlo. Ni u "Dnevniku" nije objavljeno da su se moje devojčice rodile, niti da je jedna umrla.

Tri godine kasnije na Kliniku za ginekologiju i akušerstvo u Novom Sadu stigla je LJubinka Bubnjević, koja je u noći 20. marta rodila dva dečaka. Odmah nakon porođaja prebačeni su u Dečju bolnicu, pošto su rođeni sa malo kilograma i u sedmom mesecu trudnoće. Nakon jednog i po dana mlađi sin je "preminuo". Starijem Milošu je sada 19 godina. Porodica Bubnjević ima i mlađu ćerku.

- Odmah po rođenju oba dečaka su zaplakala - kaže LJubinka Bubnjević - premda je uzrok smrti mlađeg sina bio taj što mu se nije dovoljno razvio alveolarni sistem u plućima. Nakon porođaja Miloš je ostao čak mesec i po dana u Dečijoj bolnici. Drugog dečaka su prebacili na patologiju i dalje mu ne znamo trag. Oni su ga sahranili, telo nikada nisam videla.

Otpusnu listu u kojoj je ispisana istorija bolesti roditelji su dobili samo iz Dečje bolnice, nikad sa Klinike za patologiju. Suprug LJubinke Bubnjević nikada nije dobio telegram iz bolnice da im je dete umrlo, a podaci u matičnoj knjizi se ne poklapaju. Rečeno im je da je dete umrlo 21. marta. U matičnoj knjizi piše da je rođen 18. aprila, a preminuo 28. marta. Pre je umro nego što se rodio!? Sve to ne bi saznali da se ocu "umrlog" dečaka nije desilo nešto nesvakidašnje.

Momak se odvezao u "opelu"

Sumnja ne zastareva - Zakon kaže da lekar koji konstatuje smrt mora to i da potpiše - objašnjava advokat Vladimir Horović. - Uzrok smrti utvrđuje patolog. Na zahtev roditelja, telo bebe im se vraća, da je sahrane. Postoji redosled zakonskih prava. Ukoliko roditelji posumnjaju u to da je dete umrlo, već smatraju da je oteto, prodato, usmrćeno i slično, podiže se optužnica protiv zdravstvene institucije i istražuje postupak. Ovi slučajevi nikada ne mogu da zastare, sve dok se ne utvrdi da li je dete živo ili umrlo. Ukoliko se dokaže da je nesavesno postupano prema njemu, utvrđujemo o kom se krivičnom delu radi. Ispitujemo okolnosti smrti: uzrok, posledicu, način lečenja, tretman. Zdravstvena ustanova, lekari i na kraju patologija ulaze u postupak, koji bi eventualno otkrio počinjeno krivično delo.

- Moj suprug je pre tri godine ušao u dragstor na uglu ulice Branimira Ćosića da kupi cigarete, premda, kako on kaže, ni sam ne zna zašto, jer ih je imao dovoljno. Na kasi dok je plaćao račun začuo je Milošev glas, iako smo ćerka, Miloš i ja pola sata pre toga otišli. Tog trenutka se okrenuo ka mladiću koji je bio identičan našem sinu. Imao je iste crte lica, isto raspoređene mladeže, zube koji idu malo nakoso i izražene malje po telu. Čak su im i hod i pokreti tela bili isti. Suprug je zanemeo. Mladić je bio sa starijom ženom, sa kojom je po izlasku iz prodavnice otišao do sivog automobila, sličnog "opelovim" vozilima, i nestao. Muž nije dugo mogao da progovori ni reč, a kada je seo da mi sve ispriča potekla je reka suza iz čoveka koji teško može da ih pusti. To se dogodilo 10. avgusta 1999. i od tada mi nemamo mira.

Danima je LJubinka Bubnjević šetala oko te ulice ne bi li ga slučajno videla. U prodavnici je pitala prodavačice da li su vidale mladića sa slike, Miloševe slike. Jedna je rekla da nije, dok je druga rekla da povremeno svrati. Ostavila je broj telefona, da je pozovu ako naiđe. Devojke se nikada nisu javile.

