POČETNA STRANA KONTAKT POSTOJEĆI KOMENTARI Vaš komentar VESTI: 2025 2024 2023 2022 2021 2020 2019 2018 2017 2016 2015 2014 2013 2012 2011 2010 2009 2008 2007 2006 2005 2004 2003 2002 ZATAŠKANO: 2001 1998 1996 1972 Izvoz beba LITERATURA STATISTIKA AKTI |
Vesti / 2024. godina 
"Tu ženu, koju su zvali Mirjam, doveli su Radomir M. i Vasa N, a pošto su oni bili bliski sa policijom i službama, niko ništa u vezi sa tim nije smeo da pita. O toj temi se ćutalo i na kolegijumima. Pavićević nije bio načelnik u tom periodu kad je ona tu živela već kasnije. Ona je imala svoju sobu i ključeve posebnog ulaza u bolnicu" rekao je predsednik Komisije. Po njegovim rečima, službe bezbednosti su imale informaciju o tome šta je Nemica tu radila. "Doktor je izbegao da odgovori na određena pitanja, ali očigledno je da ta situacija nije bila normalna. Zašto nije odsela u hotelu, nego je živela u bolnici? Mi sada imamo zvaničnu potvrdu odgovornog lica koje je radilo u toj bolnici da se to desilo" naveo je Pavlović. Dodao je da Komisija kojom rukovodi neće prestati da traga za istinom dok se ne utvrde sve činjenice u vezi sa navodima o krađi dece iz porodilišta. Radiša Pavlović kaže za Kurir da je ovo "po svemu sudeći bio početak šeme organizovane otmice dece radi prodaje u inostranstvo". "Zatražićemo zvanično od policije i službi pravo ime i prezime Nemice, kao i da nam dostave precizne podatke od kada do kada je bila u bolnici, šta je bila njena svrha i šta je radila. Našom istragom smo došli do saznanja da je ona dolazila u ranim jutarnjim satima i odlazila u kasnim večernjim - imala je mogućnost da odnese dete" rekao je Pavlović i dodao da apeluje na tužioce da rade svoj posao i na pravi način kvalifikuju krivično delo. "Komisija je donela zvaničan zaključak da je prvi dokazan slučaj krađe beba, slučaj Mlađana Radivojevića (42) iz okoline Aleksinca - krivično delo trgovine ljudima. Nemaju više prava da ta dela kvalifikuju kroz promenu porodičnog stanja gde krivično delo važi za određeni vremenski period. Ovo je trajno krivično delo" zaključuje on.
Predsednica Udruženja "Nestale bebe Beograda" Dušanka Bužanin rekla je agenciji Beta da je današnja sednica bila emotivna i da je "trebalo preživeti", ali da roditelji sada imaju zvaničnu potvrdu živog svedoka šta se u bolnicama dešavalo.
Jedan od razloga za ovakve aktivnosti bio je politički interes. Djeca su često otimana iz porodica koje su smatrane „nepodobnima“ iz perspektive tadašnje vlasti. To su mogle biti porodice označene kao neprijatelji režima, poput onih čiji su članovi bili povezani sa suprotnim političkim strujama, bilo da su to bili nacionalisti, bivši pripadnici kraljevske vojske ili komunisti koji su završili na Golom otoku. SFRJ je procjenjivala da od takvih porodica neće imati nikakve koristi, a djeca su nerijetko završavala u rukama povlašćenih pojedinaca ili inostranih parova koji su željeli da usvoje dijete. Ova praksa trajala je decenijama, sve do osamdesetih godina prošlog vijeka, kada je došlo do određenih promjena, posebno nakon smrti Josipa Broza Tita. Slučaj iz Bijeljine Posebno potresan primjer dolazi iz Bijeljine, gdje je jedna babica na samrti priznala zamjenu beba, što je izazvalo šok u lokalnoj zajednici. — Priča je vezana za Foču. Babica je na samrti priznala da je jednom prilikom, prilikom porođaja, ispustila bebu uglednog ljekara koja je preminula. U panici, zamijenila je preminulo dijete sa bebom druge porodice. Tako je žena muslimanske vjeroispovesti umjesto sopstvenog djeteta dobila dječaka iz srpske porodice. Dijete je odvela u Australiju, gdje je ono odrastalo nesvjesno svoje prave prošlosti — priča Pejić. Kasnije, kao odrasli muškarac saznao je istinu. — Pričao sam sa njim. Rekli su mu da je babica priznala na samrti šta je učinila. On je potom otišao u Foču i pokucao na vrata svoje biološke porodice. Kada su mu otvorili, rekao je: „Ja sam onaj koji je umro.“ U tom trenutku obećao je da će promijeniti vjeru kako bi se približio svojoj pravoj porodici — dodaje Pejić. Iako je situacija razjašnjena, ni on ni njegova biološka majka nisu željeli da izlaze u javnost. — On je rođen 1982. godine. Kada je saznao istinu, prošlo je možda i 20 godina posjetio je svoje biološke roditelje. Uradili su DNK test i potvrdili srodstvo. Svi su sada spokojni i zadovoljni što su konačno saznali istinu, ali ne žele da mediji saznaju za njihov slučaj — zaključuje Pejić u emisiji „Životne priče“, prenosi “Stil“. Ovakve priče bacaju svjetlo na mračno razdoblje poslijeratne Jugoslavije, gdje su se životi mnogih nepovratno promijenili zbog skrivenih, nezakonitih radnji.
