POČETNA STRANA KONTAKT POSTOJEĆI KOMENTARI Vaš komentar VESTI: 2023 2022 2021 2020 2019 2018 2017 2016 2015 2014 2013 2012 2011 2010 2009 2008 2007 2006 2005 2004 2003 2002 ZATAŠKANO: 2001 1998 1996 1972 Izvoz beba LITERATURA STATISTIKA AKTI |
Kako voditi trudnoću i gde se poroditi?
Prirodni i kućni porođaj
Žene ne bi trebale odlaziti na rutinske mamografske preglede. To je potpuno jasno dokazano, objavljivanjem u peer review literaturi (literatura u kojoj akademici objavljuju i koja je podložna recenziji čime unapređuju kvalitetu objave svojih radova te postižu uspjeh i status u svojem području).
I dan danas je uobičajena praksa da kad neka žena ode svojem ginekologu ili obiteljskom liječniku, oni ju nagovaraju, često i izričito zahtijevaju mamografski pregled, a koji uzrokuje rak dojke. To svakako nije spašavanje života!
Ty Bollinger: Dakle tehnike detekcije koje koristimo, odnosno primarna tehnika koju koristimo za otkrivanje raka dojke, zapravo uzrokuje rak dojke! Dr. Ben Johnson: Apsolutno, to je užasan test; znate, snažno stiskanje ženskih grudi, a zatim njihovo ozračivanje s kancerogenim zračenjem. Osim toga, aparat nije dovoljno precizan. Za žene mlađe od 50 godina, on je učinkovit, odn. osjetljiv tek 52%. A to opet znači da je 52 prilično blizu vjerojatnosti od 50, zar ne? Ty Bollinger: Da. Dr. Ben Johnson: Dakle, oko pola. To znači da kod 50% žena koje imaju rak dojke, mamografski aparat uopće ne bi to detektirao! Ovo je zapravo katastrofalan test! Postoje puno bolji testovi za utvrđivanje raka dojke! Pa ipak, i dan danas se žene prisiljava na tu vrstu pretrage. Užasan test koji uzrokuje rak dojke! Ty Bollinger: I k tome ne otkriva rak, otkriva ga samo 50% slučajeva, a uz sve to uzrokuje rak. Spomenuli ste da postoje bolje opcije. Koji su to bolji načini otkrivanje raka dojke? Dr. Ben Johnson: Pa postoje dvije bolje opcije. Ako žena ima kvržicu, ako misli da je nešto primijetila na dojci, ultrazvuk je puno bolji za otkrivanje što bi to moglo biti. UZV je anatomski test jednako kao i mamografija. MRI (magnetna rezonancija) je također anatomski test. Dakle, ako ste primijetili neku kvržicu, potrebno je napraviti anatomski test. MRI je pregled sličan ultrazvuku jer je moguće vidjeti kvržicu, moguće je vidjeti njezinu teksturu odnosno konzistenciju. Moguće je vidjeti da li u kvržici postoji kalcij i u kojem je dijelu. Ovim testom je moguće provjeriti i protok krvi, jer tumori imaju povećani protok krvi. Tako je, na primjer, osjetljivost ultrazvuka čak i do 80%. Dakle, sigurnost u utvrđivanju postojanja raka je mnogo veća nego kod mamografije. A i osjetljivost je također veća. I nije štetan! Ali, ako govorimo o prevenciji, ako govorimo o sigurnijem načinu provjere, postoji zapravo samo jedan uređaj, a to je termografija - infracrvena toplinska kamera. U ovom slučaju žena ne dolazi u dodir s nikakvim aparatom. Ništa joj ne prignječuje grudi ili oštećuje žlijezde, a kod ovog pregleda nema štetnog zračenja koji uzrokuje rak. Dok mi ovdje sjedimo, mi emitiramo toplinu u spektru kojeg nazivamo infracrveno. Postoji infracrveni, vizualni, i ultraljubičasti. Dakle, ovo je infracrveni spektar svjetlosti, kojeg naše oči ne vide, a koji je moguće detektirati pomoću kamere. U vojsci se višestruko primjenjuje pa oni mogu vidjeti ljude kako se šuljaju tijekom noći i mogu u svakom trenutku oboriti rakete i druge stvari, sve ono što proizvodi toplinu. Ty Bollinger: Naravno, kao neka vrsta noćnih naočala. Dr. Ben Johnson: Bravo! Noćne zaštitne naočale su zapravo infracrvene naočale. Dakle, mi ih koristimo u medicinskom programu za rano otkrivanje vrućih točaka (hotspots) u grudima. To je pak druga vrsta dijagnostike. Puno ranije nego se pojavio tumor, na tim mjestima su bile stanice raka. Vjerojatno 8 do 10 godina prije nego se pojavio tumor, nalazile su se stanice raka koje su se počele razmnožavati. Dvije stanice, četiri stanice, 16 stanica, 144 stanica, itd. Potrebno je oko osam godina dok ne naraste na veličinu od oko jednog centimetra kada ga je moguće otkriti putem mamografije i ultrazvuka. Nažalost, to je prekasno jer taj jedan centimetar tumora sadrži oko milijardu stanica. Kada dodete do milijardu stanica, rak je već prodro u limfni i venski sustav i već je započela faza širenja stanica raka kroz cijelo tijelo. Dakle, to je glavni razlog (među još mnogim razlozima) zašto mamografija nikako ne spašava živote! Mamografija nikako ne spada u rano otkrivanje raka. To je jedna od „malih“ laži koju nam posvuda propagiraju!"Rano otkrivanje spašava živote. Obavite svoju mamografiju već danas." Ty Bollinger: Tako je. Dr. Ben Johnson: Pa, ta izjava je istinita. Rano otkrivanje stvarno spašava živote. Ali mamografija nikako nije rano otkrivanje - ona je prekasno otkrivanje! A uz sve to uzrokuje rak putem štetnog zračenja! Ukratko receno: Mamografija u puno većem opsegu uzrokuje rak dojke, nego što ga otkriva!
Fotografisanje rađanja ovo dvoje blizanaca je nešto zaista jedinstveno, 70% blizanaca rađaju se carskim rezom, ali ovi roditelji su bili sigurni da žele porođaj u vodi za svoje bebe.
Ova majka i njeni blizanci pregurali su porođaj bez ikakve lekarske pomoći. Očigledno su blizanci bili na putu dok su roditelji stigli da kontaktiraju svog lekara.
Novi roditelji imali su 30 minuta da se dive svom provorođenom, pre nego što je došao njegov brat na ovaj svet. A onda su stvari počele da oduzimaju dah...
Beba broj 2 izašla je na ovaj svet u svojoj amniotskoj kesi.Ovo je neverovatno redak momenat koji je uhvaćen kamerom, a Bejker je uspeo da uhvati tačan trenutak sa velikom veštinom. Ovaj fotograf je pravi veteran, fotografisao je više od 70 porođaja do sada, ali nikada nije video ništa slično ovome i ostao je bez teksta.
Majka je oprezno otvorila kesu, oslobađajući svoju bebu i dve placente.
Kako je samo nežno Bejker napravio ove fotografije i uhvatio prelepe momente novih roditelja kako stvaraju vezu sa svojom decom. Dvoje postaju četvoro - neverovatno!
Porođaj je zaista čudesan svaki put. Koliko je samo neverovatno uslikati to za godine koje dolaze. Robin Bejker je uradio sjajan posao...
Katrina Fajgelj Poterjahin dvoje od svoje troje dece rodila je kod kuće. Na taj korak kaže da se odlučila posle prvog lošeg iskustva u porodilištu. Nakon brojne birokratije oko prijavljivanja bebe koja je rođena kod kuće, na preglede nakon poslednjeg porođaja otišla je direktno u Betaniju. Tamo je, kaže, doživela brojne neprijatnosti, a nakon višesatnog čekanja dan posle porođaja, ni ona ni novorođenče nisu pregledani.
"Otišli smo u Dom zdravlja, tamo su nas lepo primili, ali su nam dali uput za neonatologiju tvrdeći da njihov nalaz nije dovoljan. Na neonatologiji su bebu držali duže od tri sata iako treba da sisa, zvali su socijalnog radnika da priča sa nama, da nas opominje na krivičnu odgovornost", kaže Katrina Fajgelj Poterjahin. I Novosađanka Ljiljana Koplić svoje drugo dete rodiće kod kuće. Oko birokratije se ne brine, kaže, nikada nijedno dete nije ostalo neprijavljeno, pa neće ni njeno. Bez potvrde o rođenju, roditelji ne mogu prijaviti dete. Upravnik Betanije, Dragan Stajić, kaže da potvrdu može izdati onaj ko vrši porođaj, dok se dete nosi na pregled u Dečiju bolnicu. Zakon ne zabranjuje porođaj kod kuće, ali bez dokumentacije nema ni prijave. Pored toga, kažu matičari, potrebni su i svedoci. "Vrši se saslušanje svedoka koji su prisustvovali samom toku porođaja, naravno ko je presekao pupčanu vrpcu, dakle u zapisnik se unose njihove izjave i na osnovu toga se izdaje rešenje za upis u matičnu knjigu rođenih", kaže matičarka Biljana Dragin. U Novom Sadu se prijavi oko 10-oro dece godišnje koja su rođena kod kuće. Ukoliko se odlučite na taj korak, važno je da znate da na ovim prostorima u tim uslovima ne možete dobiti stručnu pomoć. Majke koje su to doživele, kažu da je iskustvo neponovljvo, a sam čin rađanja neuporedivo lakši. Doktori s druge strane upozoravaju na to da porodilje na taj način rizikuju i svoj život i život novorođenčeta. A birokratija je tek, čuli ste, peta priča.
Gotovo svi građani republike Hrvatske čuli su za Rokfelerovu ulicu u Zagrebu, no veliki deo njih ne zna poreklo imena ulice, kao ni zanimljivosti o samom “osnivaču” Hrvatskog zdravstva, Andriji Štamparu. Ovaj “tekstić”, iako nalikuje teoriji zavere, svakako ima veoma zanimljive detalje i veze između glavnih aktera, sudeonika, sledbenika, pokajnika, pa i šire od toga, a mi ćemo samo malo zagrebati po površini. Svi stanovnici Balkana ovaj “tekstić” mogu smatrati mini predavanjem iz Istorije. Dobrodošli, sedite, ćutite, čitajte i otvorite um… Najstarija “američka” ulica u Zagrebu je upravo Rokfelerova, odnosno ulica Džona Dejvidsona Rokfelera. Ime je dobila u čast Džona Dejvidsona Rokfelera čijim je novcem izgrađena Škola narodnoga zdravlja (u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca – kasnije Kraljevina Jugoslavija) koju je utemeljio Andrija Štampar 4. septembra 1926. godine uz pomoć Rokfelerove fondacije.
Škola narodnog zdravlja – Medicinski fakultet u Zagrebu Sveučilišta u Zagrebu osnovana je kao ogranak zajedničke ustanove kojoj su tada pridružene i druge ustanove na više lokacija u Zagrebu; Institut za socijalnu medicinu, Epidemiološki zavod sa odeljenjima:
Andrija Štampar je od 1945. godine radio na osnivanju Svetske zdravstvene organizacije (WHO - SZO). Imenovan je članom Pripremnoga odbora za stvaranje te organizacije. 1946. godine u Njujorku imenovan je predsednikom Interimne komisije, kako se Svetska zdravstvena organizacija zvala do njenog službenog utemeljenja 1948. godine. Andrija Štampar kasnije je bio zaslužan za reformu nastave na zagrebačkom Medicinskom fakultetu, osnivanje Više škole za medicinske sestre i Medicinskog fakulteta u Rijeci. Izradio je Ustav Svetske zdravstvene organizacije, te je 1948. predsedavao prvoj svetskog zdravstvenoj skupštini u Ženevi. Bio je prvi potpredsednik Ekonomskog i socijalnog saveta Ujedinjenih nacija (UN). – Zanimljiva hronologija Štamparovog napretka nakon saradnje sa Rokfelerom, složićete se… Danas, u bajkovito lepoj Rokfelerovoj ulici u Zagrebu, ispod zagrebačkog Mirogoja smešten je i Hrvatski zavod za javno zdravstvo (HZJZ), kao i druge centralne institucije hrvatskog zdravstva. Hrvatski zavod za javno zdravstvo, jedna od kontrolišućih institucija hrvatskog zdravstva, redovno piše izveštaje u kojima se uz medicinu rada i raznorazne bolesti detaljno zanima za statistike rađanja, pobačaja (koje naziva kontraceptivnim sredstvom), primenu i nuspojave vakcinacija u Hrvatskoj. Svoje, više ili manje tačne statistike, HZJZ redovno nadopunjuje kreativnim tumačenjima u skladu sa važećom međunarodnom politikom. Iako niko iz HZJZ-a, koliko je poznato, nije u javnost izlazio s izjavama o potrebi sterilizacije nazadnog hrvatskog naroda HZJZ funkcioniše kao lokalna ispostava UN-ove Svetske zdravstvene organizacije (WHO - SZO), od kojih prima smernice (naredbe) za svoje zdravstveno delovanje. Veza između Rokfelera i HZJZ-a, osim što je očita iz samog naziva ulice, zanimljiva je po mnogim drugim stvarima o kojima ćemo govoriti u nastavku.
Na stranicama Hrvatskog zavoda za javno zdravstvo takođe je zanimljiv popis saradnika na kojem se između ostalih nalaze i Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), Svetska banka, Kancelarija Svetske banke u Zagrebu, Evropska banka za obnovu i razvoj, Institut za javno zdravlje Srbije, Institut za varovanje zdravja Republike Slovenije. Pitate se zašto su ovi podaci zanimljivi? Pa… napomenimo samo da je jedan od najvećih finansijera Svetske banke i OECD… pogodite ko? Kakve veze uopšte imaju zdravstvo i banke? Zdravstvo i ekonomski razvoj? Evropska banka? Kao što je Tesla jednom rekao: “Svi smo povezani nevidljivim silama”. U ovom članku shvatićete da smo zaista svi povezani osim nevidljivim, i i te kako vidljivim silama i moćnicima. Ko su Rokfeleri?
Dinastija Rokfeler je bankarska, industrijska i politička porodica, koju su utemeljili Džon D. Rokfeler (1839-1937) i njegov brat Vilijem Rokfeler (1841-1922). Izvorno poreklo im je Nemačka, budući da se njihov predak, Johan Peter Rokfeler, preselio u Severnu Ameriku 1723. iz Vestervalda, Porajnja, u Nemačkoj. Rokfeleri se ubrajaju među najveće svetske privatne preduzetnike u naftnom poslovanju tokom kasnog 19. i početkom 20. veka, uglavnom kroz kompaniju „Standard Oil Company“. Kompanija Standard Oil je bila vladajuća na naftnom tržištu SAD, gde je držala tržišni udeo od približno 90% i dugi niz godina ostvarivala je vrlo visoke profite koji su Rokfelerima omogućili investiranje u razne druge delatnosti, sve dok Vrhovni sud SAD 1911. godine nije odredio da se kompanija mora podeliti na 34 manje kompanije što je samo doprinelo tome da su Rokfeleri kroz godine svoje prste uspeli da uvuku u sva polja društva koje danas poznajemo. – Zanimljiva presuda Vrhovnog suda, zar ne? Članovi četvrte generacije dinastije Rokfeler (a posebno istaknuti bankar i državnik Dejvid Rokfeler, poznat u porodici kao patrijarh) veoma su uključeni u međunarodnu politiku, te su donirali novac, osnovali ili se uključivali u brojne velike međunarodne institucije kao što su: Bilderberg grupa, Trilateralna komisija, Savet za spoljne odnose, Svetski ekonomski forum, Svetska zdravstvena organizacija, Evropska Unija, Ujedinjene nacije…
Veze između UN-a i porodice Rokfeler su mnogobrojne i dobro opisane u raznim publikacijama samih UN i same Rokfelerove fondacije. Na primer, Rokfeleri su darovali zemljište na kojem je izgrađena zgrada UN-a u Njujorku, crni monolit Artura Klarka (dobitnik nagrade UNESKO za obrazovanje). Rokfeleri su učestvovali i u osnivanju Rimskog kluba, glavnog think-tanka UN-a, a Dejvid Rokfeler dugo je bio jedan od vodećih članova. Zanimljivosti o zgradi UN-a
Lokacija kod Kajkata je odbijena, zbog prevelike udaljenosti od središta Njujorka. Tada su Rokfeleri kupili zemljište uz Ist River za 8,5 miliona dolara i darovali ga UN gde stoji današnja zgrada UN-a. Zanimljivo je da se na toj lokaciji nekada navodno nalazila klanica. Na izradi projekta za sedište UN-a učestvovali su i znamenite arhitekte Le Korbizje i Oskar Nimajer. Zanimljivo je i da danas zemljište na kojem stoji zgrada UN-a ima svojevrstan ekstrateritorijalni status, tj. na njemu ne vrede isti zakoni kao u Sjedinjenim Američkim Državama. Slobodno se može reći da je porodica Rokfeler otac i majka Ujedinjenih nacija, a dan danas Rokfelerova fondacija finansira gotovo sve projekte, agencije i organizacije u vlasništvu UN-a. To ne bi bilo toliko strašno da taj isti UN nije otac i majka svih unija i organizacija koje kontrolišu naše države i ŽIVOTE (u saradnji s vladama balkanskih zemalja): Organizacije i specijalizovane agencije UN-a Povelja UN-a predviđa da svaki primarni organ UN-a može osnovati različite specijalizovane agencije sa ciljem potpunog ispunjavanja svoje uloge. To znači da je zapravo ovaj gornji popis samo komadić sante leda koji nas okružuje, budući da svaka od navedenih 17 organizacija, agencija i unija ima potpunu slobodu da stvara svoju “decu” kojoj je dužnost ispuniti ciljeve “roditelja”. Svu “decu” finansiraju njihovi primarni organi, odnosno “roditelji” (a to je popis od ovih 17). Nagradno pitanje: Primarne organe financira - ko? Nagrada za odgovor: Buđenje iz stogodišnjeg sna… Rokfeler fondacija
Američki novinar i istraživač Jurriaan Meaessen godinama je kopao po dokumentaciji Rokfeler fondacije, gde je, među ostalim, naišao na izveštaj iz 1968. godine ove “humane” organizacije, koji jasno dokazuje da je ova masonska organizacija još tada finansirala istraživanja, vakcine i mogućnosti masovnog kastriranja i sterilizacije ljudi, što je trebalo da doprinese planskoj depopulaciji stanovništva. U tom izvještaju se spominje više metoda pomoću kojih bi mogla da se masovno proširi neplodnost u svetu. Ovaj izveštaj je jako bitan, jer je reč o porodici Rokfeler koja generacijama sprovodi eugeniku čovečanstva, a čija fondacija i dan danas finansira gotovo svaku novu vakcinu koja izlazi na tržište. I Fondacija Rokfeler razvija vakcine za masovno smanjenje plodnosti.
U ranom izveštaju 1968.g. Fondacija Rokfeler (u daljem tekstu: RF) dokumentuje finansiranje razvoja takozvanih “protiv-fertilitetnih” (anti-fertility) vakcina protiv plodnosti i planove za njihovu masovnu implementaciju.
Mogućnost upotrebe vakcina za smanjenje muške plodnosti nešto je što je trebalo da bude dublje istraženo jer, po mišljenju Rokfelerove fondacije, oralna pilula i spirala nisu bile primerene za masovnu primenu:
Neki posebno dobar razlog za ove tvrdnje nije dat. Spomenuta je i mogućnost administracije hormonskih preparata za redukciju plodnosti, iako je – kako izveštaj napominje – poznato da isti: “uzrokuju krvarenja, što bi mogao biti limitirajući faktor u njihovoj primenjivosti”. “Predlagan je i polutrajni ili obnovljivi potkožni implantant (vidi: Od 2016. godine u Italiji počinje prinudno čipovanje stanovništva), no dosad nije utvrđeno hoće li to rezultirati istim ili sličnim problemima.” “Fondacija će pomoći u prevazilaženju ovih bitnih nedostataka na više načina: 1. Pronalazeći ili ohrabrujući razvoj (centara izvrsnosti - vidi npr: 29/12/2015 - RTS: Počela izgradnja Centra izvrsnosti u Kragujevcu), te pružajući delimičnu potporu centrima izvrsnosti na sveučilištima i istraživačkim institutima u SAD-u i u inostranstvu u kojima su metode i gledišta molekularne biologije kombinovane sa tradicionalnijim pristupima poput histologije, embriologije i endokrinologije u istraživanjima bitnim (primenjivim) za razvoj metoda kontrole plodnosti” Motivacija za ove aktivnosti jeste, prema RF, prevelika plodnost nižih klasa, koje svojim razmnožavanjem štete ljudskoj i društvenoj dobrobiti:
Nije prošlo dugo pre nego što su napori počeli da daju rezultate. U godišnjem izveštaju 1988.g., RF je sa zadovoljstvom izvestila o napretku odeljenja Fondacije za populaciju na polju sterilišućih vakcina: “Indijski nacionalni institut za imunologiju je 1988.g. uspešno dovršio prvu fazu testiranja tri verzije protiv-fertilitetnih vakcina. Uz sponzorstvo indijske vlade i potporu Fondacije, testovi su pokazali kako svaka od testiranih vakcina nudi barem godinu dana očekivane zaštite protiv trudnoće, prema količini anititela u odgovoru na imunizacijski raspored.” U svom pregledu protiv-fertilitetnih vakcina 1997. godine indijski Međunarodni centar za genetsko inžinjerstvo i biotehnologiju nije zaboravio da zahvali svom glavnom dobročinitelju: “Rad na LHRH i HCG vakcinama poduprt je sredstvima Fondacije Rokfeler…” (Vidi: http://www.intermagazin.rs/un-sterilisu-milione-zena-pod-izgovorom-vakcinacije-protiv-tetanusa/) 1990-ih rad na protiv-fertilitetnim vakcinama ubačen je u višu brzinu, posebno u državama trećeg sveta, kao i finansiranje iz dubokih džepova fondacije Rokfeler. Istovremeno, ciljana populacija globalista – žene – počela se nelagodno meškoljiti oko svog tog otvorenog govora o smanjenju populacije kroz upotrebu vakcina. Betsi Hartman, direktorka Programa za populaciju i razvoj na Hempšir koledžu u Masačusetsu i “neko ko čvrsto veruje u ženska prava na sigurnu, dobrovoljnu kontrolu rađanja i pobačaj”, nije pobornik protiv-fertilitetnih vakcina. U svom eseju “kontrola populacije u novom svetskom poretku” objašnjava: “Iako je jedna vakcina testirana na 180 indijskih žena, obeležena je kao “sigurna”, bez ikakvih nuspojava i poptuno reverzibilna”. Naučna zajednica vrlo dobro zna da su takve tvrdnje lažne - naprimer, mnoga pitanja o dugoročnim posledicama vakcine na imuni sistem i menstrualni ciklus ostaju otvorena. Takođe, postoje filmovani dokazi o ženama kojima su uskraćene informacije o vakcini u kliničkim testovima. Uprkos svemu, vakcina je u pripremi za masovnu upotrebu.” Šta Betsi Hartman lično misli i nije toliko bitno, koliko za koga i na čemu radi, te nije za očekivati kako će je sitne moralne dileme previše ometati u profesionalnom životu. Ženska globalna mreža za reproduktivna prava sa sedištem u Amsterdamu citirala je vodećeg stručnjaka u istraživanju kontraceptivnih sredstava:
Aktivistkinja za životinjska prava Sonja Goš takođe je izrazila zabrinutost oko vakcina i njihove implementacije:
Toliko o opasnostima iz usta “opozicije”… Proizvodnja imunološkog odgovora na vlastite hormone esencijalne za normalne telesne funkcije sa sobom neizbežno nosi mnoge zdravstvene rizike. No u današnjem svetu situacione etike i moralnog relativizma cilj opravdava sredstvo. Ciljevi su oduvek bili plemeniti, jedino su sredstva (humanitarne pomoći) ta koja su u pravilu problematična. Kako bi izbegla ovakve rasprave, Fondacija Rokfeler je u proteklim decenijama pribegla klasičnoj i vrlo uspešnoj metodi ili direktnog laganja ili korišćenja pritvornog rečnika kako bi sakrila činjenicu da i dalje neumorno radi na svom dugoročnom cilju sterilizacije širokih masa. II
Globalna distribucija anti-fertilitetnih vakcina koordinisana od strane SZO UN Populacioni fond, Svetska banka (WB) i Svetska zdravstvena organizacija (WHO - SZO) planiraju razvoj i primenu protiv-fertilitetnih vakcina, oformljavanjem Akcione grupe za vakcine za kontrolu plodnosti (Task Force on Vaccines for Fertility Regulation).
“osnovnim i kliničkim istraživanjima u razvoju vakcina za kontrolu rađanja usmerenih protiv gameta ili predimplantacijskog embriona. Ove studije uključivale su upotrebu naprednih procedura u hemiji peptida, hybridoma tehnologiji i molekularnoj genetici kao i evaluaciju broja inovativnih pristupa u opštoj vakcinologiji. Kao rezultat ovih međunarodnih, kolaborativnih napora, prototip anti-HCG vakcine trenutno prolazi kliničko testiranje, otvarajući mogućnost da će potpuno nova metoda porodičnog planiranja biti dostupna pre kraja ove decenije.” u pogledu nadležnosti Akcione grupe, "Biotechnology and Development Monitor" izveštava: “Akciona grupa deluje kao globalno koordinirajuće telo za razvoj (R&D) protiv-fertilitetnih vakcina u raznim radnim grupama i pruža podršku različitim pristupima, poput protiv-sperminih i protiv-jajčanih (anti-ovum) vakcina i vakcina stvorenih za neutralizaciju biološke funkcije hCG. Akciona grupa uspela je u razvoju prototipa anti-hCG vakcine.” Jedan od članova akcione grupe, P. D. Grifin, podvukao je svrhu i smer ovih vakcina za regulisanje plodnosti i njihovu primenu u zemljama (zaustavljenim) u razvoju. Grifin: “Akciona grupa nastavila je koordinaciju svojih istraživačkih aktivnosti drugim razvojnim programima unutar SZO i u ostalim međunarodnim i nacionalnim programima uključenim u razvoj vakcina za regulaciju plodnosti… Ako budemo u stanju da razvijemo vakcine koje će sigurno i efikasno smanjiti plodnost, bez nepoželjnih nuspojava, to će biti atraktivan dodatak sadašnjem arsenalu metoda za regulaciju plodnosti i vrlo verojatno imati značajan učinak na Programe za planiranje porodice”. Jedna od glavnih prednosti ovih vakcina jeste “nizak trošak proizvodnje i distribucije unutar postojećih zdravstvenih usluga”. Postojeće zdravstvene usluge, pogotovo u siromašnijim zemljama uglavnom se odnose na široko reklamirane vakcinacijske programe. Već 1978. akciona grupa SZO (tada pod imenom Akciona grupa za imunološke metode regulacije plodnosti) podvukla je korisnost ovih vakcina u pogledu mogućnosti njihove masovne sinteze i proizvodnje: “Potencijalne prednosti imunološkog pristupa regulaciji plodnosti mogu se sažeti kako sledi: (a) mogućnost neredovne primene, i od strane nemedicnskog osoblja; (b) upotreba antigena i antigenskih fragmenata koji nisu farmakološki aktivni, i (c) u slučaju antigena poznate hemijske strukture, postoji mogućnost masovne sinteze i proizvodnje vakcine o relativno niskom trošku.” 1976.g. SZO je objavila izveštaj u kome kaže: “1972. Organizacija… je proširila svoj program istraživanja u ljudskoj reprodukciji kako bi pružila međunarodni fokus za intenziviranje napora u poboljšanju postojećih metoda kontrole plodnosti, kako bi razvila nove metode i pomogla nacionalnim autoritetima u pronalaženju najboljeg načina njihove primene na stalnoj osnovi. Program je blisko povezan s drugim istraživanjima SZO na primeni planiranja porodice od strane zdravstvenih službi, koje se uklapaju u programe tehničke pomoći SZO vladama na nivou zdravstvenih službi.”
“Fondacija Rokfeler podržala je klinička testiranja u Kini, Brazilu i Austriji. Doza primenjena u kineskim testovima smanjena je sa 20 mg dnevno na 10-15 mg dnevno kako bi se utvrdilo da li je ozbiljna oligospermija, nasuprot azospermiji, dovoljna za postizanje zadovoljavajućeg, netoksičnog i reverzibilnog efekta. U međuvremenu, SZO i RF podržavaju daljnje životinjske studije koje za cilj imaju bolje razumevanje mehanizma delovanja gossypola.” U avgustu 1992., serija sastanaka održana je u Ženevi na temu “vakcina za regulaciju plodnosti”. Prema dokumentu “fertillity regulating vaccines” prisutni na sastancima bili su naučnici i klinički lekari iz svih krajeva sveta, uključujući sadašnjeg šefa istraživanja USAID-a Džefa Spielera. 1986. Džef Spieler je izjavio:
U dokumentu iz 1992-e problem varijacije u individualnim reakcijama je takođe raspravljan: “Zbog genetske raličitosti ljudskih populacija imuni odgovori prema vakcinama često pokazuju znatne razlike od jednog do drugog pojedinca u terminima snage i trajanja. Ove razlike mogu biti delimično ili potpuno premošćene pravilno načinjenim vakcinama i kroz poboljšanje našeg razumevanja svega što je potrebno za razvijanje i kontrolu imunog odgovora izazvanog različitim vakcinama.” SZO, globalno koordinaciono telo, od 1970-ih godina je nastavilo razvoj na vakcinama protiv plodnosti. Opširna istraživanja izvršena su i na sistemima dostave u kojima komponente protiv plodnosti mogu biti sakrivene, kao npr. obične antivirusne vakcine. Masovni sterilizacioni program s ciljem smanjenja svetske populacije san je globalne elite još od vremena Maltusa i njihov glavni interes tokom čitavog 20. veka. III
Gossypol- supstanca protiv plodnosti za “široku potrošnju” Ambicije Fondacije Rokfeler u primeni komponenti protiv plodnosti kroz postojeće “zdravstvene usluge” ne zaustavljaju na tome, nego se produžavaju i na obične potrošačke proizvode za “široku potrošnju”. Godišnji izveštaj iz 1985. bavi se upotrebom gossypola (C30H30O8) u kontroli plodnosti. Gossypol, toksični polifenol iz biljke pamuka, identifikovan je rano kao efikasni sterilant. Glavni je problem bio kako umanjiti nepoželjne toksične posledice... “dugoročni interes Fondacije bio je i gossypol, supstanca koja uzrokoje neplodnost kod muškaraca. Do isteka 1985. Fondacija je podelila oko 1,6 miliona dolara u nastojanjima da podrži i stimuliše istraživanja o sigurnosti i delotvornosti gossypola”. U godišnjem izveštaju iz 1986., RF opisuje finansiranje istraživanja o upotrebi supstanci za smanjenje plodnosti za “široku potrošnju”. “Kontraceptivne studije kod muškaraca fokusirane su na gossypol, prirodnu substancu iz biljke pamuka, za koju su kineski istraživači utvrdili da uzrokuje neplodnost kod muškaraca. Pre nego široka potrošnja bude preporučena, dalja istraživanja potrebna su kako bi se utvrdilo da li smanjenje doze može eliminisati toksične nuspojave bez smanjenja njegove efikasnosti kao kontraceptiva. Fondacija je podržala istraživanje sigurnosti, reverzibilnosti i efikasnosti gossypola sa 7 donacija u 1986-oj”. U godišnjem izveštaju iz 1988., gossypol je dalje razmatran kao obećavajući kontraceptiv (str. 22) “Gossypol, substanca koja se prirodno nalazi u biljci pamuka, i dalje je obećavajuća kao oralni kontraceptiv za muškarce. Kako inhibira proizvodnju spermatozoida bez uticaja na stepen polnih hormona, jedinstven je u eksperimentalnim pristupima kontroli plodnosti kod muškaraca. Naučnici finansirani od strane Fondacije širom sveta sastavili su obilje informacija o tome kako gossypol deluje, i studije na širokim područjima kliničke primene se nastavljaju. Redukcija u dozi je istraživana kako bi se smanjili zdravstveni rizici povezani sa upotrebom gossypola.” Sledeće godine, prema godišnjem izveštaju, sredstva su dodeljena nekolicini istraživačkih institucija kako bi se utvrdio najbolji način smanjenja doze bez smanjenja anti-fertilitetnog učinka. Poslednje spominjanje gossypola u analima fondacije nalazi se u izveštaju iz 1994., gde su sredstva dodeljena Univerzitetu u Insbriku “za istraživanje pri Institutu fiziologije na molekularnom delovanju gossypola na nivou ćelija”.
Čini se da su naučnici zaista našli način kako smanjiti količine gossypola i tako izbeći toksične nuspojave, koje uključuju: niske nivoe kalijuma, slabost, mišićnu slabost, i u nekim slučajevima paralizu. Iako je na površini istraživanje i razvoj gossypola kao sredstva za smanjenje plodnosti napušteno krajem 1990-ih, oko 2006.e lansirana je medijska kampanja, promovišući seme pamuka kao pomoć u globalnoj borbi protiv gladi i siromaštva. 2006. "Naturenews" je izvestio kako je RNAi ispravan smer. Uz pomoc RNAi tehnologije moguće je “smanjiti udeo gossypola u semenu pamuka za 98%, bez negativnog uticaja na odbrambene mehanizme biljke”. Članak je citirao i dr Deboru P. Delmer, stručnu saradnicu za bezbednost hrane pri Fondaciji Rokfeler, koja je brzo otklonila sve sumnje u zdravstvenu ispravnost: “Debora Delmer, direktor saradnik fondacije Rokfeler u Njujorku i stručnjak u agrikulturi i bezbednosti hrane, ističe kako je dobrobit upotrebe RNAi tehnologije u tome da ona isključuje funkciju postojećeg gena umesto uključivanja nove (genetske) funkcije. “Umesto uvođenja novog stranog proteina, sve što radite jeste isključivanje jednog procesa, u tom smislu, moje je mišljenje kako su pitanja oko sigurnosti mnogo manja nego kod drugih GM tehnologija.” Članak u "Nacionalnoj geografiji" iz 2006., pod nazivom “Proizvedeno seme pamuka lišeno toksina; studija kaže da može nahraniti milione” citira direktora Laboratorije za transformaciju useva (Texas A&M University) Kert Sing Ratora: “Seme pamuka bez gossypola značajno bi doprinelo ljudskoj prehrani i zdravlju, posebno u zemljama u razvoju, i pomoglo u ispunjavanju zahteva postavljenih predviđenom stopom rasta svetske populacije od 50% u sledećih 50 godina.” Predviđena stopa rasta je naravno naduvana i izmišljena, i kao i u slučaju zlatnog pirinča, njene “prehrambeno-zdravstvene” prednosti nepostojeće. “Ratorova studija predstavlja prvi dokumentovani slučaj gde je gossypol smanjen uz pomoć genetskog inženjeringa kroz inhibiciju gena koji proizvodi toksin.” RNAi tehnologija specifična je po tome da ne dovodi do stoprocentnog isključenja ciljanog gena, nego samo u većoj ili manjoj meri inhibira njegovu funkciju. Podsećam na izjavu fondacije Rokfeler iz njenog izveštaja iz 1986.: "Pre nego široka upotreba bude preporučena, dalja istraživanja potrebna su kako bi se utvrdilo da li smanjenje doze može eliminisati nepoželjne toksične nuspojave bez smanjenja njegove efikasnosti kao kontraceptiva." U izveštaju iz 1997. Rator je spomenut na str. 68. Postdoktorska stipendija dodeljena je izvesnom E. Chandrakanth-u “za naprednu studiju u molekularnoj biologiji bilja pod vođstvom Keerti S. Rathore-a", Laboratorije za transformaciju useva, Texas A&M University, College Station, Texas.” Rator je svoje nalaze objavio u PNAS-u 2006.: “Toksičnost semena pamuka zbog prisutnosti gossypol-a stari je problem, i ljudi su pokušavali da ga reše kroz tradicionalni uzgoj i ukrštanje. Moje istraživačko područje jeste transgenika bilja, pa sam problem pokušao da rešim upotrebom molekularnog pristupa… pokušavamo naći partnere i verovatno ćemo se obratiti nekoj dobrotvornoj fondaciji za pomoć u pogledu testiranja koje je potrebno pre nego genetski modifikovana biljka bude odobrena za prehranu ili prihranu. Još smo u ranim fazama i imamo mnogo ideja, no trebamo ih slediti. Nadamo se da ćemo pronaći neku vrstu partnerstva koja će nam to omogućiti.” Fondacija je, prema rečima Rokfelerove Debore Delmer, itekako zainteresovana. Nakon čitanja ovog mini-elaborata, izjava Bila Gejtsa da se “nezaustavljivi” rast globalne populacije, glavni krivac za nepostojeće globalno zagrevanje, može smanjiti “ako odradimo dobar posao sa vakcinama” koje su njegova “posebno draga tema” dobija sasvim novu dimenziju, posebno uzevši u obzir kako Bil Gejts, jedan od glavnih svetskih vakcinatora, navodno samo želi ljude da zaštiti od zaraznih bolesti. Kako je Gejts senior bio glavni direktor eugeničkog društva “Planned parenthood” Margaret Sanger (koja je decu nazivala korovom), Bilova humanitarna motivacija tim je sumnjivija. Video: Bil Gejts priznaje da se vakcine koriste za smanjenje broja stanovnika Eugenetička nastojanja i stavovi porodice Rokfeler iz prve polovine 20. veka dobro su poznata. Dokumentovani slučajevi sterilizacije neobrazovanog stanovništa na Filipinima i u drugim zemljama u razvoju vakcinama protiv tetanusa postavljaju pitanje i najvećim skepticima jesu li dugo razvijane metode za “planiranje porodice” i “žensko zdravlje” ikad bile zamišljene (samo) za “dobrovoljnu” upotrebu. Drugo svetlo pada i na uporno insistiranje na genetski modifikovanim organizmima u prehrani i vakcinaciji kroz genetski modifikovane biljke. Ni plemenita borba protiv siromaštva nije ono što se čini u svetlu tvrdnje kako su glavni razlog siromaštva u svetu – siromašni. Nikakvo čudo da je nakon potresa na Haitiju lokalno stanovništvo spalilo dobrotvorne donacije genetski modifikovane hrane velikodušno im dodeljene od strane međunarodnih agro-korporacija. I širom Afrike, kao npr. u Nigeriji, sve veći udeo tamošnjeg stanovništva odbija nuđene im vakcinacije. Nesumnjvo “neuki” Afrikanci ne znaju što je dobro za njih. Nakon svega ovog izrečenog ovde; neukom, slepom, nezainteresovanom narodu koji i dalje misli da pišemo gluposti i uporno odbija da otvori oči savetujemo da se OBAVEZNO vakciniše ama baš svime što im se ponudi. Ostalima poručujemo: Pamet u glavu i borbenost u srce! Štitite sebe i svoju decu kako najbolje znate, jer ako nećete vi, ko će? P.S. Ukupna imovina porodice Rokfeler, njihova ulaganja, te pojedinačna bogatstva članova dinastije, nikada nisu javno objavljeni, a arhivi koji se odnose na dinastiju i pojedine članove zatvoreni su za javnost. Izvori:
Najpre će u SAD, pa u Švedskoj a onda, i u Italiji, od 2016. godine svoj novorođenoj deci, kako u privatnim, tako i u državnim porodilištima, biti usađivani mikročipovi, a onda će, od 2017. godine tokom godine dana biti obrađen i ostatak stanovništva. Kada se budu vršile vakcinacije svima će morati da budu usađeni mikročipovi. Kazne za one koji posle 2018. godine budu nađeni bez mikročipa biće veoma velike – počev od novčane kazne u visini 3.000 evara, do kazne zatvora od 6 meseci. Mikročipovi će biti tipa RFID to jest isti onakvi kakvi se koriste za stoku (identifikacija putem radio talasa – https://sr.wikipedia.org/wiki/RFID). Mikročip će imati dostup svim ličnim podacima svakog pojedinca i skupljaće podatke o dnevnim aktivnostima svakoga. U slučaju izvršenja krivičnog dela organi gonjenja moći će iz kontrolnog centra da dobiju sve potrebne podatke. Čipovi će, između ostalog, biti korišceni i u zdravstvu, gde će svako na svome čipu imati sopstvenu zdravstvenu knjižicu sa podacima o zdravstvenom stanju, a pomoću posebnog uređaja moći će da pozove i hitnu pomoć. Pitanje je samo da li je sve to vredno gubitka slobode.