Pomenute priče su slične ne samo po tome što su roditelji ostali bez jednog deteta blizanca, već i što su deca rođena vanbračno, premda je LJubinka Bubnjević bila udata kada se porodila, ali to nije u bolnici zavedeno. Tragom izgubljene, "umrle" dece, obe porodice tražile su dokumenta sa Klinike za ginekologiju i akušerstvo i iz Dečje bolnice. Bubnjevićevi su slučaj prijavili SUP Novi Sad, inspektoru za krvne delikte, koji za tri godine nije došao ni do kakvog traga.

- U arhivi Klinike za ginekologiju i akušerstvo čuvaju se svi podaci o majkama i deci od pre 50 godina - kaže sekretarica Klinike Slavica Dokmanović. - Porodice Jeremić-Škrijelj i Bubnjević podnele su zahtev da im izdamo podatke o njihovoj deci i svemu što im se kod nas desilo. Na zahtev smo odgovorili posle kraćeg vremena, dok smo složili arhivske podatke. Ispostavilo se da su obe majke ubrzo nakon porođaja bile prebačene u Dečju bolnicu, jer su bebe morale na posmatranje. Šta se posle toga dogodilo, ne znamo, jer se naša klinika time nije bavila.

Novorođenče jednako odraslima

- Dokumentacija za obe ove porodice postoji - izjavila je zamenica upravnika Dečje klinike dr Svetlana Petrović. - To je službeni dokument, koji se ne daje roditeljima, već se čuva u našoj arhivi. Oni po izlasku deteta iz naše bolnice dobijaju otpusno pismo sa detaljnom istorijom bolesti. Ukoliko nastupi smrt deteta, dobijaju i umrlicu. Decu, a naročito bebe, upućujemo na prosekturu, odnosno patologiju, gde se utvrđuje uzrok smrti. Klinika za patologiju ima svoje zakone. Osim otpusne liste, naša ustanova je dužna da izda posebne dokumente, koje potpisuje lekar koji je konstatovao smrt. Za sve postoje protokoli, knjige u koje se dete zavodi, a arhivska služba bolnice to preuzima i pohranjuje.

Institut za zaštitu dece i omladine, kako se Dečja bolnica sada zove, objasnila je dr Petrović, obema porodicama će izdati kompletnu dokumentaciju o njihovim bebama. Dobiće i medicinsku dokumentaciju i bolesničku listu, koje svako dete ima, što se takode čuva u arhivi.
- Ukoliko roditelji smatraju da treba nas da tuže, mogu to da urade, jer mi pred sud izlazimo samo sa dokumentima i istinom - rekla je dr Petrović. - Sve što je neko drugi negde zabrljao nije naša stvar.
- Protokol u našoj kući je jedinstven - kaže direktor Kliničkog centra u Novom Sadu dr Pavle Milošević. - Ukoliko dođe do smrti pacijenta pod izvesnim okolnostima, sudska medicina radi obdukciju, dok se na Klinici za patologiju samo potvrđuje konstatacija smrti, koju je lekar već odredio. U našem zakonu novorođenče je jednako odraslom čoveku, što znači da su roditelji mogli da preuzmu leš, da su hteli. Naše pravilo je takvo da posle izvesnog vremena, kada se ne preuzme telo, bolnica ima pravo da leš spali. Ovi slučajevi su česti kod romske dece.

Bez obzira na ova pravila, naglasio je dr Milošević, dokumentacija o svakom slučaju postoji u arhivi. Osim dokumenata, tu su i slike. S obzirom na brojnost sumnji roditelja u celoj zemlji, nedavno je na našu Kliniku za patologiju došao republički inspektor za zdravstvo, koji je bio zadivljen urednom dokumentacijom, koja se tu čuva, na Klinici za sudsku medicinu.