U emisiji "Ni 5 ni 6" koja se emituje na Kurir televiziji gostovala je između ostalih Milka Zorić, majka ukradene bebe, žena koja je dala odgovore na važna pitanja - Gde nestaju ukradene bebe, odnosno, kod koga završe na kraju, koliko stotina ili hiljada slučajeva krađi beba ima, 30 godina unazad? Kroz kakav pakao sve prolaze roditelji koji posumnjaju da im je beba oteta, kao i šta sve ljudi rade da bi zaštitili svoju decu? Na samom početku Milka Zorić ispričala je kako je došlo do porođaja, kao i ono najvažnije, kako se sve odigralo nakon njega: - Nosila sam jednojajčane blizance. Radila sam i morala sam da idem na bolovanje. Porodila sam se u Banja Luci. Bebe su po porodu dobile ocenu, bile su okupane i izmerene. Obe bebe su bile velike, dobile su osmicu i sedmicu kao ocenu. Do ponoći su me držali na kolicima. Sestre su se zapitale kako će šta zapisati. Ja sam slušala svoje dete kako plače gladno. Sestre su mi zabranile da ih nahranim. U toj bolnici na trećem spratu budu majke, a na četvrtom bebe - započela je svoju ispovest i nastavila: - Ujutru su ih dovele kod mene. Kada sam ih čekala ponovo tog istog dana, rekli su mi kako ne mogu da ih dovedu jer jednoj nije dobro. Danima sam bila u bolnici bez da sam videla svoju decu. Moj muž je dolazio, njemu takođe nisu dozvoljavali da ih vidi. Lekari su napisali da je moja ćerka umrla, a sestre i zet videli su ih obe žive dan nakon što je jedna beba navodno preminula. Lekari danima nisu saopštavali porodici da je dete preminulo: - Mene su otpustili kući pre dece, oba deteta su ostavili u bolnici. Saopštili su mi da mi je jedna ćerka umrla tek dana kada sam otpuštena. Sutradan je bila predviđena sahrana na koju je otišao moj muž, a drugo dete ostalo je i dalje u bolnici. Muž je sve troškove platio u vrednosti od današnjih 1.500 evra. Drugo dete je ostalo u bolnici pod kontrolom lekara još skoro mesec dana. Doktor je odbijao da odgovori na pitanje od čega je beba umrla, opredelio se da se drži podalje od toga. Pozvao se na lekarsku zakletvu i istakao kako on tajne ne odaje. Jedino što je pristao da navede kao razlog jeste da je beba ispala babici pri odlasku na dojenje. Milka i njena porodica kasnije su se pomirili sa činjenicom da je beba mrtva, sve do momenta kada njen brat koji je prisustvovao bebinoj sahrani Milki nije otrkio šokantne detalje dok je bio na samrti. Saopštio joj je da ni on, ni Milkin muž nisu videli bebino telo. To je probudilo novi tračak sumnje, ali se još uvek nisu odlučili da urade nešto povodom toga.