O ovome nećete čuti u masovnim medijima, međutim "Federalni sud za vakcine" (The federal Vaccine Injury Compensation Program) opet je u tajnosti priznao da MMR vakcina (kombinacija boginja, zaušaka i rubeole) zaista uzrokuje autizam. U nedavno objavljenom rešenju, potpuno cenzuriranom za javnost, dečak Rajan je dobio stotine hiljada dolara, nakon što je sudskim putem utvrđeno da je MMR vakcina dovela do potvrđene dijagnoze encefalitisa, a kasnije i do autizma, piše Huffington Post. Desetogodišnji Rajan Mojabi prvo je oboleo od encefalopatije (upale mozga) par dana nakon što je 2003. godine primio dozu MMR cepiva, a dokazano je da je nakon toga oboleo od autizma. “Rajan je pretrpeo povredu od Zakonom propisane vakcine – a to je encefalitis, u roku od pet do petnaest dana od dana primanja cepiva,” priznalo je američko ministarstvo zdravlja i socijalne nege (HHS). ‘Ovaj slučaj prikladan je za novčanu naknadu’, dodaje se u obrazloženju Suda. Međutim, iako su i američka Vlada i Sud priznali da je MMR cepivo uzrokovalo encefalitis, oni ne žele javno da istupe, a ne žele ni da daju dokumente na uvid javnosti, pa je jasno da se nešto skriva od očiju javnosti. Kad bi dokumente dali na uvid, morali bi i javno da priznaju da vakcine uzrokuju autizam, kao što su to bili prisiljeni da učine u Engleskoj. No, američkoj javnosti dovoljno je i to da je Sud priznao teška oboljenja dečaka Rajana nakon primanja vakcine, pa je ova vest odjeknula kao vanredna za sve one koji godinama pokušavaju roditeljima da otvore oči. Koliko je dece nakon vakcinacije obolelo od encefalitisa, meningitisa, autizma, astme i drugih poremećaja nakon cepljenja, a da roditelji iz neznanja to nisu povezali sa vakcinama? Samo jedan izrazito mali broj ljudi čija deca obole, odlučuju se na mukotrpnu borbu sa sudovima i farmaceutskom industrijom, a tu je ključ svega. Neznanje javnosti o mogućim komplikacijama obeshrabruje roditelje u borbi protiv industrije vakcina. Zbog toga se toliko radi na zataškavanju te direktne veze vkacina i autizma, te mnogih drugih neuroloških poremećaja, upozorava "Natural News". Već je potvrdeno da MMR uzrokuje autizam u Engleskoj, ali vi ne znate ništa o tome! Zapravo, šokantno je i neverovatno koliko mediji prećutkuju vesti koje nisu u skladu sa korporativnim naučnim prevarama. Skriveni dokumenti koji su više od 20 godina bili sklonjeni od javnosti, potvrđuju da MMR vakcina protiv zaušnjaka, boginja i rubeole, koja je našlo svoje mesto u obaveznom kalendaru vakcinacije, zapravo uzrokuje autizam; a supervizori, direktori, farmaceuti i vlasti zemalja itekako su s time upoznati. Naime, nakon što su u Engleskoj podneli zahtev za izdavanjem dokumenta, po zakonu o pravu na informisanost, englesko Ministarstvo zdravlja bilo je prisiljeno da objavi poverljive dokumente iz kojih proizlaze detalji izvornog odobrenja ovog cepiva iz 1980. godine. Ti dokumenti pokazali su da široko rasprostranjena vakcina jednog od najvećih proizvođača vakcina u svetu, kompanije "Glaxo Smith Kline", koje je proizvelo spornu MMR vakcinu, uzrokuje nuspojave poput encefalitisa (upale mozga) i autizma, a što je najbolje, iz dokumenta se jasno vidi da je proizvođač o tome jasno izveštavan još davnih godina. Zabrinuti da britanska vlast namerno zadržava informacije daleko od očiju javnosti o MMR cepivu, FIOA (Freedom of Information Act) podnio je zahtjev za ovim dokumentima. A učinili su to jer je uočeno da ogroman broj vakcinisane dece sve više oboleva od crevnih oboljenja, bolesti mozga i autizma, koji se od ranije povezuju s ovim cepivom. Nažalost, njihov zahtev je bio u potpunosti opravdan, jer dokumenti jasno pokazuju da vakcina uzrokuje autizam. "Kada su se dogodili slučajevi teške upale mozga, autizma i drugih nuspojava, Ministarstvo zdravlja je platilo odštetu", priznala je Tina Cheatham, savetnica administratora "Uprave za zdravstvene usluge" američkog Ministarstva zdravstva i socijalne nege, novinarki Sharyl Attkisson s CBS News-a. "Encefalopatija izaziva autistične napada i autistično ponašanje kod dece, ali i izaziva sve druge bolesti koje su s autizmom povezane’. Ovo priznanje je od izuzetne važnosti za sve roditelje koji u ovom trenutku u Hrvatskoj ne mogu odlučivati hoće li vakcinisati svoje dijete ili ne, jer encefalopatija, odnosno zbirni naziv za oboljenje mozga, uzrokuje autizam i vrlo je česta nuspojava ovog cepiva – što se navodi u poverljivim dokumentima koji su nakon 20 godina izašli na svetlo dana. Farmaceutska kompanija "Glax oSmithKline", u saradnji s britanskom vlada, tajili su ove dokumente, čak i onda kada je dr Endru Vejkfild izneo u javnost stravične brojke koje su dokazale uzročno-posledičnu vezu MMR vakcine s autizmom. Takvo ponašanje jasno dokazuje planski izvršeno trovanje i razboljevanje čovečanstva koje sprovode farmaceutske industrije u dogovoru sa svetskom vladom. "Rubeola (kongenitalni sindrom rubeole), jedan je od retko dokazanih uzročnika autizma", rekao je dr Walter A. Orenstein – bivši pomoćnik glavnog hirurga i rukovodilac Programa nacionalne imunizacije u 2002. godini – u pismu britanskom ministru zrdravlja. "Virus rubeole je jedan od retkih poznatih uzroka autizma’, izjavio je CDC na svojim internet stranicama pod "FAQ" (frequently asked questions - često postavljana pitanja) o MMR vakcinama i autizmu. Dr Julie Gerberding, koja je trenutno rukovodilac Odeljenja za vakcine u farmaceutskoj kompaniji Merck, priznala je da deca mogu nakon vakcinisanja razviti autizam. Najmanje 20 posto slučajeva autizma izazvanih cepivom povezani su s mitohondrijskom disfunkcijom itd., no uprkos ovim priznanjima javnost nije otvorila oči i svoju decu bez razmišljanja predaju u ruke ovih zastrašujućih eugenicara, piše kopp.online.
Ustanovljeno je da je vlada znala da vakcine ne deluju, da uzrokuju nastanak bolesti koje bi trebalo da leče, da su opasne po decu kao i da je sve što se tiče vakcina laž. Takozvano “čudo” moderne medicine je puno teških metala, virusa, mikoplazme, fekalnih materija, DNK fragmenata drugih vrsta, formaldehida i polisorbata 80 (agensa koji izaziva sterilitet). Pozivanjem na FOIA, jedan lekar sa autističnim sinom u SAD je zatražio od Centra za kontrolu bolesti (CDC) da objavi dokumente o opasnostima vakcina, ali CDC to čak ni pod pritiskom zakona nije uradio. Pored štetnosti vakcina, CDC je uspeo da zataška i efekat fluora na Amerikance, a naročito na imuni sistem dece. CDC očigledno deluje protiv zdravlja američkog naroda, ali to nije sve. CDC je u saradnji sa vladom SAD dizajnirao zakone u slučaju pandemije koji važe u svim državama SAD, a koji podrazumevaju prisilno primanje netestiranih vakcina u slučaju pandemije. Međutim, čak je i kredibilitet CDC u proglašavanju pandemije uzdrman od proglašenja pandemije H1N1 2009. godine, kada je CDC odbio da objavi izvesne dokumente opet po pozivanju na FOIA akt. CDC je zataškao i finansijski skandal koji je nastao pošto su SAD potrošile milijarde na vakcine za lažnu pandemiju. Istina o vakcinama se polako razotkriva isto kao 1918. i 1919. godine kada je umesto aspirina za smrt 20-50 miliona ljudi okrivljena smrtonosna gripa.
Naime, kada je novopečena mama dan posle porođaja otišla u policiju da "prijavi" novog člana svoje porodice, saznala je izvršila krivično delo i da postoji mogućnost da joj oduzmu dete.
To je izazvala burnu reakciju njenog brata koji je na Tviteru opleo po državi:
"Koliko država treba da bude totalitarna da bi govorila majkama kako će da se porađaju? Ako ni taj trenutak ne pripada nama, šta nam pripada?", zapitao se Fajgelj.
Kada je ostala u drugom stanju prvi put pre devet godina, Mirjana je znala da bi najviše želela da se porodi kod kuće. Doktorka koja je vodila njenu trudnoću potpuno ju je podržavala u toj nameri. - Bila sam fascinirana snagom žena koje su se porodile kod kuće. Druga strana te odluke ticala se same koristi za bebu, jer je ona sve vreme uz majku, ušuškana i na sigurnom - ističe Mirjana.
Iako njena okolina nije imala previše razumevanja, Mirjana je rešila da se suoči sa strahovima i bebu rodi u svom domu. Prilikom porođaja kod kuće, uz majku može da bude rodbina i babica, koja je tu ako ipak nešto krene kako ne treba. - U ideji me je osim doktorke podržavao i suprug. Svaki moj porođaj bio je drugačiji, na svoj način uzbudljiv i divan - kaže Mirjana. A u čemu se porođaj kod kuće razlikuje od onog u bolnici. - Niko vas ne požuruje, ne morate da budete u neudobnim položajima satima, možete da se krećete, okruženi ste porodicom - objašnjava Mirjana.
Lekari ipak upozoravaju da je za porođaj kod kuće neophodno da trudnica nema nikakvih medicinskih problema. - Nekoliko mojih pacijentkinja se porodilo kod kuće i sve je prošlo u najboljem redu. Ipak, tokom prakse nagledala sam se svega, pa mislim da je bolnica sigurnije mesto - kaže ginekolog Mima Fazlagić.
Suplementi koji sadrže folnu kiselinu su opasni i mogu povećati rizik od raka dojke za 20-30%, prema istraživanju "American Journal of Clinical Nutrition". Istraživači su prikupili podatke o upotrebi folne kiseline tokom 10-ogodišnjeg perioda i otkrili da su žene koje su uzimale multivitamine koji sadrže folnu kiselinu više oboljevale od raka dojke od onih koje te multivitamine nisu uzimale. Alarmantno je i istraživanje u kojem se porede žene koje su uzimale velike količine folne kiseline (5 mg) tokom trudnoće sa onima koje nisu. Trideset godina kasnije, žene koje su uzimale velike doze folne kiseline u trudnoći su dva puta više umirale od raka dojke. Folna kiselina je sintetički oblik folata, pripadnika porodice B vitamina. Folat igra važnu ulogu u razvoju fetusa i zdravlju nervnog tkiva, kao i u začinjanju i razvoju kancera. U jednom istraživanju koje se bavilo i folatom iz hrane i sintetičkom folnom kiselinom otkriveno je da samo veštačka folna kiselina uzrokuje rak. U drugim istraživanjima, žene sa niskim unosom folata iz hrane su češće obolevale od raka. Pravi folat iz hrane ima zaštitnu ulogu, a lažni folat iz suplemenata je opasan. Mnogi naučnici smatraju folat mačem sa dve oštrice: sprečavanje njegovog manjka je važno, ali preterana količina folne kiseline iz suplemenata može biti rizična. Ovaj podatak je veoma važan za žene, naročito zato što se folat može lako unositi preko hrane koja služi za prevenciju raka, poput zelenog povrća i mahunarki. I muškarci bi trebalo da budu oprezni sa folnom kiselinom. Jedno istraživanje je pokazalo da je pojava svih vrsta kancera veća za 21% u grupi onih koji su uzimali suplemente sa folnom kiselinom. U drugom nasumičnom istraživanju suplemenata sa folnom kiselinom prijavljen je porast od 163% u pojavi raka prostate u grupi muškaraca koja je uzimala te suplemente. U Americi, Kanadi i, u poslednje vreme, u Čileu stopa raka debelog creva je porasla od uvođenja obaveznog obogaćivanja brašna folnom kiselinom. Upotreba suplemenata sa folnom kiselinom u trudnoći može negativno uticati i na decu. Jedno istraživanje je pokazalo da je upotreba folne kiseline kod trudnica povezana sa porastom oboljevanja od dečije astme za 26%. Drugo istraživanje je povezalo upotrebu folne kiseline u trudnoći sa povećanom pojavom infekcija respiratornog trakta kod dece, naročito onih koje zahtevaju hospitalizaciju. Ako je folna kiselina zaista tako opasna, zašto se nalazi u većini multivitamina, prenatalnih vitamina i obogaćenih pšeničnih proizvoda? Zaštitnom efektu folata u oštećenjima neuralne cevi posvećeno je mnogo pažnje u prošlosti. Nažalost, ovo saznanje i pažnja javnosti nisu rezultirali u podsticanju trudnica da unose više folata konzumiranjem povrća, već im se nameću suplementi sa folnom kiselinom. I belo brašno je obogaćeno folnom kiselinom. Folna kiselina je drugačijeg hemijskog sastava od folata iz hrane, što dovodi do različitog procesuiranja ove dve supstance od strane ćelija u intestinalnom zidu. Preporuka trudnicama da uzimaju suplemente sa folnom kiselinom je naročito zabrinjavajuća. Trudnice bi mogle bezbedno da povećaju količinu folata i tako spreče oštećenja neuralne cevi redovnim unošenjem zelenog povrća i drugih zdravih namirnica pre trudnoće. Umesto toga, savetuje im se da uzimaju veštačku folnu kiselinu nakon što saznaju da su u drugom stanju, što ne samo da je neefikasno u sprečavanju oštećenja fetusa, već može i povećati rizik od raka dojke kasnije tokom života. Deca takođe snose rizike - žene koje uzimaju veštačku folnu kiselinu kao zamenu za zdravu ishranu ne obezbeđuju svojoj nerođenoj deci i druge važne zaštitne nutrijente koji se nalaze u hrani bogatoj folatima. Ishrana trudnice je od kritičnog značaja za zdravlje deteta. To znači da bi pažnju trebalo usmeriti na informisanje trudnica i insistiranje da unose dovoljne količine folata putem povrća čime bi se ne samo sprečila oštećenja fetusa, već bi se i smanjila pojava kancera kod dece. Pored toga, zaštita protiv oštećenja neuralne cevi je povezana sa unošenjem folata pre trudnoće. Suplementi sa folnom kiselinom se moraju uzimati pre trudnoće i tokom prva 4 meseca trudnoće (pre nego što većina žena i zna je u drugom stanju) da bi bili efikasni. Primena folne kiseline tek kada saznate da ste u drugom stanju je skoro beskorisna u sprečavanju oštećenja bebe. Poenta je u tome da ne postoji zamena za povrće koje bi trebalo da konzumirate tokom celog života. Ako se hranite zdravo, vaše telo će čuvati dovoljno folata, čak i tokom perioda jutarnjih mučnina i smanjenog unosa hrane. Zdrava ishrana pre trudnoće smanjuje povraćanje u ranoj trudnoći. Jutarnje mučnine se najčešće javljaju posle prvih 6 nedelja trudnoće, nakon najkritičnijeg perioda za formiranje neuralne cevi. Drugim rečima, pravilna ishrana je rešenje. Za razliku od sintetičke folne kiseline, folat iz hrane, naročito iz zelenog povrća, jeste zaštita od kancera.
Mladi bračni par iz Hjustona bio je na putu do porodilišta, trudeći se da na vreme stignu kako bi se žena porodila (OVDE pogledajte šta lekari rade pred sam porođaj). Međutim, nije teklo sve kako su planirali. Vozili su se oko 45 minuta i shvatili da je neminovno da će se ona poroditi na suvozačevom mestu. Kada je to njen suprug uvideo, dok je vozio, počeo je da snima telefonom ženinu reakciju. Kada je bebina glava počela da izlazi, žena je uveliko skinula pantalone i prepustila se situaciji. Vrlo brzo, beba je sama izašla, bez većih komplikacija. Roditelji su bili u šoku. Zdrav sin od četiri kile došao je na svet na suvozačevom mestu.
Neizmerno sam uživao u trudnoći moje supruge. Od samog trenutka spoznaje da smo u drugom stanju, ja sam iščekivao to malo i nežno stvorenje. Iskreno, i pre samog testa trudnoće ja sam osećao da je moja supruga u drugom stanju. Moja supruga je jedno fenomenalno i posvećeno biće i od samog početka trudnoće je počela da istražuje opcije. Ona je jedna od onih koji izazivaju sve što drugi smatraju „normalnim“ ukoliko učesnici ne uživaju u tom procesu. Fenomenalna je činjenica da živimo u doba interneta i dostupnosti svih mogućih i nemogućih informacija, i to je upravo nama pomoglo da se opredelimo za kućni porođaj. Od samog starta, trudnoća je bila prirodna, nemedikalizovana, a moja supruga se jako dobro osećala, što je i meni ulivalo poverenje da će i sam porođaj, kućna varijanta, proteći u najboljem redu. Iskreno smo uživali u celoj trudnoći. Šetali smo, putovali, provodili što je više vremena moguće zajedno i radovali se tibi koja raste. Pregledi, posete školi roditeljstva, lagane šetnje uz reku, razgovor sa doktorima, drugim trudnicama, majkama, sve to zajedno predstavljalo je uvod u jednu novu životnu dimenziju. Uživao sam u svakoj sekundi. Kada je otkrila babicu koja bi mogla da prisustvuje porođaju, moja supruga je krenula na časove joge koji su joj poprilično pomagali. Ono što je meni interesantno jeste činjenica da je mogla da ide na te časove do svega nekoliko dana pred porođaj. Meni je sve to bilo pomalo nestvarno, ali energija kojom je moja supruga sijala je govorila da je sve u redu i da će sve tako i ostati. Slušajući priče koje mi je supruga prepričavala kada bi se vratila sa časa joge, osetio sam da su muževi pomalo izostavljeni iz celog procesa. Sve te priče iz prve ruke, vežbe koje se rade, teme na koje se diskutuje, ja sam dobijao posredno. Upijao sam svaku informaciju koju bi žena podelila sa mnom nakon tih časova, ali sam i proveravao sve što bih čuo. Šta ću, takav sam, jer želim samo najbolje za moju porodicu i nisam spreman da prihvatam stvari zdravo za gotovo. Kada bih se uverio da su informacije tačne, koristio sam ih u svakodnevnom životu kako bih pružao podršku suprugi i kako bismo izgrađivali pozitivnu energiju, jer nam se „taj dan“ bližio.
Ruku na srce, porođaj je za većinu muškaraca no no teritorija. Nijedan moj prijatelj nije ni prisustvovao porođaju, a kamoli se usudio da se to sve obavi u kućnim uslovima. Meni je taj stav poprilično zatucan. Ja sam želeo da moja supruga ima moju maksimalnu pažnju i podršku kako bismo zajedno prošli kroz ceo proces donošenja na svet novog života. Interesantno mi je bilo i to da su svi muškarci, sa kojima sam pričao, bili potpuno svesni činjenice da onog trenutka kada ostave ženu u porodilištu prepuštaju je samoj sebi i kao da kažu „E sad ti to sama završi pa se vidimo kad prođe“. E ja to nisam i nikada neću ni moći. Ja smatram da sam svesno biće i isto kao i moja supruga pružam otpor svemu što je ustaljeno, a znam da bi moglo bolje, bezbolnije, bezbednije i sa više uživanja da se uradi. Sticajem srećnih okolnosti bio sam u prilici i da ne radim dve nedelje pre samog porođaja i čak 5 nedelja nakon toga. Smatram da sam izuzetno srećan i povlašćen što sam mogao da prisustvujem svemu što se dešavalo tih dana i to će mi zasigurno biti najlepše uspomene koje nosim sa sobom. E, a kako je to izgledalo iz mog ugla sledi. Kao i za sve u životu, moja žena voli da se pripremi. E tako smo imali lažne kontrakcije koje su trajale dobar deo noći, ali su narednog dana u toku poslepodneva prestale. To smo shvatili kao pripremu za veliki trenutak, ali i dalje nismo znali kada će se desiti. U svakom slučaju, ja sam se nakon ovog događaja potpuno opustio, jer moja supruga nije osećala bol. To mi je bilo najvažnije u tom periodu. Došao je i taj dan, i to noć. Nešto pre ponoći krenule su kontrakcije. Tu noć smo bili posebno bliski. Ne znam ni sam zašto, ali sam se tako osećao. Držali smo se za ruke gotovo sve vreme iako smo uspeli da spavamo. Sutradan smo izašli i da se prošetamo i da malo udahnemo vazduha. Nije to bila neka duga šetnja, ali je prijala. Čuli smo se sa babicom u toku dana i dogovor je bio da zovnemo kad se proces uozbiji. Jedna meni interesantna stvar je ta da je moja starija sestra zvala to isto veče i pitala da li sam odvezao ženu u porodilište. Moji, kao ni suprugini roditelji i porodica nisu znali da ćemo se poroditi kod kuće, jer nisu baš mogli da obrade sam događaj. Kada sam joj odgovorio da nisam i da se nećemo još poroditi, pokusavajući da odložim potencijalni pritisak sa njihove strane, ona je rekla nešto što mi je ostalo urezano u pamćenje. Rekla je – vi ćete se sutra ujutru poroditi, a ti ćes ženu večeras voziti u porodilište. Kada sam pokusao da prebacim na šalu, vrlo ozbiljnim tonom mi je objasnila da ona oseća mučninu koju je osećala i kada se naša mlađa sestra porađala i da to nije osećaj koji laže. Nakon ovog događaja sestru, iz milošte, zovemo veštica. Nakon razgovora sa sestrom, nešto oko osmice, smo i pozvali babicu i dogovorili smo se da se nađemo ispred zgrade. Uneli smo opremu i dobro raspoloženje u naš dom i spremili se. Sam proces je bio kao iz bajke. Svećice, zen muzika, prijatna atmosfera, moja supruga i ja. Moram priznati da sam jako retko i primećivao da je i babica sa nama. Kada smo montirali bazen i napunili ga vodom tada mi je zapravo postalo jasno da će se „to“ dogoditi „baš tu“. Emocije su mi bile mirne i prihvatio sam tu činjenicu kao da sam znao da će rezultat biti jako dobar po sve nas. Gledali smo mi porođaje, i orgazmične i prirodne i svakakve, ali je sve što se dešavalo izgledalo daleko bolje od bilo čega što sam ja mogao da zamislim. Iako je proces trajao poprilično dugo, srčani tonovi bebe su bili u najboljem redu tako da nismo brinuli. Fantastična činjenica, koju uvek rado delim sa svim majkama na koje naiđem, jeste da smo tu noć, samo nekoliko sati pred porođaj uspeli da zaspimo. E sad, za babicu i mene to nije ni čudno, ali je moja supruga uspela da „dremne“. Iskreno, nisam imao kapaciteta da obrađujem sve što se dešavalo te noći u realnom vremenu, jer ja volim sve procese da objasnim sebi, već sam pratio intuiciju. Mislim da je to bila najbolja odluka koju sam mogao da donesem. Nakon dosta vremena i većeg broja napona, supruga i ćerkica su se dogovorile da je vreme da se vide licem u lice. Tako je i bilo. Taj napon koji je supruga iskoristila do kraja bio je trenutak kada smo ugledali to malo, preslatko biće.
Sve je bilo kako smo i planirali. Ćerkica je za svega nekoliko sekundi bila u maminom naručju. Jeste da se malo nagutala vode, ali je to vrlo brzo prošlo, a onda je došao trenutak da se svi zagrlimo. To je zapravo bio trenutak koji je označavao početak života jednog malog bića i jednog novog trojstva na ovoj planeti. Ovde ću ostaviti prazno jer, evo, pokušavam da nađem reči, ali mi ne ide. Sve što bih napisao ne bi moglo da prenese ono što sam osećao i o čemu sam razmišljao, već se bojim da bi uništilo trenutak. Kada se racio vratio, bilo je već vreme da izađe posteljica. Ona je izašla u cugu, cela i u svoj svojoj veličini. Nedugo zatim usledio je i trenutak presecanja pupčane vrpce, a meni je pripala čast. Nije mi bilo gadno, daleko od toga, uživao sam u tom spiritualnom trenutku koliko god je to moguće. A veoma je moguće. Naša mala beba nije baš bila mala. Rodila se sa 4250 grama i iskreno koristim svaku priliku da čestitam suprugi na poduhvatu koji je izvela i na putu kojim nas je samouvereno vodila. Činjenica kojom ću se večno hvaliti je ta da sam ja, otac, promenio prvu pelenicu svojoj malenoj ćerkici. A onda i mnoge nakon toga. Mislim da je ovo put kojim svaki muškarac mora poći. Ovo je nešto reda veličine inicijacijskih procesa u plemenima. Iskreno, smatram da svaki muškarac koji želi da bude tata treba da prisustvuje ovom svetom činu rađanja. Količina energije koja se tada razmeni između majke i bebe, majke i oca i oca i bebe je nepojmljiva našim umovima i zato je moramo osećati na nekom višem nivou, a njega, nažalost ne možemo postići u porodilistu. Nakon svega što sam doživeo i svega što sam slušao iz prve ruke od sestara, majke, bake, rodbine i prijatelja ja smatram da je jedini pravi put za dolazak na svet prirodan i bez intervencija a to je moguće samo u kućnim uslovima. Ovo sve se naravno odnosi na potpuno bezbedne trudnoće kakva je bila naša i ja sam neizmerno zahvalan na tome. Rodila se beba. Rodila se mama. Rodio se tata.
Neizmerno sam uživala u svojoj trudnoći, bila je tako lagana i opuštena, bez ikakvih smetnji, tako da sam verovala da će i porođaj biti isti takav. Čim sam zatrudnela, počela sam da se intenzivno zanimam za fiziologiju trudnoće, sve raspoložive opcije kada je porođaj u pitanju, i generalno, sve u vezi sa tim. Čitala sam mnogo dok nisam naišla na ono što je za mene bio ideal – prirodni, kućni porođaj bez ometanja. Čitajući iskustva drugih žena, osećala sam da je upravo to ono što želim za nas. U Beogradu sam uspela da pronađem samo jednu babicu koja bi mogla da mi omogući tako nešto, i odmah sam se prijavila za njene časove joge za trudnice uz pripremna predavanja. Mnogo su mi značili treninzi joge do poslednjeg dana pred porođaj, a još više mentalno–psihološka priprema kroz predavanja koja je babica držala i druženje sa drugim trudnicama, razmena iskustava i znanja koja se tamo odvijala. Upoznajući babicu kroz njena predavanja i jogu, postalo mi je jasno da je ona idealna osoba koju bih želela pored sebe kada dođe trenutak porođaja. Ulivala je sigurnost, podsećala nas na sva ona znanja koja imamo negde duboko u sebi – osvešćivala ih. Dogovor je bio da je pozovemo kad krene prva „akcija“, tj kontracije. Termin je bio 20.3. ali smo ipak odredili drugi datum za rođenje naše kćerkice – 22. mart, i tako je i bilo. Malena je želela da na Svetski dan sreće započne svoj dolazak na svet. Prve kontrakcije su krenule u petak na subotu uveče, oko ponoći. Prespavala sam najveći deo, da bi me ujutru oko 6h probudile, jer su bile nešto jačeg intenziteta. Nije to bio bol, pre bih to nazvala nekom suptilnom vibracijom. Kontrakcije su tada bile i dalje lagane, poput grčeva u stomaku, i pojavljivale su se na otprilike 5 minuta. Nakon toga su se proredile, ali su trajale ceo dan, tako da sam znala da je to to, da ćemo uskoro upoznati to predivno biće. Dan je bio prelep, sunčan i topao, a tata i ja smo ga zajedno proveli u radosnom iščekivanju i šetanju po kući. Odmah sam pozvala babicu da joj javim lepe vesti, i dogovorile smo se da se čujemo kasnije u toku dana, u zavisnosti od toga kako kontrakcije budu napredovale. Tek uveče oko 20h, kada su postale učestalije i intenzivnije, pozvali smo je da dođe. Stigla je vrlo brzo, onako spremna i nasmejana, sa dva puna ranca različite opreme, uključujući i ogromni bazen. Atmosfera u stanu je bila predivna i relaksirajuća, uz meditativne melodije, puno svećica i naravno, tatu koji je bio potpuno podržavajući i uzbuđen zbog prilike da prisustvuje rađanju svoje kćerkice kod kuće. Njegovo prisustvo je bilo nezamenljivo, sve vreme je bio tu pored mene, oslonac moje snage i hrabrosti. Meditirala sam i zamišljala grlić materice kako se otvara poput lotusovog cveta, sa svakom kontrakcijom, vizualizujući kontrakcije kao talase, kao put do bebe, korak po korak. U jednom trenutku svo troje smo najslađe zaspali, u totalnom miru. Skupili smo snagu za dugu noć koja je bila pred nama. Imala sam osećaj potpune kontrole i snage. Kontakcije sam uspela da „zauzdam“ dubokim jogičkim disanjem, zamisljajući svaki udah kao priliv kiseonika za bebu i matericu, a izdisaj kao izbacivanje svega negativnog. Svaki izdisaj generisao je ogromnu energiju i toplotu, stvarajući male prijatne pulsacije, praćene zamišljanjem širenja koje omogućava bebi da nesmetano prođe.
Oko ponoći smo napunili bazen vodom – bilo je predivno, zvuk i toplota vode uz ritam nežne muzike su savršen metod relaksacije. Ceo proces je bio toliko meditativan, bez imalo bola, straha ili bilo kakve negativne informacije. Osećala sam se konektovano sa tom našom primordijalnom ženskom energijom, i svim ženama koje su se ikad i u tom trenutku porađale, sa svim životom koji se stvara na planeti. Osećaj globalne povezanosti. Povezanost sa tatom je bila jača nego ikad do tad. Komunikacija je išla gotovo na telepatskom nivou, kroz razumevajuće poglede i nežne dodire. Nas troje smo bili uigrani tim koji se bez reči razumeo. Spontano se znalo ko šta radi i kada, a stvorenu harmoniju bilo je gotovo nemoguće poremetiti. Tek oko 4-5h ujutru pukao je vodenjak, koji je bio potpuno čist. Sa naponima sam postala još radosnija, znajući da je to malo biće sve bliže i bliže. Bili su spori i slabi, tako da su trajali dugo, a beba je izlazila milimetar po milimetar. Nisam imala toliko osećaj umora, koliko se sve nekako utišalo i umirilo, i bilo mi je nezamislivo da bilo šta forsiram. Tata me je mazio po leđima, stomaku (što je uticalo na izazivanje napona), držao me za ruku i ljubio, bio je apsolutno nezamenljiv, predivan i podržavajući, potpuno blažen zbog svega što se desava. Isprobala sam mnoge poze, ali sam na kraju odlučila da izađem iz bazena i porodim se četvoronoške, naslonjena napred na dvosed. Sećam se samo da mi je nedostajalo vazduha, jer je unutra bilo kao u sauni od toplote vode i klime. Otvarali smo i zatvarali prozore iznova i iznova. Kad su se već odužili naponi, njih dvoje su me hrabrili – „vidi se glavica, još samo malo, eto je“! to mi je bas značilo, shvatila sam da ću ipak morati malo da požurim. Sve vreme sam komunicirala sa bebom, i to je bio trenutak kad smo se nas dve dogovorile da je to to, da ćemo zajedno da dovršimo ovaj proces. Pitala sam se koliko smem da budem bez kiseonika kad se napinjem do kraja i da li će to smetati bebi, ali bez toga nisam mogla da je rodim, morala sam da izbacim i poslednji dah iz pluća. Merili smo srčane tonove bebe tokom celog porođaja i bili su dobri. To me je ohrabrilo, mogla sam nesmetano da se prepustim unutrašnjim događanjima i pratim svoje telo. Kad smo odlučile da se napnemo najjače, osetila sam kako izlazi glavica, i pečenje u predelu međice. Iako sam mislila da cela zgrada odjekuje od mojih čudnovatih animalnih zvukova, to je bilo samo u mojoj glavi, što su mi kasnije potvrdili. Ceo doživljaj je bio potpuno zen – spiritualan i meditativan, uz neizmernu sigurnost, ušuškanost u kućnom ambijentu, poverenje u Univerzum i Telo. Naša neverovatna tela znaju najbolje. Nadrealno je za šta smo sve sposobni i koja moć nam je data, da stvorimo novi život iz ideje, iz ljubavi. Ukoliko je svestan, što kućni porođaj obično i jeste, aktivni porođaj može biti neki vid transcendencije, izlazak u onostrano, pri čemu žena postaje svesna ove moći i snage koju poseduje. U nekom trenutku osetila sam da treba da guram najjače što mogu, i jednom kad sam prekoračila tu granicu, znala sam da smo blizu, izlazak je počeo. Osetila sam pomeranje bebe, svaki milimetar, pečenje međice. Ubrzo je taj osećaj zamenio novi, sasvim drugačiji – izlazak bebe i popuštanje, glavica je izašla, još jedan napon i celo telo je odjednom bilo napolju. Beba je bila sasvim mirna, i odmah sam je uzela na svoje grudi i zagrlila, grejala je svojim telom, još uvek drhteći od svih senzacija i ushićenja, nadrealnosti celog ovog doživljaja. Nisam mogla da prestanem da drhtim od uzbuđenja, a sreća me je samo preplavila i progutala. Tata je bio sasvim egzaltiran. Babica je verovatno osetila olakšanje što je sve prošlo bez problema. Onda je u jednom trenutku beba odlučila da širom otvori svoje krupne, staklene, plavo-teget okice, i dugo je gledala pravo u moje, fiksirajući me i izučavajući mi lice. Ceo univerzum je bio u tim očima, nisam mogla da je se nagledam, to maleno predivno biće, imalo je tako suštinski, dubok pogled. Naša prva konekcija. Bila je upravo onakva kakvom sam je zamišljala tokom trudnoće, gledajući je na ultrazvučnim snimcima, sa preslatkim obraščićima, inače veoma krupna beba! Nakon otprilike pola sata, iz jednog napona izašla je cela posteljica. Nas dve smo se grlile i dojile prvi put, čekajući da pupčanik prestane da pulsira. Tek sat vremena nakon porođaja prestao je da pulsira, i to je bio trenutak u kom ga je tata presekao, a babica je obradila pupak. Spavale smo zajedno tog dana, beba ušuškana na mojim grudima, tata odmah pored. To je bila najdivnija noć u mom životu. Sav umor i ushićenje našli su smiraj u tom toplom, mekanom zajedničkom snu. Samo pogled na to malo bezazleno biće mi je izazivao ushićenje, emocije su mi bile toliko jake i intenzivne da sam svakog časa mogla da zaplačem od sreće samo zbog njenog prisustva. Na kraju, ceo porođaj je trajao 32h, i bio je bezbolan, zen porođaj. Baš onakav kakvim sam ga zamišljala, želela, bez epidurala, epiziotomije i cepanja međice, nepotrebnih indukcija i ostalih medicinskih intervencija, odvajanja bebe, straha i stresa. Babica i dragi su mi bili nezamenljivi kompanjoni na ovom predivnom putovanju, koji su delili avanturu sa nama i olakšavali nam svaki korak, iako je poligon dešavanja zapravo duboko unutra, gde i pored tolikih nepoznatih predela nikako ne možeš zalutati ukoliko pratiš osećaj i samo se prepustiš toj novoj sebi kakvu nisi ranije poznavala. Rodila se beba. Rodila se mama. Rodio se tata.