Biljana Hrnčić

BLIC, 25.07.2002.
Snežana Knežević iz Beograda sumnja u zvaničnu verziju smrti svoje sestre Svetlane
Pronašla „umrlu“ bliznakinju

BEOGRAD - Snežana Knežević veruje da je njena sestra bliznakinja Svetlana, koja je proglašena mrtvom dva meseca i tri dana po rođenju, živa, jer kako kaže, niz dokumenata do kojih je mukotrpno došla unose sumnju u ceo slučaj.

- Rođene smo u Jabuci, kod Pančeva, 15. marta 1966. godine. Majka je sa nas obe prebačena u pančevačku bolnicu, a kasnije na Institut za neonatologiju u Beogradu. Jednog dana kada je majka došla da nas nahrani, saopštili su joj da je Svetlana umrla, a na njen zahtev da vidi dete, dežurni lekar joj je samo rekao „odneto je“. Pri napuštanju bolnice nije dobila nikakav papir, čak ni otpusnu listu za mene, a ni umrlicu za sestru - priča Snežana Knežević, inače magistar ekonomskih nauka i asistent u jednoj beogradskoj višoj školi. Snežana nikada nije prestala da traži sestru, a dodatnu nadu dobila je nedavno kada je preko medija saznala za Milutina Manojlovića iz Niša, čije je dete takođe proglašeno mrtvim, a koje je on posle duge privatne istrage uspeo da pronađe. U razgovoru sa Manojlovićem Snežana je saznala kako da traga za sestrom i koja sve dokumenta treba da prikupi. Odlučuje da krene u mukotrpno sakupljanje dokumenata, koje još traje. Pojedine papire koja je uspela da dobije su, kaže, bez broja protokola ili bez pečata.

- Na izveštaju o smrti unet je datum kada je beba preminula, po kome ispada da je umrla pre nego što je rođena. Sumnjivo je i to što se obično prvo prijavljuje prvorođena beba, a potom drugorođena, a na prijavi iz Instituta za neonatologiju redosled je obrnut. Na majčin zahtev da dobije potvrdu o tome koji nas je lekar primio i koji je uzrok smrti, na osnovu uvida u knjigu rođenih, rečeno joj je samo da je dete umrlo 18. maja 1966. godine. Pri tome nisu imali evidenciju da li su „mrtvo“ dete preuzeli roditelji ili je sahranu obavilo JKP „Pogrebne usluge“. Majka se potom obraćala i njima i od njih dobila zvaničnu potvrdu da je 21. maja sahranjeno „dete Knežević, staro tri dana“, a kao uzrok smrti navedeno je da je „dete nedonošče“. A, Svetlana je imala ime i bila je stara dva meseca i tri dana, a i to gde je beba bila od 18. do 21. maja niko nije znao - ističe naša sagovornica.

U opštini Savski venac Snežana je dva puta zahtevala da dobije potvrdu o smrti sestre, kao dokaz da je umrla, a nakon izbegavanja službenika da to učine rečeno joj je da je „uništena prilikom renoviranja prostorija“. Bukvalno sam, dodaje Snežana, špijunirala mnoge ljude kako bih pronašla sestru, ali detalje te privatne istrage ne želi da navodi.

U međuvremenu naša sagovornica je privatnom istragom pronašla ženu za koju veruje da joj je sestra. Žena za koju smatra da joj je sestra, kaže, mnogo liči na nju samo što je malo krupnija. Proverila je njen izvod iz matične knjige rođenih u kome se dan rođenja podudara sa njenim, ali ne i godina. Naime, Svetlana je mlađa nego što misli.

- Prepustiću javnom tužilaštvu da preuzme istragu, jer ne znam više kome da se obratim. Svetlani ne smem da priđem, iako smo imale bliski susret. U tužilaštvu su mi savetovali da bi bilo najsigurnije da obe uradimo analize DNK, ali mi nije jasno kako to da izvedem - kaže Snežana Knežević.

T. Nikolić

BALKAN TAJMS, 25.7.2002. / izvor
Porodice upozorile srpskog državnog tužioca na trgovinu bebama

Grupa srpskih porodica traži da se povede istraga o potencijalnoj krađi i trgovini novorođenčadima. Njihove tvrdnje ukazuju na praksu koja se možda odvija već decenijama.