Više od 40 godina nakon bebine smrti porodica je poželela da bebino telo prebaci na groblje u mestu u kojem žive. Kada je grob iskopan, kako bi se to obavilo, utvrđeno je da u njemu nikada ništa nije ni bilo, odnosno nije bilo ničega što bi ukazalo na telo koje je istrulilo. Milka i njena porodica sada traže svoje dete jer veruju da je živo. Veruju da bi beba izgledala isto kao njena sestra bliznakinja koja je na porođaju preživela. Mnoge odgovore i dan danas nisu dobili, a Milka se pridružila organizaciji Ane Pejić koja je pokrenula Vojvođansko udruženje roditelja ukradenih beba, kako bi potražila pomoć.
„Nacrt zakona o nestalim bebama iz porodilišta, predviđa uvođenje Specijalnog tužilaštva za ukradene bebe i posebne jedinice MUP-a za istrage „krivičnih dela otetih beba“. „Predlažemo i formiranje DNK baze i Komisije za istinu, koja bi imala pravo nesmetanog pristupa kompletnoj dokumentaciji Ministarstva pravde, centara za socijalni rad, sudova… Žrtve bi imale pravo na uvid u tu dokumentaciju i dobijanje kopija“, rekla je Perić Diligenski. Naglasila je da krađa beba mora biti tretirana kao zločin protiv čovečnosti koji ne zastareva i da se dodeli status žrtava krivičnog dela licima koja sumnjaju da su ukradena u porodilištima, roditeljima, ali i srodnicima do četvrtog stepena. „Takođe, žrtve su i usvojitelji koji nisu znali da usvajaju ukradenu decu. Ovim zakonom im se nudi pravo na istinu, otkrivanje biološkog identiteta, pokretanje tužbi i ponovno okupljanje, ako to žele“, objasnila je ona. Perić Diligenski je podsetila da je 2020. donet Zakon o nestalim bebama ali je on da bio usmeren na materijalnu nadoknadu. „Intencija je bila da roditelji koji dokažu da su im deca nestala u porodilištima imaju pravo na naknadu štete zbog povrede prava na porodičan život. Skandalozno je izjednačiti krađu beba sa povredom prava na porodičan život“, zaključila je dr Perić Diligenski.
Narodna poslanica i potpredsednica Srbija centra dr Tijana Perić Diligenski izjavila je da stranka priprema Nacrt zakona o nestalim bebama iz porodilišta, koji predviđa uvođenje Specijalnog tužilaštva za ukradene bebe i posebne jedinice MUP-a za istrage „krivičnih dela otetih beba“. – Predlažemo i formiranje DNK baze i Komisije za istinu, koja bi imala pravo nesmetanog pristupa kompletnoj dokumentaciji Ministarstva pravde, centara za socijalni rad, sudova… Žrtve bi imale pravo na uvid u tu dokumentaciju i dobijanje kopija – rekla je Perić Diligenski u emisiji Među nama.
Ona je naglasila da zakon mora biti usvojen u Skupštini, ali da opozicija nema većinu. – Krađa beba mora biti tretirana kao zločin protiv čovečnosti koji ne zastareva i da se dodeli status žrtava krivičnog dela licima koja sumnjaju da su ukradena u porodilištima, roditeljima, ali i srodnicima do četvrtog stepena. Takođe žrtve su i usvojitelji koji nisu znali da usvajaju ukradenu decu. Ovim zakonom im se nudi pravo na istinu, otkrivanje biološkog identiteta, pokretanje tužbi i ponovno okupljanje, ako to žele. Perić Diligenski je podsetila da je 2020. donet Zakon o nestalim bebama rekavši da je bio usmeren na materijalnu nadoknadu.
– Intencija je bila da roditelji koji dokažu da su im deca nestala u porodilištima imaju pravo na naknadu štete zbog povrede prava na porodičan život. Skandalozno je izjednačiti krađu beba sa povredom prava na porodičan život – zaključila je dr Perić Diligenski.
Jedna od najbolnijih tema u našoj modernoj istoriji je krađa beba. Bilo bi celishodno da parlament razmotri donešenje Zakona o ukradenim bebama, kojim bi krađa dece postala zločin protiv čovečnosti kakav ne zastareva. Krađa dece nije promena porodičnog statusa, već je to monstruozan zločin, rekla je Tijana Perić Diligenski na sednici parlamentarnog Odbora za prava deteta. Tijana Perić Diligenski je navela da je tokom premijerskog mandata Ane Brnabić donet Zakon o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala, odnosno da su ukradena u porodilištima, i da je važio tri meseca, saopštila je ta stranka. Svrha zakona je bila obeštećenje roditelja koji dokažu da su im deca nestala u porodilištima. Postavila sam poslanička pitanja Ani Brnabić o broju presuda, odnosno rešenja, o isplati 10.000 evra roditeljima ukoliko su uspeli da dokažu da su im deca nestala. Odgovora još uvek nema, izjavila je Tijana Perić Diligenski.