Nije bilo orgazmično i bajkovito. Nije bilo lako i bezbolno. Moja beba nije isplivala iz bazena na moje grudi i nije bila tiha i mirna kao što obično budu bebe rođene u ovim uslovima. Nije bilo onog zaljubljenog pogleda između nas dvoje o kome mnoge majke pričaju. Nije bilo glatko i bez problema, ali bilo je najbolje što je moglo da bude, u to sam potpuno sigurna. Play listu pesama koju sam spremila čula sam samo povremeno. Zamišljala sam sve drugačije, ali i ta melodija koja mi je delimično dopirala do mozga, puno mi je značila i smirivala me. Omiljene pesme mog pokojnog oca uz koje sam odrasla. Na taj način mi je uvek nekako najbliže. Kontrakcije već dolaze na 2 min. U bazenu sam. Divna me masira, poliva toplom vodom, ne priča puno, ali znam da svaku kontrakciju preživljava sa mnom. Povremeno mislim kako u istom trenutku žene leže prikovane za krevete u porodilištima, uzimam gutljaj vode koju mi Divna nudi i osećam ogromnu zahvalnost. Mamu i momka sam poslala u drugu sobu i ulazak im je do daljnjeg zabranjen. Znam da će mnogima zvučati čudno, ali znala sam da će mi tako biti lakše. Trebala mi je samo Divna. Kontrakcije me kidaju, u isto vreme se radujem kad osetim da dolaze, ali isto tako jedva čekam da prođu. Ubrzano dišem i grabim šakama prvu stvar na koju naiđem iz sve snage. Divna sluša bebine otkucaje srca. Sve je u najboljem redu. Pregleda me, kaže da sam otvorena 9 prstiju. Polako osetim kako počinju da se mešaju kontrakcije i naponi. Pitam Divnu kako ću znati kada da guram. Kaže, znaćeš. Ubrzo sam počela da se napinjem. E tu počinju problemi, jer se ova faza tegli. Divna u jednom momentu predlaže da pređemo na krevet, da bi mogla bolje da čuje njegovo srce i mene da pregleda. Naravno, radim šta mi kaže. Otkucaji su u redu, glava je blizu izlaza, ali moji naponi me razaraju fizički i psihički. Intenzivni su i jaki, što je dobro, ali pauze između njih gotovo da nema i traju užasno kratko. Nemam vremena da se odmorim, a u trenutku kada treba najjače da guram, oni stanu i ja totalno gubim ritam. Jako sporo napredujemo, a ubrzo dolazi i najteži deo. Glavica počinje da izlazi, ali nikako ne izlazi skroz. Pipam je rukama, ali naponi prestaju i ona se uvlači unutra. Divna me bodri i govori kako treba još dva-tri napona i on se rađa, ali prolazi pet napona, deset, čini mi se da ih je prošlo bezbroj, ali ništa se ne dešava. Psihički me ubija to konstantno vraćanje njegove glavice i počinjem da se osećam nesposobnom i krivom, jer znam da se on muči. U pozadini čujem zvonjavu telefona i komešanje po kući. Divna mu stalno proverava otkucaje i u svakom mometu znam da je on dobro, ali ne osećam se ništa bolje, jer znam da moram što pre da ga rodim. I Divna menja ton i govori mi da sad već mora napolje. Pokušavam da se kontrolišem i da isključim mozak. Propuštam napon, dišem duboko i skupljam više snage za sledeći koji dolazi. Opet bez uspeha. Divna sad već spominje Betaniju i hitnu pomoć, znam da to radi da bi mi dala snage da guram još jače. Ne znam koliko napona je prošlo, ne znam koliko vremena je sve trajalo, ali znam da sam dala sve od sebe i konačno, u 19:47 rodila sam mog Mihaila! Uz Divninu pomoć. Stavila mi ga je na grudi. Samo jednom sam u životu plakala na taj način. Glasno, bez suza, od tuge, kada mi je otac preminuo. Sada plačem na isti način, ali od beskrajne sreće! Nismo se pogledali, on neutešno plače punih 15min, grlim ga i zahvaljujem Bogu na tom malom telu pod mojim rukama. Dobro je i to saznanje ispunjava ceo moj univerzum. Bilo šta da kažem neće moći da opiše kako se osećam. Svaka reč je siromašna i obična. Valjda to samo majke znaju u momentu kada rode te mrvice koje su bile sklupčane u njihovim stomacima 9 meseci. Kažem Divni da zove mamu i momka da dođu. Nisam znala da je u međuvremenu došao i moj brat. Uglavom, svi se okupljaju oko nas dvoje. Želim da zamrznem taj momenat bar na kratko, da ta količina ljubavi i emocija potraje što duže. Divna preseca pupčanu vrpcu, stigla je i dr Olivera da ga pregleda. Sve je u najboljem redu. Meni se celo telo trese. Čekam da se smirim, pa da rodim posteljicu. Mihaila uzima moja mama. Uz Divninu pomoć, rodila sam je. Cela je. Telo mi se smiruje i odlazim da se istuširam. Posle toga potpuno stajem na svoje noge. Jedino što osećam su ljubav i sreća. Ljubim svog anđela, plačem i grlim se sa njegovim tatom. Smejem se, raspremam krevetac. Dolazi i moja drugarica, velika ljubav i prijatelj. Grlimo se, smejemo i plačemo. Sve je savršeno. On je savršen. Grlim se sa Divnom. Ona kaže da je oduševljena sa mnom, ja se njoj beskrajno zahvaljujem. Toliko ljubavi u vazduhu. Tu noć moj Miki i ja provodimo sami, milujem ga i ljubim, pokušavam da ga utešim i ublažim relativno često, naglo cimanje i buđenje iz sna. Ponavljam mu sve one reči koje sam mu najčešće izgovarala dok je bio u mom stomaku. Čini mi se da razume. Beskrajan mir i radost u kući gde je donedavno bila samo tuga.
Od rođenja mog sina je prošlo skoro tri nedelje i sada mogu mnogo realnije da sagledam ceo taj čin. Dozvoliću sebi da sa punim pravom kažem, moj porođaj je bio težak! Zanimljiva stvar je to što uopšte ne mogu da se setim te težine. Znam samo da jeste bio težak. I to je sve. Posle sat-dva od porođaja sam bila na nogama i imala osećaj kao da je neko drugi bio u mom telu ceo taj dan. Tako se osećam i danas. Beskrajno sam zahvalna što sam imala tu sreću da rodim svoje dete na najprirodniji način. Zahvalna sam što je bez obzira na težinu porođaja i traume rađanja, odmah mogao da oseti ljubav i sigurnost. Obuzima me ogromna tuga kada pomislim na sve one male zavežljaje koji su odvojeni od svojih majki visokim belim zidovima. Izmenjena sam potpuno! Svaki delić mene je obojen nekim novim, šarenim, radosnim bojama i mogu sa sigurnošcu da kažem, sve bih opet ponovo! I samo da dodam, moj Mihailo je rođen 05. maja 2015. na Dan babica :-) Za Mati je tekst napisala: Marija – Mihailova mati
"Rezultati istraživanja više su nego poražavajući, jer pokazuju da su porodilišta postala mesta gde trudnice dolaze sa strepnjom i porađaju se u neprijatnoj atmosferi, gde im nepoznati ljudi ne objašnjavaju šta se događa, niti pomažu pri porođaju, već prate svoj plan porođaja i donose odluke umesto njih samih", izjavila je Jovana Ružičić, direktorka Centra za mame, organizacije koja je sprovela istraživanje. Neke od zabrinjavajućih brojki koje su dobijene u istraživanju govore da: - Samo 37% žena je imalo "privilegiju" da odluči kako želi da se porodi. - Iako je medicinsko osoblje u zakonskoj obavezi da pre svakog postupka i zahvata objasni sve pozitivne i negativne strane tog postupka, to je urađeno u samo 24% slučajeva. - Skoro dve trećine ispitanica (63%) je tokom porođaja bilo žedno, a petina (20%) gladno. - 65% žena nije bilo uključeno u donošenje odluka prilikom sopstvenog porođaja, a 63% žena smatra da njihovo mišljenje nije bilo uvaženo ni poštovano. - Osećaj da nemaju kontrolu nad događajima tokom svog porođaja imalo je 73% ispitanica, a skoro polovina (45%) nije se osećalo zaštićeno i sigurno, dok se skoro isto toliko žena (44%) osećalo usamljeno. - Kod velike većine žena (75%) zdravstveni radnici/ce koje su sretale tokom porođaja, nisu se predstavljali imenom, prezimenom i/ili strukom. - Kod trećine ispitanica (33%), iskustvo sa porođaja je pogoršalo generalno raspoloženje, a kod 19% i lično viđenje sebe. Iskustvo na porođaju imalo je i negativan uticaj na odnos sa partnerom kod 14% ispitanica, a na seksualni život u čak 27% slučajeva. 11% ispitanica je zbog lošeg iskustva odlučilo da nikad više ne rodi dete. - Više od polovine ispitanica nije imalo porođaj kakav su želele (56%) i očekivale (55%), ni kontrolu tokom porođaja (68%). Cilj istraživanja "Sloboda Rađanju – istraživanje o iskustvima žena na porođaju u Srbiji" Centra za mame, koje je istovremeno sprovedeno i u Makedoniji, Hrvatskoj, Federaciji BiH, Republici Srpskoj i u Crnoj Gori, jeste da se utvrdi kakva su iskustva žena na porođaju u Srbiji, ali i da se dobije detaljnija slika o uobičajenoj praksi tokom porođaja na teritorijama bivše Jugoslavije. Istraživanje je deo regionalne akcije "Sloboda Radanju" koja će u svim navedenim zemljama biti sprovedena od 1. do 8. marta, sa ciljem da skrene pažnju na prava žena na porođaju, kao i na važnost dobre komunikacije između osoblja i porodilja tokom porođaja. Centar za mame ovom akcijom započinje dug put koji za krajnji cilj ima pretvaranje porodilišta u prijatelje majki. Istraživanje je sprovedeno u periodu od 16 do 24. februara 2015. godine na osnovu anonimne ankete u elektronskoj formi i u njemu je učestvovalo 2.583 žena koje su se porodile na teritoriji Srbije. "Sama činjenica da su se žene iz svih država bivše Jugoslavije u samo nekoliko nedelja mobilizovale, organizovale i osmislile kampanju na potpuno volonterskoj osnovi, govori dovoljno o tome da tretman žena ni u jednoj od zemalja nije na zadovoljavajućem nivou i da svuda ima prostora za napredak", dodala je Jovana Ružičić. Kompletno istraživanje:
Priča rođenja moje Iris, pored toga što je priča o nežnom rođenju, takođe je usko povezana sa rođenjem njenog brata Mihajla, skoro 7 godina pre toga. To njegovo rađanje nije bilo nežno, pogotovu ne za njega, a za mene, bolna tačka koja ostaje da pulsira godinama, ostavljajući me u stanju prolongiranog šoka i žalosti. Naizgled, sve je prošlo u redu po protokolu, ali u mom srcu, porođaj sa epiduralom u bolnici, ležeći na leđima na bolničkom krevetu, napravio je ožiljak. Mnogo veći od ožiljka epiziotomije. Nije puno tome pomoglo što je doktorka bila jako prisutna, a još važnije što je moj divni muž i tada bio pored mene. Sam porođaj je bio organizovan pod uticajem straha i to onog koji traje generacijama, i prenosi se sa majke na ćerku. Postojalo je kao što to vidim kod većine mladih majki i porodilja sada, nažalost, odsustvo vere u sebe, vere u taj proces, iskonski proces rađanja. Taj proces za koji smo zapravo sve mi žene, ili bar većina, rođene! To je ono što nam je priroda podarila kao bazičnu moć, da donesemo živo i zdravo biće na ovaj svet, ali i da iskusimo ličnu transformaciju, osetimo sazrevanje svog duha, tela i uma. Porođaj gde razna uplitanja sa strane ne omogućavaju da sve teče prirodno, toj transformaciji ne omogućava da se desi, energija ostaje zatočena i pretvorena u nešto što nije. To sam saznavala godinama posle rođenja sina, i uz veliku obaveštenost, čitanje, pohađanje kursa za dule, rad sa jogom za trudnice, ali pre svega podrške svoje joga učiteljice, dule i prijateljice Mirjane Gnjatić, drugi put sam se odlučila za kućni porođaj. Ona me je inspirisala svojim zalaganjima, svojim ličnim iskustvima sa svoja dva kućna porođaja, a onda i podrškom u svakom smislu kroz celu trudnoću sa ćerkom i porođaj na kome je prisustvovala. Mnoga sam, “klinički gledano“, pravila prekršila taj dan kada mi je vodenjak pukao, 3. novembra, rano ujutru i tako je polako plodova voda oticala, i obnavljala se, beba se nežno migoljila, nijedne jedine kontrakcije, ceo celcati dan. Mirjana je došla, i provela dan sa nama, sa mojom porodicom, ali pre svega sa mnom, polako iščekivajući tu željenu prvu kontrakciju, ali ona se nije pojavila. Sve do narednog ranog jutra 4. novembra. Vera je sve vreme bila jaka. Strahu nije bilo mnogo mesta. Tokom cele trudnoće, Iris i ja smo bile duboko povezane, komunicirale smo vrlo jasno i često, i ovaj put, ona mi je jasno stavila do znanja da je sve bilo u savršenom redu. Kada smo svi zaspali vrlo kasno, u tom ipak uzbuđenju i iščekivanju, koliko god diskretno bilo, kada se sve smirilo, moja beba je polako počela da kuca na vrata spoljašnjeg sveta.
Njeno rađanje, iako za nju najnežnije što je moglo da bude a i za mene, porođaj pun podrške od svih osoba koje su bile uključene, moram priznati – nije bio ni malo lak! Naime, to je bilo najizazovnije, telesno, emotivno, duševno iskustvo u životu! To govorim, jer želim da dočaram koliko u životu nije samo važno da nas nešto “ne boli”! I potpuno se usuđujem reći, da me je jako bolelo, celo telo, i spolja i iznutra, i taj proces našeg odvajanja sam doživela, kao da se ona, tako teško “odlepljuje”, ili cepa od moje utrobe. A ipak, ne bih ga menjala, ne bih promenila, čak ni jedan tren! I takođe se usuđujem reći, to što sam uradila, je nešto na šta sam najponosnija u životu! Svi koji su bili u sklopu tog divnog čina su bili savršeni. Moj muž koji je bio moj stub, ne metaforično, već bukvalno, jer sam se sa svakom kontrakcijom kačila za njegov vrat, i sa suzama i osmehom dočekao svoju željenu devojčicu. Dula koja je sve radila što je bilo potrebno meni u svakom trenutku, brisala suze, znoj, goloj trudnici koja svaki čas ide da povraća, pritiskala satima krsta, što je pružalo olakšanje… Babica koja je došla u trenu kada su naponi postali najjači i kada smo prešle u bazen. I pomogla oko svega što je moralo da se uradi posle rađanja bebe, sa rađanjem posteljice, sa pupčanikom. Sve te važne stvari, kao i podrška danima posle. Sin koji je sve to prespavao, i time najviše pomogao meni i sebi. :)
Beba, koja je došla na dan termina, i na taj način mi dala do znanja da je ona moja najveća snaga, jer sam najviše brinula oko datuma zbog toga što je Mirjana putovala do nas! Ja kao majka koja rađa, bila sam savršena. Rodila sam svoju devojčicu u njenom toplom domu, uz podršku voljenih i dobrih ljudi. Dozvolila sam presecanje pupčanika tek posle rađanja posteljice i nisam se ni na tren odvajala od bebe, svih tih najvažnijih prvih sati njenog života. I samo da kažem da je ta reč "savršena", nekako neadekvatna, ali nisam mogla bolju da nađem. Samo da bih dočarala to koliko je taj proces tekao prirodno, iskonski i svako je imao svoju pravu ulogu, u tom trenutku, vremenu i mestu. I zato kažem da me je ćerka rodila. To iskustvo koje smo imale, ne samo da je napravilo razliku u kvalitetu našeg odnosa i nas samih, već je i otvorilo vrata evoluciji. Evoluciji porođaja u mojoj porodici. Vekovi straha i patnje mogu biti završeni. Iris će moći od početka da veruje u to da porođaj nije strašna već čudesna pojava! A nadam se da će još neka žena biti inspirisana našom pričom i povratiti veru u svoju iskonsku moć i umetnost koje se zove rađanje! Za Mati je tekst napisala: Katarina - Mihajlova i Irisina mati
Ja sam želela da porođaj bude intimna odluka mene i muža D, baš kao što je to bilo i začeće našeg sina. Bez uticaja i mišljenja drugih. Nisam želela da žurim sa tom odlukom. Istraživala sam sve moguće opcije, koje se u mom slučaju odnosile na odabir nekog od tada popularnih porodilišta i kućnog porođaja. Jedna po jedna opcija su se gasile i negde na polovini trudnoće sam shvatila da je kućni porođaj prava opcija za mene i bebu. Bez daljeg dvoumljenja i straha, jednostavno je danima sve ukazivalo da je to prava odluka! Kada sam bila sigurna, saopštila sam je i D. Ubrzo je i on prihvatio kućni porođaj kao najbolju opciju za nas. U drugoj polovini trudnoće sam se ozbiljno posvetila pripremama za porođaj. Jer, po meni, kad se porađaš prirodnim putem kod kuće, ti u potpunosti preuzimaš odgovornost za taj čin. Dule ili babice su tu samo da ti pomognu. Ali, pored te odgovornosti ti si i gospodar tog procesa. Sve je podređeno tebi i bebi, kako bi i trebalo da bude. U porodilištu je, po mom mišljenju, drugačije. Doktori i babice su u velikoj meri gospodari procesa, i trudnica se vrlo često ne pita puno. Pripreme za porođaj Pripreme su u mom slučaju podrazumevale puno toga. Poslednjih par meseci sam se gotovo svakodnevno opuštala uz relaksacione tehnike. Još od ranije sam poznavala tehnike autogenog treninga, a mesec i po dana pred porođaj sam njemu dodala i tehnike opuštanja koje sam naušila čitajući Hypnobirth. (Ova knjiga bi po meni trebalo da bude enciklopedija za svaku trudnicu, jer na veoma pitak način predstavlja trudnoću i faze porođaja, kao i relaksacione tehnike koje puno pomažu prilikom kontrakcija, ali i samog porođaja.) Tehnike meditacije meni nešto nisu bliske, pa ih nisam upražnjavala, ali sam pomenutim relaksacionim tehnikama dodala afirmacije (Biće ovo kratak i lagan kućni porođaj, koji će se završiti rođenjem psihički i fizički zdravog muškog deteta.) i vizualizacije (vizualizovala sam da mi je stomak balon koji se naduvava dok udišem i brzo brojim, i polako se izduvava dok izdišem. Nekada sam to zamenjivala vizualizovanjem svoje vagine kao cveta koji se otvara mojim disanjem.) I rezultati su brzo bili vidljivi. Nikada nisam bila toliko smirena. Nikada nisam lepše i dublje spavala. Nikada nisam brže zaspavljivala. Um mi je bio oslobođen od bilo kakvih problema. Negde u 8. mesecu počela sam svakodnevno da jedem urme (datule). D mi je tada redovno počeo masirati i međicu (perineum). To je činio gotovo svakodnevno, i zaista mogu reći da mi je generalno pružao veliku podršku u toku cele trudnoće. U devetom mesecu sam pomalo pila i čaj od lista divlje maline. Pripreme su za mene podrazumevale i puno čitanja. Pored Hypnobirth-a, pročitala sam i Inu May Gaskin, a puno toga sam saznala i na Internetu, kroz različite video snimke, sajtove i grupe. Obavili smo i razgovor sa babicom Divnom i tu razjasnili neke stvari koje su nam možda još uvek bile nejasne. Plan je bio da ona prisustvuje porođaju, pored muža, moje mame, sestre i kume. Napisala sam porođajni plan, koji sam prosledila i babici. Ideja mi je bila da sve sama odradujem, a Divna da prati i da ne ometa prirodan tok, pa da interveniše tek onda kada smatra da je neophodno. D je trebalo da bude sa mnom u bazenu, dok za majku, sestru i kumu nisam imala posebna zaduženja. Divna bi im u hodu davala zadatke. Priželjkivala sam i breastcrawl – onaj divan trenutak neposredno nakon rođenja deteta, kada beba leži na grudima majke i sama, žmurećki nađe put do dojke. Do svog prvog gutljaja, prve injekcije zdravlja. Ti prvi minuti su veoma važni. Za bebin dalji razvoj, za vezivanje bebe i majke. Toliko sam mu se radovala, da u nekim momentima bukvalno nisam mogla da dočekam da porođaj krene. Kakvi strahovi, kakva razmišljanja o bolu. To je sve prihvaćeno kao neminovno i stavljeno po strani. Snaga i moć rađanja su bili ti koji su me vukli i zauzimali najveći deo moje pažnje. Porođaj Priprema za kućni porođaj podrazumeva i prihvatanje činjenice da postoji mogućnost da se ipak ide u porodilište. To ne želiš, misli usmeravaš u suprotnom pravcu, ali želiš da pokriješ sve moguće rizike. U mom slučaju to je podrazumevalo da sam za svaki slučaj spakovala torbu za Betaniju (porodilište u Novom Sadu) i da sam sebi rekla: Daću sve od sebe da sve bude u redu i da se porodim kući. Ako ipak ne krene po planu, torba mi je spakovana i Betanija je na svega nekoliko minuta vožnje od nas. Kada su me mnogi pitali kako se ne bojim da se porađam kući, odgovor je bio upravo u prihvatanju prethodno opisanog razmišljanja.
Ono za šta se nisam pripremila je da će moj sin jako puno kasniti u odnosu na verovatni termin porođaja. Znala sam da se jako mali procenat porodi baš na dan termina, tako da sam prvih par dana kašnjenja prihvatila sa osmehom. Međutim, D je uveliko uzeo godišnji odmor, poruke su uveliko krenule da pristižu: Je l' krenuo? Je l' ima novosti? Jel osećaš nešto? I tako je kod mene krenula da raste i anksioznost. Znala sam da u Betaniji ne puštaju da čekas posle 7 dana, iako su ranije trudnice čekali i po 14 dana. I u Školici ti lepo kažu: u redu je dve nedelje pre i dve nedelje posle termina. Naročito ako je prvo dete, pa još muško. Ali, džabe! Svi oko nas su se porodili posle par dana. Ima jedna koja je čekala 6 dana. Došao je naš 6. dan i ništa. Došao je 7. dan, ja i dalje ne osećam ništa. Želimo da idemo na ultrazvuk, da proverimo da li je sve u redu sa bebom. Znam da će me terati da ostanem. Posle svih ovih priprema, jednostavno nisam računala da ću morati da ostanem u Betaniji ako je sve u redu sa bebom. Nekako i dalje verujem da mi to možemo kući odraditi. Odlazim u Betaniju i svi se naravno čude kako nisam ponela stvari da ostanem. Sa bebom je sve u redu, imam dovoljno plodove vode, ali “da li ja mogu biti toliko neodgovorna pa da rizikujem i odem kući?”. Trudim se da budem fina i govorim kako ne želim da im stvaram probleme, potpisaću šta god treba. Spominjem kako su do pre par godina i oni davali trudnicama da čeka do dve nedelje, a doktorka kaže kako su to izmišljotine i neistine (iako lično poznajem puno žena koje su se pre par godina porodile nakon više od 7 dana kašnjenja). Dolazi druga doktorka, i ona frapirana. Pa još kada sam fino zamolila da me ne pregledaju vaginalno, kako ne bi prisilno probusile vodenjak, tek onda su zabezeknute. “Ti bi još da ti mi ispunjavamo želje?! Nečuveno!” Pa da, ovo je moje telo. No, trudim se da budem izuzetno fina i uporna u tome da želim kući. Trudim se da D ne čuje te razgovore, jer je on muško i ne nosi tu bebu u sebi, te mu je teže da veruje da je kućni porođaj i dalje najbolje rešenje za nas. U međuvremenu je na hodniku čuo priču kako je neka beba jedva ostala živa jer je bila jako velika, i još par sličnih “bolničkohodničkih” priča. Kažu da naša beba ima oko 3 600kg, to im je ok. Odlazimo kući. Prolazi 8. dan – ništa. Ostalo je još malo “tamo nekih” za koje smo čuli da su se porodili ne znam koji dan posle termina. Pa da li ćemo mi biti gornja granica? Intenziviramo sve prethodno opisane metode prirodne indukcije, ubacujem i ricinusovo ulje, ulje noćurka. Šetam svaki dan po nekoliko sati, idemo na Frušku goru, duplo više radim relakasacione tehnike. Na žalost, pored svega toga se i polako udaljavam od svog porođaja. Nije se kod mene rodio nikakav strah, već osećaj da se nikada neću poroditi. Ni kući, ni u Betaniji. Svako jutro sam se budila plačući. Plačem jer nema kontrakcija, jer me ništa ne boli – e to je jedinstvena takva prilika u životu. Mali jednostavno nije želeo napolje! Devetog dana idemo opet u Betaniju. I dalje je sve u redu sa bebom, i dalje nisam ni malo krenula da se otvaram. Tretman i zabezeknutost osoblja isti. Ja skupljam hrabrost i opet potpisujem da na svoju odgovornost odlazim. Muž i ja pravimo okviran plan da ćemo čekati do sutradan, pa ćemo videti. Trudi se da bude hrabar zbog mene, ali osećam da bi on najradije da možda tog trenutka već krenemo u Betaniju. Tog devetog dana sam na svakih sat vremena uzimala i neki homeopatski lek. Uveče smo šetali i od stresa već ćutali, kada sam osetila prvu kontrakciju. Nisam želela ništa da kažem mužu, jer sam od silnih lažnih kontrakcija i izgubila veru da ću doživeti ono “znaćeš da je to to, kad krenu kontrakcije”. Nakon 45 min isti osećaj. Definitvno sam znala da je to to! Kad smo stigli kući krenule su da se javljaju već na nekih 10–15 minuta i tada sam mu i rekla. On je tad rekao da se sad već boji da ostanemo kući i tražio da idemo u Betaniju. Ja sam i dalje bila uporna, jer je sve krenulo prirodnim tokom. I dalje verujem da ćemo uspeti sve da odradimo kući, kako smo i priželjkivali. Kažem mu da je možda bolje da ide kod svojih, jer mi sa strahom nikako neće pomoći pri porođaju. On ne želi, jer će se osećati kao da me je ostavio na cedilu. (Kasnije se ispostavilo da je možda ipak bilo bolje da nije bio prisutan, jer od svih kontrakcija i napona kasnije, ja sam stalno gledala da slučajno nije i on prisutan u prostoriji, jer znam da mu neće prijati da sve gleda, sada kada se ipak uplašio kućnog porođaja, nakon toliko “kašnjenja”). U jednom momentu on dobija napad alergije koja ga je tih dana mučila i odlazi u hitnu pomoć. Ja ostajem sama u stanu, sa kontrakcijama na već 10 minuta i manje. Divna je na putu. Polako mi je pristigla mama, dok sam punila kadu da legnem u nju. U tom trenutku sam imala potrebu za tim. Odlučujem da ne javljam kumi, je imam osećaj da će se samo uplašiti ako se nešto iskomplikuje, obzirom da još nije rađala. Mama javlja sestri.
Međutim, onda je usledila faza tranzicije. To je ono kada beba treba da se spusti, pa da je potom rodimo. To je faza koja je najteža i u njoj se dešava da žene pomisle ono “joj, ja ne mogu više. Hoću nazad”. Dobro je što ona u proseku traje oko pola sata. Na žalost, meni je trajala oko 5-6h! I pomešala se sa narednom fazom, fazom guranja. Naponi koji su se javljali na 5 minuta, često su bili pomešani sa kontrakcijama. Divna je kod svakog drugog napona ugledala bebinu glavu i govorila je “kod sledećeg ćes ga izbaciti”, kad ono – sin se povukao nazad. Razoćarenje! Idemo iz početka! Sećam se da sam pokušavala sve što mi je padalo na pamet: vizualizovala kako se spušta, kako su mi tkiva mekana i ružičasta i puštaju bebu da prođe, pričala sam sa bebom, ponavljala afirmacije da “mi to možemo zajedno”. Ali, sin jednostavno nije želeo napolje! Divna mi je govorila da spavam između napona, da čuvam snagu. Nisam nekako uspevala, jer su se naponi smenjivali na 5 minuta. Svom snagom sam pokušavala da ga spustim, ali se nekako stalno vraćao. Osvanuo je uveliko novi dan, bilo je već nekih 8-9 ujutro. Divnu sam pitala da li postoji još nešto što mogu da uradim. Bila sam uporna. Rekla je da nastavim da radim sve to što sam radila. Kasnije je rekla i da skoro nije upoznala toliko jaku i hrabru ženu, koja je toliko uporna. No, i beba i ja smo polako počeli da se umaramo. Svaka žena koja je stigla do tih napona, znaće o čemu pričam. Obzirom da mi vodenjak nije skroz pukao, Divna je predložila da mi ga probuši, jer nekad i to zna da pomogne da se beba spusti. Nakon što je to uradila, primetila je i da su bebini otkucaji srca postali malo slabiji. Pretpostavila je da je to zbog toga što se umorila, ali nije htela da rizikuje, pa je predložila da ipak odemo u Betaniju. Naravno, pristala sam!
Od probušenog vodenjaka, meni se beba već i spustila. Ja toga nisam bila svesna, ali sam majčinski osetila i nesvesno držala ruku između nogu, da mi beba ne bi ispala. To mi je kasnije rekla Divna, dok me je mazila u kolima, a posle pratila u Betaniju. Kada smo stigli, trčala sam hodnikom, i držeći ruku između nogu vikala: Požuriteeee, porađam se, porađam se! Otišli smo u prijemnu ordinaciju, stavljaju me na sto. Ja i dalje vičem da se porađam, oni verovatno misle “još jedna majka u panici”. Dolazi doktor, počinje da me pita za podatke. Opet im vičem “porađam seee” i vidim da se dve sestre nešto domunđavaju. Verovatno su već videle bebinu glavu, jer kad se doktor okrenuo i on video, samo je rekao: “Dobro, podatke ćemo posle uzeti. Idemo u porođajnu salu!”. Nekako sam izdržala put do sprata sa porođajnom salom i od momenta prelaska na porođajni sto pa do samog porođaja prošlo je svega 4 minute! Babica me je bukvalno molila da se ne napinjem, da bi ona stigla da pripremi svu aparaturu. Ispostavilo se da su tada tu bili prisutni i specijalizanti, pa je verovatno zbog njih odradila sve po protokolu: indukcija, infuzija, epiziotomija. Ako su indukcija i epiziotomija potrebni kod porođaja gde bebina glava uveliko viri, onda stvarno ne znam gde nisu!? No, nema veze! Taj osećaj kada je beba došla na ovaj svet, tih nekoliko sekundi naleta adrenalina ću zaista zauvek pamtiti. Zbog njih poželiš sve opet na isti način, jer priroda je to tako udesila! *** Sada je prošlo već nekoliko meseci od porođaja. Mnogi ljudi su sve moje tadašnje postupke i odluke nazvali neodgovornim, neki pak misle da je to bila stvar hrabrosti. Ne želim da se bavim time šta je od ta dva, ali jedno je sigurno – ja bih opet sve isto uradila! Mislim da sam svoju bebu spasila carskog reza, vakuuma ili forcepsa, jer ne postoji bolnica kod nas u kojoj bi pustili porodilju da skroz otvorena leži satima na krevetu. Takođe verujem da bi svaka porodilja u trenucima kontrakcija i napona želela da kao ja ima priliku da bude u pozi u kojoj želi, u svom stanu, dok je majka i sestra miluju, a ona zariva nokte u babicu kako bi olaksala vrisak u vrhuncu bolova. To je bila moja priča. Priča u kojoj smo beba i ja bili glavni akteri, u kojoj su se slušale naše potrebe. Nismo bili požurivani, veštački indukovani, primoravani da radimo ono što nam ne prija. Priroda je na kraju uspela da odradi svoje. Baš onako kako treba da bude! Za Mati je tekst napisala: Aleksandra – Mateova mati
Neke se stvari u životu slože lepo kao mozaik. Sama sam višestruki primer kako ti se prave stvari dese ne onda kad ih želiš, nego tek onda kada si spreman za njih. Negde u oktobru 2013. sasvim slučajno sam na internetu naletela na video ”Rađanje porodice” – kućni porođaj Danijele iz Novog Sada. Bila sam potpuno zatečena – nisam znala da je tako nešto uopšte moguće u Srbiji. Taj video je bio za mene otkrovenje, ali i prekretnica; baš me je uzdrmao i usadio mi ideju. Dotad sam bila ubeđena da ću jednog dana skoro pa umreti na porođaju (pošto je moja mama imala dva izuzetno teška porođaja, bila sam ubeđena da ću i ja tako jednog dana). Međutim, pomenem mužu ideju šta bi bilo, kad bi bilo, da se jednog dana, kada budem bila trudna, porodim kod kuće – jednostavno, delovalo mi je prirodnije, manje nasilno za ženu, a i gravitacija bi odradila svoje (nekako mi je delovalo neprirodno da se očekuje od žene koja je u horizontali da lako istisne bebu tokom porođaja). Na moje iznenađenje, moj muž je veoma pozitivno odreagovao i rekao zašto da ne. Hm… Januar 2014. – kao svaki štreber raspitujem se za babicu Divnu, kontaktiram je i odlazim na konsultacije kod nje. Htela sam da saznam malo detaljnije o kućnom porođaju. Nasmejano Divnino lice i pitanje: ”Kolika je trudnoća?” i moj odgovor: ”Pa... ja nisam trudna... još”. Ja sam u njenom višedecenijskom iskustvu kućnih porođaja bila prva koja nije bila trudna, a došla je da se raspita o kućnom porođaju. Lepo smo se ispričale i rastale se uz obećanje da se čujemo kada budem imala lepe vesti. I gle čuda: već u martu 2014. saznajemo lepu vest da početkom novembra postajemo mama i tata. Javljam Divni da nas ima u planu za početak novembra. Imala sam divnu trudnoću i bila veoma aktivna trudnica – radila do šestog meseca i vozila svaki dan po 160km, išla na pilates do samog porođaja, išla na more potpuno opušteno. Trudnoća je prirodno stanje, a ne bolest, kako mnogi doktori vole da je kategorišu i svim silama se trude da zaplaše buduće mame. Sve ide iz glave i to je živa istina. Ja sam bila ubeđena da će sve biti kako treba. Negde u šestom mesecu sam saznala da je beba karlično okrenuta. Znala sam da je moguće da se takav porođaj izvede i kod kuće, ali sam pomislila da bi bilo bolje da se beba okrene kako treba da bi nam bilo za nijansu lakše. Malo sam meditirala, dosta šetala, pričala sa bebom u stomaku i negde pred ulazak u deveti mesec na UZ smo saznali da se beba okrenula tako da glavica prednjači. Sve se može kad se hoće! Dotad sam već iščitala sve što sam mogla o kućnom porođaju (Ina May Gaskin, Leboaje…), iskustva sa Divninog sajta, o prirodnom roditeljstvu, bespelenaštvu, uvežbala sve tipove disanja itd. Muž se šalio kako ja imam projekat zvani beba. Ma samo sam temeljno pristupila svemu. Oktobar 2014: Polako je tekao deveti mesec trudnoće. Nekako sam imala osećaj da ću se poroditi malo ranije nego što je bio termin (10. 11. je bio termin). Te subote sam kao i uvek otišla na pilates. Jedna od vežbačica se našalila da ću ja pravo sa treninga otići na porođaj. Tako nekako je i bilo Nešto posle ponoći 26. 10. imala sam prskanje vodenjaka i pojavio se tzv. čep – znači, možemo da očekujemo porođaj. Međutim, prve kontrakcije su se pojavile tek u nedelju uveče i to na sat vremena. Sa Divnom smo bili u kontaktu sve vreme. U ponedeljak su kontrakcije polako postale učestalije, na sat vremena, 45 min, pola sata, 20 min…. Onda smo se čuli sa Divnom i dogovorili da je vreme da i ona dođe kod nas i pomogne nam da dočekamo našu bebu. Tu noć su Divna i moj muž prespavali, a ja sam kao i svaki vredan đak disala kad se pojavi kontrakcija, malo dremala i tako smo dočekali utorak ujutru. Divna me pregleda u 6h, kaže dilatacija 6 prstiju. Kontrakcije su postajale ulestalije i već oko 10h sam bila otvorena 9 prstiju. Punimo bazen i ulazim unutra. Sticajem okolnosti, mom porođaju je prisustvovala i sestra mog muža koja se nam je mnogo pomogla. Divan je osećaj kad uronite u toplu vodu, kad se mišići opuste i sve ide svojim tokom. Bebac je sve vreme bio aktivan, osećala sam njegove pokrete tokom celog porođaja što je bilo divno, kao da mi je i on na svoj način govorio da je tu i da je i on aktivan učesnik ovog rađanja Tokom porođaja nisam jela, ali sam pila vodu i to mi je mnogo značilo da povratim snagu između kontrakcija, a kasnije i napona. Sećam se da sam u jednom trenutku pomislila na sve one žene kojima u porodilištima ne daju ni kap vode tokom porođaja, a taj gutljaj vode toliko znači tada – da prikupite snagu, da se okrepite. Znam da sam pomislila kako sam srećna što sam izabrala da se porodim kod kuće. Sve vreme je u pozadini išla opuštajuća muzika, niko me nije forsirao, niko nije urlao na mene da guram, niko me nije vređao. Naprotiv, na muža sam se naslanjala tokom napona, zaova mi je dodavala vodu kad bih zatražila, Divna je pratila da sve protiče kako treba i bila divna podrška… Ma bilo je divno iskustvo. Menjala sam položaje, klečala, čučala, ležala… kako mi je kad odgovaralo. Konačno, negde oko 16h tog sunčanog 28. oktobra rodili smo se: rodio se Janko, rodila se i Bilja kao mama, Marko kao tata – porodica. Taj osećaj kad je isplivao i kad mi ga je Divna stavila na grudi je nešto najlepše što ću pamtiti. Osećanja se pomešaju, pa plačete i smejete se u isto vreme dok gledate tu mrvicu kako gleda po prvi put ovaj svet na koji je došao… neopisivo i neprenosivo u reči. Mora da se iskusi da bi se shvatilo. A taj osećaj ponosa što sam se porodila onako kako smo zamislili – ih, ja sam lav u horoskopu, pa volim da me hvale, a i malo da se hvalim (ne zamerite). Bila sam ponosna na sebe, na svog muža koji mi je bio prava podrška tokom porođaja, na divnu Divnu koju je život naneo na moj put onda kad sam bila spremna za nju, na svog bebca koji je bio savršen tokom porođaja – sve smo to postigli zajedno, prava sinergija.