Porodice su stupile u kontakt sa državnim tužiocem prošlog meseca, pozivajući se na informacije dobijene od zdravstvenog radnika u vezi sa policijskim istragama. Prema rečima članova porodica, ovaj zdravstveni radnik im je rekao da se ukradene bebe prodaju u Srbiji, zapadnoj Evropi i Americi po ceni koja se kreće od 250.000 do 2.5 miliona eura.

Ovaj problem je privukao pažnju javnosti nakon što je jedna familija pronašla svoju navodno preminulu ćerku, koja sada ima 23 godine. Radojka Manojlović rodila je blizance 1979. godine u Beogradu. Bebe su prebačene u Beogradski neonatološki institut, ali nakon 11 dana doktor je obavestio porodicu da je jedna beba preminula. Roditelji su odveli preživelog blizanca, dečaka, u Soko Banju, u kojoj od tada žive.

Istina je izbila na površinu prošle godine, nakon što je Manojlovićeva posetila institut kako bi uzela neku dokumentaciju za svog sina. Ona je takođe zatražila dokumenta u vezi sa Nikoletom, bliznakinjom koja je umrla. Iako je službenik odbio da joj da dokumenta, objasnivši da je za to neophodan sudski nalog, Manojlovićeva je uspela da pribavi dokumentaciju. Tu se navodi da je devojčica puštena iz bolnice u dobrom zdravstvenom stanju devet dana nakon navodne smrti. Porodica je potom podnela tužbu za krađu deteta. Posle pet meseci potrage, roditelji su pronašli Nikoletu - koja sada nosi ime Violeta.

Ova porodica je kontaktirala više desetina roditelja u Srbiji sa sličnim slučajevima. Sve majke su rodile zdravu decu koja su umrla nekoliko dana kasnije bez vidljivog uzroka. Kada su roditelji zatražili dokumentaciju o smrti svojih beba, rečeno im je da ne postoji evidencija ili da im je neophodan sudski nalog da bi mogli da je vide.

Beogradski neonatološki institut, koji se povezuje sa mnogim od ovih slučajeva, nije želeo da komentariše, saopštivši samo da je prosledio svu dokumentaciju kancelariji državnog tužioca. Slučaj je u nadležnosti Drugog opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu. Iz kancelarije tužioca potvrđeno je da je nekoliko porodica podnelo krivičnu prijavu, i da je u toku prikupljanje podataka.

Zoran B. Nikolic iz Beograda za Balkan Tajms

VEČERNJE NOVOSTI, 20.7.2002. / izvor
Moje dete, tuđi sin

NIŠ - Od ovakve priče čoveka zaboli glava. Dođe mu i da zaplače. Priča majka svoju potresnu priču i tvrdi da će pravda doći po svoje.
Grana Štefan (40), jedna od 300 majki koja ne veruje u zvaničnu verziju smrti svojih beba, tvrdi da je pronašla dečaka za koga smatra da je njen sin koji je pre 15 godina navodno umro po rođenju u niškom porodilištu. Već četiri godine krišom osmatra dečaka u Nišu, za koga kaže da liči kao "jaje jajetu" svojoj bliznakinji, njenoj kćerki Mariji.

Bilo je normalno

- Srce mi kaže da mu priđem, ali razum preovladava. Gledam ga, ustežem se, duša boli, plačem, ali ne smem da mu priđem. A gledam svoje dete – kaže Grana.
Nesrećna majka ne samo da sumnja već je i podnela privatnu tužbu protiv bolničkog osoblja Ginekološko-akušerske klinike u Nišu, tražeći od policije i pravosuđa da konačno započnu istragu o svemu što joj se dogodilo 1987. godine.