Ana Brnabić je predsednik Odbora za prava deteta.
Ramiza Vuković iz Tuzle u Bosni i Hercegovini i njen sada već preminuli suprug pre 43 godine očekivali su trojke. Međutim nakon porođaja su, iz Univerzitetsko kliničkog centra Tuzla kući odneli samo dve bebe, jer im je za treću rečeno da je preminula. Ipak, godinama kasnije, verujući u to da joj je ćerka živa, Ramiza je nju i pronašla - Dijanu Milković iz Sarajeva. Kako je Ramiza objasnila, u sedmom mesecu trudnoće, pojavio joj se osip na stomaku zbog kog je otišla u bolnicu. Iako je problem vrlo brzo rešila, vraćajući film godinama unazad, prva sumnjiva stvar je bila kada su joj lekari ponudili da je iz Tuzle prebace u Sarajevo. "Pita me doktor da li hoću da ostanem u bolnici kako bih čuvala trudnoću ili možda da me prebace za Sarajevo. Ja mu objasnim da sa tako velikim stomakom ne mogu da putujem i da idem kući. Kad on meni kaže: 'Ništa se ti ne sekiraj, imamo helikopter'. Znači oni su još od moje trudnoće planirali da mi uzmu dete. Da me prebace u Sarajevo kako bi sve mnogo brže sproveli", objašnjava Ramiza, te dodaje da je tada ostala pri svom i otišla kući.
A onda je došao i trenutak pred sam porođaj. U kolima hitne pomoći bila joj je upućena rečenica koja joj je odmah bila sumnjiva.
"Treće dete ti je preminulo, potpiši ovo"
Nakon što se porodila carskim putem, tvrdi, sutradan je došao doktor te joj doneo neke papire uz reči "ovo moraš da potpišeš". A nakon toga saopštio joj je i užasnu vest.
Nakon 10ak dana od porođaja, uz opiranje bolnice, Ramiza je zajedno sa suprugom uspela da uzme svoje dve ćerke. Kako je objasnila, deca su bila dobro, ali je beba koja je identična kao navodno preminula beba, stalno plakala. Odmah počela da traga za bebom Ramiza je objasnila kako je odmah, čim je uzela svoje dve bebe počela da traga za trećom ćerkom. Međutim, godine su prolazile, ali pronalazak ćerke nije davao rezultate. Sve dok jednog dana njena ćerka Sanja nije došla kući sa novinama u kojima se nalazila identična devojka kao ona. "Jednostavno je videla sebe, znala je da je to njena sestra, a ja sam znala da je to moje dete!", objašnjava ona za Jutjub kanal "TataBrada".
"Žena mi je rekla da ću dobiti sliku svoje treće ćerke i da mogu na osnovu te slike pokrenuti čitav proces", kaže Ramiza te objašnjava da je dobila upozorenje da je čovek koji se predstavlja kao otac Dijane toliko moćan i da nije sigurna da li će uspeti. Zbog saznanja da je i treća ćerka zaista živa, Ramizin suprug je tada, dobio srčani udar od uzbuđenja te tada nažalost preminuo. Tada ju je to nateralo još jače da svoju ćerku pronađe, iako je sve što je od dokaza imala bila fotografija ćerke Sanje i otete Dijane, na kojima se videla velika sličnost. Gordana Vuksanović
Poslanička grupa Srbija centar (SRCE) predložiće Narodnoj skupštini nacrt zakona o ukradenim bebama u Srbiji - prisilnom nestanku maloletnika, koji je pisan po ugledu na španski model, izjavila je danas FoNetu potpredsednica te partije Tijana Perić Diligenski. Tim zakonom krađa beba (otmica dece) postala bi zločin protiv čovečnosti koji ne zastareva. Predlogom zakona bilo bi uvedeno posebno tužilaštvo koje bi se bavilo istragom o ukradenoj deci, objasnila je ona. Perić Diligenski istakla je da poslanička grupa SRCE time vraća na velika vrata temu o ukradenim bebama, jednu od najmonstruoznijih i najmanje rasvetljenih, te se nada da će skupštinska većina taj predlog prihvatiti. Zakon o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala u porodilištu, a koji je aktuelna vlast usvojila 2020. godine, prestao je da važi, podsetila je ona, uz konstataciju da je cilj tog zakona bio "ućutkivanje roditelja ukradenih beba putem isplate 10.000 evra". Mnogi roditelji ni po koju cenu nisu spremni da stave tačku na ovu temu.