Sećam se da su neke moje drugarice i poznanice koje su znale da planiram da se porodim kod kuće rekle da sam mnogo hrabra što sam se odlučila na takav korak. Nije u pitanju nikakva hrabrost. Da, znala sam da će me malo boleti, znala sam da će možda dugo trajati, ali sam rešila da svoj porođaj uzmem u svoje ruke, da JA budem ta koja će se poroditi, da ne dozvolim da me drugi porađaju. Bila sam opuštena, poštovana na svom porođaju, potpuno svesna svega što se događa, jer sam ja tako rešila i ono što sam doživela tokom porođaja je bilo neponovljivo iskustvo, bez indukcije, epiziotomije, vike, dreke, stresa – sve se može kad se hoće. I, DA, kada i druga beba bude bila u planu, opet ćemo isto – ko jednom iskusi čari kućnog porođaja, nikad ga ne menja za bolnicu. P.S. Podržavam da svaka žena treba da se porodi onako kako ona smatra da je najbezbednije i najsigurnije za nju, bilo da je to carski rez, epidural, bolnica… Da sam kojim slučajem imala rizičnu trudnoću i ja bih morala u bolnicu, naravno. Sve prethodno napisano nema nameru da omalovaži sve mame koje su se porodile na konvencionalan način. Ovo sam i rešila da podelim javno da vidite da može i drugačije. I da može da bude divno iskustvo – i da zavisi od vas. Za Mati je tekst napisala: Biljana – Jankova mati
Naime, nakon što su u Engleskoj podneli zahtev za izdavanjem dokumenta, po zakonu na pravo informacija englesko Ministarstvo zdravlja bilo je prisiljeno da izda poverljive dokumente iz kojih proizlaze detalji izvornog odobrenja ove vakcine iz 1980. godine. Ti dokumenti pokazali su da široko rasprostranjena vakcina jednog od najvećih proizvođača vakcina u svetu, kompanije GlaxoSmith Kline koja je proizvela spornu MMR vakcinu uzrokuje nuspojave poput encefalitisa (upale mozga) i autizma, a što je najbolje od svega iz dokumenta se jasno vidi da je proizvodač o tome jasno obavešten još davnih godina. Zabrinuti da britanska Vlast namerno zadržava informacije daleko od očiju javnosti o MMR vakcini, FIOA (Freedom of Information Act) podneo je zahtev za ovim dokumentima. A učinili su to jer je uočeno da ogroman broj vakcinisane dece sve više oboljeva od crevnih oboljenja, bolesti mozga i autizma koji se od pre povezuju s ovim vakcinama. Na žalost, njihov zahtev bio je u potpunosti opravdan jer dokumenti jasno pokazuju da vakcine uzrokuje autizam. "Kada su se dogodili slučajevi teške upale mozga, autizma i drugih nuspojava, Ministarstvo zdravlja je platilo odštetu", priznala je Tina Cheatham, savetnica administratora "Usluge zdravstvene uprave" američkog Ministarstva zdravstva i socijalne nege (HHS, Department of Health and Human Services), novinarki Sharyl Attkisson s CBS News-a. "Encefalopatija izaziva autistične napade i autistično ponašanje kod dece, ali i izaziva sve druge bolesti koje su s autizmom povezane". Ovo priznanje je priznanje od neverovatne i izuzetne važnosti za sve roditelje koji u ovom trenutku ne mogu odlučiti da li će vakcinisati svoje dete ili ne, jer encefalopatija odnosno naziv za oboljenje mozga uzrokuje autizam i vrlo je česta nuspojava ove vakcine - što se navodi u poverljivim dokumentima koji su nakon 20 godina izašli na svetlo dana. Farmaceutska kompanija GlaxoSmithKline, britanska vlada, kao i sve druge vlade sveta, ali i drugi saučesnici u ovom zločinu skrivali su ove dokumente čak i onda kada je Dr. Andrew Wakefield izneo u javnost stravične brojke koje su dokazale uzročno-posledičnu vezu MMR vakcina s autizmom. Takvo ponašanje jasno dokazuje planski namešteno trovanje i razboljevanje čovečanstva koje provode farmaceutske industrije u dogovoru sa svetskom vladom. Ako čitamo između redova možemo videti kako su zdravstvene vlasti indirektno priznale ovo zastrašujuće saznanje kada su naveli još 1950. da rubeola (koja je jedan od sastojaka ovih vakcina) uzrokuje autizam. Čak je i CDS Centar za prevenciju i kontrolu bolesti to javno priznao kao i Nacionalni centar za imunizaciju. Tu je i farmaceutska kompanija Merck & Co priznala da vakcine uzrokuju autizam. „Rubeola (kongenitalni sindrom rubeole), jedan je od retko dokazanih uzročnika autizma", rekao je dr. Walter A. Orenstein – bivši pomoćnik glavnog hirurga i direktora Programa nacionalne imunizacije u 2002. godini – u pismu britanskom glavnom medicinskom službeniku, vrhovnom voditelju Odela za zdravstvo: „Virus rubeole je jedan od retkih poznatih uzroka autizma", izjavio je CDC na svojim web stranicama pod ‚FAQ' (frequently asked questions, često postavljana pitanja) o MMR vakcinama i autizmu. Dr. Julie Gerberding, koja trenutno vodi odeljenje za vakcinaciju u Mercku, priznala je da je dokazano, da se može nakon vakcinisanja razviti autizam. Najmanje 20 posto slučajeva autizma izazvanih vakcinacijom, povezani su s mitohondrijskom disfunkcijom itd., uprkos ovim priznanjima javnost nije otvorila oči i svoju decu bez razmišljanja predaju u ruke ovih zastrašujućih eugeničara. Zanimljivo je kako su ovu vest proširili mnogi alternativni mediji, ali mainstream mediji celog sveta uključujući i medije i dalje ignorišu ovu veliku medicinsku zaveru koja razotkriva mnogo toga. Dokazano je da se raznim medicinskim studijama manipuliše na korist farmaceutskih lobija, ali ne i čoveka, i to nikome nije zanimljivo? Ne bismo rekli, jer to je apsolutan dokaz da mainstream medije plaćaju farmaceutski lobiji koji ne dopuštaju da ovakve stvari obiđu svet. I Vlada SAD-a, naravno, odobrava zataškavanje podataka o povezanosti vakcina i autizma, a kada je potrebno smiriti roditelje koji imaju dokaze da im je dete obolelo od posledica vakcinisanja, oni jednostavno isplate veliku odštetu onima koji su uporni u razotkrivanju. Takvih ljudi nema puno, jer borba malog čoveka i vlasti te farmacije teška je i mukotrpna, jer vam niko nikada, pa ni lekari, neće priznati da su vakcine povezane s autizmom, a kamoli s nekom drugom bolesti, iako se autizam kao bolest zadnjh 20 godina toliko brzo širi da sada od njega boluju milioni dece. Moramo napomenuti kako je Vlada SAD-a još 2011. donela zakon koji štiti farmaceute od bilo kakve tužbe jer oni ne prihvataju odgovornost za negativne posledice žive i drugih po čoveka smrtnih supstanci koje stavljaju u vakcine. Nije normalno to da, uprkos ovim podatcima, roditelji ne smeju odbiti vakcinisanje za svoje dete, ali i to da se prilikom svakog vakcinisanja krše Ustavom odredena ljudska prava. Jer niko, niti lekari, niti farmaceuti, nikad vas neće upozoriti na moguće nuspojave koje su toliko česte da premašuju sve granice, ali i nikada niko neće prihvatiti odgovornost u čemu imaju potporu svih, a ponajviše svetske globalne političke klike koja je ovaj način eugenike čovečanstva i osmislila kako bi se najeftinijim putem rešila viška čovečanstva!
Ultrazvuk može naškoditi nerođenoj bebi Još od 90-ih godina 20. veka, kada su američki istraživači pokazali da ultrazvučno zagrejavanje tkiva može da uzrokuje krvarenje u crevima kod miševa, operateri ultrazvuka podešavaju snagu aparata da bi smanjili to zagrevanje. Poslednje otkriće grupe naučnika na univerzitetu „College Dublin“ otkrilo je da ultrazvuk stvara promene u ćelijama. Patrik Benan koji je vodio to istraživanje kaže: „Dugo se pretpostavljalo da ultrazvuk nema uticaj na ćelije. Ali mi sada imamo osnovu da tu pretpostvku stavimo pod pitanje.“
„Bilo bi svakako mudro da izbegnete sve rutinske i potpuno nepotrebne ultrazvučne preglede fetusa. Izgleda da ima više nego dovoljno dokaza koji upozoravaju na ovaj savet. Komplikacije u trudnoći su druga stvar i osoba bi individualno trebala da odmeri sve činjenice kad odlučuje o odnosu prednosti i rizika.“ (New Scientist Issue 1476; Thursday, 10 June, 1999.) Gore navedeno istraživanje, koje dokazuje štetan uticaj ultrazvuka na ćelije njihovim zagrevanjem, nije prvo na tu temu. Naime, savesni naučnici pokušali su da upozore javnost na opasnosti od zagrevanja dečijeg mozga kao posledice ultrazvučnog pregleda. Zbog toga što je glava u obliku kugle (lopte), radijacija je povećana, što može da dovede do toga da delovi mozga postaju osetljiviji na jako visoki intenzitet. (ref.“A Prudent Approach to Ultrasound Imaging of the Fetus and Newborn“; J.W.Kenneth, M.D.Taylor; Dec 1990.) Dr. Tejlor, profesor dijagnostičke radiologije i šef odela za ultrazvuk na Jelj (Yale) univerzitetu medicinske škole New Haven, Konektikat, izjavljuje u gore navedenom članku: „Ne bi dopustio nikome da se približi glavi mog nerođenog deteta sa ultrazvučnom sondom, ukoliko ne bih tačno znao kako bi to na njega moglo da utiče.“ Koliko roditelja može da učini ovakav izbor u vezi sa ovom stvari? Kašnjenje govora kod dece - uzrok ultrazvuk? Kašnjenje govora nije patološki ili organski sindrom, već razvojno definisan kao kompleksni sindrom. Lekari su primetili povećanje slučajeva odgođenog govora kod dece. Rađeno je istraživanje na 72 deteta u dobi 2-8 godina starosti kod kojih je prisutno kašnjenje govora iz nepoznatih razloga. Deci je bila ocenjivana (merena) artikulacija, razumevanje jezika, jezična produkcija, polulingvističke veštine i verbalna memorija. Kad se proverilo njihovo izlaganje ultrazvuku u trudnoći, deca kod kojih je bilo prisutno kašnjenje govora, imala su dvaput veće izlaganje ultrazvuku od dece iz kontrolne grupe. Autori veruju da je zakasneli govor osetljiv pokazatelj koji reflektuje loše uslove za razvoj. Ako ultrazvuk može biti uzrok zaostajanja u rastu i razvoju ploda (IUGR), tada postoji opravdana zabrinutost autora zbog upotrebe rutinskog ultrazvuka pa se zalažu protiv njegove rutinske upotrebe. (Campbel, elford, Brant; „Case-controlled Study of Prenatal Ultrasound Expousure in Children with Delayed Speech“; Canadian Medical Association Journal, 149(10), 1435-1440; 1993.) Koji su slučajevi nepotrebnog izlaganja? Običan ultrazvuk, 3D, video-ultrazvuk i doppler koriste visoku frekvenciju zvučnih talasa da bi proizveli sliku bebe na ekranu ili da bi povećali srčane otkucaje kako bi se mogli lakše da se čuju. Nijedno istraživanje ne ide u korist sigurnosti ovih uređaja. Američki lekarski savez (American medical Association) zalaže se protiv nepotrebnog izlaganja. „Nepotrebno izlaganje“ uključuje upotrebu UZV kako bi se: – utvrdio pol deteta
Saglasno sa Svetskom zdravstvenom organizacijom (SZO/WHO) i Ministarstvom zdravlja i ljudskih resursa SAD-a, stoji tvrdnja: „Ako nema opšteg saznanja o prednostima ultrazvučnog monitoringa, onda nema ni razloga zbog kojega bi se trudnice izložile povećanom riziku i novčanom trošku. Pitanje prednosti još nije razjašnjeno… Potencijalna opasnost od kasnijih uticaja i posledica virtualno se ignoriše i zanemaruje.“ (Diagnostic ultrasound in Pregnancy :WHO View on Routine Screening, Lancet 2, p.361.) Drugim rečima, ultrazvučna tehnologija nosi potencijalni rizik koji još nije potpuno vrednovan, a uprkos tome lekari govore ženama kako ne postoji nikakav rizik! Napraviti ultrazvuk nije preduslov za zdravu trudnoću. „Dete vam je premalo, slabo napreduje“ Ukoliko lekari nastave u svojim pokušajima da pomoću ultrazvuka otkriju intrauterino zaostajanje u rastu (IUGR), rezultat će biti samo visoki lažno-pozitivni nalaz. Istraživanja pokazuju da je i u idealnim okolnostima, koja ne postoje u većini slučajeva, verovatnije da će se više od polovine slučajeva pozitivnih IUGR-a kod rutinskih ispitivanja ultrazvukom ponoviti. Nalaz je lažan, a trudnoća u stvari sasvim normalna. Posledice ovoga su velike! Podstiču anksioznost kod žena i povećavaju mogućnost za dalje nepotrebne intervencije.
Postoji još jedan problem vezan za rutinske preglede ultrazvukom u svrhu otkrivanja intrauterinog zaostajanja u rastu i razvoju (IUGR). Jedno od glavnih načela takvih pregleda jeste da se oni izvode samo u slučajevima kada se nešto može preduzeti. U ovom slučaju ne postoji nikakvo posebno lečenje ili tretiranje IUGR-a, nema načina da se uspori ili zaustavi proces «presporog» rasta fetusa i da se vrati u normalu. Zato, teško je zamisliti kako ultrazvučni pregled u svrhu utvrđivanja IUGR-a može uopšte bilo kako da utiče na krajnji ishod trudnoće. Ostaje jedino zaključak da na IUGR možemo preventivno delovati samo u malom broju slučajeva podsticanjem socijalne intervencije – ishranom i programima za odvikavanje od zavisnosti. Velika je greška u postavljanju njegove dijagnoze i ne možemo ga nikako lečiti. Obzirom na realnu situaciju, danas ne postoji nikakvo opravdanje za izvođenje rutinskog ultrazvuka tokom trudnoće da bi „gospodarili“ IUGR-om. Njegova upotreba trebala bi da bude ograničena samo na specifične, dobro definisane situacije. Sigurnost ultrazvuka Sa obzirom na naučna istraživanja u vezi sa sigurnošću ultrazvuka, u britanskom medicinskom časopisu „Lancet“ piše: „Nisu napravljena nikakva kontrolna ispitivanja adekvatne veličine (opsežnosti) koja bi proverila postoje li štetni uticaji na rast i razvoj dece izloženih ultrazvuku „in utero„. Zaista, neophodna istraživanja koja bi potvrdila sigurnost možda nikad neće biti napravljena zbog nedostatka interesa u takvom ispitivanju.“ („Diagnostic Ultrasound in Pregnancy“, Lancet; 28 Jul 1984, pp.201-202.) Pitanje sigurnosti postalo je još komplikovanije zbog problema uslova izlaganja prilikom ultrazvučnog pregleda. Svi biološki efekti koji bi se mogli desiti kao rezultat ultrazvuka ovisili bi o količini talasa koje primaju fetus i žena. Međutim, ne postoje nacionalni ili internacionalni standardi za izlazne karakteristike (jačinu i frekvenciju) ultrazvučne opreme. Posledica je zastrašujuća situacija opisana u komentaru u britanskom časopisu za akušerstvo i ginekologiju, u kojem se kaže da izlazna snaga aparata doseže od izuzetno niske do izuzetno visoke, sa istim pratećim delovanjima. U komentaru piše: „Ako su se aparati najniže snage pokazali dijagnostički adekvatni, kako se onda može opravdati izlaganje pacijenata 5000 puta većoj dozi?“ (Effective Care in Pregnancy and Childbirth; Oxford, England: Oxford University Press, 1991., p.435.Ibd.,p.424.) Ovo zahteva odluku i glavnih državnih tela da se na proizvedenu opremu moraju istaknuti karakteristike izlaznih (emitovanih) podataka. Koliko se zasad zna, ovo još uvek nije učinjeno ni u jednoj državi. Danska, Švedska i Velika Britanija donele su zaključke protiv rutinskog ultrazvuka. Svetska zdravstvena organizacija je takođe pokušala da stimuliše države da razviju opreznost i razboritost u pogledu ovog pitanja. Naučna istraživanja o rutinskom ultrazvuku Tokom 80-ih i početkom 90-ih jedan broj lekara i ginekologa postavljao je pitanje o delotvornosti i sigurnosti fetalnog skeniranja. Njihov glas upozorenja, koliko god su pokušavali, bio je kao plač u pustinji. Zatim su, krajem 1993. godine, obavljena dva značajna istraživanja! Prvo veliko istraživanje delotvornosti rutinskog prenatalnog ultrazvuka obuhvatilo je više od 15 000 trudnica koje su pregledane dvaput – između 15. i 22. nedelje, 31. i 35. nedelje ili samo zbog medicinske indikacije. Rezultati su pokazali da je prosečni broj ultrazvuka u ultrazvučnoj grupi iznosio 2.2, a u kontrolnoj grupi (samo s indikacijama) iznosio 0.6 ultrazvučnih pregleda. Postotak negativnog ishoda (fetalna smrt, neonatalna smrt, intrauterina smrt), kao i postotak prevremenih poroda i podela porođajne težine bio je potpuno isti za obe grupe. U dodatku stoje reči autora: „Ultrazvučno otkrivanje kongenitalnih (urođenih) abnormalnosti nema nikakav uticaj na perinatalni ishod.“ Napokon imamo potvrđeno kliničko ispitivanje dostatne veličine kojim možemo zaključiti da rutinski ultrazvuk nema kliničke vrednosti. (B.G.Ewigman, J.P.Crane, D.Frederick, F.D.Frigoletto, M.L.LeFevre, R.P.Bain, D.McNellis & Radius study group; „Effect of Prenatal Ustrasound Screening on Perinatal Outcome“, New England Journal of Medicine 329, no.12 (1993.), pp. 821-827.)
Potpuno je ironično to što ultrazvuk zapravo dovodi do tog stanja, zaostajanja u intrauterinom rastu i razvoju (IUGR), a toliko se dugo tvrdilo da je upravo ultrazvuk koristan u njegovom otkrivanju. Izvor: Roda
Više puta sam čula da porođaj može imati lekovito dejstvo, nisam baš razumela šta to konkretno znači sve dok mene nije pogodila ta lekovita sila. Rođenje naše ćerke Manke veoma je pozitivno delovalo na mene. Prošlo je više od pola godine nakon što se javilo prvo loše osećanje. Nisam imala hrabrosti da odem kod ginekologa na pregled. I nakon godinu dana imala sam strah od pregleda. I znala sam da ako opet zatrudnim, drugačije želim da se porodim. Nisam želela, da me dežurne babice nasilno pregledaju, nisam želela da me iko požuruje, da mi prete infuzijama i rokovima, da mi diktiraju, kada i na koji način da na svet donesem svoju bebu. Kada sam saznala da je na putu Mankina sestra, mada sam imala dobrog ginekologa, potražila sam lekara za kojeg sam čula da ima potpuno drugačiji pristup (toliko sam želela da rodim na jedan drugi način). Posetila sam ga lično. Bila sam zadovoljna. Podelila sam sa njim svoje strahove i on mi je preporučio da uspostavim kontakt sa jednom od nezavisnih babica, koje idu u tu bolnicu da prate porođaje. Tako sam mogla biti sigurna u to da me neće pregledati neko nepoznat, čak ni na prijemu. To sam učinila i vredno sam odlazila na susrete sa babicom i na preglede kod izabranog lekara. Prolazilo je vreme. Negde u trećem periodu trudnoće sve sam više razmišljala o porođaju kod kuće. Pomalo se poljuljalo poverenje u odabranog lekara, a verovatno sam u dubini duše želela da se porodim kod kuće, samo nisam imala dovoljno hrabrosti. Kasnije se ispostavilo da za to nije potrebna hrabrost. U decembru, nažalost, nismo mogli da odemo na informativni nedeljni razgovor, u januaru je bio baš Božić sa roditeljima, tako je ostala februarska nedelja. Bila sam trudna u 36. nedelji. Informativna nedelja, mi je dala mnogo korisnih informacija i duševno me je pokrenula da krenem novim putem, po mom mišljenju ka boljem rešenju. Smatrali smo da nećemo moći svaki dan da prisustvujemo razgovorima, ali susret u sredu ostavio je na naš takav utisak da smo na kraju dolazili svaki dan. Sa Agikom, babicom, sam sklopila dogovor da ako se sve bude dobro odvijalo, porođaj obavimo kod kuće. Došlo je vreme da kažem izabranom lekaru i babici. Nisam htela da budem tajanstvena, bila sam iskrena, jer sam smatrala da je to ispravno. Oboje su pozitivno odreagovali na moju odluku (mada još nije bila konačna, ali je ipak značilo da ako ostanem kod kuće, njih neću zvati). Na sledećem pregledu moj lekar izrazio je zabrinutost zbog manjka plodove vode, veličine bebe i starosti posteljice. Predlagao je da, ukoliko situacija ostane ista, stimulišemo porođaj. Osim toga izustio je i takve rečenice, koje jedna trudna žena u 38. nedelji nedelji nerado čuje i nije joj prijatno, poput onih da je rizik prevelik i da ne bi valjalo čekati. Sve to nije napisao na papir, tako da je dijagnoza bila sumnjiva. Zato smo pitali u jednoj privatnoj klinici, gde smo pogledali bebu, posteljicu i količinu plodove vode. Sve je bilo savršeno i lekar na ultrazvuku je dodao da ne dozvolimo pokretanje, jer joj ne fali ništa. S osmehom od uha do uha napustili smo kliniku i u sebi se oprostili od izabranog lekara. Ne mogu reći da je strah potpuno nestao, ali sam postala sigurna u to na koji način želim da se porodim. Nisam htela da provedem tri dana u bolnici, nije mi se dopadalo da me pregledaju dežurni lekari, nisam htela da me požuruju itd. Počelo se podrazumevati da je zbog naše bebe najvažnije da nas niko ne uznemirava. Bojala sam se da li ću umeti da rodim svoju bebu. I pored toga što sam već jednom rodila, strah je postojao. Kasnije se ispostavilo da je moj strah bio opravdan. Mankino rođenje bilo je pod nadzorom lekara, ne praćeni porođaj, tako da nisam imala prilike da iskusim blagodet rađanja na pravi način. Verovala sam da je nadzor lekara neophodan. Neću se udubljivati u detalje, kakvog prijema smo bili svedoci u bolnici, kada smo otišli da razgovaramo o tome ako slučajno ipak budemo morali u bolnicu, gde tačno treba da odemo i gde treba da zazvonimo. Kako nam je lekar kojeg smo tamo zatekli rekao: „Ovamo bolje da ne dolazite, pozabavićemo se sa Vama jer nam je to obaveza, ali za nas je to samo lopatanje govana“. Zahvalili smo se na iskrenosti. Deseti je bio određen kao termin porođaja. Tri dana pre toga sam zaradila zapaljenje sinusa, nisam nimalo spavala u toku noći, preživela sam muku nad mukama, pri čemu mi je pukla bubna opna. Sledećih dana nisam baš mogla da dišem, razmišljala sam o tome, kako ću ja ovako da se porodim. Ni devetog nisam bila mnogo bolje, na levo uho jednako nisam čula ništa, u međuvremenu sam čekala da mi krene beba i istovremeno sam se nadala da će sačekati dok ne ozdravim. Priroda je to rešila umesto nas, za porođaj sam lepo ozdravila, a onda se vratilo sve. Predveče sam mogla da razmišljam samo o sebi. Ubeđivala sam svoju mamu da to još nije to, boli me samo deset sekundi i neredovno nadolaze ti bolovi. Ali mama je otkrila redovnost, jer sam zaćutala svakih deset minuta i to ne na deset sekundi. Akoš je okupao Manku, počeli smo da je uspavljujemo, što je trajalo do pola dvanaest. Zaspala je u 23:28 i odmah smo morali da izađemo, nisam mogla tiho da se otvaram/porađam. Probudili smo mamu, poslali je kod Manke, a mi zauzeli stražnju sobu. Pozvali smo Šarlotu, prijateljicu i dulu koja je stigla oko jedan sat – brzo je proteklo ovo vreme udvoje i ne znam šta smo u međuvremenu radili Akoš i ja. Atmosfera je bila prisna. U meni je bilo još straha i pitala sam više puta, šta mi sad ovde ustvari radimo, ali Akoš je bio sasvim miran i taj strah se sve više potiskivao, sve sam više bivala koncentrisana na to što se u meni dešava. Nisam mogla da legnem ali želela sam da se odmaram. Samo na kolenima povijena unapred sam se dobro osećala. Ja, koja bol nikada baš nisam mogla da podnesem sam sada uživala, osećala sam da mi telo tada radi svom snagom. Bolelo je, jako, ali sam to s ljubavlju prihvatala. Naslonila sam se na Akoša, bio je to dobar osećaj, da zabodem glavu u njegovo rame za vreme bola. Šarolta me je fino masirala uljem na krstima, jedanput je počela sa malim zakašnjenjem, skoro sam vrisnula, gde je već! Toliko mi je prijalo, činilo mi se kao da ću umreti ako prestane. Osećala sam da jako dobro napredujemo, ali nisam smela da poverujem i pošto nisam htela previše rano da zovem Agiku, babicu, pozvala sam je tek oko pola tri i to samo zato što me je Šarolta pitala, da li sam raspoložena za to. Nisam baš mnogo mogla da razgovaram sa njom, krenule su kontrakcije. U međuvremenu je bilo masiranja, obloga, na litre se pila voda. Nisam mogla da jedem. I nisam imala pojma, koliko je sati, samo sam obraćala pažnju na to da li napolju već sviće. Malo kasnije (oko pola četiri) je neko stigao, za trenutak sam se okrenula i mada sam se prvi put srela sa Adriom, drugom babicom, obuzelo me je lepo osećanje što je vidim. Uskoro je stigla i Agika, smeškajući se primetila je da ovo nisu baš bolovi na četiri minuta. Mene je i dalje interesovalo samo to da li je svanulo već. Nisam smela da razmišljam o tome u kom smo stadijumu, koliko ima još. Nije mi ni palo na pamet da bi trebalo otići u bolnicu, a bojala sam se i toga da ću se predati, poplašiti. Svi su vredno radili, činili što je trebalo, sve je bilo tu i to onda kada je trebalo. Ništa nisam morala da tražim. I nisu me pregledali, nisu me uznemiravali. Prošlo je malo vremena, Adria je rekla, da ne treba ništa da radim, ako ne želim, samo napominje da su gaćice još na meni i da će eventualno biti bebi na putu. Onda sam shvatila, da smo već dotle došli, sve do tad nisam smela to da poverujem. Tražila sam za sebe najudobniju poziciju, samo mi je to bio zadatak, ali sam teško mogla da ga rešim. Ovako nije dobro, niti je ovako, ne mogu da zadržim, neka još ne dođe, umreću od toga, rascepaću se, umreću. Agika sluša otkucaje srca, kaže da se okrenem na drugu stranu i da se nagnem napred, na tri je već i izašla naša mala Anaborika, u zoru oko 4 i 25, ogromna radost u sobi, ne mogu da verujem, ne mogu da verujem… Mirno diše, a ja isto kao pre dve godine sa Mankom ne smem da je pogledam, da ne izazovem nesreću. Joj, kako je malecka, kako je savršena, tu je na meni i samo diše. Povremeno sisa. Posteljica je izašla na kraju, takođe bez bolova, samo je izmilela, mala mekana, donoseći sa sobom osećaj topline. Agika je pregleda, pokazuje mi, prelepa je. Tuširanje, nameštanje kreveta, sve je lepo čisto čekalo na nas u dnevnoj sobi. Mama je pekla pitu u pet u zoru, jedemo, pijemo, ispunjavamo papire. Agika i Adria odlaze oko sedam, čudan osećaj je bio to, pustiti ih da odu. Mnogo su bile sa nama – sjedinjene, osećala sam malu setu, razbilo se jedinstvo, ali nisam mogla tražiti da ostanu. Mi smo ostali i dalje smo samo gledali našu malu bebu i divili joj se, radovali. U pola osam je zaplakala na kratko, probudila je stariju sestru, koja ju je pozdravila širokim osmehom. Pre osam sati Manka je zaspala pored mame sa stomakom, a sada je već tu jedna beba. Neopisiva sreća je bila za mene videti ih zajedno i taj osećaj nije prestao, samo je jačao. „Oporavak“ je bio neverovatno brz, morala sam da silim ležanje i odmaranje. Nedelju dana kasnije poduzeo me talas tuge. Čudan osećaj, malo žaljenje da se našoj ćerki Manki nije pružila prilika za ovakav neopisiv tok, kada porodilja i beba zajedno rade u cilju da izađe, kada ne samo guramo, nego i ona dolazi – i dolazi, nema priče, svakim sitnim pokretom je možeš osetiti, da se trudi da izađe napolje. U međuvremenu mi je postalo jasno, da je u redu žaliti, malo, ali posle treba taj osećaj pustiti da prođe, jer to je bio Mankin put, i on je bio savršen na svoj način. Onda za ovo još nisam bila spremna, sada je tek sazrelo sve. Zahvalna sam svima koji su se na bilo kojoj deonici moga puta pojavili i podržali me, bez obzira da li radnjom ili rečima ili samo svojim prisustvom. Prošla sam kroz mnoge promene, da stignem dotle gde sam sada, krenula sam sopstvenom snagom, ali kada sam imala potrebu za nekim, nečim, uvek su me našli. Saznala sam da sam jaka i u međuvremenu nisam morala ništa da uradim, što nisam želela, nije trebalo da trpim da rade bilo šta sa mnom dok sam stiskala zube. Mnogo mi je značilo da su svi, u mojoj okolini, imali poverenje u mene. Možda i više nego ja, a to mi je bilo neophodno. Tako su stvari došle na svoje mesto. Zahvaljujući njima, stekla sam samopouzdanje i mnogo hrabrosti za svakidašnjicu. Prvi porodaj naše mati Jelene možete pročitati ovde:
Za Mati je tekst napisala: Jelena – Anaborikina mati koja se porodila u Budimpešti
Pola godine je prošlo od kako je Lea sa nama, a osećam se kao da smo životima zajedno. Pola godine ispunjenih intenzivnim emocijama, početnim nesnalaženjem, raznim dilemama i rastom i dosezanjem najviše snage. Momenti koji su mi se činili teškim, iznedrili su na kraju još ljubavi, snage, radosti, posvećenosti. Snagu mi je davalo i sećanje na magični čin porođaja i iznova me vraćalo da život doživljavam kao blagoslov ispunjavajući me zahvalnošću. Strast za trudnoćom i rađanjem probudila se na obuci za instruktorku joge za trudnice. Ostavila me je bez reči, budeći u meni snagu, samopouzdanje i beskrajno poverenje u iskonsku žensku sposobnost da rađa.
Prepoznala sam način na koji beba treba da dođe na ovaj svet, najbolji za mene, nas - buduće roditelje i našu bebu. Sa suzama u očima sam gledala snimke prirodnih porođaja koji transformišu živote svih prisutnih i poželela jedno takvo iskustvo: da budem idealni porođajni kanal, da bebi olakšam ovu verovatno najveću promenu u životu čoveka – rođenje. Poželela sam da svoje iskustvo podelim i inspirišem buduće mame da se u trudnoći brinu o sebi, i spolja i iznutra, cvetaju i napajaju radošću biće koje raste u njima, da osveste svoju sposobnost da rađaju prirodno umesto da iz straha dopuštaju da ih drugi porađaju. Devet meseci sa bebom u stomaku je obeležilo život, dajući mu sočnost. Svesna života koji raste u meni, komunicirala sam sa bebom, mazila je, pokušavala da budem što tiša, da kroz nju osetim prostor u kome se ona nalazi, a ona kroz mene život i snagu u mom okruženju, drveću, mesecu, suncu, svemu oko nas,bogatstvo koje često propuštamo zbog buke u nama. Još više sam uživala u bogatim ukusima vegetarijanske kuhinje, muzici, plesala kao nikada do tada, vežbala po više sati dnevno rastapajući se u jednoti, šaljući novom biću ljubav i osećaj sigurnosti. Časovi joge koje sam vodila, modifikovani su vežbama za trudnice i polako su se pretvarali u meditativni ples vođeni ritmom koje je diktiralo malo biće. Bližio se porođaj, a ja sam imala potpuno poverenje u telo, bebu, prirodu, ishod, da imam onu najjaču podršku - Božansku podršku. Priželjkivala sam seminar za dule znajući da će mi to znanje u ovom trenutku dodatno koristiti, ali sam ipak odgovore tražila u literaturi i na internetu. Suprug Marko mi je bio podrška u odluci za kućni porođaj, ali je želeo da nađem babicu, tj. osobu koja bi bila medicinski obučena. Bezuspešno sam kontaktirala nekoliko osoba da bih konačno to našla u Rajku, prijatelju koji mi je inspiracija i podrška u životu, inače lekaru tradicionalne medicine. Srce mi je igralo od sreće što se sve složilo, jer mi je bilo najvažnije da cela atmosfera za sve nas bude opuštena i bezbrižna. Preplavljena zadovoljstvom i ushićenjem, organizujem žurku sa gitarom, razmišljajući kako bi bilo divno da beba poželi da na ovaj svet dođe u takvoj energiji.