Ova priča o teškoj životnoj sudbini počinje maja 1987. godine kada se trudna Grana Štefan radovala svojim budućim bebama blizancima. I 11. maja se porodila u porodilištu u Nišu. Na svet je donela devojčicu i dečaka, jednojajčane blizance. Granu je porodio doktor, strani državljanin, a bebe su bile dobro, obe su zaplakale...
- Trudnoća normalna, kao i porođaj. Decu odnose u bebi blok i smeštaju ih u inkubator. Doktor, koji ih je pregledao tvrdi da je sa decom sve u redu – priča Grana. – Narednog dana, oko deset sati, u moju sobu dolazi dr Zečević, gleda moju listu i saopštava mi da je muška beba mrtva. Daju mi neke injekcije, uspavljujem se, a kada sam posle toga tražila da vidim telo sinčića rečeno mi je da je već poslato na obdukciju. Posle 40 dana, nezadovoljna lekarskim tretmanom, napuštam porodilište sumnjajući u istinitost tvrdnji medicinskog osoblja da je moje dete umrlo.

Prolazile su, potom, duge i teške godine. Grana se nikada nije pomirila sa tvrdnjama lekara. Kada je odlazila u crkvu, nikada za svog sina nije palila sveću kao za mrtvu osobu. Neutešno majčino srce je govorilo da je njen sin živ i zdrav, ali kod druge porodice.
Naravno, nisu samo osećaji preovladali nad razumom. Splet raznih okolnosti i situacija još više je uvećavao Granine sumnje. Nekih šest meseci od porođaja, dok je u njenom naselju šetala svoju žensku bebu, slučajno se srela sa lekarom koji je porodio.

Slučajan susret

- Ja sam vas porodio, da li me se sećate, pitao me je. Kako da ga se ne sećam - kaže Grana. - A zatim je pitao gde mi je drugo dete? Kada sam mu odgovorila da je muški blizanac umro, doktor je prvo zanemeo, a zatim rekao da je to nemoguće! Uz konstataciju da on sigurno zna da je dete živo, obećao mi je da će celu situaciju da ispita. Znam da je "kopao" i kada je došao blizu kraja, otkriven je, a odmah posle toga morao je da se vrati u svoju zemlju. Iz porodilišta je dobio takvu pismenu preporuku da je morao odmah da napusti i Niš i Jugoslaviju.

Koincidencija ili prvi konkretni trag detetu koje je navodno umrlo u porodilištu? Grana Štefan retko da je mogla da spava mirno. Svake noći je sanjala svog sinčića. A posle susreta sa lekarom koji je porodio, doživela je još jedan šok.
Odvela je svoju šestomesečnu devojčicu u niški Dom zdravlja, na obavezno snimanje kukova, i bila je dočekana pitanjem dr Momčilovića "Ženo, zašto ste ponovo doneli svog sina, pa juče ste bili!"- Objasnila sam da je to moja kćerkica, čak sam je i raspovila, ali je doktor bio ubeđen da je predhodnog dana video isto dete, ali muško - priča Grana. - Obećao mi je da ponovo navratim, a posle dve nedelje samo mi je rekao da "ne zna ništa o tom slučaju!". Pretpostavljam da je zabunu izazvao brat blizanac moje Marije, koga je neko drugi doneo na pregled dan ranije.

Pratila je potom Grana Štefan veliku aferu sa sumnjivim umiranjem beba u niškom porodilištu 1997. godine, a zatim i ovu poslednju, iniciranu posle tvrdnje porodice Manojlović iz Sokobanje da su pronašli devojku za koju smatraju da im je kćerka Nikoleta, navodno umrla po rođenju pre 23 godine.

Potom je krenula u potragu za papirima svog navodno mrtvog sina. Smatrajući da kao majka ima pravo da dobije kompletnu dokumentaciju o svom sinu, Grana se obrela u niškom porodilištu, ali joj je rečeno da ne mogu da joj daju papire, jer je prošlo dosta vremena, kao i da toliko dugo ne čuvaju arhivu. Uputili su je i na pisarnicu Kliničkog centra, ali nisu hteli da joj prime zahtev.
Zato se uputila do Istorijskog arhiva u Nišu, gde je izdata potvrda, crno na belo, da Ginekološko-akušerska klinika raspolaže arhivom medicinske dokumentacije od 1954. do 1996. godine!