"Otuda i ovaj naš predlog", rekla je Perić Diligenski, koja se sastala sa više roditelja kojima su bebe ukradene i saslušala njihove priče i argumente, a predočili su joj i dokaze.
Roditelji nestalih beba u periodu od 1960. do 2010. godine i dalje tragaju za pravom istinom - da li su njihova deca navodno mrtvorođena ili umrla neposredno po rođenju kao što im je rečeno ili su možda prodata? Nepoznata je sudbina čak 250.000 beba. Ovom temom bavila se naša Kristina Džoković. Dušanka Bužanin, majka nestale bebe imala je samo jednu želju: - Meni bi bilo dovoljno, meni i mom suprugu, samo da vidimo sliku i da li je dobar čovek. Dušanka Bužanin je samo jedna od nažalost mnogobrojnih majki u Srbiji koje su se suočile sa nestankom bebe pri porođaju. Iako joj je trudnoća tekla normalnim tokom kada je 20 novembra 1981. godine otišla na porođaj u Narodnog fronta, rečeno joj je da će roditi mrtvo dete:
Kaže da je ubrzo nakon što je počeo porođaj, veštački utonula u san. Osam dana je nakon porođaja provela u bolnici, a njenim roditeljima je saopšteno da se lekari bore za njen život. I nakon više od četiri decenije agonije, sud je doneo odluku, koja je samo potvrdila ono u šta je Dušanka godinama verovala: - 27. marta 2023. godine , status: ni živo ni mrtvo. To je za mene živo det! Beogradska grupa roditelja, članovi Komisije za prikupljanje činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta, srela se krajem prošle sedmice sa premijerom Srbije i ministrom zdravlja. Razgovori će se nastaviti, a udruženje za nestale bebe Beograda ima i konkretne zahteve. - Mi ćemo predložiti Vladi Srbije da uvaži mišljenje i preporuku Vrhovnog kasacionog suda o potrebi izmena zakona utvrđivanja činjenica o statusu novorođene dece za koje postoji sumnja da su nestale u porodilištu Republike Srbije i to u delu koji se odnosi na rokove podnošenja zahteva kako bi se svoj deci dala mogućnost da uvek, u svakom dobu, mogu da se obrate sudu i da traže da se utvrdi njihov status, odnosno da saznaju ko su im biološki roditelji i kako bi i svaki roditelj koji sumnja da mu je dete nestalo u porodilištu Republike Srbije imao pravo da se obrati sudu i da traži da se utvrdi šta se zaista desilo, da li je dete zaista nestalo - rekla je Milena Janković, advokat.
Pred domaćim sudovima do sada se našlo 794 slučaja, od kojih je oko 700 završeno. U 99,9 odsto doneto je rešenje da ne može da se utvrdi status deteta, dok je samo u 0,1 odsto utvrđeno da su deca zaista preminula.
Slučaj nestalih beba su izabrali, kaže Gala Bogosavljević, jer smatraju da ljudi nisu dovoljno upoznati sa borbom roditelja koji traže svoju decu. Ona dodaje da pobedom žele da doprinesu dodatnom publicitetu i pažnji.
Nikola Đukić
Slovenačko udruženje roditelja ukradene dece predstavilo je prošle godine ovaj problem parlamentarnoj Komisiji za peticije, ljudska prava i jednake prilike uz prateću dokumentaciju, a ministarka unutrašnjih poslova Tatjana Bobnar je tada obećala da će nadležne službe učiniti sve u njihovoj moći. Jeraj je izjavila da nadležni nisu ništa uradili, navodeći da medicinsko osoblje koje se nalazi u više slučajeva krađe beba policijska istraga uopšte ne obuhvata, kao i da policija nije preuzela dokumentaciju od udruženja roditelja.