Termin se bližio, a ja sam i dalje priželjkivala da beba i ja i dalje fizički budemo jedno. Ipak, osećam da se bliži trenutak rastanka, kada jedan večernji koncert napuštam ranije, jer mi stomak uveliko pleše. Nakon mirno prospavane noći, narednog popodneva odlazim na redovnu kontrolu kod doktorke. Ja nešto naročito ne obraćam pažnju na kontrakcije, nekako ih transcendiram, dok doktorka konstatuje da sam tri prsta otvorena i da beba samo što nije. U glavi mi je samo praznina, mir i jasna slika o bebinom dočeku. Na putu do stana svojih roditelja, gde smo planirali da se desi porođaj, zovem svoju dulu Mirjanu. I ona je očekivala poziv. Završava filovanje kolača sa decom i kreće. Sa prijateljima delim sreću: Rajko me savetuje kako da akupresurom smanjim bolove kada bude potrebno. Prijateljica Mica je ushićena još više od mene i sugeriše mi da ostavim sve poslove da bih se potpuno posvetila bebi, koja je verovatno u čudu šta joj se to sada dešava. Kod roditelja me opijaju mirisi, a zatim i ukusi maminog ručka. U opuštenoj atmosferi se sve priprema za doček bebe: deka još jedanput steriliše kadu, baka makaze, sprema osveženje. Mirjana je već na vratima. Svojim dolaskom unosi sigurnost i bezbrižnost. Sa Rajkom se dogovaramo da nam se pridruži nakon svog časa joge, procenjujući da će beba sačekati, kako kod prvorotki to obično biva. Dok Marko kiti jelku, ja se rastapam uz zvuke lagane muzike, a telo bira pozu mačke. Kako bi nailazili talasi, spuštala bih se i kružila kukovima ili celim telom. Posle nekog vremena sam počela da ispuštam i neke tihe zvuke iz grla što mi je donosilo olakšanje. Prelazimo u kupatilo gde sam i ranije provodila sate u kadi, okružena maminim brižljivo negovanim cvećem. Osećam se čarobno, treperava svetlost svećica činila je atmosferu još romantičnijom. Marko me obasipa nežnošću, polivajući me vodom. Mirjana me bodri, a ja se potpuno prepuštam. Svaki udah mi donosi snagu, a svaki izdah je izvor mira. Moje je telo na kraju odabralo klečanje, oslanjajući se rukama na ivicu kade. Kontrakcije su sada već bile dosta česte i intenzivne. Mirjana mi je pritiskala donji deo leđa, što je donosilo neverovatno olakšanje. Glasni uzdasi i krici kao da nisu bili moji. Sve se dešavalo jako brzo, već sam opipala bebinu glavicu i osetila da je ona još u opni. Sledeći napon je bio finalni. Mirjana, hvataj je, izlazi! – uzviknula sam. Odmah se čuo bebin plač. Neopisiv trenutak, plač, smeh… blaženi osećaj i divljenje šta se desilo.
Prelazimo u sobu. Vrtoglava nežnost za novo biće u životu. Neko vreme sam uživala povezujući se sa njom, privila sam je uz sebe, da oseti moju toplinu i ponovo čuje otkucaje srca, a zatim joj ponudila da sisa. Svaki pokret čini da se srce topi. Dolaze mi roditelji i pridružuju se slavlju. Tek posle sat vremena se moja mama zapitala da li imamo dečaka ili devojčicu. Stvarno, niko od nas nije ni pogledao, jednostavno smo bili opčinjeni bebom i divili se lepoti kreacije. Rajko, kako mama kaže, prelazi stan u dva koraka, seda na pod i uživa u sceni koju zatiče, ne štedeći reči oduševljenja. Ne postoje ni vreme ni prostor… samo sreća. Ubrzo sam izbacila i posteljicu… trenuci su trajali kao večnost… U jednom trenutku neko je predložio da presečemo pupčanu vrpcu. Baš mi je to bio poseban osećaj. Slala sam joj svu svoju ljubav odvajajući je od posteljice koja je bila njen dom devet meseci. Opčinjena cvetanjem ljudi u ljubavi i dobroti, osećala sam se spokojnom što smo okružene svim tim dragim ljudima. Ostali smo sami i dalje potpuno začarani, tihi i zahvalni za neverovatan život koji živimo. Autorka teksta: Irena – Leina mati
Za nekoga će ova priča biti surova, za nekoga dirljiva, neko će me osuđivati, kritikovati, a neko podržati. Ali, najbitnije od svega je da ja imam jednog malog, predivnog anđela – moju malu ćerkicu. Termin mi je bio 05. februara. Trudnoća je bila odlična, uživala sam u njoj jer nisam imala ozbiljnije smetnje, niti tegobe, stoga sam verovala da će i porođaj biti lak. Bila sam aktivna i radila sam bukvalno do poslednjeg dana (posao mi nije naporan, radno vreme provodim u sedećem položaju). Verovala sam u sebe i svoje telo, kao i u samu prirodu i želela sam da i moje dete na taj način bude doneseno na ovaj svet. Oduvek mi se dopadala ideja porađanja u bazenu. Ta misao mi se vrzmala po glavi kada sam ostala u drugom stanju i potajno sam želela da se i ja tako porodim, ali nisam znala da li je to moguće kod nas u Srbiji. Moj najveći motiv za porođaj kod kuće je upravo bio da, bez indukcije, bez „bušenja“ vodenjaka, bez bilo kakve prisile i požurivanja, uz podršku i prisustvo voljenih osoba, najprirodnije, rodim dete, onda kada priroda odluči da je vreme. Bazen je pomoćno sredstvo i velika prednost, koji ženi pruža osećaj blaženstva i omogućava da se opusti i relaksira u pauzama između dve kontrakcije. Mogu samo da kažem da je meni mnogo značio i prijao, jer obožavam vodu. Sasvim slučajno, tokom svog 4. meseca trudnoće, stupila sam u kontakt sa predivnom ženom, koja je svoju ćerku rodila kod kuće i koja mi je pružila pregršt informacija o takvoj mogućnosti. Beskrajno sam joj zahvalna, jer je sve vreme, iako je imala malu bebu, uvek bila na usluzi da pruži sve informacije i da sve odgovore na niz mojih pitanja. Istraživala sam dosta, upoznala se ranije sa babicom, išla sam na predavanja druženja, čitala knjige na tu temu i odlučila da se porodim kod kuće. Suprug me je apsolutno podržao u toj odluci, što je veoma važno. Verovala sam u sebe, svoje telo, kao i u svoju bebu i nastojala sam da razmišljam da će sve da bude u redu. Uz to sam bila opuštena znajući da ću, kada taj dan dođe, imati podršku svog supruga, koji je u svemu neizmerno pažljiv i pun ljubavi. Porodila sam se 06. februara u 15.40h, a kontrakcije su počele 05. februara u 19h. Dan je bio izvanredan, a ja sam bila iscrpljena i neispavana. Sve je išlo prirodno i spontano, naponi su trajali dosta dugo. Počeli su oko podneva, ali sam osetila ogromno olakšanje kada su mi saopštili da se vidi bebina glavica. Tek tog momenta sam znala da smo konačno blizu i da ću uskoro ugledati svoju ćerkicu. Prisustvo supruga i majke neizmerno mi je značilo, kao i njihove reči ohrabrenja i snage, masaža, sigurnost koju sam osećala uz babičino prisustvo i vera u sebe i svoje telo.
Ona je „isplivala“ u bazen, a ja sam plakala od sreće. Uzela sam je u naručje, a ona je samo pogledala direktno u moje oči (barem sam ja verovala da vidi moje oči) i tek posle nekoliko minuta pustila je svoj glasić, tek toliko da je čujemo. Bila sam presrećna sa suprugom i bebom u zagrljaju i prisustvom svoje majke. Osećaj za pamćenje, neponovljiv. Gledale smo se dugo, samo sam rekla kako je prelepa, mazeći je i ljubeći. Naravno, čekali smo da pupčanik prestane da pulsira i tek onda ga je suprug presekao. Nas dve se nismo odvajale. Ona je posle samo sat vremena već sisala, a ja sam bila presrećna. Mogu samo da kažem da je iskustvo neverovatno kada ste pored ljudi koji vas vole, tj kada su oni uz vas i kada prisustvuju takvom neverovatnom događaju kao što je rađanje jednog novog živog bića. Savršeno! Za Mati je tekst napisala: jedna divna mati :)
Voditeljka, koja se porodila kod kuće, odlučila je da sina ne vakciniše, kao i da u njegovoj ishrani ne bude mesa.
- Najbezbolniji je prirodni porodaj, i to u kadi - rekla je Danijela.- Vidam dosta dece po restoranima brze hrane i verujem da je roditeljima lakše to nego da spremaju nešto zdravo posle napornog radnog dana. To je skuplja varijanta, jer vodi u bolest i gojaznost, kako ste i sami primetili, a osim toga za zdrave sokove, voćne šejkove i, na primer, sirove kolače i torte, treba manje vremena nego da sednete u prevoz, odete do „Meka“ i naručite brzi obrok - tvrdi Danijela Pantić. Voditeljka Televizije „Prva“ je sina Ignjata vec navikla na vegetarijanstvo. - Naravno, veoma mi je stalo da Ignjat bude zdrav dečko. Još je mali, ali kada poraste, objasniću mu šta je zdravo, a šta ne i zašto smo izabrali bolji put za njega. Svako jutro počinjemo voćem i zdravim sokovima, potom prelazimo na proso, leblebiju, suncokret, integralni pirinač, tikvice, šargarepu... Većinu obroka jedemo i pijemo zajedno, što u Srbiji nije uobičajeno, pošto se kod nas jede teška i masna hrana koju bebama nikako ne smete davati - kaže Danijela. Nekadašnja voditeljka kviza „Slagalica“ objašnjava da će sinu davati slatkiše, ali samo one zdrave. - Ignjat uživa u slatkom voću i kašicama koje sama pravim od manga i jabuke, banane, avokada, šargarepe, kokosa i cvekle, a sve to je slatko. To su ukusi na koje se navikava već sada, sa sedam meseci, a ne na veštačke, nezdrave šećere - kaže Danijela. Ona se zalaže i protiv obavezne vakcinacije. - Ne verujem u „lekove“ koji imaju toliko negativnih efekata kao vakcine i za koje proizvodači ne mogu da garantuju. Nije dokazano ni da se može na veštački način stvoriti imuni sistem, niti je posle vakcinacije urađeno istraživanje o njenim posledicama. Verujem da se deca rađaju zdrava i da njima samo treba jačati imuni sistem, pre svega zdravim načinom života, a ne izazivati ga vakcinama sa umrtvljenim virusima, živom i konzervansima - kaže voditeljka.
Porođaj je odlično prošao. Probudile su me kontrakcije oko 3:30 ujutru, ali sam nastavila da dremam, pošto su bile na nekih 15 minuta razmaka. Dva sata kasnije sam najzad odlučila da ustanem, jer su bile sve jače i češće, a i imala sam česte posete WC-u, tako da u krevetu više nije bilo ni udobno ni praktično. Oko 6 sam stavila da se kuva neka pileća supa, ali iako kažu da je bila dobra, ja je nisam ni probala. Tada su mi kontrakcije bile na svakih 3-5 minuta i trajale oko minut i aplikacija na mobilnom kojom sam ih merila mi je govorila da krenem u porodilište. Inače, do tada me još ništa nije posebno bolelo, samo je bilo blago neprijatno, pa sam se naslanjala na zidove ili nameštaj i polako njihala kukove što je kontrakcije učinilo mnogo prijatnijim. Oko 7 sam probudila Elrika i rekla mu da je beba krenula napolje i da bismo uskoro mogli da zovemo babice. Dok je on ustao i malo se sredio, ja sam javila jednoj od babica kako stoje stvari i rekla joj da ima još vremena, tako da može da doručkuje pre nego što dođe. Dok sam završavala supu, Elrik je naduvao bazenče i odneo ga u spavaću sobu. Posle smo otišli u IT centar (sobu sa kompovima) gde sam sredila još nekoliko stvari na poslu dok sam cupkala na onoj velikoj joga lopti. To cupkanje je takođe bilo veoma prijatno. Oko pola 10 su počele da stižu babice. Prva koja je došla mi je izmerila pritisak i oslušnula bebino srce i počela da raspoređuje pribor i šta već. Tada su kontrakcije već bile dosta jake i česte da nisam baš mnogo obraćala pažnju na to šta se oko mene događa. Često sam išla na WC, jer mi je telo odlučilo da se potpuno isprazni i napravi mesta za bebu da prođe.
Nešto posle 10 mi je pukao vodenjak u pola rečenice dok sam pričala sa babicom, pa sam otrčala na WC gde je prvo jako curilo, a onda polako prestalo. Sve je bilo čisto i providno, tako da nije bilo razloga za zabrinutost. Posle toga sam se preselila u spavaću sobu (koja ima svoj mali WC) i nisam izlazila odatle dok se nisam porodila. Počela sam da osećam umor, pa sam malo legla na krevet, ali nisam dugo ostala na njemu. Inače, još kad sam bila u 37. nedelji stavili smo na madrac najlon, pa čaršav, pa još jedan najlon i odozgo još jedan čaršav, tako da je madrac bio zaštićen od svih tečnosti koje sam ispustila na njemu. Kad mi je krevet dosadio, ponovo sam otišla na WC i tamo sedela dok mi nisu najzad napunili bazenče vodom. To je trajalo nešto duže nego što je bilo planirano, jer nismo isprobali kako radi crevo koje smo kupili. Na sreću Elrik se nekako snašao i bazen je bio pun fine tople vode kad mi je najzad bilo dosta sedenja na WC-u i kad sam bila ubeđena da definitivno nema više ničega u mom debelom crevu. Babice su rekle da mogu da uđem u bazen, tako da sam uhvatila priliku između kontrakcija i bućnula se. I to je bila neopisiva milina. Voda je momentalno uklonila sve bolove kojih nisam bila ni svesna da ih imam. Postala sam mnogo lakša i menjanje položaja je bilo mnogo uprošćeno i ubrzano. Za vreme kontrakcija sam mogla da se opustim totalno i samo koristim mišiće neophodne za pronalaženje najudobnijeg i najproduktivnijeg položaja. Toplota vode je takođe mnogo pomogla pri opuštanju. Moja duga cvetna haljina je plutala oko mene i u trenutku sam se osetila kao cvet lokvanja – odlična vizualizacija otvaranja. Za vreme kontrakcija, Elrik koji je sedeo na podu pored mene me je ponekad masirao ili mi stavljao hladan mokar peškirić na čelo. Između kontrakcija smo sasvim opušteno pričali. Povremeno mi je davao da pijem getorejd. Bilo je kao da sam u nekoj banji na odmoru. Dan je bio lep i sunčan, tako da je soba bila svetla i tiha, baš kao što sam zamišljala. Babice su bile u kuhinji i pričale, uopšte mi nisu smetale i gurale nos gde ne treba. Došle su u sobu par puta da vide kako sam i da li mi nešto treba. Pitale su me da li osećam pritisak na dole ili potrebu da guram, jer sam izgleda zvučala kao da sam blizu te faze, ali sve što sam imala da im kažem je da ne osećam ništa osim jakih grčeva kao kad dobijem menzes. Oko pola jedan sam najzad počela da guram, pa je Elrik viknuo babicama da dođu u sobu. Prvo sam počela da guram sedeći naslonjena na ivicu bazena, ali mi to nije odgovaralo baš najbolje, tako da sam se okrenula i do kraja klečala u bazenu dok su mi ruke i brada bile na ivici. Ta poslednja faza je trajala samo 11 minuta i neverovatno bolela. Pošto sam cvilela i kukala kako boli, babice su mi malo pomagale oko guranja i govorile mi da za vreme kontrakcija malo guram i malo pauziram kako ne bih preterala. Uglavnom, taj najteži deo nije dugo trajao (svega 11 minuta) i veoma brzo je Koja proturio glavu, a onda i ostatak tela. Jedna od babica ga je uhvatila i izvadila iz vode, a onda su mi pomogli da se okrenem i ponovo naslonim leđima na ivicu bazena gde su mi odmah stavili Koju na grudi i pokrili ga peškirom. Svi bolovi su u tom trenutku nestali.
Sedeli smo u bazenu nekih desetak minuta dok smo se slikali i divili prinovi, a onda su nam pomogli da pređemo iz bazena na krevet gde je Koja još uvek vezan pupčanom vrpcom za mene nekako uspeo da sisa po prvi put. Tek kad sam izbacila posteljicu nekih 50 min kasnije, Elrik je presekao pupčanu vrpcu i dok sam ja jela neku klopu što su mi doneli, Koja je bio izmeren i obučen.
Znači, sve je dotle bilo savršeno. Nažalost, tu se sve prilično zakomplikovalo, jer sam se bila baš fino poderala i morala sam da odem u bolnicu na ušivanje. Da bi ova priča ostala lepa, ovde ću je za sada završiti. Želim svim budućim majkama da dožive tako lep porođaj kao što je moj bio. Nadam se da će i moj sledeći biti isto ovako opušten i miran i uz malo sreće ovoga puta bez komplikacija, mada kako kažu sa bebama se nikad ne zna.
Jedva sam čekala da počne! Dva dana preko “termina” i već mi je bilo frka da će moja okolina početi da paniči i da me polako, dok sam pod ručnom, gurka ka porodilištu. Mislim da se moj Jovan do kraja molio bogovima da se predomislim i odem tamo gde to svi rade. Plašio se, i ja ga razumem. Nije mogao da oseti sigurnost kojom sam bila vođena od trenutka kada sam odlučila da se porodim u našem domu. Da je samo znao koliko sam bila smirena i sigurna u svoje telo, bebu i prirodu, ne bi nimalo brinuo. Oko pola sata iza ponoći, 25. avgusta 2013. godine osetila sam blago presecanje u donjem delu stomaka. Aha, evo ih! Bila sam jako srećna. Kontrakcije su bile slabe i sećam se kako sam pomislila “Šta, to su te strašne kontrakcije? Pa to nije ništa!” Mirno sam ih pratila u polusnu sve do 4:30 kada su stale. Ok, znači to su bile te probne. Bilo mi je jasno da je porođaj blizu, pa sam u 5 ujutro ustala da opeglam neke peškire i čaršaf koji će mi biti potrebni u toku porođaja. Ono, na brzaka. U 7 ujutro su se vratile, ali ni malo slabe i naivne. Tada sam shvatila da je ono noćas bila samo šala. Sve vreme sam bila u kontaktu sa mojom dragom babicom Divnom Miljković, koja je iz Beograda došla nešto pre podneva.
Kontrakcije su mi tad bile na 3 minuta. Sve se jako brzo odvijalo. Kažu da prvi porođaj traje minimum 12 sati. Ne i kod nas. Pošto me je pregledala i poslušala bebine otkucaje, Divna me je smestila u kadu na opuštanje. Voda je učinila mnogo, dozvoljavajući mi da se nesmetano i bez napora okrećem sa jedne strane na drugu, kontrakcije su bile mnogo lakše i moram priznati da sam uživala. Bila sam na nekom drugom mestu, usredsređena na opuštanje u toku kontrakcija i polusvesna dešavanja oko mene. Beba i ja smo plesale. Dva sata kasnije Divna me je ponovo pregledala i ustanovila da je dilatacija potpuna. Sećam se da su i ona i kuma (koja se dva puta porodila) bile iznenađene brzinom kojom se porođaj odvijao. Tada su već kroz kontrakcije počeli da se pojavljuju i naponi, pa smo svi napustili kupatilo i smestili se na pod pored kreveta u našoj spavaćoj sobi. Nekoliko trenutaka kasnije, po mom sećanju, ili dva i po sata po realnom vremenu, rodila se Eva. Lepa kao sunce i malecna kao miš.
Bilo je 16:18h, najlepši trenutak u mom i Jovanovom životu. Minut posle počela je da pada kiša, blaga i vesela. Shvatili smo to kao pozdrav Majke Prirode našoj miloj bebi. Odmah sam je privila na grudi. Jovan nas je obe grlio i ljubio, samo smo se gledali i ništa nismo govorili. Nije imalo šta da se kaže. Kuma je plakala. Divna ju je grlila. Posle smo se svi grlili, kao blesavi. Sve je bilo savršeno. Posle 20-ak minuta, pošto je prestao da pulsira, pupčanik je presekao ponosni taja, nakon čega se rodila i draga posteljica. Prva fotografija mene i Eve je napravljena 40 minuta posle njenog rađanja na kojoj obe izgledamo kao posle dana provedenog u nekom spa centru, sveže i razdragane. Bez strašne epiziotomije za koju su mi rekli da ne može da se izbegne kod “prvorotke”, bez pucanja, bez cepanja, bez nasilnih metoda izvlačenja bebe ili posteljice, bez vakcinacija, bez hladnih tuševa, bez odvajanja, uz prisustvo tate, u tišini, blagom svetlu i na potpuno smiren način dobili smo našu Evu, i ona je dobila nas. Evo već punih 9 meseci se svakodnevno zahvaljujem sebi i Evi na fantastičnoj ideji da se sretnemo kod kuće, a ne u porodilištu.
Za Mati je tekst napisala: Dijana - Evina mati
Za to otkriće, koje je objavio još 1996. godine, i naknadno objavio u naučnim časopisima 1998. godine, dr Endru Vejkfild je ubrzo postao žrtva negativne kampanje velikih farmaceutskih korporacija i medijskih kompanija. Medijska kampanja svetskih razmera potpuno ga je uništila. Postao je progonjen i procesuiran do te mere da više nije mogao da legalno praktikuje medicinu. Ali je umesto toga postao najprodavaniji pisac i osnivač "Strateške inicijative za autizam" (Strategic Autism Initiative) i rukovodilac kompanije "Autism Media Channel". Počeo je da se bori protiv medijske blokade kojom su ga okružili svetski mediji. Zahvaljujući njegovom pisanju i medijskom oglašavanju, u posljednjih nekoliko meseci, sudovi, vlade i proizvođači vakcina tiho su priznali činjenicu da MMR-vakcina "najvjerojatnije" uzrokuje autizam i želučane bolesti kod dece. Farmaceutske firme su čak otišle toliko daleko da su platili ogromne novčane odštete obolelima, u ukupnom iznosu od nekoliko miliona, u pokušaju da im nadoknade štetu i kupe njihovo ćutanje u kampanji protiv dr Endru Vejkfilda. Masovni protesti širom Amerike Vest da vakcine uzrokuju autizam brzo se proširila širom SAD-a, uprkos koordiniranoj medijskoj blokadi širom sveta. Roditelji i mladi ljudi, koji čak nemaju dece, vršili su snažan pritisak na američku vladu i odgovorne, te su farmaceutske kompanije konačno popustile pred javnim osudama. U decembru 2012. vesti o revolucionarnom radu dr Endru Vejkfilda prenele su i nezavisne medijske kuće, kao "Liberty Beacon". Vest su napokon počeli da objavljuju širom Amerike, pa i celog sveta. "Liberty Beacon" je uskoro pisao kako su stotine hiljada dolara dodeljene Rajanu Mojabi (Ryan Mojab), čiji su roditelji opisali kako "MMR vakcine" stvarno izazivaju "ozbiljna oštećenja mozga, dijagnosticirana kao ASD" (Autism Spectrum Disorder - Spektar austističnih poremećaja). "Liberty Beacon" je nakon toga detaljno pratio razne sudske procese koji su pokretani širom sveta protiv farmaceuta, kao što su slučajevi: Emily Moller, Hannah Poling, Bailey Banks, Misty Hyatt, Kienan Freeman, Valentino Bocca, Julia Grimes... U svim tim slučajevima je sud, pod pritiskom javnosti i peticija, presudio da vakcine stvarno izazivaju štetne promene na mozgu dece, a MMR vakcine su bili zajednički imenitelj u svim tim slučajevima. Profesionalna karijera dr Vejkfilda je bila potpuno uništena tokom poslednjih 15 godina i to je bio dodatni podsticaj za veliki interes javnosti. Kako su mnogi roditelji polako postajali svesni opasnosti MMR cepiva, širom sveta su odbijali obavezno vakcinisanje dece. Poslednji napad na dr Vejkfilda se dogodio tokom prošle godine kada je britanska vlada pokušala da ga optuži za sve veći stepen epidemije boginja u zemlji, ali sudovi i zabrinuta javnost pomogli su da se zaustavi i taj posljednji napad na doktora. Izvor: whydontyoutrythis.com Slična kampanja se sada vodi i oko famozne vakcine protiv gripa, gdje savesni ljekari nastoje da pokažu kako je cepivo mnogo opasnije od samog gripa, a bivaju progonjeni zato što rade svoj posao.
Jedno od omiljenih lica sa Prve televizije, šarmantna Danijela Pantić, porodila se danas i na svet donela dečaka. Voditeljka emisije Tačno 1 porodila se u kućnim uslovima, tačnije u specijalnoj kadi koja porođaj čini prijatnijim. - Saznala sam da je najbezbolniji prirodni porođaj i to u kadi, pa planiram da bebu rodim na taj način. O svim ostalim strahovima u vezi sa trudnoćom konsultovala sam se sa mnogim mamama - rekla je Danijela pre nekoliko meseci u razgovoru za Story.
Tamara Zidar je inženjer i zaljubljenik u fotografiju koja “škljoca” bez prestanka još od 2006. godine. Kako sama kaže, porođaj i materinstvo su u njoj pokrenuli kreativnu lavinu. Ima 27 godina i dva predivna sina. Danijelu Čkonjević upoznala je na obuci za dule, i sa njom podelila strast prema prirodnom porođaju, kod kuće, uz prisustvo dragih ljudi i supruga, tihe muzike sa slobodom kretanja i zauzimanja položaja koji trudnici u datom momentu odgovara.
- Divila sam joj se. Verovala je u sebe, svoje telo i moć rađanja. Želela je da svom detetu pruži najprijatniji dolazak na svet. Neposredno pre obuke sam otkrila fotografije porođaja. A onda i filmove. Teško je opisati osećaj nakon gledanja. Te emocije, ti pogledi, ta snaga i moć žene da rodi, prvo upoznavanje majke sa detetom, otac koji gleda u svoju ženu očima punim poštovanja i ljubavi. Maštala sam o tim fotografijama. Želela sve to da doživim i zabeležim. A onda i dobila priliku kada me je Danijela pitala da budem sa njima na porođaju – kaže Tamara Zidar. - Ivan je bio uz Danijelu, masirao joj leđa, ljubio, mazio i pružao ljubav. Nisam mnogo čekala da izvadim fotoaparat. Atmosfera je bila inspirativna i želela sam da svaki momenat zabeležim. Babica me je uveravala da ne žurim i da se neće stvari tako brzo odvijati, ali sam ja bila opčinjena njima i trudeći se da budem neprimetna i nenametljiva, šunjala se po stanu i lovila kadrove – piše Tamara u svom blogu. - Prvo nisam planirala da pravim video. Snimala sam kratke kadrove isključivo zato što se tako nije čulo šljocanje aparata. Tek kada sam prebacila materijal i videla kako su kadrovi predivni, predložila sam Danijeli da napravim video. Dopalo mi se jako, a oni su odlučili da video objavimo javno kako bi promovisali prirodan porođaj, pokazali da postoji i lepa strana rađanja, u prijatnoj atmosferi i sa poznatim i dragim ljudima – kaže Tamara za B92. Danijela i Ivan Čkonjević dobili su 17. jula ćerkicu Iskru, a ovaj video je za prvih 6 časova pogledalo 7.000 ljudi.
U medicinskim ustanovama Srbije sprovodi se monstruozna praksa eugenike ubijanjem beba, a sve pod plaštom navodne brige za roditelje i decu, i pod izgovorom da se tako štedi novac iz državnog budžeta. Tekst „Bebe starijih trudnica sve češće sa genetskom ’greškom’“ u listu „Politika“ od 16. jula, govori kako su žrtve eugenike u Srbiji deca kojima je dijagnostikovan Daunov sindrom. U ovom tekstu, dr Snežana Nikšić, neuropsihijatar i šef Odseka za medicinsku genetiku objašnjava kako se sa povećanjem godina trudnica, povećava i rizik da dete ima Daunov sindrom. U tekstu se navodi da „iskustvo zaposlenih u Odseku za medicinsku genetiku govori da devet od deset žena koje saznaju da nose dete sa hromozomskim poremećajem odlučuje da prekine trudnoću“. Amniocenteza – put ka ubistvu Uzimanje uzorka plodove vode u cilju dijagnostikovanja hromozomskih poremećaja (amniocenteza) se radi od 16. do 20. nedelje trudnoće. S obzirom da lekari ne mogu da obezbede nikakvo prenatalno lečenje, jedina svrha nalaza amniocenteze je da se, ukoliko se ustanove anomalije na bebi, trudnici sugeriše ubistvo bebe. Dva najčešća razloga koja se mogu čuti u prilog odluci za ubistvo bebe u ovakvim slučajevima su: „Ja ne mogu da se borim sa tim.“ i „Dete ne treba da se muči.“. U slučaju ovog drugog razloga se može pomisliti da se majke (ali i uz podršku očeva) odlučuju na tzv. ubistvo iz samilosti (eutanaziju) prema detetu. Eutanazija može biti:
1. voljna eutanazija – kada osoba koja želi eutanaziju smatra da je njen život nedostojan življenja;
S obzirom da niko ne dovodi u sumnju da je dete u majčinoj utrobi koje je staro 16 do 20 nedelja već živo, to dete ima pravo na život. Pošto je nemoguće dobiti odgovor od deteta u majčinoj utrobi da li smatra da je njegov život „nedostojan življenja“, ne može se govoriti o „voljnoj eutanaziji“. Dete u majčinoj utrobi takođe nije u stanju da se odupre potencijalnoj „nevoljnoj“ ili „eutanaziji protiv nečije volje“. U članu 117 Krivičnog zakonika Srbije se navodi: „Ko liši života punoletno lice iz samilosti zbog teškog zdravstvenog stanja u kojem se to lice nalazi, a na njegov ozbiljan i izričit zahtev, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.“ Dete u majčinoj utrobi ne može da izabere da ostane živo. Zbog toga se o abortusu ne može govoriti kao o ubistvu iz samilosti, već samo kao o ubistvu. Koje je ubistvo opravdano? Ako je opravdano ubiti dete u majčinoj utrobi staro 4-5 meseci, da li je opravdano dete ubiti na rođenju ili posle rođenja, u slučaju da se u toku trudnoće nije otkrilo da dete ima Daunov sindrom? Da li je opravdano ubiti odraslog čoveka sa Daunovim sindromom samo zato što ima hromozomski poremećaj? Da li je beba u majčinoj utrobi, rođena beba ili odrastao čovek sa Daunovim sindromom – manje čovek? U nastavku teksta iz „Politike“ se kaže: „Iako statistika govori da se na 634 porođaja rodi jedno dete sa Daunovim sindromom, odnosno da stopa rađanja ove dece iznosi 1,5 odsto, zahvaljujući kvalitetnoj prenatalnoj dijagnostici u Beogradu je prošle godine, kako nezvanično saznajemo, od 20.000 novorođenih beba rođeno svega 8 sa Daunovim sindromom, što iznosi 0,05 odsto. Ističući da jedna osoba sa ovim poremećajem, koja doživi 65. godinu, državu košta čak 100.000 dolara, dr Snežana Nikšić naglašava da Institut za mentalno zdravlje koji svake godine otkrije između 20 i 25 trudnoća sa Daunovim sindromom našoj državi godišnje štedi 2,5 miliona dolara.“ Ljudi sa Daunovim sindromom su, prema ovakvom shvatanju, samo trošak i smetnja i zbog toga ih je najbolje ubiti dok se još nisu ni rodili. Zašto? Zato što njihovi geni nisu savršeni – nisu „superiorni“. Ovde se jasno vidi na delu ideologija o „višoj“ i „nižoj“ rasi, kao i sprovođenje eugenike, čije su temelje postavili Frensis Galton u Velikoj Britaniji i Čarls Devenport u SAD, a koja je najpoznatije pristalice imala u nacističkoj Nemačkoj. U ime ideologije koja proklamuje da niže rase ljudi koče evoluciju, u 20. veku su pobijeni i sterilisani milioni ljudi. U svrhu promocije ove ideologije, osnovane su razne eugeničke organizacije, među kojima je najpoznatija Međunarodna federacija za planirano roditeljstvo (International Planned Parenthood Federation). Ova organizacija je osnovana 1921. godine u SAD pod nazivom Američka liga za kontrolu rađanja (American Birth Control League). Osnivač i vodeći ideolog ove organizacije je bila Margaret Sanger (Margaret Higgins Sanger), medicinska sestra iz američke države Njujork. Za Sangerovu je primena eugeničkih principa podrazumevala sistematsko eliminisanje svih ljudi, koji su označeni manje vrednim, putem abortusa i „kontrole rađanja“, a sve sa ciljem stvaranja rase super-intelektualaca. List Njujork Tajms je, između ostalog, objavio i ove njene reči: „Cilj kontrole rađanja je stvaranje supermena.“ Ciljevi njene eugeničke filozofije su:
1. podići nivo inteligencije u opštoj populaciji;
Upravo kada su nacisti počeli sa sprovođenjem svojih zlodela u cilju stvaranja nadrase, Margaret Sanger i njeni istomišljenici su 1942. godine promenili naziv organizacije u Američka federacija za planirano roditeljstvo (Planned Parenthood Federation of America), koja je danas ogranak istoimene međunarodne organizacije. Od tada do danas, umesto termina eugenika, poboljšanje rase, eliminacija manje vrednih ljudi itd, koristi se termin „planirano roditeljstvo“ ili „planiranje porodice“, a kao osnovni cilj celokupne aktivnosti Međunarodne federacije za planirano roditeljstvo navodi se „rešavanje pitanja prenaseljenosti planete“. Kao i tada, danas se pod terminom „planirano roditeljstvo (porodica)“ podrazumeva sve, samo ne roditeljstvo i porodica – seks bez obaveza (uz razne vrste kontracepcije), abortusi, rađanje samo i isključivo zdrave dece itd. U skladu sa tim, svi koji imaju neku psihofizičku manu ne zaslužuju da žive, jer ne ispunjavaju određene standarde, nisu „superljudi“. Čovek u ovakvom sistemu vrednosti nema vrednost kao Božje stvorenje, već se samo gleda njegov napredak u evolucionom razvoju. Ko će još biti „državni trošak“?
Ukoliko se nastavi zagovaranje ubistva zarad nekakvog „smanjivanja troška države“, da li se može očekivati u budućnosti ubijanje već rođene dece sa posebnim potrebama, starih i bolesnih ljudi, ljudi niskih rastom i sl. jer ne zadovoljavaju standarde evolucije?
"PAP TESTOVI SU OSMIŠLJENI DA BISTE VIŠE PUTA IŠLI KOD LEKARA." Ovi testovi uopšte ne štite zdravlje žena. Oni prisile žene ili da rade biopsiju, ili operaciju nad matericom i pre nego što se javi bilo kakav problem. Sam PAP test može da izazove takvu upalu organa da ćete loše proći na sledećem istom takvom PAP testu… Oni se dele na pet kategorija: 1, 2, 3, 4 i 5. Kategorija 1 je ništa, znači da ste dobro. Kod kategorije 2 ginekolozi vam kažu: "Pa znate kako je, ima ovde jedan problem". Sve preko kategorije 2 znači da je prisutno zapaljenje. Pritom, ovde se ne radi o fazama razvoja raka, već kategorijama PAP testova. Takvo zapaljenje može nastati zbog jednog polnog odnosa, kada penis udari u matericu. Zapaljenje može dalje nastati od lošeg tampona. Ili samo od uzimanja antibiotika koji su doveli do pojave manje gljivične infekcije… Vi čak ne znate ni uzrok zapaljenja, a lekar vam već kaže: "Pa, došlo je do zapaljenja, bolje da idemo dalje. Hajde da uradimo biopsiju". Nekada je biopsija značila "uzimanje malog dela tkiva". Sada se radi neka "kupasta biopsija", koja podrazumeva zamrzavanje i zatim odstranjivanja dela grlića materice. Dr Šulc kaže: "MOJE MIŠLJENJE JE DA ŽENE NIKAD NE TREBA DA RADE PAP TESTOVE. TO JE SAMO NAČIN DA GINEKOLOZI ZARADE NOVAC!" - Oni odstranjuju ceo vrh grlića materice, pa onda pomisle: "Pa što bih radio biopsiju? Verovatno ćemo naći rak. Bolje je da odstranimo ceo grlić, i tako odjednom uradimo dva posla. A ako ne uradimo, vremenom će verovatno dobiti rak." Ako bi ta žena posle pet godina otišla na pregled i uvidela da ima rak, mogla bi da tuži lekare zbog nepravilnog lečenja u slučaju da nisu uradili biopsiju. Tako da lekari imaju opravdanje da urade pun postupak. Kod mene je dolazio veliki broj žena koji je prošao tu proceduru samo zato što su na PAP testu imali kategoriju dva. Recimo, prosečna žena koja dođe kod mene misli da ima rak zato što je na PAP testu imala kategoriju dva. Ja onda njoj dam medicinsku literaturu da pročita šta piše o kategoriji 2 PAP testa, gde piše: "Upala materice". Pa znate kako, možete povrediti ruku, i odmah dođe do upale. To je sve što to znači. Rekao bih da 99% žena koje čitaju ovo nemaju rak, već samo upalu. Čak i kategorija 3 na PAP testu ne znači da imate rak. To samo znači da je prisutna opasnija upala i da postoje ćelije koje su potencijalno ćelije raka. Dakle, i dalje ne znači da imate rak. Kategorije 4 i 5, naravno, znači da postoje ćelije raka. Međutim, kod mene je dolazilo na stotine žena sa takvom dijagnozom koje su se izlečile pročišćavanjem i detoksikacijom tog dela tela. Ipak, retki su slučajevi žena sa kategorijom 4 i 5, pošto čim dostignu kategoriju 2 ili najviše 3, lekari već urade biopsiju ili odstrane grlić iz materice. A taj grlić jeste ulaz ili vrat materice. To je njen otvor koji mora da se proširi kada se žena porađa. Tako da gore opisani postupak može samo da NEGATIVNO UTIČE NA VAŠU BUDUĆU TRUDNOĆU I POLNE ODNOSE, kao i kontrolu rađanja ako koristite kontraceptivno sredstvo, i mnoge druge probleme. Naravno, tu je i opasnost od upale i oboljenja koje može dovesti do nastanka raka.