Hod po mukama

- Ponovo odlazim u porodilište, a načelnica dečjeg bloka me pita kakav je to moj zahtev, koji je identičan sa drugim, koji su se tih dana podnosili drugi sumnjičavi roditelji – kaže Grana. – Iznervirana, počela sam da plačem, a onda je pozvana neka sestra iz kartoteke koju su pitali da li imaju dokumentaciju iz 1987. godine. Ona, zbunjena, konstatovala je da je kao bila poplava, pa mora tek da proveri. Sa tom sestrom odlazim do prijavnice, gde mi pokazuje neku svesku i konstatuje "a evo, 1987. godine, dođite za neki dan...". Naravno, ponovo odlazim, a načelnica mi pokazuje tri dokumenta, od kojih dva nisam dobro videla. Pitala me je da li je na jednom moj potpis, ali kada sam odgovorila negativno, brecnula se i rekla da mora da ode do pravne službe, a potom mi je poručeno da papire ne mogu da dobijem, jer je sestra iz kartoteke na odmoru. Zatražila sam da mi dokumentaciju pošalju poštom, ali i upozorila da dobro porazmisle šta ce napisati, jer ja imam život sina kao dokaz! Do ovih dana, obećanu dokumentaciju o mom navodno mrtvom sinu nisam dobila.

Grana očekuje i da će istraga po njenoj prijavi dati uskoro prve rezultate. Moraće da sačeka poteze države, verujući da će nadležni najzad shvatiti da mnogobrojne majke ne sumnjiče napamet, niti ih neko nagovara da krenu u istragu o svojoj deci, baš kao što su pokušali da je ubede u niškom porodilištu, pitanjem "a ko stoji iza vas?"
- Imamo pravo da saznamo istinu o svom detetu i to niko ne može da mi ospori. Nije nam namera da blatimo zdravstvene ustanove, kao što nam prebacuju – konstatuje Grana. A ćerka Marija jedva čeka da zvanično upozna brata blizanca i da, kako kaže, ispuni prazninu koju godinama oseća za njim.

Trag na papiru

Grana Štefan tvrdi da zna kod kojih se roditelja nalazi dečak, za koga ona smatra da je njen "umrli sin". Prvi put ga je videla 1998. godine u Nišu. Ime žene koja je sada "majka" njenom sinu dobila je na volšeban način. U rukama je imala papir sa imenom i prezimenom te osobe, koji je dobila od jedne žene... O drugim detaljima, Grana, za sada ne može da priča.

Obdukcija

U svojoj privatnoj tužbi Grana Štefan navodi da je obdukcioni nalaz dobila godinu dana posle porođaja, sa datumom 23. jun 1987. godina, bez potpisa obducenta i njegovog faksimila, bez pečata. Ovaj čudnovati papir Grana je, kako tvrdi, dobila od istog lekara koji je njenu decu pregledao u porođajnoj sali.

300 porodica

Šalteri matičnih službi skupština opština i porodilišta u našoj zemlji bili su poslednjih par nedelja pod opsadom roditelja koji sumnjaju u zvanične smrti svojih beba. Oko 300 porodica iz Beograda, Niša, Aleksinca, Prokuplja, Kraljeva, Kruševca, Kragujevca, Pančeva, Zrenjanina i drugih gradova zakucali su na vrata matičara ali i Ginekološko-akušerskih klinika da zatraži istinu o svojoj deci, koja su po rođenju navodno naprasno umrla.

Njihove zajednicke sumnje pospešuju kontradiktorni dokumenti, neprobojni zid ćutanja, ali i hvatanje za glavu administratora u matičnim službama i porodilištima kada se pojave sa zahtevom da im se izdaju dokumenti za svoju navodno umrlu decu. Mnogi se nazivaju čak i ludacima, paranoicima, a obavezna su pitanja u stilu "šta ce vam ti papiri posle toliko godina?!"