Početak porođaja sam dočekala sa neizmernom radošću, nestrpljenjem i znatiželjom. Znala sam da je pitanje sata kada će se to malo magično biće, koje je raslo u meni i sa mnom, naći u mom naručju, prigrljeno na dojci. Straha nije bilo. Ni tog dana, kao ni bilo kod drugog tokom trudnoće. Kroz maglu se sećam neke početne strepnje kada sam pomisljala na kućni porođaj, ali sam učenjem, čitanjem knjiga i mnogobrojnih iskustava, gledanjem dokumentarnih filmova i predavanja na temu porođaja, uvidela da je nesigurnost, kao što to obično biva, zapravo bila neinformisanost i da je više nema. Radom na sebi, osluškivanjem sebe i svoje bebe, jačanjem intuicije i majčinske energije, praćenjem toka trudnoće, odlaskom na obuku za dule, vođenjem računa o ishrani i redovnim aktivnostima bila sam sve sigurnija u svoju želju i odluku da naše dete dočekamo kod kuće. Isprva, suprug me nije podržao. Tada me je to silno povredilo, ali ubrzo sam shvatila da on ne poseduje nikakvo znanje već samo predrasude o porođaju, pa sam mu dala “domaći zadatak” – da pročita sve ključne knjige i tekstove, da se informiše. Veoma brzo sam primetila promene u njegovom poimanju porođaja, koji se iz “rizičnog procesa” po majku i dete transformisao u predivan, prirodan i povezujući čin za celu porodicu. Što je najbitnije - njegovog protivljenja više nije bilo. Samo radost i zajedničko planiranje.
Želela sam da porođaju prisustvuju i moja mama i sestra. Mama - jer je mene rodila carskim rezom, nesvesna i uspavana, pa sam želela da nam moj porođaj, na nekom duhovnom nivou, nadoknadi to iskustvo rađanja od pre 30 godina. Sestra - jer mi je neprekidna i brižna podrška celog života. Prisutna je bila i Tamara, koja je fotodokumentovala atmosferu od početka porođaja, pa sve do početka života naše porodice. I za kraj, žena bez koje verovatno ne bi ni bilo početka mog porodaja kod kuće - babica Divna, stručna i nežna, prisutna, a nenametljiva, ona koja uliva poverenje. Bilo je oko pola 4 te noći kada su me blaga zatezanja u stomaku i neki poseban osećaj, koji prožima celo telo, trgli iz sna. Mnoge žene kažu da kada porođaj počne, tu nema zabune. Jednostavno znaš: to je to. Nedeljama ranije, pitala sam se hoću li i ja imati tako snažno izdefinisan osećaj, bez dvoumljenja? Nisam se nikad do sad porađala, pa neću moći da uporedim ili prepoznam. Noćima koje su prethodile, otprilike u te iste sitne sate oko 3 ili 4, imala sam kontrakcije koje bi me takođe budile. Merila sam im dužinu, rastojanje, analizirala im jačinu, ali u suštini, da budem iskrena, znala sam da su samo „pripremne“. Uvek je to bio samo usamljeni osećaj u stomaku, a posle izvesnog vremena bih opet polako, da to ni ne primetim, utonula u san. Ali tog jutra, 17.07. nastavak spavanja mi nije bio ni na kraj pameti. Snažne emocije su mi strujale celim telom. Bilo je sve nekako drugačije. To je bilo to, baš kao što pričaju.
Bila sam sasvim sigurna: danas ću se poroditi! Danas ću u svom zagrljaju imati bebu! Dečaka ili devojčicu? Iznenađenje! Ležim u krevetu i ne mogu da skinem osmeh sa lica. Štopericom na telefonu merim razmak među “talasima”. 16 minuta. Vrpoljim se u krevetu, okrećem. Keruša Nuška spava. Suprug Ivan spava. Ne želim da ga probudim, ali potajno se nadam da će osetiti moje ushićenje i spontano otvoriti oči. To se naravno ne događa. Njegov san je jači od svega, pa i od moje goleme radosti.
Gledam u telefon. Brojke se smenjuju. Ponekad poražavajuće sporo. Čekam da istekne tih 16-ak minuta, da počne naredna kontrakcija, da potvrdim sebi da je počelo. Naglo ustajem i napuštam krevet. Suviše sam ustreptala da bih mirovala. Prošetem krug po stanu. Iz spavaće sobe u hodnik, pa u biblioteku, dnevni boravak. Izađem na terasu, dišem duboko. Obraćam pažnju na sve. Pokušavam da primetim neki detalj, neki znak od spolja koji će mi ostati u sećanju, a detetu ću, jednog dana, moći da kažem nešto poetično tipa: “Baš te noći, nebom je protrčala zvezda padalica“ ili „U daljini se čula nežna muzika“. Ali jok! Noć je bila kao i svaka druga. Miriše na leto, čuju se zvrčci, saobraćajni huk i železnički most u daljini. Proleti po koji slepi miš. Mačke se snebivaju u dvorištu zgrade, mjauču i cunjaju. Neki gilipteri se čuju na dečijem igralištu nadomak zgrade. Smeju se i psuju. Nebo je vedro, zvezde su na svom mestu. Brojim prozore sa upaljenim svetlima u okolnim zgradama. Pitam se da li je iko od stanara naše zgrade budan ili svi sanjaju, ni ne sluteći da će se tog dana u stanu broj dva, na prvom spratu, broj ukućana povećati za jedan. Uzbuđenje iznova buja, ne da mi mira.
I dalje je misterija koja to sila ili energija odredi kada će otpočeti prirodan proces rođenja. Postoji mišljenje da je za to odgovoran bebin mozak. Da on otpusti supstancu koja je katalizator aktivnosti materice. A možda je u pitanju ista ona sila koja navodi na oplodnju, deobu ćelija i rast bebe… proces toliko magičan, nama i dalje nedokučiv. Po ko zna koji put razmišljam o inteligenciji koje telo žene ima i ponosno milujem stomak. Beba miruje, spava. Akumulira energiju koja će joj biti potrebna za predstojeći dan, jer podjednako učestvujemo.
Majka rađa, beba se rađa. Prolaze kontrakcija za kontrakcijom. Razmak među njima se ne menja bitno, varira između 14 i 17 minuta. Neke provodim u krevetu, neke presedim na pilates lopti dok na “Wikipediji” gledam koje su znamenite ličnosti rođene na taj dan. Niko previše interesantan. Dva igrača kriketa i dva člana kraljevske porodice. Princ Aleksandar II Karađorđević i Kamila, druga žena princa Čarlsa. Čisto iz predostrožnosti, upisaću dete na časove kriketa. Dve kontrakcije dočekujem u kadi, ležećki dok mi tuš zapljuskuje stomak. Eterično ulje od lavande sam nakapala u kadu. Miris mi miluje nozdrve dok disem polagano i svesno. Posle kupatila, sa čašom vode, odlazim na terasu i dočekujem jutro. Toplo je, stojim samo u potkošulji. Naš cherry paradajz cveta, zalivam cveće, jer pretpostavljam da to niko neće uraditi večeras. Mislim na one koje mi nedostaju u tom trenu i na Gtalk-u javljam kumi u Bostonu da je beba krenula. Nju ne moram da budim da bih joj saopštila vest, ali druge bogme moram i hoću! Vreme je, već je uveliko svanulo. Odlazim natrag u sobu, podvlačim se pod pokrivač. Grlim Ivana, koliko mi stomak dopušta, noge nam se dodiruju. Keruša negoduje, probudila sam je. “Ljubavi? Ljubavi? Beba je odlučila da se rodi”, govorim mu tiho. Okreće se, i dalje žmuri. Posle nekoliko trenutaka otvara oči i pita me na koliko su kontrakcije. Neko vreme provodimo u krevetu, u tišini, zagrljeni. Onda razmatramo šta nam je činiti. Odlučujemo da izađemo u šetnju, usput odemo do obližnje pekare i naručimo ketering. Jutro je divno, osunčano. Oko 6 sati je, a retki ljudi koje srećemo mahom odlaze na posao. Polako hodam i zastanem kada naiđe talas, oslonim se o Ivana, o zid crkve pored koje prolazimo, ili o pult u pekari. Prodavačica me pita kada ću se poroditi i nemo me gleda kada joj uz osmeh odgovorim: ”Danas”. Isprva je zbunjena mojim opuštenim stavom, a onda užurbano i u nekoj rastućoj panici zapisuje porudžbinu u želji da me što manje zadrži jer, “zna se”, trebam da hitam u Porodilište. Smeškam se njenoj brižnosti i blaženom neznanju. Nastavljamo drugim putem kući, a usput prognoziramo kada će se beba roditi. Optimistični smo i pomisljamo da je podne optimalno. Koje smo naivčine – kažem sad, sa ove distance. Kad smo stigli natrag u stan, pauze su se skratile na 10-ak minuta. Dobro je, napredujemo! Zovem babicu Divnu, koja je već danima u pripravnosti. Probudila sam je. Vodimo kratak razgovor uz dogovor da će se polagano razbuditi, spremiti i da je blagovremeno obaveštavam o promenama. Šaljem poruku mami da je “počelo!” i da mi se javi. Namerno je ne zovem da bi izbegli objašnjavanja tati. On nema pojma da ću se poroditi kod kuće. Uvek je prepun briga i htela sam ga poštedeti celog dana neizvesnosti. Zato smo mu rekle da planiram što kasnije otići u porodilište i da će mama i sestra biti samnom svo vreme.
Najbliskijim prijateljima i onima od kojih sam bila sigurna da ću dobiti razumevanje, podršku i ljubav, a ne sumnju, strahove i optužbe. Tati je rečeno da je plan da što duze ostanem kod kuće, uz Ivana, a da će mi dodatnu podršku pružati mama i sestra. Mama odlazi na posao da otvori godišnji, koji naredne dve nedelje mahom provodi u kuvanju i spremanju našeg stana. Sa koleginicom iz kancelarije ispija prvu jutarnju kaficu, a na rastanku su se, kako mi je kasnije ispričala, zagrlile i od jačine emocija rasplakale – koleginica saoseća sa njom, jer je nekoliko meseci unazad i ona postala baka. U međuvremenu, u našem stanu, već uveliko teku poslednje pripreme. Polu-naduvani dečiji bazen sada je u biblioteci. Ivan u njega već naliva hladnu vodu da bi, kad za to dođe vreme, dosipali samo vrelu. Paralelno sa njim, i ja sam vredna, tačnije, hiperaktivna. Raspremam posuđe iz sudomašine, briskam usput po stanu, čistim kadu. Iz zamrzivača sam izvadila ranije spremljene lazanje koje treba samo ispeći. Naravno, veganske su, sa tikvicama: slavimo rađanje i život, a ne smrt – pa ni životinja. Na radni sto, nadomak bazena, stavljam par svećica da upotpune atmosferu. Na žalost, nismo se setili da ih upalimo.
Proveravam baterije na aparatima, mazim Nušku koja ne kapira šta se događa. Kada osetim da talas nailazi, pozovem Ivana. Nagnem se unapred i oslonim na komodu, pilates loptu, radni deo u kuhinji, umivaonik ili nešto drugo u blizini, a on mi masira ili samo pritiska lumbalni deo leđa i kukove, dok se njišem levo-desno. Kad se senzacije stišaju, zagrlimo se, poljubimo i svako nastavi svojim “poslom”. Kontrakcije više ne merim – bitan mi je kontinuitet. Babici pišem poruku, odgovara mi da ona ne bi još kretela iz Beograda. Pišem i Tamari, i razmisljam da li će moći uskladiti dolazak, jer je ona majka dva mala dečaka. Stiže moja mama. Ubrzo posle nje i sestra. Grle me odmah sa vrata, pitaju kako se osećam. Pomalo su zbunjene, ali to prikrivaju. U razgovoru protiče vreme, bliži se podne, a ja sam i dalje trudna. I tada, događa se nešto čega sam se pribojavala. Javlja se babica sa vešću da je još jednoj trudnici iz Beograda počeo porođaj i da je ide posetiti. Uznemirena sam. Razmišljam kako je babica “moja” jer sam je prva obavestila o početku. U stilu: “Ko prvi babici – njegova babica”. Grdim sebe da sam ovo sama “prizvala”, jer sam nekoliko puta razmišljala i o ovoj opciji, da babica bude već rezervisana, na nečijem tuđem porođaju. Kroz glavu mi prolazi hiljadu mogućih scenarija, a nijedan mi nije dovoljno dobar.
Primećujem da su odjednom kontrakcije slabije i ređe i to me nimalo ne čudi. U mnogim tekstovima sam čitala da porođaj ume da stagnira ili ne napreduje u situacijama kada porodilja oseti neku vrstu opasnosti, pretnje ili makar nelagodu. Odsustvo babice je nešto što definitivno nisam planirala. Usmeravam misli na svetlu stranu, prizivam babicu i ona se oglašava: ona druga porodilja ima probne kontrakcije, na putu je ka Novom Sadu, ka nama. Kakvo olakšanje! Osećam slobodu i spokoj, jer ipak sve ide po planu. Talasi su opet česti i jaki. Nedugo zatim, stižu i babica Divna i Tamara. Svi su tu, sad samo još da se porodim. Razgovaramo, teme su razne, ja učestvujem, pričam, kad naiđe talas - ćutim. Ivan je kraj mene, grli me i pomaže da prebrodim talas pevajući sa mnom grleno “mmmMMMMmmm”.
U jednom trenutku osetim da je nešto unutar mene puklo, čak sam i čula taj zvuk, nekako iznutra. Amnionska tečnost, slila se niz butine i topla je. Rekla sam Divni da želim da me pregleda i ona se složila. 3cm dilatirala, bebini otkucaji savršeni. Porođaj ulazi u aktivnu fazu. Talasi su intenzivni. Bol postaje poprilično snažan. Povlačim se u spavaću sobu, ne prija mi razgovor, želim da se osamim sa Ivanom. On me miluje dok ja slušam vodeno “Hypnobirth” opuštanje i afirmacije “na repeat”. Žmurim, u mislima sam, usmeravam ih na bebu. Odlazim sa Ivanom pod tuš, voda mi prija. Provodimo tamo neko vreme, pa se opet vraćamo u spavaću sobu. Kažem da sam raspoložena za bazen, da počnu sa punjenjem. Spretan tim pomagača i za tili čas bazen je spreman. O, kakvo olakšanje! Stapam se sa vodom, lelujam i u talasima - talasam. Prija… opušta… umiruje. O Ivana se oslanjam dok me mazi i teši. Neprekidno žmurim. Ćutim. Ne ispuštam ni glasa. Dišem duboko i sporo, jer mi tako prija, jer mi tako telo sugeriše. Ruke koje me masiraju se smenjuju, zapljuskuju me vodom. Mama mi miluje stomak, tepa mi: ”Mikice moja…”. Dolivaju toplu vodu u bazen. Nude mi limunadu u časi sa slamčicom. Čuje se škljocanje Tamarinog aparata.
Kontrakcije počinju da se mešaju sa prvim naponima, babica me pregleda i konstatuje da sam dilatirala do 7cm. Zadovoljna je, kaže da brzo napredujemo. To me ohrabruje. Vraćam se duboko u sebe, vizualiziram otvaranje materice poput cveta, laticu po laticu. Neprekidno menjam položaje i zahvalna sam što mi je to omogućeno. Legnem bočno, muž mi je jastuk, onda kleknem ili budem “na sve četiri”… a u tom istom trenutku, žene leže u porodilištima, prikovane na leđima, sa gajtanima i skalamerijama prikačenim za stomak, braunilama u venama, žedne, možda uplašene, jedna pored druge u nizu kreveta, a sve usamljene, u bolovima i bez utehe. Mene babica pita da li bi mi odgovaralo da me pregleda, a u porodilištu se samo smenjuju, bez najave i majčinog odobrenja. Ja dirigujem svojim porođajem. Nekad zamolim sve, osim Ivana i babice, da se udalje, da mi daju prostora da mogu da dišem. Nekad ih sve poželim odmah tu, blisko, da se osetim ušuškano. A one ćutke, mirno ispunjavaju moje želje. Ako se žena ne oseti kao kraljica tokom porođaja – neko je ne tretira dobro.
Prolazi sat, dva. Grlić je otvoren skroz, beba se spušta u porođajni kanal. Kontrakcije više nemam, samo naponi i to česti . Nisu bolni ali su iscrpljujući. Telo se napreže bez moje kontrole, čudno je, nisam tako zamišljala te senzacije. Trebam da ih predišem, jos nije vreme da “guram”. Babica savetuje da na kratko izađem iz bazena, jer mi se koža smežurala, a i procenjuje da mi je potrebna promena. Odlazim u kupatilo, stojim, umivam se, pijem vode. Odraz u ogledalu mi mami osmeh: obrazi su mi rumeni, oči se cakle, kosa je raščupana. Kao da sam trčala maraton, a nisam ni daleko od toga - moje telo radi naporno već 14 sati bez pauza. Babica mi tiho govori da sam odlična, hrabra, da mi super ide, a ja joj se uz osmeh zahvaljujem. Kaže da može da opipa bebinu glavu i sugeriše da se vratim u bazen. Saopštava svima da beba “samo što se nije rodila” i procenjuje da će to biti u narednih pola sata. Kasnije saznajem da mamu preplavljuju emocije, da odlazi na terasu i plače. Ja sam već prilično umorna, nespavanje od prethodne noći me sustiže. Zašto baš sada, na samom finišu kada mi treba snage? Ali telo ima neverovatnu inteligenciju – uveravam se opet. Naponi se proređuju, prave se pauze među njima od po 15-20min i ja ih koristim za dremanje i akumuliranje energije. Par takvih pauza i bila sam vidno snažnija i spremnija da napon iskoristim za guranje. Divna pita da li želim da opipam bebinu glavicu. Naravno da želim! Glatka je, klizava i topla. Dodiruje je i Ivan. To je naš prvi fizički kontakt sa našim detetom. Neprocenjivo! Shvatam da se moram potruditi više, skoncentrisati. Još samo malo. Babica kaže da oslušnem svoje telo. Dižem se na noge i njišem kukovima. Pravim spirale. Čujem da komentarišu moj “porođajni ples” , smejem se u sebi. Kad osetim da naponi kreću, čučnem i guram. Koristim gravitaciju, sarađujem sa njom. Beba se spusti, pa se malo vrati. “Dva koraka napred, jedan korak nazad” - objašnjava Divna. Tako se postepeno i bez požurivanja širi moje tkivo. Zamišljam da je zdravo, rozo i elastično. Priprema se da kroz sebe isprati moju bebu.
I kad nisam ni pomislila da je taj tren “već” stigao – čula sam babicu kako me tiho usmerava da usporim sa “guranjem”, polako, polako. Bebina glava se vidi, viri. Osetim da se širim, užareni krug, disanje je stalo, sve se odigrava u sekundi – beba je izašla! Rodila se, u vodi je, gledam u nju i ne mogu da verujem da je tu, ispred mene. Svi su uzviknuli od radosti, kreću suze i smeh. Pogledam u babicu, ona mi klimne glavom i osmehne se. Uzimam bebu, stavljam je na svoje grudi. Uspele smo! Moja beba i ja! Gledam je, gleda me. Nestvarno je! Milujem je, pa joj poljubim glavicu. Mirna je, spokojna, lepo diše, pomalo se oglasi da nas umiri, ali ne glasnim plačem.
Nema prejakih bolničkih refletkora, svetlo je prigušeno, atmosfera je intimna. Niko nas ne razdvaja, ne odvode je na kupanje, na procene i merenje, na vakcinu. Tu je na meni, dodiruju nam se kože. Osetim je. Vreme kao da je stalo. Neko pita da li je dečak ili devojčica. Ej da, na to nisam još ni pomislila. I dalje, kao i tokom cele trudnoće, imam osećaj da je dečak… razgrćem pelenicu kojom smo je utoplili i u iznenađenju uzvikujem: “Devojčica! Ne mogu da verujem!”. Smejemo se, Ivan dira male smežurane nožice, a ja gledam minijaturne šake i prstiće. Divimo joj se. Nasa Iskra, prelepa je! Stavljam je blizu dojke, još uvek je ne hvata. Čekamo da pupčanik prestane da pulsira, da do bebe stigne sva krv i posle 10-ak minuta, možda i duže, Ivan ga preseca. U bazenu postaje hladno. Ivan preuzima Iskru da bih ja otišla da se istuširam. Poletna sam, imam snage kao da sam se malopre probudila i to posle cele noći kvalitetnog sna. Babica mi opipava stomak i kaže da se posteljica odvojila od materice. Sama lagano povlačim pupčanik i posteljica upada u činiju ispod mene. Crvena je i zdrava. Divim se tom čudesnom organu koji postoji samo u telu trudnice. Brzo se brišem i hitam u sobu, jer mi beba već nedostaje. Divna obrađuje pupak, meri težinu i dužinu, a potom je namešta na moju dojku. Odmah je hvata, siki, osećam se blaženo, topim se, zahvalna sam i radosna. Miriše slatkasto, koža je svilena i nežna. Same smo u sobi i upoznajemo se, dok ostali prazne bazen, raspremaju stan, čiste.
Dolazi moj tata i ostaje bez reči kad me zatiče tu, u krevetu sa bebom. Smeje se i drago mu je. Ne zna šta da kaže. Oči su mu pune suza. Ja sam njegov “heroj”. Neočekivano dolazi i Ivanov tata. Takođe je iznenađen situacijom koju zatiče u stanu. Obojica Iskrinih deda su, baš kao i ona, rođeni kod kuće. Nazdravljamo, svi se smeju, telefoni zvone, pustili smo muziku. Svi se slikaju sa Iskrom, drže je dok ona mirno spava. Ja sedim na pilates lopti i jedem lazanje. Nema rane od pucanja ili epiziotomije, nema nikakvih bolova niti imam potrebu za odmorom. Družimo se još koji sat, onda polagano svi odlaze. Opet je tiho, noć je. Miriše na leto, opet se čuju cvrčci i mačke, ali ova noć je bila drugačija od svih do sada, jer - ja sam postala majka. Ponosno se smeškam, Iskra je pripijena uz mene, siki, tonemo u san, nas dve u simbiozi. Autorka teksta: Danijela - Iskrina mati Autorka fotografija: Tamara Zidar
Moja supruga i naša dvanaest dana stara devojčica spavaju u spavaćoj sobi. Sedim na podu dnevne sobe, oslonjen na desni ugao troseda. Keruša Nuška, izmorena od skore šetnje, spava pružena uz moju levu butinu. Dva svetla otkrivaju konture prostora: svetlo ekrana netbuka predamnom i svetlo usmereno na ispunjene police biblioteke u hodniku. Dvanaest dana ranije, učestvovao sam u rađanju svog deteta. Iskustvo koje bi ostavilo snažan utisak na svakog budućeg roditelja. Supruga se porodila u našem stanu, u dečijem bazenu postavljenom u biblioteci. Mesecima pre toga smo se pripremali čitajuci najrazličitiju literaturu, isprobavajući različite položaje koji bi bili korisni, i savladavajući različite tehnike masaže koje bi mogli primeniti tokom kontrakcija i samog porođaja.
Naknadno, nismo imali nikakvih osuda od strane medicinskih radnika i specijalista, ali nažalost ne mogu reći isto za zaposlene u raznoraznim administracijama – počev od matičara. Nisam bio iznenađen takvom reakcijom, jer je u zapadnjačkom društvu uobičajena praksa da se žene porađaju u porodilištima. Deca dolaze na svet uz obavezan nadzor lekara u specijalizovanoj medicinskoj ustanovi (bolnici). Makar nam tako govore, kao što su govorili i našim roditeljima. Zar može ikako drugačije, osim ako niste prababa i pradeda ili bušmani?! U ovom tekstu, kao što već pretpostavljate, govoriću o jednom od najvećih tabua modernog doba koje stidljivo gmiže nad takozvanim zapadnim društvom. Naravno, ne sugerišem da je prirodan porođaj idealan za svakog. Pre nego kao budući roditelji donesete odluku – porazmislite o svim opcijama. Pre dve godine sam počeo raditi u specijalnoj školi na poziciji nastavnika individualne nastave. Radim vežbe i tretmane sa decom oštećenog vida. Prvih mesec dana sam završavao radni dan s osećanjem kao da me je neko pesnicom munuo u stomak. Malo po malo i osećaj je iščezao. Razvio sam neku vrstu odbrambenog mehanizma. Verujem da su i medicinski radnici u situaciji da razvijaju sličan mehanizam. Tako hirurg ne seče čoveka, već tkivo. Naravno, kada su ulozi veliki, mehanizam mora biti efikasniji. Odbrambeni mehanizam se ponekad otrgne kontroli, istrebi empatiju i prelazi u patologiju. Mnogo je faktora koji su doprineli da porodilišta u mom sistemu poimanja sveta ne budu najsvetlije tačke. Razumljivo mi je da je loša raspodela sredstava pogodila zdravstvo i time ga ranila: manjak kreveta, manjak osoblja, ali nerazumljivo mi je i postojanje manjka razumevanja. U skladu sa dosadašnjim saznanjima mogu reći da su porodilišta fabrike za rađanje dece. Bezmalo funkcionišu kao pokretne trake. Jedna od stvari koja je uticala na našu odluku o prirodnom porođaju u našem stanu je indukcija, koju smo po svaku cenu želeli da izbegnemo, a koja se u porodilištima skoro uvek aplicira. Dug porođaj ne znači nužno i lošu stvar. Svakom kontrakcijom i svakim naponom telo porodilje se priprema i prilagođava. Ljudsko telo je sposobno za rađanje – programirano je za taj proces. Hormoni igraju veliku ulogu, posebno oksitocin – neuromodularni hormon ili ljubavni hormon i endorfin. Ubrzavanjem procesa, oduzimamo telu mogućnost da se adaptira. Kod porođaja bez veštačkog indukovanja tkivo je postepeno pripremano, istezano i nije ga potrebno epiziotomirati. Verujem da slonici ili kravi ili bilo kom drugom većem sisaru niko ne ubrizgava indukciju. Živo me interesuje ko bi imao hrabrosti izvršiti epiziotomiju slonici, i kako bi se proveo prilikom ušivanja (bez anestezije). Jedini zdravorazumski razlog toliko rasprostranjene primene indukcije je smanjenje trajanja porođaja, i ide u prilog samo osoblju koje asistira porođaju. Duže vreme oporavka ne predstavlja usko grlo u funkcionisanju fabrike za rađanje dece.
Naravno, postoje situacije u kojima je porodilište obavezan izbor, ali strah od porođaja je loša indikacija za carski rez. Uredno vođena trudnoća je svakako preduslov prirodnog kućnog porodaja.
Naravno, porođaj boli. Ali kako nam je rečeno pre, i kako mi je supruga opisala kasnije, taj bol deluje prirodno i nije neizdrživ. Postoje pauze između bolnih faza. Endorfin i oksitocin u organizmu urade svoju funkciju. Organizam sisara na strah reaguje pojačanim nivoom adrenalina. Adrenalin je hormon koji se luči u slučaju opasnosti, odnosno strah potpomaže njegovo lučenje. Ovaj hormon povećava spremnost bića da pobegne ili da se bori. U savani, na primer, ako bi antilopa rađala svoje mladunce i osetila prisustvo predatora – adrenalin u njenom organizmu bi uticao na stopiranje porođaja do trenutka kada se nađe izvan opasnosti. Isto je i delovanje adrenalina na ljudski organizam. Dakle, poslednja stvar koja je potrebna trudnići tokom porođaja je strah. Kada smo supruga i ja na prvom pregledu dobili potvrdu da očekujemo dete, pitali su nas da li želimo da dobijamo poruke putem sms-a o tome kako napreduje trudnoća. Naravno pristali smo. Prve poruke su bile tipa: vi ste sada u toj i toj nedelji i vaše dete je veliko toliko i toliko milimetara, ili – sada se vašem detetu razvija to i to. Posle izvesnog vremena su krenule bizarne poruke: vaše dete ukoliko se sada rodi ima minimalne šanse da preživi izvan utrobe! Strah (ili neznanje) modernog zapadnjačkog čoveka prepustio je porođaj medicini. Mnogi su radi i platiti da bi svoju decu na svet doneli carskim rezom. “Samo me drogirajte i izvadite ovo stvorenje iz mene”, ova rečenica u mojim ušima uvek odzvoni slikom čuvenog kadra iz filma “Total recall” (1990.). Porođaj nije vreme za suočavanje sa strahom, oni moraju biti savladani davno pre probnih kontrakcija. Da bi se žena odlučila na prirodan porođaj, prvenstveno mora da veruje svom telu i njegovim sposobnostima Ono što se medicinskim primatom sugeriše budućim očevima je kada kontrakcije budu na razmacima od 5 minuta, strpajte vaše supruge u automobil i istovarite ih kod nas, gde će se o njoj brinuti ljudi sa fakultetskom diplomom (koja je ujedno i sertifikat za izvođenje egzorcizma) – a za to vreme iskoristite poslednji trenutak vaših slobodnih života i obeznanite se sa vašim bližnjima. Ne brinite, zadržaćemo vaše supruge i bebe taman dok se ne oporavite od ispiranja želuca. Istina je malo drugačija od onoga što se govori budućim očevima. Porođaju najčešće asistira babica, dok tu i tamo povremeno lekar izađe na binu da se pokloni publici – i uveri se da je sve u redu. Medicinski model porođaja je prvobitno odstranio očeve iz događaja koji nije samo rađanje deteta – već rađanje porodice. Ova segregacija očeva, postepeno popušta unutar medicinskog modela. U gradu u kome mi živimo i dalje nije moguće da otac prisustvuje rođenju svog deteta. Žena je primorana da taj intiman i bitan trenutak provodi sa nepoznatim ljudima. Ovo je još jedan od razloga zašto smo se odlučili na prirodan porođaj kod kuće. Želja nam je bila da tokom porođaja budem njena emotivna podrška i uz suprugu aktivni učesnik u rađanju naše porodice.
Prolazio sam sa njom kroz skoro svaku kontrakciju: masirajući je (primarno lumbalni deo leđa), trudeći se da joj kontrakcije prolaze što lakše, pružajući emotivnu podršku i nežnost. Kontrakcija za kontrakcijom – telo se pripremalo. Već smo bili u dečijem bazenu za tu priliku postavljenom u biblioteci našeg stana, kada su krenuli prvi naponi. Prinudni položaj na leđima je neizbežna nelagodnost u porodilištima. Taj položaj odgovara jedino osobi koja asistira. Kad god bi moja supruga ležala na leđima porođaj je stagnirao, a gravitacija je pomoć koju nijedna porodilja ne bi smela zanemariti. Vreme je odmicalo, u bazen je stalno dolivana topla voda dok smo Danijela i ja tražili položaj koji joj u tom trenutku najviše odgovara. Kontrakcije su se proredile, skoro nestale, ostajali su naponi. Kada je u 20:25 tog dana naša ćerka Iskra uplivala u bazen, imao sam utisak kao da sam osvojio Mont Everest. Malo je reći da se divim snazi i hrabrosti svoje supruge. Ovakvo osećanje je uglavnom ukradeno očevima. Pupčanik nisam presekao dok god je pulsirao. Izvanredan je osećaj kada otac deteta bude onaj koji fizički odvoji bebu od majke. Smatram da su ti prvi trenuci od posebne važnosti da dete oseti toplinu i blizinu bića sa kojim je bilo u simbiozi čitavih devet meseci – koža na kožu. Emotivno toplo okruženje i rođenje bez nasilnosti, bez odvajanja, bez traume. To je najmanje što dugujemo svojoj deci. Autor teksta: Ivan Čkonjević, Iskrin tata
Porođajna priča Iskrine mati Danijele nalazi se ovde.
BABICA - Uz Divninu pomoć rodio se naš Istar. S obzirom na to da imam averziju prema bolnicama, odlučila sam da se porodim u svom domu, pored supruga koji je sve vreme bio uz mene. To je bilo divno iskustvo, sve je bilo potpuno prirodno, i verujem da svaka žena koja veruje u sebe i svoje zdravlje može i treba ovako da se porodi. Prethodno sam kod Divne išla na časove joge, ona me je pripremila za porođaj tokom kojeg sam se ponašala potpuno slobodno - priča Jelena Fehirov (30), frizerka iz Beograda, i napominje da je, iako je porođaj kasnio čak 17 dana, sve prošlo u najboljem redu. Lj. Jovanović (37), baletska umetnica, majka petogodišnjeg dečaka i osmomesečne devojčice, oba deteta rodila je kod kuće uz babicu Divnu.
Prošlo je 20 godina otkako je Divna prvi put ženu porodila u kući. - U periodu kada sam počinjala da porađam žene u njihovim domovima uglavnom su to bile strankinje. Vremenom su se i naše žene sve češće odlučivale na ovaj korak - priča Divna. Za porođaj je, kaže ona, najvažnije da se prati prirodan tok i napominje da su parovi koji se odluče za porođaj kod kuće spremni za ovakav događaj u svakom pogledu. - Oni su informisani, odgovorni i pripremljeni. Majkama treba dopustiti da same kontrolišu svoje porođajne talase jer su tako snažnije i sigurnije. I na najmanje simptome koji bi ukazivali da nešto nije u redu ide se u porodilište - kaže Divna.
Nekada su se žene isključivo porađale kod kuće, a onda smo dobili porodilišta. Mesto gde će se žena poroditi, odnosno beba roditi, privatna je stvar, intimna odluka žene o kojoj ona odlučuje na osnovu svojih potreba, informisanosti ili želje, ili usled spleta okolnosti ona čak i ne bira. Ovim rečima Divna Miljković, babica koja se već 20 godina bavi prirodnim porođajem, objašnjava ovaj fenomen s početka 21. veka. - Često pitaju je da li je porođaj kod kuće legalan, jer neki misle da žena nema pravo da se porodi kod kuće. To nije, niti se može regulisati zakonom, jer porođaj može da se dogodi bilo kada i bilo gde, a žena bi krivično odgovarala da se, recimo, slučajno porodi kod kuće ili u automobilu – kaže babica, pa nastavlja: - Problem se javlja kod nejasne procedure za prijavu deteta. U nekim opštinama je to pitanje regulisano, a u nekim traže dokaze. Kada žena odlazi kod ginekologa da joj utvrdi trudnoću, ona ima dokaz da je bila trudna, ali da bi prijavila dete potreban je svedok. Ponekad je jako smešno jer treba nabaviti svedoka koji nije u srodstu, kako bi posvedočio da se dete rodilo. Onda treba da razmišljate da li da pozovete komšiju na svoj porođaj - kaže Miljkovićeva. Za porođaj kod kuće nema posebne pripreme, ukoliko to porodilji nije neophodno. - Brijanje i klistiranje koje se radi u našim porodilištima je potpuno nepotrebno i u svetu davno prevaziđeno. Lekovi koji se daju loši su i po bebu i po majku, a čak i epiduralna anastezija, koja je komforna po ženu, prolazi kroz posteljicu. Kada se žena porodi kod kuće, beba ostaje s njom, nigde je ne odnose, nemaju taj prvi stres odvajanja, odmah sisa i prvo što nauči je šta je to ljubav. Babica služi samo da bude tu, kako bi sve prošlo u najboljem redu. Na teren nosimo makaze, slušalice za tonove, dezinfekciono sredstvo, konac, ukoliko se žena slučajno pocepa, Ali ono što je naša najveća uloga je stručnost, da procenimo da li sve teče normalno ili u nekom momentu treba otići u porodilište – naglašava Miljkovićeva, koja je i predsednik Udruženja babica Srbije. - Beba koja se nedavno rodila u kadi preronila je jedno 20 cm i uopšte nije plakala kada se rodila, bila je zbunjena. Žena je bila na kolenima, a njen partner je sve vreme bio prisutan. Kada je sve završeno, u bazenu nije bilo kapi krvi. Žene se porađaju i u sopstvenim kadama, kao što je bio slučaj s jednom Nemicom koja živi u Srbiji i koja toliko veruje u prirodu da nije bila ni kod ginekologa da joj konstatuje trudnoću. Kada je reč o porođaju u sobi, neophodno je malo zamračiti prostoriju, zagrejati, a žena mora biti u položaju četvoronoške kako bi joj sila gravitacije pomogla da se beba spusti niže – objašnjava naša sagovornica. Divna Miljković je ujedno i instruktor joge za trudnice, pa pomaže trudnicama da steknu samopouzdanje u svoje telo, da se na neki način pripreme i da postanu sposobne da osete kada će se porođaj dogoditi. A šta kažu žene koje su se porodile na ovaj način? Katarina Teofilović, majka jednomesečne bebe, kaže da joj je porođaj bio jedno divno iskustvo, upravo zato što se dogodio kod kuće, u toplini sopstvenog doma, ali i zahvaljujući tome što se događaj odvio u kadi za porođaje. Katarina Teofilović sa ćerkom - Najlepša i najvažnija moć koju žene imaju je lepota i snaga nošenja deteta u sebi i donošenja dece na svet. Savremena medicina ima svojih prednosti. Neke žene koje nikada ne bi mogle da rode sada to mogu, ali se u porodilištima žena tretira kao bolesnik, a ne kao moćna žena koja bukvalno stvara novu generaciju. U razgovoru sa ženama koje poznajem i sa iskustvom prvog porođaja pre sedam godina, shvatila sam da mi je dostojanstvo porodilje, a i novorođenog deteta narušeno na tako mnogo načina, tako da sam odlučila da se sledeći put porodim kod kuće – kaže Katarina. - Način na koji je moja ćerka rođena, nežno, bez nasilja, omogućava detetu da bude rođeno tako da sav njegov potencijal i brilijantnost ljudskog bića može odmah da zasija. Vežbala sam jogu i pripremala se, a u svemu mi je pomogla Mirjana, moja dula (dula je dobra vila porodilji, majka majci, žena koja pomaže ženi koja se porađa – prim. aut.) – kaže Katarina. - Priprema za porođaj je počela godinama pre začeća, a tokom trudnoće priprema za kućni porođaj je bila redovna joga praksa, zdrav način života i radost i ljubav u mojoj porodici, sa svojim sinom i mužem. Takođe, poslednja 3 meseca svoje trudnoće, do deset dana pred porođaj i sama sam držala jogu trudnicama. Naravno, imala sam redovne preglede kod svoje doktorke. Zdrava trudnoća je najvažniji preduslov za kućni porođaj – ističe Katarina. Divna sa Katarinom Teofilovići nisu nikome rekli da planiraju da se porođaj obavi kod kuće. - Nakon porođaja, kada su svi saznali kako se odvijalo, smešno mi je što je većina reagovala kao da je to najnormalnija stvar, a znam da tako ne bi bilo da smo tu informaciju pustili pre. Naravno, ima i začuđenih lica. Moja mama mi se zahvalila što joj nisam rekla unaprad, rekla je: “Pojela bih se da sam znala” – priča Katarina kroz osmeh i dodaje da njena ćerka Iris divno napreduje. U Srbiji je jedino u Pančevu moguće poroditi se prirodnim putem, dok bolnica na Zvezdari poseduje kadu, ali se zbog nedostatka zainteresovanih kadrova ona ne koristi. Ljiljana Vučetić
Brojna preispitivanja bolničkih procedura uzrokovana su sumnjom da preterana upotreba medicinskih intervencija može biti uzrok postporođajnih obilnih krvarenja. To uključuje lekove koji izazivaju kontrakcije, hirurške intervencije koje olakšavaju porođaj (epiziotomija) i hitne slučajeve carskog reza. Zaključak studije je da ženama treba pružiti izbor, ali i informacije. Buduća istraživanja treba da ispitaju sumnje o eventualnoj preteranoj upotrebi procedura kao što su ubrzavanje porođaja ili hitni carski rez.
U Pančevačkom porodilištu moguće je da se žena porodi takozvanim "nemediciranim putem". "To je porođaj u kome se medikamenti ne primenjuju ili su zastupljeni u minimalnoj meri, a pristup je drugačiji, onako kako ženi najviše odgovara pod uslovom da trudnoća nije problematična", kazao je za Tanjug načelnik Ginekološko-akušerskog odeljenja u Opštoj bolnici u Pančevu dr Vladimir Vajs.
U poslednje vreme, kako je kazao sagovornik Tanjuga, vlada sve veće interesovanje žena da se porode tako, a nedeljno dve do tri trudnice dođu na odeljenje sa željom da se porodi baš onako kako su se ranije porađale žene. Prema rečima Vajsa, cilj je da odeljenje na kome se obavljaju takvi porođaji u bolnici postane Centar za nemedicirani porođaj, budući da interesovanje žena za takav način donošenja na svet deteta iz godine u godinu raste. Predsednica Udruženja babica Srbije Divna Miljković navela je primer da je u Holandiji porođaj kod kuće praksa, odnosno da se veći procenat žena odlučuje da dete donese na svet kod kuće nego u bolnicama. Ona je istakla da u drugim evropskim zemljama ti porođaji nisu uobičajni, kao i da se manji procenat žena odlučuje za njih.
"U kućnim porođajima beba je sve vreme uz svoju majku, što je najzdravije i najbolje, ali i od neprocenjive vrednosti kako za majku tako i za novorođenče", kazala je Miljković i dodala da ne postoji bojazan od nesterilisanog prostora u kući jer je trudnica devet meseci provela u kuć, a i dete će odrastati u njoj. Ukazujući da bi bilo idealno kada bi žene u Srbiji imale mogućnost izbora kako će se poroditi, ona je navela da se žene u većini slučajeva plaše da sve prepuste slučaju i sigurnije su da se porode u bolnici uz sve neophodne intervencije, čak i ako im se to ne dopada. Fazlagić i Miljković ističu da ima i žena koje se nisu svojom voljom porodile kod kuće već im se to desilo slučajno, iznenada. Ukoliko se to desi iznenada neophodno je pozvati Hitnu pomoć kako bi novorođenče i majka bili adekvatno zbrinuti. Tanjug
Divna Miljković (u sredini) sa „svojim“ bebama i njihovim majkama Crnokosa devojčica, Sofija Kiš, rumenih obraza i tamnih krupnih očiju, rodila se pre tri meseca u kući svojih roditelja na Voždovcu. Njena majka, Adel Viktorija, sa Filipina, nije želela da se porodi u bolnici, već je bebu na svet donela u svojoj kadi. Ovom svečanom činu prisustvovao je i otac Vladimir, a porodici Kiš je pomogla babica Divna Miljković. U Beogradu ovo nije usamljen slučaj, jer ima još žena koje su želele i koje su se porodile u svom domu. Sofijina mama, Adel Viktorija kaže da je oduševljena što je sve bilo kako je želela, jer je porođaj kod kuće uobičajen u zemlji iz koje ona dolazi. - Dosta smo istraživali na Internetu i raspitivali se kako bismo to izveli - priča ponosni otac. - Hteli smo da taj čin bude što opušteniji i bez stresa po novorođenče. Od ginekologa smo dobili zeleno svetlo, jer su svi nalazi bili dobri. Porođaj je trajao oko šest sati i jako sam srećan što sam prisustvovao. Ne postoji ništa na svetu što bi me toliko usrećilo kao taj trenutak kada sam prvi put video svoje dete. Divna Miljković je dugo godina radila u porodilištu „Dr Dragiša Mišović“, a svoje aktivnosti na promovisanju ovog plemenitog zanata nastavila je i posle penzionisanja kao predsednica Udruženja babica Srbije. I danas se rado seća svog prvog radnog iskustva van bolnice. - Posle završene srednje škole dobila sam posao u Orašju u Bosni - priča iskusna babica. - Radila sam u domu zdravlja i bili smo zaduženi za 20 sela. Tu sam stekla prva iskustva. U Beogradu me je pre 15 godina pozvala jedna porodica stranaca, jer je žena htela da se porodi u svom stanu. Tražili su da samo budem prisutna, jer su već imali iskustvo sa porođajem kod kuće. Tako je sve krenulo. U mnogim evropskim zemljama žene se sve češće odlučuju da donose bebe na svet onako kako se to nekad radilo, a u Hrvatskoj poslednjih meseci trudnice plaćaju i do 1.000 evra babice koje dolaze ih Holandije. U Srbiji je malo drugačije. - Ne postoji dozvola za kućni porođaj, ali ni zabrana - objašnjava Divna Miljković. - Kao babica, imam obavezu da pomažem osobi koja se porađa. Na ovaj korak se odlučuju žene koje su otvorenije prema životu i koje imaju svest o vrednosti rađanja. Među njima je bilo dosta strankinja, ali i naših žena, iz svih obrazovnih struktura i socijalnih miljea. Jelena Banac, majka tromesečne Milice kaže da je ranije znala za ovu mogućnost da bi se tako porodila. - Ako budemo imali drugo dete, sigurno ćemo to uraditi kod kuće - kaže Jelena. - Ženama treba razbiti predrasude o porođaju kao nekom strašnom činu, koji je bolan, težak i uvek mora da bude komplikovan. Važan nadzor - Planom mreže zdravstvenih ustanova predviđeno je da se žene u Srbiji porađaju isključivo u zdravstvenim ustanovama opštih bolnica koje imaju ginekološko-akušerska odeljenja, vanbolničkim porodilištima pri domovima zdravlja, u specijalizovanim ustanovama i u porodilištima pri kliničko-bolničkim centrima - kaže Nebojša Jokić, viši savetnik u Ministarstvu zdravlja. - Zakon „ne prepoznaje“ termin porođaj kod kuće, jer je neophodno da svaka trudnica ima porođaj pod stalnim medicinskim nadzorom.
Prirodni porođaj je već decenijama poznat u svetu. Jedan od prvih stručnjaka koji su ga uveli u praksu, bio je ginekolog Frederik Leboaje, koji je šezdesetih godina prošlog veka počeo da praktikuje takvu vrstu porođaja i da je promoviše u stručnim krugovima. Njegov rad je produžio i produbio doktor Mišel Oden (Michael Odent), koji se više od pola veka bavi tom tematikom, a pre nekoliko godina je bio i gost Beograda, gde je održao predavanje o osnovnim potrebama porodilja. Evo šta je tom prilikom rekao: Kada je u pitanju prirodan porođaj, kažete da je najvažnije razumeti koje su osnovne potrebe žene koja se porađa. Šta to, zapravo, znači? - Teško je preneti pravu poruku šta porođaj može da učini lakim i brzim. Naime, ženama je teško da eliminišu kulturno nasleđe povezano sa porođajem, naročito njime uslovljen strah. Druga otežavajuća okolnost da se to objasni, jesu slike i video zapisi sa porođaja. Na njima se vidi žena koja se porađa, oko koje je mnogo osoba, često i suprug. Ljudi ovakav porođaj nazivaju prirodnim, iz raznih razloga - zbog mogućnosti porodilje da zauzima različite položaje, ili zato što je u porođajnoj kadi, ili što je pored nje suprug koji joj pomaže... Ali, to nije tačno. Jer, sredina u kojoj se ona porađa, u stvari je neprirodna. Osnovne potrebe žene tokom porođaja su: prvo - da ni na koji način ne bude posmatrana, i drugo - sigurnost. To važi za sve sisare. Međutim, ta poruka ne može da se prenese preko fotografija. Ako se „ubaci“ kamera (podrazumeva se i onaj koji snima) u porođajnu salu, dramatično se remeti porođaj. Zbog uticaja koji snimanje ili fotografisanje ima na tok porođaja, teško je preneti ono što je važno. A opet, ono što je važno, nije moguće preneti bez fotografija. Kada ljudi gledaju te slike, ono za šta misle da porođaj čini prirodnim, u stvari je položaj ili mesto porođaja (kada za porođaj, kućni uslovi...). Jer, to je ono što se na slici vidi. Međutim, tako se potpuno promaši ono što je najvažnije.
- Kroz sve godine prakse, pokušavao sam da prepoznam koje su osnovne potrebe porodilja - koje bi, ukoliko budu zadovoljene, porođaj učinile lakšim. Da bih odgovorio na to pitanje, mogu samo da se oslonim na sopstveno iskustvo. Bavim se porođajima više od pola veka - u bolnicama, kućnim uslovima... u Francuskoj, Velikoj Britaniji, i malo u Africi. Ono što sam kroz svoje bogato iskustvo primetio da je najbolje za lak i brz porođaj, jeste situacija kada pored žene nema nikog izuzev iskusne i tihe babice - koja je smirena, „ne posmatra“ porodilju i ima majčinski stav. U njenom prisustvu, porodilja se oseća slobodno, nesputano, nema osećaja stida. I, što je najvažnije, pored nje se ne oseća „posmatrano“. Ako pođemo od pretpostavke da se niko ne stidi svoje majke, jasno je zašto je važno da babica ima takav odnos prema porodilji. To je najbolja moguća sredina. Fiziologija porođaja je takva da se svi procesi u telu žene odvijaju spontano, određenim redosledom, i te procese niko ne sme da ometa. To, praktično, znači da tokom porođaja ne treba da se stimuliše neokorteks (deo mozga zadužen za intelekt). Zato je važna tišina tokom porođaja, odnosno odsustvo stimulacije neokorteksa. To je najlakše uporediti sa seksualnim odnosom. Kada par vodi ljubav, tada su partneri opušteni, prepušteni emocijama i čulnom uživanju, a neokorteks nije previše aktivan. Međutim, ukoliko bi jedno od njih postavilo neko banalno pitanje - na primer: „Šta ćemo da ručamo sutra?“, neokorteks bi se automatski aktivirao i seksualna tenzija bi pala. Navešću jedan primer iz prakse, kada je babica tokom porođaja postavila pitanje ženi koja je potpuno izgubila pojam o vremenu: „Kada ste poslednji put išli u toalet?“. Neokorteks se aktivirao, jer mozak traži odgovor. Tim pitanjem je poremetila ceo sistem. Zato je tišina prilikom porođaja, kada su u pitanju druge osobe, pa i babice, veoma važna.
Tim povodom razgovaramo sa Divnom Miljković, predsednicom Udruženja babica Srbije, koja se ovim divnim, ali i izuzetno odgovornim poslom bavi već skoro četiri decenije. – Počela sam da radim kao babica još daleke 1973. godine, priča Divna. – Tada su u porođajnoj sali radile iskusne babice od kojih sam i ja naučila zanat. Bile su vrlo poštovane i pravi autoritet, kako za nas mlade babice i trudnice, tako i za lekare, pogotovo za mlade lekare na specijalizaciji. Često bi ti mladi specijalizanti govorili kasnije kako su upravo od babica naučili da porađaju. Tada se smatralo da smo uspešni u svom poslu ukoliko je manji procenat carskih rezova. Svaki carski rez morao je biti medicinski vrlo opravdan. Vremenom se, smatra naša sagovornica, situacija promenila tako da se porođaji sve više kontrolišu i ubrzavaju pomoću sintetičkih hormona, ili se upotrebom lekova čine bezbolnim. – Babice su u tim medikamentovanim porođajima izgubile svoju pravu ulogu i svele se na lekarske asistente. Trudnice su postale potpuno pasivne, a porođaj, koji je jedna prirodna pojava, počinje da se tretira maltene kao bolest, kaže Divna Miljković. – U takvim uslovima porodilje se ne snalaze dobro, nedostaje im samopouzdanja, ne doje decu... Priče više od 700 žena objavljene na sajtu majkahrabrost.com svedoče o brojnim problemima i poniženjima sa kojima se one suočavaju u porodilištima širom naše zemlje, u kojima se, prema uverenju Divne Miljković, kao i Zorke Kovačević iz GI Majka hrabrost, još uvek primenjuju zastareli i nehumani bolnički protokoli koje treba reformisati i uskladiti sa preporukama Svetske zdravstvene organizacije i bolničkim protokolima u zemljama Evropske unije. – Veliki broj porođaja u skandinavskim zemljama odvija se kod kuće, samo uz pomoć babice, kaže Divna Miljković. - U drugim evropskim zemljama trude se da naprave kućnu atmosferu, gde babica ima najvažniju ulogu u vođenju porođaja. Kod nas se, međutim, na porođaj kod kuće još uvek gleda kao na neki vid egzibicionizma, ali se i ta predrasuda polako razbija i mladi medicinski radnici uviđaju da roditelji imaju prava na slobodu izbora. Dugi niz godina sam radila u porodilištu, i sama sam imala tri porođaja i prošla kroz tri različita iskustva. Znam kako se žene kod nas porađaju i uvek sam imala osećaj da to može drugačije i bolje. Divna je uspela da deo svojih ideja ostvari učestvujući u programu psihofizičkih priprema za porođaj, razgovarajući intenzivno sa trudnicama, želeći da im poveća samopouzdanje, jer je to, smatra ona, važan faktor koji utiče na tok i ishod porođaja. – Buduće mame je važno naučiti samoposmatranju, kao i da u toku porođaja uvek čine ono što im je ugodno. Kad sam se susrela sa jogom shvatila sam da ova tehnika kao i drugi prirodni načini pomaganja ženi imaju prednost jer su potpuno neagresivni. Praktikovanje joge pomaže ženi da otkrije i osnaži svoje fizičke i emotivne resurse koji će joj tokom trudova i porođaja koristiti da što bezbolnije prođe kroz ovo iskustvo, kao i da sačuva svoje i bebino zdravlje. Žena koja se porađa, objašnjava dalje Divna Miljković, zaslužuje okruženje u kojem je poštovana njena privatnost, autonomija i emocionalna zaštićenost. Zbog toga je ideja vodilja Udruženja babica Srbije da porodilje, njihove bebice i cela porodica doživljavaju rađanje kao oplemenjujuće i osnažujuće iskustvo, a ne kao bauk. – Uloga oca tokom trudnoće i porođaja podjednako je važna kao i uloga majke. On je taj koji snagom svoje volje i duha treba da obavije i majku i dete aurom smirenosti, sigurnosti i ljubavi. Naša sagovornica smatra da je minut do dvanaest da se situacija u našim porodilištima promeni, kako bi ona postala humanija i toplija mesta, gde će se žene osećati kao kod svoje kuće. – Porodilja mora da bude slobodna, da ima babicu uz sebe koja brine samo o njoj, da joj bude udobno, da nije gladna, žedna, uplašena... Poseban problem je prvi sat posle porođaja u kome novorođenče prirodno pripada samo majci, a upravo tih prvih sat vremena mogu odrediti i njihov budući odnos. Kod nas se o tome ne vodi računa i svi se trude da završe svoj „posao” što pre: presecanje vrpce, kupanje, merenje, ušivanje epiziotomije. Majka eventualno dobije bebu na sekund, jedva da je i vidi čestito. A za porodilju i bebu je idealno da ostanu zajedno što duže, jer to stimuliše izlučivanje hormona koji su važni za rađanje placente. I laktacija tada počinje, a majčino mleko je najbolja hrana za novorođenče, i najlepši izvor ljubavi i pozitivne energije. Ipak, žena je ta koja donosi odluku o načinu ishrane njene bebe i tu odluku treba poštovati. Kao dosledni zagovornik prirodnog porođaja, Divna Miljković nije pristalica ni epiduralne anestezije i tvrdi da je najbolji i najbezbedniji porođaj kako za majku tako i za dete onaj tokom kojeg se ne koriste lekovi i stimulansi, osim kad to naravno nije neophodno. Više informacija o akciji Za humana porodilišta, porodilišta po meri porodilja i beba na sajtovima majkahrabrost.com i udruzenjebabica.com
Kako je vreme prolazilo jedna po jedna trudnica s joge je izostajala kako bi se porodila. Mnoge su se porodile kod kuće uz podršku naše babice Divne (bar iz grupe u kojoj sam ja bila). Posle svakog kućnog porođaja, Divna bi nam, uz odobrenje porodilje, prepričala kako je tekao porođaj, kakva je bila beba i kako se žena osećala. Inače su njeni časovi joge koncipirani tako da najpre razgovaramo o trudnoći i porođaju, postavljamo pitanja, razmenjujemo informacije i iskustva, dakle, veoma edukativni sami po sebi, a zatim smo se radeći jogu relaksirali i jačali svoju žensku intuiciju i moć. Sve to me je umnogome ohrabrilo da se odlučim na porođaj kod kuće. Takođe i literatura, kako pisana, tako i onlajn izvori, statistika, a pre svega zdrava trudnoća koju sam regularno pratila kod svoje drage doktorke u Zemunu. To je presudno za prirodan porođaj. Nisam pušila, pila alkohol, jela sam zdravu hranu i pila dosta vode tokom cele trudnoće. Bila sam aktivna, vodila sam starijeg sina na razne radionice i druženja, provodila s porodicom slobodne dane u vikendici na svežem zimskom vazduhu, šetala psa, trenirala jogu i trudnoću prihvatila kao nešto prirodno što mi potpuno dolikuje.
Bila sam u poseti mami kad su mi krenule kontrakcije. Bio je 10. mart, dakle, deseti dan prenesene trudnoće. Izašle smo u šetnju sa kucama, razgovarale, vreme je bilo prijatno. Osećala sam mestimično neke neznatne bolove, ali sam mislila da su opet pripremne kontrakcije te im nisam ni posvetila neku pažnju. Bilo je oko dva sata popodne. Primetila je da se meškoljim i počela je da beleži kontrakcije kad smo došle u stan. Ispostavilo se da su tada već bile redovne, na dva do tri minuta, ali su kratko trajale i nisu bile intenzivne. Pila sam vodu, čašu za čašom. Kod mame sam bila do pet sati po podne, kada je suprug došao po mene da me odveze kući. Divni sam javila kako se osećam i ona se uputila ka našoj kući. Kao pravi profesionalac, sve instrumente je imala unapred zapakovane, sterilisane i spremne za moj porođaj. Oko šest sati smo, sećam se, i dalje ćaskali uz kafu, ja uz vodu doduše, suprug je čak stigao i da prošeta našeg psa i ispolira sve sinovljeve cipele. Sve se odvijalo kao da je potpuno običan dan. Konačno su krenuli malo intenzivniji bolovi, ponajviše u bokovima. Suprug mi ih je snažno pritiskao i tako mi olakšavao nelagodnost. Niko me nije zapitkivao, pustili su me da se njišem, pijem vodu, šetam i njihova opuštenost opuštala je i mene. Sveukupno sam imala četiri-pet jačih kontrakcija, pre nego što je pukao vodenjak. Divna mi je rekla da mogu da uđem u bazen. Osetila sam se blaženo. Kada sam uronila u toplu vodu, sve je na par trenutaka stalo. Disala sam i gledala kako moj dah pravi male talase po površini vode i svoj odraz kako se na njima gužva, osmehnula sam se. Bila sam tačno tu gde sam želela da budem. Nisam znala kad će se završiti porođaj, nije mi ni bilo bitno. Divna me je pregledala, rekla da sam potpuno otvorena i da mogu da se prepustim naponima. Polivala me je vodom da mi ne bi bilo hladno. Suprug se udobno smestio iza mene i bodrio me tiho, samo za moje uši. Svetla su bila prigušena, a napolju oluja. Svirala je muzika koju sam uspevala da čujem samo kad se stišaju naponi. Nije ih bilo mnogo, ali su bili kao sila s nekog drugog sveta koja pozajmljuje moje telo da bi ispunila važan zadatak. Nisam se napinjala na silu, nisam uopšte. Kasnije me je Divna podsetila na refleks izbacivanja bebe o kom je pisao Oden (Dr. Michel Odent). Čula sam je kao kroz šapat i kako govori da sam odlična i da se uskoro rađa glavica. Kad je došao taj trenutak, savetovala mi je da pokušam da iskontrolišem napon površnim disanjem kako se perineum ne bi pocepao. To sam i učinila. Mislila sam da će taj deo biti bolan, nije bio. Možda je voda zaslužna za to. Nakon par minuta je izašao naš novi potomak. Divna ga je prihvatila pod vodom, ne požurujući to njegovo izranjanje. Odmah mi ga je stavila na grudi i on me je pogledao, udahnuo i bezbrižno zaplakao. To nisam doživela u bolnici, jer su svetla tamo kao na pozornici pa bebe jako žmure kad se rode. Predivan trenutak. Pomislila sam u sebi da sam carica. Osećala sam se nadmoćno, ne u odnosu na druge, već na nekadašnju sebe. Suprug je bio presrećan, osećala sam da mi se divi. Sačekali smo da pupčanik prestane da pulsira, zatim ga je Divna presekla, a ja sam izašla iz bazena s bebom jer je voda već počela da se hladi. Ugrejali su me, tad je izašla i posteljica, beba je sisala i zaspala. Nakon dojenja sam se istuširala i pridružila svojim dragim pomoćnicima i s osmehom smo prepričavali neke komične delove celog događaja, ali njih ću ipak zadržati za sebe. Oko ponoći, Divna je otišla uverivši se da je sve u redu sa mnom i bebom. Mi smo legli u krevet, kao i nebrojeno puta do sada, ali te noći sa još jednim članom naše dragocene porodice. Bili smo bliži nego ikada. Zaspali smo zadovoljni, srećni i puni ljubavi jedni prema drugima.
Porođaj kod kuće porodice Štulić Nisam očekivala da će mi porođaj krenuti sedam dana pre termina, ali desilo se tako da su oko tri ujutru krenule prve kontracije. Nisam osetila nikakav strah, već veliko uzbuđenje i iščekivanje nečeg predivnog, moje druge bebe. Bila sam psihički i fizički potpuno spremna, s obzirom da sam išla kod Divne na prenatal jogu i pročitala dosta literature vezano za porođaj kod kuće. Nisam žurila da odmah pozovem Divnu, već sam merila razmak između kontrakcija i uživala u osećaju da je porođajaj krenuo potpuno prirodno, što nije bio slučaj sa prvom trudnoćom, kada su mi prokinuli vodenjak i ubrzali kontrakcije sintetičkim hormonima. Oko 4h, kada su kontrakcije postale učestalije i jače, zovem Divnu, međutim ona se ne javlja. Pomišljam da joj je posle joge ostao utišan telefon i tu krećem polako da se brinem. Nekoliko puta se spontano praznim (znači ne mora klizma, to je priroda sve sredila). Zaista sam htela da izbegnem odlazak u porodilište, ali šta je tu je…Počinjem sa mužićem da dovršavam pakovanje torbe za porodilište, zivkajući Divnu 150-ti put. Kontrakcije postaju jače i bolnije, pa se saginjem dok ne prođu i nastavljam da se vrtim po kući, pakujući ovo i ono. Najzad odlučujem da želim da legnem u kadu i opustim se, a možda se i Divna javi. Ne mogu da zamislim da izlazim iz svog toplog gnezda u hladnu novembarsku noć, pa još i da se grčim u taksiju, ne dolazi u obzir! Ležem u kadu, što je dobar potez. Kontrakcije su još jače, ali ih lakše podnosim u toploj vodi u zamračenom kupatilu. Posle jedno sat i po, javlja se Divna, a meni već kreću naponi, pa dajem telefon Dači da joj objasni kako da dođe. Pada mi kamen sa srca i osećam da će sve biti dobro. Dahćem i šištim sve jače i češće, jer mi se sudaraju kontrakcije i naponi i sada mi kada postaje neudobna, pa nekako izlazim i dočekujem Divnu na kolenima u spavaćoj sobi. Između dve kontakcije, ona me pregleda i konstatuje da sam otvorena 8 prstiju. Puštena je i muzika po mom izboru, Debisi i lagani instrumentali. Donose mi ćebad, čaršave i peškire da se udobnije smestim. Divna me poji vodom, Daču vučem za ruke što jače mogu a on mi povremeno stiska krsta, što mi neopisivo prija. Prelazim u čučanj, vičem jako jer me dosta peče, rađa se glavica, još dva napona i beba izleće. Ja sedam, Divna mi stavlja bebu na grudi i narednih sat vremena uživam u neopisivom blaženstvu, opijena svim mogućim drogama koje organizam čuva za ovakve trenutke. Rađa se i posteljica, a pupak smo presekli kada je prestao da pulsira. Svanulo je, naš sin Filip se probudio i došao da se upozna sa sestrom. Ja sam se istuširala, pa svi ležemo na krevet, jedemo banane i sumiramo utiske. Savršen, prirodan porođaj, kakav i treba da bude. A evo i utiska iz muškog ugla Tri sata ujutru, svira moderna obrada “Harvest Moon” od Neil Younga na repeat. Draga se probudila, valja oribati kadu. Pokušavam da je uslikam dok se u kadi opušta, to joj se ne sviđa, pa se sklanjam, bolovi počinju… Zovemo babicu Divnu, ne javlja se, očigledno je ostao mobilni utišan, zlu ne trebalo sprema se kofer za porodilište… Po želji drage prelazimo na Debussy-ja, vreme prolazi. Da li imamo hrabrosti bez babice? Ipak nekim čudom Divna se probudila ranije i kod nas je već u 7. Porođaj se odvija na podu u spavaćoj sobi, između radijatora i kreveta, Divna mi daje instrukcije kako da pritiskam krsta da joj bude lakše, da je masiram. Prija mi što draga želi da budem tu. Potvrđuje da joj godi stezanje kukova, bolovi su sve jači, babica Divna stoji po strani, divan obred, hteo bih da snimam, ali sam potrebniji u zagrljaju, maženju, masiranju… nema slutnji, neko nas čuva, oblak energetskog vakuuma oko nas… nemam vremena da se time bavim, potpuno sam fokusiran da pomognem dodirom, prisustvom, energijom, bilo čime… prvi krik, Divna prilazi, potvrđuje da samo što nije, drugi krik, osećam pod rukama telo kako se bori, koža ježi, menja boju, bledi, a onda nenadano duga pauza… znak je jasan, priroda ne pita za dopust.. 8 je sati i tek rođena Lena se bez plača prebacuje na maminu sisu, čak sat i po siki, Filip, Lenin stariji brat od 2 godine se budi i u čudu gleda novopridošlu sestru. Svi jedemo banane na krevetu, dok Lena mirno spava. Sve je kul. Normalno. Prirodno. Kao i muzika te noći i jutra: “because I’m still in love with you, I wanna see you dance again…” Idila Strankinja koju sam pre osam godina porodila u kući u Beogradu, a čiji suprug je homeopata, čekala je treće dete. Kada sam dobila poziv od tog para da im ponovo učinim uslugu i pomognem ženi da se porodi kod kuće, pomislila sam – ništa lakše. Ovo može da se smatra već viđenom pričom. Međutim, ponosni tata mi je saopštio jednu malu novost. Porođaj se očekivao tek za tri meseca, a on zove ranije da bi sve na vreme organizovao, jer više ne žive u Beogradu, već u jednom malom selu na Rudniku. E, Divna, pomislih, ovo već možeš da nazoveš izazovom. I tako sam rešila da prihvatim poziv. Za manje od tri meseca je usledio poziv iskusnog tate: „Porođaj je krenuo, dolazim kolima po vas.“ Sve vreme sam usput bila kao na iglama. Žena je ipak trećerotka, šta ako ne stignemo na vreme. Srećom, stigli smo. To što sam tada doživela, mislim da neću nikad više. U maloj, minijaturnoj seoskoj kući, opremljenoj modernom nemačkom aparaturom, čekala me je porodilja koju sam odmah pregledala. Dilatacija (otvaranje) bila je tek pet prstiju, što će reći, bila je tek na polovini porođaja. Iskusna ženica, znajući da neće još da se porodi, provela me je kroz kuću, ali mi je pokazala i svoje imanje. Bila sam potpuno iznenađena. Žena koju porađam, sada već drugi put, stigla je iz velikog nemačkog grada, iz sasvim druge civilizacije, a sada mi, srećna, pokazuje jedno veoma veliko, klasično seosko domaćinstvo deda Žike, koga su oni čuvali. Deka nije imao nikog svog, a već mu je bilo osamdeset godina. Usred tog njenog porođaja, van kuće sede neki silni ljudi sa njenim mužem pijuckajući piće, kafu, razgovaraju o homeopatiji. Kokoške jurcaju dvorištem, deca ciče, trče, igraju se, a ona mi pokazuje imanje, štalu, svoju baštu... pritom mi je stalno u glavi – ali, ona je Nemica! Kada je dilatacija stigla do osam prstiju, više nije mogla da šeta, pa smo se nas dve povukle u jednu od dve sobice u kući. Za nama je došao i tata. Nakon dve devojčice rodio se sin Luka. Porođaj je bio besprekoran. Mališa je odmah sisao, a sretni tata se prvo pohvalio deda Žiki koji je od sreće zaplakao, jer se u njegovoj ući rodio mališan. Dva sata nakon porođaja, žena me je potpuno frapirala! Kao da se nije porađala – ustala je, obukla se, doterala i napravila proju, a zatim i večeru za sve. Smestila je stariju decu u krevet, pa mene, i vratila se svom novorođenčetu. Sutradan me je njen muž vratio kući, a mi smo se samo čule telefonom, dok su oni sami kupali bebu i vodili računa o pupku… Mislim da su žene predodređene da rađaju decu u potpunoj smirenosti, bez straha, uz prisustvo muža koji im sve vreme pruža sigurnost i daje dodatnu pozitivnu energiju. Nijedno porodilište na svetu, čak ni sa najbolje organizovanim „baby friend-lijem“ ne može da pruži ni jednoj porodici, porodilji, ocu, a kamoli braći i sestrama ovu sreću i idilu.