Miša Ristović

VEČERNJE NOVOSTI, 17.7.2002. / izvor
Istinu traži 300 porodica

NIŠ - Šalteri mnogih matičnih službi i porodilišta bili su poslednjih nekoliko nedelja pod opsadom roditelja, koji sumnjaju u zvaničnu smrt svojih beba.
Oko 300 porodica iz Beograda, Niša, Aleksinca, Prokuplja, Kraljeva, Kruševca, Kragujevca, Pančeva, Zrenjanina i drugih gradova zakucali su na vrata matičara, ali i ginekološko-akušerskih klinika, da zatraže istinu o svojoj deci, koja su po rođenju navodno naprasno umrla.

Za tako "umrlo" dete ne daje se ni otpusna lista, ni umrlica, a tek na uporne zahteve, roditelji posle više meseci, pa čak i godina, dobiju rezultat obdukcije bez zavodnog broja protokola, potpisa i sa umrljanim pečatima iz kojih se ništa i ne vidi.
- Početkom ovog meseca obratila sam se matičnoj službi SO Sokobanja zahtevom da mi se izda krštenica za moje muško dete, rođeno 1979. godine u ovom mestu, a naprasno umrlo u niškom porodilištu. Matičarka Milena mi je rekla da dete nije zavedeno kao rođeno, ali da imaju rešenje kojim je njena služba obaveštena o smrti mog deteta. Kada sam zatražila taj dokument, dobila sam začuđujuci odgovor da se taj papir nalazi u sokobanjskoj policiji - kaže Katarina Živković iz Zrenjanina. - U prostorijama OUP primio me komandir. Zatim se pojavio neki njegov kolega koji se nije predstavio, ali me dobronamerno savetovao da ne nasedam na priče nekih "baba vračara" i da se ne služim brojkama, šiframa kojima Milutin Manojlović iz Sokobanje pokušava da odredi mesto gde se ukradena deca nalaze.

Jasna Spasojević, komercijalista u kragujevackoj "Zastavi", nedavno je doživela šok kada je u SO Kragujevac zatražila izvod iz matične knjige rođenih za dete koje je navodno umrlo 16.maja 1958. godine, odmah po rođenju.
- Matičari su pokušali da pronađu dokument koji potvrđuje rođenje mog deteta, a nije bilo ni jednog papira koji dokazuje da je ono umrlo - predočava Spasojevićeva. - Potom su mi izdali uverenje da mog sina nema ni medu živima, ni medu mrtvima, a po opštinskim knjigama nisam se ni porodila.

Roditelji su napisali tužbe opštinskim tužilaštvima i policiji. Istovremeno, sve tužbe su poslate i SUP Beograd i Drugom opštinskom tužilaštvu, gde se već sedam meseci vodi istraga po tužbi Milutina Manojlovića iz Sokobanje, koji tvrdi da je pronašao devojku za koju smatra da je njegova ćerka Nikoleta, koja je pre 23 godine "umrla" u Zavodu za prevremeno rođenu decu.

Pomoć Nikoleti

Pozivam "papirnatog oca" moje Nikolete da konačno prihvati njen predlog i izvrši test DNK - kaže Milutin Manojlović. - To treba da uradi kako bi se pomoglo Nikoleti, koja proživljava strašne traume i kako bi joj se konačno na najprovereniji način dokazalo ko su joj pravi roditelji. Mi naše dokaze imamo.

Miša Ristović

VEČERNJE NOVOSTI, 1.7.2002. / izvor
Sumnja sumnju stiže

SOKOBANJA - Dom Radojke i Milutina Manojlovića i proteklog vikenda bio je pretesan da ugosti sve roditelje koji sumnjaju u zvanične verzije o smrti svoje dece. Na novom, trećem sastanku kod Manojlovića, koji tvrde da su posle 23 godine pronašli devojku za koju smatraju da je njihova ćerka, koja je "umrla" po rođenju, okupilo se dvadeset porodica kojima je zajednička tužna sudbina da su izgubili svoje bebe u porodilištima pod nerazjašnjenim okolnostima.