Intuicija Iz Engleske sam stigla dva dana posle izračunatog termina za porođaj. Sve kontrole i ultrazvučne preglede savesno sam uradila tokom trudnoće kako bih se osigurala da je sve uredu. Tokom tih proteklih meseci sam, u razgovoru sa raznim ginekolozima, kao i ženama koje su se u Srbiji porađale, čula razne priče. Po mom mišljenju – manje ili više, sve grozne – kako o samom porođaju, tako i o metodama porođaja u ovoj zemlji. Moj strah od porođaja sa drugim detetom je sve više rastao. Intuicija mi je govorila da treba da izbegnem porođaj u porodilištu, jer imam iskustvo iz Londona sa prvim detetom, kada sam se uz prisustvo samo dve babice, porodila prirodnim putem, bez bilo kakvih intervencija, kao što je epiziotomija (koja sledi skoro svim prvorotkama u Srbiji) bez brijanja, klistiranja, injekcija sa hormonima. Mentalno i fizički sam bila spremna za porođaj kod kuće, u šta se i moja babica Divna lično uverila pre nego što je pristala da me porađa. Kasno uveče pukao mi je vodenjak, ali kontrakcije još nisu krenule. Pozvala sam Divnu koja je uveliko spavala, što je i meni preporučila dok ne krenu kontrakcije, da bih bila odmorna za ono što sledi. Pokušala sam uz muža i sina da se opustim i odspavam, ali užasna košava koja je napolju duvala kao i uzbudjenje, a pomalo i strah – nisu mi dai san na oči. Oko tri sata ujutru sam osetila prve kontrakcije koje su se ponavljale na dvadesetak minuta. O spavanju više nije bilo ni reči. Polako, da ne probudim sina i muža, ustala sam i pozvala Divnu. Od uzbuđenja ni ona nije spavala. Divna je stigla oko četiri ujutru, pa smo uz čaj i keks krenule da ćaskamo u trpezaiji, dok su moji muški mirno spavali, nemajući pojma šta se dešava. Obavile smo i prvi ginekološki pregled kad me je Divna obradovala vešću da je dilatacija već četiri prsta, što znači da je porođaj lepo krenuo. Jer, bila sam skoro na pola puta uz minimalne bolove. Kontrakcije su sada bile na pet minuta. Rešila sam da poslušam Divnu da me isklistira (što mi u londonu nisu radili), a pristala sam jer mi je lepo objasnila da prazna creva olakšavaju bebi izlazak, a meni istiskivanje. Nakon toga, trudovi su krenuli češće, a topao tuš i duboko disanje i izdisanje (prvi tip disanja) su mi u ovom periodu pomogli da savladam kontrakcije. Bogami, i televizor mi je veoma prijao! Oko pet ujutru, trudovi su bili najžešći, skoro jedva izdržljivi. Napravila sam gomilu od jastuka na podu i naslonila se na kauč, tako da budem u klečećem položaju. Prešla sam u drugi tip disanja radi savlađivanja bola. Kontrakcije su se nizale bez prestanka. Kako jedna popusti, kreće sledeća. To oduzima puno energije. Ipak, sve više se nadam da ovo neće još dugo da traje. U fazi „mešanja“, kada žena oseća želju za istiskivanjem, a dilatacija nije potpuna, Divna me je udarala teniskom lopticom u krsni deo, i to mi je veoma olakšalo bol, zajedno sa disanjem. Sve vreme mislim: „Trebalo bi da probudimo muža“, jer je jedan od razloga što se porađam kod kuće, da bi i on moga da učestvuje i da mi pomogne, a on još uvek spava i ništa ne zna!!! Oko šest i deset, babica me je još jednom pregledala i obradovala vešću da je dilatacija potpuna i da idemo u fazu napinjanja. Prethodno smo jedna drugoj dale zadatak. Ona meni da ispraznim bešiku, a ja njoj da za to vreme probudi mog muža. Mamuran i ošamućen od spavanja moj muž je očekivao kaficu, razgovor… Da bi ga jedno Divnino NE momentalno razbudilo. Namestila sam se na kauču u položaj koji smo zajedno vežbale prilikom pripreme za porođaj. U samo tri napona se rodila Isidora,naš mali „vanzemaljac“. Obradovalo nas je što je devojčica. Bila je teška preko četiri kilograma i dugačka 59 cm, sa špicastim ušima (od položaja u materici) i najdužim ispruženim prstima koje možete da zamislite. Skoro odmah je uzela da sisa palac kao da je već tada znala šta joj prija za smirenje posle uzbudljivog porođaja. Nekoliko minuta sam se opuštala, pa mi je Divna stavila ebu na dojku da sisa. Isidora je odmah zamenila palac za siku i skoro ceo sat je provela na njoj. Babica mi je objasnila da bebino sisanje olakšava skupljanje materice i time podstiče izlazak materice, a smanjuje i krvarenje na potpuno prirodan način. Ovaj porođaj je bio nezaboravan. Sve vreme sam osećala da sam u stručnim rukama uz babicu Divnu koja mi je u isto vreme pružala podršku kao najbolja prijateljica. Bile smo sjajan tim, sa sjajnim rezultatima. Kada je Divna bila zadovljna sa svim posleporođajnim stvarima, popile smo kafu (muž je jedva dočekao ovaj magični napitak), javili rodbini i prijateljima dobru vest, a babica je oprala i ibukla bebu i smestila je u korpu za spavanje. Tada sam i ja došla na red za tuširanje i zasluženi odmor, a misli su mi bile ispunjene uzbuđenjima od prethodne noći. Zatim smo probudili sina, koji sa svoje dve godine još nije mogao da shvati da je beba, koja je do prethodnog dana još ispunjavala mamin ogromni trbuh, sada „stigla“ napolje i ležala u maminom naručju. Ali, više o tome neki drugi put… Želja po želja Milena i Gile su očekivali drugu ćerku. Želeli su da porođaj bude kod kuće i ta im se želja ispunila. Prilikom prvog porođaja su takođe bili zajedno, ali je ovog puta Gile takoreći sam porodio svoju ženu. Dosta rano su pozvali babicu Divnu misleći da će drugi porođaj da bude brži, ali... Bilo je vremena i za prvu jutarnju kafu, a zatim i za šetnju. Pošto je bilo vreme doručka, Divna i Milena su prošetale do prodavnice, pekare i pijace. Na pijaci je Divna ispunila poslednju trudničku želju – kupile su banane, koje su se Mileni iz ko zna kog razloga toliko jele. Sve u svemu, pravi momenti porođaja su usledili tek posle podne. Kontrakcije su se vremenom pojačavale, ali ih je Milena dobro savladavala uz pomo tehnike disanja – malo ležeći, a više šetajući. Kada je porođaj odmakao, Gile se kokazao u najboljem svetlu, pomažući svojoj ženi na razne načine. Bio je izuzetno kreativan da smisli kako da joj bude lakše, udobnije, tako da je njegovo prisustvo bilo dragoceno i za babicu i za porodilju. Poput duha iz Aladinove lampe, Gile im je ispunjavao želje. Na kraju su Milena i Gile zajedno ležali u krevetu. Taj deo porođaja je bio veoma idiličan, neobičan za ovo naše podneblje, da im je skoro i Divna pozavidela, iako je njen muž bio sa njom na jednom od tri porođaja. Ali, on je slikao porođaj kamerom… Veoma mnogo znači imati nekog svog na porođaju, a najbolje je da to bude muž. Blizu samog završetka porođaja, Divna nije bila zadovoljna poližajem prednjačećeg dela, odnosno glave, pa je predložila odlazak u porodilište. Kada je to čula, Mileni se vratila snaga. Odmah je ustala i počela da šeta a potom je, napinjući se, u polučučećem stavu uspela da „spusti“ bebu. To je uradila uz veliku pomoć muža, koji je sve vreme priržavao. Napokon, rodila se željena devojčica. Bila je mnogo krupnija nego njena starija sestra na rođenju. Iako je završni deo porođaja za Milenu bio dosta naporan, pomoglo joj je to što je bila u izuzetnoj fizičkoj i psihičkoj kondiciji. Divna je ovu porodilju posetila još nekoliko puta posle porođaja. Sa radošću se uverila da se suprug Gile i u tom periodu pokazao kao čovek koji mnogo toga zna i mnogo toga može. Suprug kao babica Hajdi i Dejan su bili tri godine u braku kada su dobili ćerku Liru, o čijem rođenju sledi priča. Inače, Lira ima brata od sedamnaest i sestru od četrnaest godina, iz maminog prvog braka. Babica Divna je Dejana znala od ranije, jer su imali slična interesovanja. Naime, on je često dolazio iz Novog Sada u Beograd da bi se obučavao kao homeopata i kiropraktičar. Kada mu je supruga ostala u drugom stanju, setio se drage poznanice. Živeći izuzetno zdravim načinom života pored muža, Hajdi je izrazila želju da se porodi kod kuće, u prisustvu porodice. Kada ju je Dejan upoznao sa Divnom, nastalo je pravo prijteljstvo. Doduše, više preko telefona, s obzirom da ne žive u istom gradu. Par puta su se videle, ali su se najveći deo Hajdine trudnoće čule telefonom. Konačno je usledio dugo očekivani dan. Divna je krenula iz Beograda pola sata nakon poziva jer je Hajdi, ipak, trećerotka. A tata Dejan, koji se zatekao u Zagrebu, momentalno je krenuo put kuće, jer je zapravo trebalo da on bude glavna babica! Inače, Hajdi je Divni i Dejanu preko telefona direktno prenosila početak toka porođaja. Na sreću, nije bila sama. Kod kuće su bila deca i deka, a pola sata nakon Divne je stigao i budući tata. Verovatno zato što su sada svi bili na okupu, porodilja se smirila, a kontrakcije su se toliko smirile da su gotovo stale. Nakon pregleda, Divna je konstatovala da je proširenost grlića mala i „komandovala“ - spavanje. Za Divnu i ostae ukućane je noć prošla normalno, dok su je Dejan i Hajdi probdeli, jer su se kontrakcije vratile. Divna je bila fascinirana što se Hajdi, koja nikad nije bila na psihofizičkoj pripremi, ispravno koristi sva tri tipa disanja i uopšte se ne čuje. Do samog izlaska bebe, Dejan je zaista bio glavna pomoć supruzi. Tek oko deset sati ujutru, pošto se beba pojavila, Divna mu je pomogla. Zaštitila je međicu i porodila Hajdi. Lira se rodila u deset i trideset. Tata je imao jednu neobičnu želju koju mu ipak nisu ispunili. Davno je čuo da negde, ne seća se u kom delu sveta, postoji običaj da tata zubima preseče pupčanu vrpcu!? Sa prethodnom decom Hajdi nije imala sreće što se dojenja tiče, ali je ovog puta sebe izuzetno pripremila, dovoljno jako poželela i uz izuzetnu pomoć muža i Divne – uspela! Nakon petnaest minuta od rađanja, Lira je prvi put sisala, a kompletna porodica je bila presrećna, jer se sve veoma lepo završilo. Tata Dejan je oduševljen što se njegova ćerka rodila kod kuće. „Velika je radost kada se čeka rođenje bebe, a još veće zadovoljstvo kada stigne na svet kao deo Božjeg stvaranja. Porođaj kod kuće u potpunosti omogućava taj užitak, pruža toplinu i intimnost koji su neophodi kako novom stanovniku Zemlje, tako i roditeljima koji su tokom tih trenutaka u osetljivom emotivnom stanju. Osim toga, u kući se stvori atmosfera koja pomaže da se sve odvija prirodno i jednostavno – kako sam porođaj tako i prvi dani novorođenčeta, u kojima je ono veoma osetljivo. Kao roditelj, preporučio bi svim budućim roditeljima koji to mogu, da dozvole sebi jedno neopisivo zadovoljstvo i radost koja daje polet i snagu, a to je porođaj kod kuće.“ kaže tata Dejan. Bolje se spremiti nego onesvestiti Ovako je bilo doskora: „Civil u porodilištu!!! Šta radite ovde? Kako ste smeli da uđete kad je civilima zabranjeno prisustvo?“ „Ali žena mi se porađa“ „Napolje, izlazite odmah napolje!“ Donedavno su se zalutale tate ovako provodile u porodilištu, a još mnogo ranije, dok su se žene porađale kod kuće, očevi su stajali ispred sobe očekujući da čuju prvi plač svog deteta. I dok je u svetu zakonom regulisano obavezno prisustvo tate na porođaju, našim očevima je dozvoljeno da izraze želju za tim. Procedura je jednostavna: budući roditelji izaberu bolnicu u kojoj će se roditi njihovo čedo i krajem osmog ili početkom devetog meseca prijavljuju se nadležnoj osobi u bolnici sa željom da, kad dođe vreme za to, otac prisustvuje rođenju svog deteta. Ako tate već odluče da prisustvuju porođaju, onda treba nešto i da nauče. Najbolje bi bilo da zajedno sa suprugom idu na psihofizičke pripreme za porođaj (a čini mi se da bi pojedino osoblje u našim porodilištima trebalo da prođe kroz slične pripreme, kako bi izostalo često neprijatni i neprimereni komentari tipa: „Što me ove šištaljke nerviraju!“). Koliko često i šta bi tata vežbao na pripremama zavisi od interesovanja, vremenskih mogućnosti, dogovora sa suprugom, instruktorom i slično. U svakom slučaju, važno je da sluša teorijski deo, a osim toga nije loše da nauči i tehnike disanja i napinjanja. Kad kucne dugo očekivani trenutak mnoge tate su zbog kompletnog neznanja u većoj panici od žene. Čak iako se prvi put porađa, trudnica nije u takvoj panici kao suprug koji izgleda kao da će svakog trenutka da se onesvesti! Većina očeva je jednostavno takva, jer im se ništa u životu još nije promenilo, jer im poslednjih devet meseci nije rastao stomak, nije im beba igrala fudbal sa organima... I kako onda da shvate šta se stvarno dešava, ako bar ne prisustvuju pripremama za porođaj?! Najbolje i najviše ženi u porođaju može da pomogne njen muž. On je osoba koja ima najviše motiva, pa i energije, da zajedno sa ženom pripremi sve tehnike dissanjai da joj, kad posustane, pomogne da se samo još jednom napne! Tako ukrštena njihova zajednička energijaima za rezultat najveće bogatstvo na svetu – njihovo dete. U porođajnoj sali, posao koji obavlja osoblje je u najvećoj meri tehničko. Ginekolozi i babice u uslovima u kojima rade kod nas i nisu u mogućnosti da pruže više od onoga što se od njih i očekuje. Malo im vremena sigurno ostaje da prave društvo svakoj porodilji, da dišu sa njom, razgovaraju, masiraju je, itd. Zato su pripremlje i svojevoljno prisutne tate od velikog značaja ne samo za porodilju već i za njihovog bebca koji će se prilikom rađanja mnogo manje namučiti od svojih kolega bebacakoji dolaze na svet dok su im očevi ko zna gde i u kolikoj panici! Pa zar žena nema više razloga za paniku, da padne u nesvest, jer ne može sve to da izdrži, ili da jednostavno odloži porođaj jer danas mora na važan sužbeni put?! Sve su to izgovori onih očeva koji nemaju pojma šta propuštaju u životu. I najzaposleniji muževi moraju da izdvoje vreme za poneko slavlje kao što su slave, rođendani, svadbe... a za svoju bebu ne? I na kraju važna sugestija odvažnim tatama koji su se pripremili za prisustvovanje porođaju: ne nasedajte na dve stvari sa kojima vas „ljubazno“ osoblje porodilišta očekuje! Ne dozvolite da vam naplate prisustvo, jer niste došli ni na kakvu fudbalsku utakmicu, kao što ne smete dozvoliti da vas pošalju kući ili u čekaonicu, jer ste se vi pripremili da pomognete svojoj ženi i svom detetu, a ne da gledate samo kako beba izlazi, jer na kraju krajeva, to ni ne morate da gledate. Dovoljno je da sa svojom ženom doživite prvi bebin plač. Srećno!
Kako ona objašnjava, njeni porođaji u bolnici su protekli u najboljem redu, a lekari i medicinske sestre su dali sve od sebe ne bi li to iskustvo bilo još lepše, ali ova majka je shvatila da, nakon što je donela dvoje dece na svet u svojoj kući, nikada više ne bi to učinila u bolnici.
Kao glavni razlog za ovakvo razmišljanje ona navodi to što njen ginekolog – muškarac – nije u stanju da rodi dete, zbog čega više poverenja ima u dule i babice. Evo još nekih njenih razloga: 1. Porođaj kod kuće je bezbedniji – teško da kuća može biti izvor bakterija otpornih na antibiotike, a nije ni prepuna bolesnih ljudi. 2. Verovatnoće da se porođaj završi carskim rezom je manji kod porođaja kod kuće. 3. Jeftinije je – cena usluge jedne babice je daleko niža od cene bolničkog smeštaja. 4. Ne morate nigde da idete. 5. Kog kuće je i hrana bolja. Organska hrana? Veganska? Nije problem. 6. Na vašem porođaju ne mora biti potpunih neznanaca, psim ukoliko to želite. 7. Vaš dom je uvek udobniji od bolničke sobe. 8. Sve što vam je potrebno je tu. 9. Možete biti ekološki osvešćeni koliko želite. U bolnici nećete naći prirodne sapune i maramice ili reciklirati. 10. U svom domu, vi kontrolišete okruženje. Ukoliko želite da prigušite sva svetla ili otvorite prozor, uradićete to. 11. Porođaj je sveto iskustvo. Koja je okolnost od ove bolja? 12. Kod kuće je daleko tiše. Nema kabineta s treperavim svetlima i aparata koji ispuštaju zvukove. 13. Porođaji kod kuće su, jednostavno, mnogo zabavniji! 14. Vaša starija deca mogu biti deo porođaja. 15. I vaši kućni ljubimci mogu da prisustvuju. Ozbiljno. I kućni ljubimci su deo porodice. 16. Porađanje kod kuće je izrazito osnažujuće iskustvo. 17. Kod kuće vam nije potrebna smešna haljinica. Obucite sve što poželite ili nemojte obući ništa. 18. Nisu vam potrebna identifikacione narukvice ni za sebe ni za bebu. 19. Možete izabrati sobu u kojoj ćete doneti dete na svet ili tokom samog porođaja promeniti prostoriju, što nije moguće u bolnici. 20. Bolnica je otvorena 24 sata, pa ćete uvek moći da stignete do nje ako se predomislite.
“Dnevnik” je istražio zašto se porodilje i njihove porodice odlučuju na ovakav korak i šta ih sve očekuje, u čemu nam je pomogla takođe Novosađanka Dijana Prgomelja, fizikalni terapeut, koja je nedavno u toplini rođenog doma, okružena najbližima, bez problema na svet donela malu Evu. – Nisam razmišljala o porođaju kod kuće, već mi se namentuo kada sam ostala u drugom stanju. Čitala sam, uglavnom na internetu, o prirodnom porođaju i porođaju kod kuće i, jedno po jedno, odlučili smo se da to uradimo. U suštini je prevagnulo to što ne podržavam način na koji se žene porađaju u Betaniji i nemogućnost da se izbegnu određene stvari. Išla sam u školu za trudnice i bila u poseti porodilištu. Pitala sam babicu da li mogu da se izbegnu metode kao epiziotomija, ili indukcija, na šta sam dobila odgovor da žena, porodilja, na to ne može da utiče, nego sve zavisi od procene pa i raspoloženja lekara. Meni se, međutim, nije dopala ideja da budem kao na traci – otkrila nam je Dijana. Zakoni Republike Srbije ne propisuju mogućnost, odnosno zabranu da se žena porodi kod kuće. Naša sagovornica je prvo istraživala sve mogućnosti tokom trudnoće i verovala je da će porođaj proći u redu, zato što je “priroda tako udesila”. Kazala nam je da statistike pokazuju da kućni porođaj ima najmanje komplikacija, i to zbog hemijske reakcije u organizmu žene, kada krene porođaj. – Njega iniciraju hormoni, između ostalih i oksitocin, koji ne može da se luči ako je u organizmu visoko prisutvo hormona straha i ako se žena ne oseća lagodno, ako se boji. Tako i dolazi do komplikacija koje se rešavaju indukcijom ili carskim rezom, što sam htela da izbegnem. Tokom porođaja uz mene je, naravno, bila babica, ali ne i lekari. Kod nas zakon propisuje da lekari i babice, koje rade u zdravstvenim ustanovama, ne smeju da izađu na kućni porođaj i to je kažnjivo, ali zakon to ne brani porodilji. Lekar nam nije bio potreban. Na kraju krajeva, i u Betaniji on dolazi samo ako dođe do komplikacije. Najneophodnije je da se porodilja ne plaši, da je mentalno spremna. Mi smo, kao društvo, mnogo uplašeni time, gledamo grozne porođaje na televiziji i slušamo strašne priče. Žena ne sme da se boji i treba da veruje svom telu i prirodi. Sve ostalo je nebitno, može da se porodi i bez babice – veselo koliko i emotivno nam priča mlada majka. Uz potencijalne opasnosti, buduće majke će najviše zanima koliko ovakav porođaj košta. Saznali smo da je cena mala, posebno ako znamo šta porodica dobija – predivan događaj, u prisustvo najbližih, za šta se u porodilištima dodatno naplaćuje, a o čemu se malo govori. Babica, naravno, naplaćuje uslugu, ali o tome Dijana nije želela da govori, prepustivši inicijativu ženama i porodicama koje se odluče na ovakav korak. Rekla nam je samo da stan ili kuća uopšte ne moraju trpeti nikakvu promenu ili ulaganja. Opišrnije pročitajte u našem štampanom izdanju za nedelju 20. oktobar
Holivudske mame se često odlučuju za porođaj kod kuće. One kao razlog za to navode veću privatnost. Ne moraju da se plaše paparaca koji se dovijaju na sve moguće načine da dođu do prve fotografije njihove bebe. “Takođe, bolnica je mesto gde borave bolesni ljudi. Kuća je bezbedniji i čistiji prostor, pruža intimniju i zdraviju atmosferu”, smatra Riki Lejk, glumica i nekadašnja voditeljka. Ona je svoja prva dva deteta rodila u bolnici, ali se za treće odlučila da ostane kod kuće. I nije se pokajala. “U bolinici vam svi govore šta da radite. Kod kuće ja određujem pravila i ponašam se kako meni odgovara.” Njoj je tokom porođaja pomagala Karen Džeferson, licencirana babica koja se ovim poslom bavi 11 godina i kaže da nikada nije bila zauzetija. “Sve više žena mi se obraća za pomoć tokom kućnog porođaja. Nekada se dešava da ne mogu sve da postignem u toku jednog dana”, rekla je Džefersonova. Najnovije studije su zabeležile porast porođaja kod kuće za 20 odsto. Riki Lejk je snimila dokumentarac u kom govori o svom iskustvu i savetuje žene šta je najbolje za njih i njihovu bebu. Taj film je za kratko vreme postao prvi na listi svih budućih mama i SAD. U njemu o ovoj temi govore pevačica Pink i supermodel Sindi Kroford. Ipak, kućni porođaji nisu za svakog. Pošto se oko trećine žena porađa carskim rezom, a u tom slučaju bolnica je daleko sigurnije mesto.
Zgrada u južnom delu Bona. Babica Liza fon Rajhe penje se na poslednji sprat. Vrata joj radosno otvara Nina Vela Sančez. Liza poznaje Ninu već tri godine. Tada joj je pomogla kada se porodila i na svet donela ćerku, a pre deset dana, rodio se sin Tijago. „Pupak je već lepo zarastao, stolica baš onakva kava treba da bude kod beba njegovog uzrasta, koža lepo izgleda. A sad ćemo da ga okrenemo na stomak… nema ojeda na guzi, super“, kaže babica. Dečak je rođen kod kuće. To je, sve do 60-ih godina, bilo normalno u Nemačkoj. Sada je retkost, i samo dva odsto trudnica se porađa van klinike. Međutim, mnogobrojna istraživanja pokazuju da su kućni porođaju veoma bezbedni, pogotovu što su žene pre i posle porođaja veoma dobro zbrinute. Nina Vela Sančez ne može da zamisli da se porodi negde drugo – osim u svom domu. „Ja sam odavno odlučila da ću decu da rađam u svojoj kući. I veoma sam srećna što sam pri tom imala podršku Lize. Jer, bilo je mnogo onih koji su pokušali da me odvrate od toga, pogotovu lekari“, kaže Nina.
Njena babica skeptična je prema promeni u kulturi rađanja u Nemačkoj. „U novije vreme trudnoća se veoma patologizuje. Kada pogledate trudnički pasoš, tamo su uneseni podaci o bolestima u porodici, rizik zbog starosti trudnice – sve kriterijumi koji na zdravu trudnicu, kada je reč u porođaju, nemaju nikakvog uticaja.“ Osiguranje za babice preveliko Babica Liza fon Rajhe dostupna je svojim trudnicama danonoćno – za 1200 evra mesečno. Kada krenu trudovi, najkasnije za pola sata mora da stigne do „svoje“ trudnice. Istovremeno, njen posao je skopčan sa velikim rizikom. Jer, babica u Nemačkoj 30 godina garantuje za eventualnu medicinsku grešku. Ako dete dođe na svet hendikepirano, preti milionska odšteta. Zbog toga, cene specijalnog osiguranja za babice rastu već godinama – od prvog jula (2010.) iznose 3700 evra godišnje. Većina samostalnih babica više nije u stanju da plaća tako visoke troškove osiguranja. Liza voli svoju profesiju. Zbog toga je sa stotinama koleginica demonstrirala i podnela peticiju Baundestagu – kako bi skrenula pažnju na sve težu situaciju babica u Nemačkoj. Rešenje koje bi moglo da olakša situaciju jeste da osiguranje plaća preko poreza: „Dolazak na ovaj svet je bio i ostao opasan po život, možemo da se osiguravamo koliko nam volja. Treba videti da li baš sve moguće troškove mora da snosi naša mala profesija ili bi bilo bolje kada bi se taj teret rasporedio na više pleća“, kaže babica Liza fon Rajhe.
Međutim, taj model porađanja se danas polako prevazilazi, uz razumevanje da porođaj nije bolest nego prirodan proces. Stoga se, recimo, u skandinavskim zemljama veliki broj porođaja odvija kod kuće, samo uz pomoć babice. U drugim evropskim državama, trude se da u porodilišta uvedu «kućnu atmosferu», gde babica ponovo ima najvažniju ulogu u vođenju neometanog porođaja. Građanska inicijativa Majka hrabrost i Udruženje babica Srbije se zalažu da se i kod nas učine prvi koraci ka neophodnom povratku prirodnom, neometanom porođaju i napuštanju prakse «aktivnog vođenja porođaja», koja još uvek dominira u našim porodilištima. Zajedničkim snagama, ova dva udruženja su organizovala obeležavanje Međunarodnog dana babica - 5. maja, prigodnom svečanom sednicom na kojoj su razmatrani koraci u zajedničkoj akciji, kao i proslavom u malom Tašmajdanskom parku, koja je protekla u druženju babica sa majkama i decom. U Srbiji, žena na porođaj odlazi sama, prepuštajući se u potpunosti profesionalnoj brizi zaposlenih u porodilištu. Retke su žene koje dolaze u pratnji partnera, još ređa porodilišta koja im uopšte dozvoljavaju ulazak u porodilište. Najčešći izgovor za takvu praksu ustanove nalaze u činjenici da porođajni boksovi nisu odvojeni u posebne prostorije, pa nema neophodne privatnosti. I dok istraživanja nedvosmisleno pokazuju da je prisustvo neke bliske osobe porodilji nezamenljiva podrška prilikom donošenja novog života na svet, naše ustanove energiju radije ulažu u pronalaženje sigurnijeg katanca koji će da stave na vrata, nego u pronalaženje načina da se neophodna privatnost obezbedi. Ipak, postoji rešenje i za takvu situaciju. Shodno svetskoj praksi, uz ženu na porođaj često ne ide samo partner, već i dula - profesionalno obučena žena sa zadatkom pružanja emotivne i psihičke podrške porodilji. I, dok je u «belom svetu» njen zadatak da odmeni porodiljinog partnera, kako bi mogao opušteno da uživa u dolasku svog deteta na svet, kod nas bi dule mogle da imaju ulogu zamene partnera, kome ulazak u porodilište nije dozvoljen. Na poslednjem sastanku u Ministarstvu zdravlja, krajem aprila, Građanska inicijativa „Majka hrabrost» je predložila pokretanje posebne obuke nezaposlenih babica i pedijatrijskih sestara koje bi se dokvalifikovale za pružanje usluge dule. Ta naša ideja je naišla na dobar odjek, pa smo zamoljeni da pripremimo predlog pilot-projekta obuke i zapošljavanja dula. Koje su prednosti porođaja uz podršku dule? Istraživanja dosledno pokazuju da prisustvo dule na porođaju umanjuje potrebu za carskim rezom u 50 odsto slučajeva, skraćuje trajanje prirodnog porođaja za 25 odsto, smanjuje upotrebu hemijskih stimulatora porođaja za 40 odsto, kao i zahteve za epiduralnom anestezijom za 60 odsto. Građanska inicijativa «Majka Hrabrost»
Video: Prirodni porođaji (YouTube)
|
ENGLISH DOLIJALI: VESTI IZ SVETA VAŽNO ZNATI: IZMIŠLJOTINE ZVANE GEN I DNK EUGENIKA KUĆNI POROĐAJ
BAZA PODATAKA SLUCAJEVA: 1950-1969 1970-1979 1980-1989 1990-1999 2000-2009 2010-2019 DEČIJA BAZA PODATAKA: TRAŽIM RODITELJE |
kradjabeba.org
Budući da su u Hrvatskoj, ne samo HZJZ, nego i celokupno hrvatsko zdravstvo pod kontrolom SZO “darovali” Rokfeleri, njegov smer od samih je početaka jasno zacrtan decenijama unapred. Poznata je i činjenica da gotovo sve zakone iz Hrvatske u vezi zdravlja preslikavaju ostale balkanske zemlje. Tako je, na primer, zakon o obaveznom vakcinisanju, nakon što je proglašen u Hrvatskoj, kasnije proglašen u Srbiji, Bosni, Makedoniji, Crnoj Gori… Zakon o transplantaciji organa u kojem stoji da smo svi donori bez da nas iko išta pita, takođe je prvo proglašen u Hrvatskoj, zatim u Srbiji… Sada samo posmatrajte kako će se isti zakon preslikati na ostale balkanske zemlje…
Džon D. Rokfeler
Zgrada UN-a sagrađena je na zemljištu površine oko 69.000 m2 koje je UN-u “darovala” porodica Rokfeler. Izvorno su navodno Rokfeleri Ujedinjenim nacijama ponudili zemljište na svom vlastitom posedu Kajkat (Kykuit) severno od Njujorka. Taj je posed smešten oko 25 kilometara severno od Menhetna, nedaleko od obale reke Hadson. U neposrednoj blizini Kajkata nalazi se i mesto Slipi Holou (Sleepy Hollow), poznato po legendi o „Bezglavom jahaču”.
Rokfelerova fondacija, osnovana je 1913. godine i postala je jedna od vodećih filantropskih organizacija u prvoj polovini 20. stoleća, a njeno je delovanje ostavilo dubok trag na javnom zdravstvu u Evropi i šire. Dejvid Rokfeler je trenutno najstariji živi predvodnik svog hazarskog plemena, koje vlada, ali doslovce vlada ovim svetom. Rokfelerovi su porodica koja dosledno finanasira eugeniku. Oni su porodica koja je javno priznala da je finansirala projekte za depopulaciju stanovništva putem masovnog vakcinisanja, a koje je sadržavalo otrovne dodatke koji uzrokuju neplodnost i sterilitet kod žena i muškaraca, i spontane pobačaje kod žena. Zar nije neobično da je baš neplodnost jedan od vodećih problema ovih prostora? Kao i spontani pobačaji? Kao i rađanje dece sa sve težim invaliditetom?
Četiri godine nakon što je Fondacija Rokfeler lansirala masovno finansiranje protiv-fertilitetnih vakcina, Akciona grupa formirana je pod kontrolom SZO, Svetske banke i UN-ovog Populacionog fonda. Njena misija, prema jednom od članova jeste podrška:
Vremenska linija pokazuje kako su SZO, Populacioni fond UN-a i Svetska banka samo nastavili put zacrtan od strane Rokfelerove fondacije krajem 1960-ih. Takođe, pokazuje kako su sve UN-ove organizacije savršeno isprepletene, možda najbolje okarakterisane od strane Oldosa Hakslija pod nazivom “Naučna diktatura”. Veza između Rokfelerove fondacije i SZO je intenzivna. U 1968-oj bilten SZO spominje zajedničke napore u ispitivanju efikasnosti gossypola kao sredstva protiv muške plodnosti:
Jedan lekar je pronašao dokumente koji pokazuju daje britanska vlada zataškala brojne incidente sa vakcinama.
Fajgelj se pohvalio da je postao ujak pošto je njegova sestra na svet donela zdravo dete, ali je problem izgleda nastao zbog činjenice da se porodila u svojoj kući umesto u porodilištu.
E ovde se dešavaju stvari koje niko nikada neće moći rečima da opiše, a naročito ne ja. Te emocije koje sam tada osećao, taj nivo zahvalnosti, a da ni sam ne znam kome i zašto, energija koju sam dobio, sve je delovalo gotovo nestvarno.
Rezultati istraživanja o iskustvima žena na porodaju u Srbiji pokazuju da je porodajni proces sličan onom u manufakturi, gde je važan samo finalni proizvod, a ne način na koji se do njega dolazi; osećanja i zdravlje žene, kako fizičko tako i psihičko, u potpunosti se zanemaruju.
Moja trudnoća je bila kao i mnoge druge – prijatna, zdrava, prepuna dobrog raspoloženja i energije. Ali, imala je jedan detalj po kom se i razlikovala od drugih. Znajući da se moja sestra porodila kod kuće, mnogi poznanici su me umesto klasičnih „Kako si? Jesi li spremna za porođaj?“ pitali „KAKO ćeš se ti porađati? Da li ćeš i ti kao tvoja sestra?“. To mi je predstavljalo svojevrsan pritisak, jer dešavalo se da ne prođe ni jedan dan, a da mi neko ne uputi takvo pitanje. Pa još uz propratnu neverbalnu reakciju „Nećes li valjda i ti?“, koja je najčešće bila prisutna. Jer kućni porođaj je ovde još uvek atrakcija. Negativna. Uz nju se vezuje puno skepse, strahova i ruznih misli.
Kada je Divna stigla vidi kako mi je grlić toliko napet, kako do tada gotovo nikada nije videla. Ja uveliko radim sve tehnike disanja i vizualizacije koje sam vežbala, i nemam osećaj da sam napeta. Verovatno su sva dešavanja koja su prethodila ipak učinila da barem potisnem napetost, i to se odrazilo na grlić. Međutim, ubrzo to popušta i ja se jako brzo otvaram. Kontrakcije su mi sad već na nekoliko minuta, i posle nekih 1-2h Divna me obaveštava kako sam već 10 prsta otvorena i kako misli da ću se ja jako brzo poroditi. I sestra je stigla. Sa mužem pripremaju bazen, pune ga vodom. Ja sam i adekvatnu muziku pripremila, puštaju je kod bazena. Pomalo krvarim. Divna pretpostavlja da je to od nekada napetog grlica, pa misli da će mi najviše prijati da budem u ležećem položaju u spavaćoj sobi. U momentima kada to prestane da mi prija, selim se u bazen. Pa na wc šolju u kupatilo. Oni me slušaju i prate moje potrebe. Ja i beba smo gospodari procesa. Prirodnim putem sam se “ispraznila”, nije mi ni bila potrebna mikroklizma koju sam pripremila. Kada poželim, daju mi vodu. Sa ove distance, te faze se sećam kao nečega što je prošlo vrlo brzo i prilično prijatno. Da, bolelo je, ali to je sve nekako bilo umanjeno time što su dragi ljudi bili oko mene, mazili me, pratili i ispunjavali moje želje. I relaksacije koje sam vežbala su zaista učinile svoje.
Rasprava o tome da li vakcine uzrokuju autizam ili ne bila bi sasvim drugačija da u velikoj meri ova vest nije uskraćena od javnosti. Zapravo, šokantno je i neverovatno koliko mediji prećutkuju vesti koje nisu u skladu s korporativnim znanstvenim prevarama. Skriveni dokumenti koji su više od 20 godina bili uklonjeni od javnosti potvrduju da MMR vakcina protiv zauški, varičela i rubeola, koje je našlo svoje mesto u obaveznom kalendaru vakcinacije, zapravo uzrokuje autizam; a supervizori, direktori, farmaceti i vlasti zemalja itekako su s time upoznati.
U istraživanju na 12 miševa pustili su delovanje ultrazvuka od 8 megaherca u 15 minuta. Bolničko snimanje ultrazvukom može da traje i do sat vremena koristeći frekvencije između 3 i 10 megaherca.
Mnogi zdravstveni radnici svejedno i dalje koriste ultrazvuk u ove svrhe, iako Američki lekarski savez nije odobrio njegovu upotrebu u tim slučajevima. Osim potvrđivanja pola deteta, svi ostali podaci mogu se saznati pregledom iskusnih ruku ginekologa ili babice. Fetoskop ili stetoskop može otkriti otkucaje srca i bez opasnosti ultrazvuka.
Drugo široko kontrolno istraživanje odnosilo se na sigurnost ponavljanih (učestalih) prenatalnih snimanja ultrazvukom. Dok je osnovna svrha istraživanja bila da dokažu sigurnost učestalih pregleda ultrazvukom, rezultati su pokazali upravo suprotno! Od 2834 trudnica, njih 1415 je pregledano ultrazvučno u 18., 24., 28., 34. i 38. nedelji trudnoće (intenzivna grupa). Ostalih 1419 trudnica je pregledano samo jednom u 18. nedelji (regularna, tj. kontrolna grupa). Jedina razlika između dve grupe bila je značajno veće intrauterino zaostajanje u rastu (IUGR) u intenzivnoj grupi i to za 1/3. Ovaj važan i ozbiljan rezultat naveo je autore da izjave: „Bilo bi mudro da se ograniče ultrazvučna ispitivanja fetusa na one slučajeve u kojima će taj podatak biti od kliničke važnosti.“ (J.Newnham, S.F.Evans, C.A.Michael, F.J.Stanley, L.I.Landau; «Effects of Frequent Ultrasound During Pregnancy: A Randomised Controlled Trial», Lancet 342 (1993), pp. 887-891. Ibid., p.890.)
Mislila sam samo – Ja to mogu! Nije bilo lako, trajalo jeste, ali smo uspeli i ništa nismo požurivali. Beba je rođena potpuno prirodno i komentar pedijatra je bio da izgleda kao beba od 7 dana što znači da nije imala nikakve „posledice“ prilikom poroda, jer je sve išlo lagano i kako je telo htelo.
U prilog tome koliko joj je bitna prirodnost ide činjenica da se porodila kod kuće u kadi, jer smatra da je to najbolje i za bebu i za nju
U središtu gotovo petnaestogodišnje kontroverze nalazi se dr Endru Vejkfild (Andrew Wakefield), u Ostinu (Austin), u američkoj državi Teksas. On je prvi objavio sumnju u vezu između bolesti želuca i autizma, te uzimajući nalaze korak dalje, vezu izmedu bolesti želuca, autizma i takozvane MMR vakcine protiv "boginja (ospica), rubeole i zaušaka".
Danijela Pantić, foto Luka Šarac
Svuda u svetu, pa i kod nas, sve je popularniji prirodni porođaj. Pitate se šta je ono što razlikuje prirodan porođaj od običnog, "standardnog". Kod prirodnog porođaja je od samog početka trudova, pa sve do prvih trenutaka provedenih sa bebom - sve drugačije, mirnije, nežnije, i u potpunom skladu sa prirodnim tokovima.
Pre nepunih mesec dana porodila sam se kod kuće i rodila zdravog dečaka, od 4 kg i 53 cm. Porođaju su prisustvovali moj suprug i babica Divna, koju sam upoznala na časovima joge za trudnice. Nakon lošeg iskustva iz porodilišta, videla sam na televiziji prilog o ovoj babici i setila sam je se kad sam zatrudnela drugi put. Na internetu sam našla adresu mesta gde se održava joga, ali tada nisam znala da ona omogućava ženama da se porode kod kuće. Tokom našeg upoznavanja i časova joge, Divna je organizovala razna predavanja. Imali smo priliku da čujemo i dr. Vajsa, načelnika pančevačkog porodilišta, zatim ginekologe koji podržavaju prirodni porođaj, refleksologa koji pomaže trudnicama da se opuste i pripreme za porođaj masažom stopala i hipnoterapijom. Zaista smo imale priliku da se dobro o svemu informišemo.
Babica Liza (desno), mama Nina i njen sin Tijago, rođen kod kuće
Cene specijalnog osiguranja za babice rastu već godinama i sada iznose 3700 evra godišnje