Svoje sumnje da su im bebe po rođenju ukradene ovog puta izrazili su Jasna Spasojević i Milka i Živko Agatonović iz Kragujevca, Beograđani Nada i Dragoljub Malović, Vida i Miroslav Gajić, Danijela i Radmilo Stojanović, Milena i Nenad Janković, Mirjana i Vlada Nokmed, Snežana i Stojan Vukmirović, Stana i Đorde Nikolić, Slađana i Stevan Pantić, kao i ćerka Mirjane i Mladena Milanovića.

Sokobanjskom skupu prisustvovali su i Jasmina i Radovan Todorović iz Prištine, Radojka i Zoran Delibašić iz Kosovske Mitrovice, Mirjana i Jovica Ilić iz Požarevca, Jelka i Drago iz Vrbasa, Katarina Živković iz Zrenjanina, Zaga i Časlav Janković i Vukica i Aleksandar Stanković iz Niša, Svetlana iz okoline Aleksinca i Nišlijka koja je želela da ostane anonimna.

Svi oni su konstatovali da niko nema prava da im ospori da sumnjaju i da traže istinu o svojoj navodno umrloj deci, ukazujuci da nikada ne bi ni pomislili da je neko ukrao njihove bebe da se za to nisu "potrudili" sami lekari u porodilištima, ali i opštinske administracije. Njihova deca su, kako su predočili, na misteriozan način umirala, a nikom od roditelja nije dozvoljeno da potom vide bebe. Posebne priče su izdavanje obavezne dokumentacije, počev od otpusne liste do obdukcionog nalaza, koji majke nisu dobijale ili su do njih ipak dolazile posle silnih muka.

- Trebalo je doživeti odlazak u beogradski Institut za neonatologiju, kod pomoćnika direktora za pravne i opšte poslove Vidosava Jovanovića. Kada sam predala zahtev za dokumentaciju za mog navodno umrlog brata, ispred njegovog ofisa je bilo još tridesetak ljudi koji su tražili isto - istakla je Slavica Milanović iz Beograda, koja traga za bratom koji je navodno naprasno umro posle porođaja njene majke Mirjane 1975. godine. - Jovanović me je potom pozvao telefonom i rekao da odem po papire, a u kancelariji je počeo da viče kako će se obesiti sa svim tim zahtevima. Rekao mi je da nemam prava da tražim dokumentaciju i da mi je potreban sudski nalog.

Pojedini roditelji otvorili su i dilemu kako da se ponašaju ako, eventualno, saznaju gde se nalazi njihovo navodno umrlo, pa ukradeno dete.
- Majku ne treba pitati kako joj je kada posle 25 godina, slučajno, na jednom velikom skupu prepozna svog sina blizanca, koji je navodno preminuo posle rođenja - istakla je S. V. iz okoline Pančeva. - Kako mu prići, šta reci? Tako nešto sam nedavno doživela i sigurna sam da je taj mladić moj sin, jer imam mnogo dokaza.

Sve ove porodice pridružice se svojim potpisima zajedničkoj tužbi, koja će biti dostavljena Republičkom javnom tužilaštvu.
- Javno pozivam sve institucije u ovoj zemlji da najzad počnu da rade po mojoj tužbi i da nalože analizu DNK devojke za koju tvrdimo da je naša ćerka Nikoleta, i njenih "papirnatih" roditelja iz Beograda - poručuje Milutin Manojlović. - Posle toga, neka me tuže ako nisam u pravu.

Hvala Nikoleti

Moramo ovako javno da se zahvalimo Nikoleti, devojci koja je 23 godine živela sa drugim imenom, a tek nedavno je saznala da su joj pravi roditelji Radojka i Milutin Manojlović iz Sokobanje - kaže magistar Snežana Knežević, asistent na beogradskom Univerzitetu. - Svesni smo trauma koje je doživela, ali ona mora da shvati da je upravo svojim slučajem i javnim objavljivanjem fotografija pomogla mnogim porodicama. Pomogla je i meni da posle toliko traganja sklopim mozaik i uđem u trag svojoj navodno umrloj sestri bliznakinji.

Miša Ristović