Slovenački premijer Robert Golob je ranije ove nedelje istakao da je 45 od 59 slučajeva u kojima se sumnja na krađu beba već zatvoreno.
On je prilikom gostovanja na kanalu Pravi odgovor rekao da na celom Balkanu samo Srbija i Bugarska izvoze svoju decu na inostrano usvajanje. Bosika je ispričao kako je protiv njega podneta krivična prijava za visokotehnološki kriminal, iz razloga što je davao izjave i iznosio zvanične podatke na društvenim mrežama, pošto su mu ostali mediji zabranjeni, što je skandalozno tumačenje visokotehnološkog kriminala, te je otkrio kako je sreo direktorku novosadskog CSR-a Jelenu Zorić u Čačku. - Otišao sam u robnu kuću „Partizanka“ u Čačku, i moja prijateljica Ana mi je rekla: „Milane, što mi je poznata ona žena“. Ja sam se okrenuo i ona je rekla: „Joj, pa to je ona što prodaje decu“. Zamislite da je Jelena Zorić došla iz Novog Sada u Čačak da bukvalno vrši nuždu u robnoj kući „Partizanka“, tražila je ključ od zaposlene. I ja sam je pitao: „Kojim dobrom u mom rodnom gradu?“ Nadica Uglješić, koja je bila sa njom rekla je: „Po pozivu“ – ispričao je Bosika. On kaže da je ukapirao šta se dešava, otrčao do Advokatske komore Čačka, i tamo ponovo sreo Zorićevu. Bosika je takođe ispričao i kako ju je fotografisao, te da ga je ona udarila po ruci, da bi mu izbila telefon, te kako mu je zapretila da će „zažaliti što je živ“ i poručila mu: „Nemaš pojma ko mene štiti“. Govorio je o ulozi Saše Borojevića, budućeg odbornika liste „Aleksandar Vučić“, u slučaju Mihaljica, ali i ulozi nečasnih pripadnika policije, modernih janjičara. Takođe, izneo je ko iz Duboke države stoji iza trgovine decom, te šta se sa njima radi, ali i da se tim povodom sprovodi međunarodna istraga protiv Srbije.
O Aleksandru Vučiću je rekao da njemu ne smete da pomenete samo dva imena, jedno je Vladimir Cvijan, a drugo možete saznati u emisiji na kanalu Pravi odgovor u ovoj veoma dinamičnoj emisiji sa puno podataka.
Afera krađa beba odavno potresa ove prostore. Navodno su, naročito 80-ih godina prošlog veka, deca masovno nestajala iz porodilišta. Upravo to je bila tema današnje emisije "Ni 5 ni 6" u kojoj su na ovu temu govorile Ana Pejić, Vojvođansko udruženje roditelja ukradenih beba, Aleksandra Blagojević, majka ukradene bebe i Ljilajna Stevanović, takođe majka ukradene bebe. Blagojević je ispričala kako je tekao njen porođaj i na koji način je saznala kako je njeno dete umrlo: - Ja sam se porodila 6. septembra 2018 godine. Problem je nastao kada sam primila informaciju da je dete umrlo 8. septembra. Javili su nam u pola 2 popodne da se to desilo u 6 ujutru. Dan, dva pre toga vi nemate nikakve informacije. Tu se meni budi mala doza sumnje koja je posle prerasla u nešto drugo.
Kaže da očevi i majke u takvim mučnim situacijama reaguju različito: - U principu ja mislim da majke i očevi nisu nekad na istoj talasnoj dužini. Očevi to drugačije prihvataju i to prelazi u stanje nekakvog bunta. Pored bola zbog deteta vi morate i smirivati partnera kako to ne bi otišlo u pogrešnom smeru. Ja sam prihvatila tu informaciju, a imam neka svoja verovanja da je to dete živo. Postojala je velika mogućnost da je dete umrlo, ali je problem nastao kada mi nismo videli to dete dok je boilo živo niti smo ga videli kad je umrlo. Posle dugog i mukotrpnog procesa, zahteva za ekshumaciju i td, došli smo do saznanja da dete bukvalno ne postoji. To je nešto neobjašnjivo. Vi tamo vidite neki crveni kvadratić.
Pejić je pojasnila šta crveni kvadratić zapravo znači: - Aleksandra priča o kompjuteru u bolnici. Nema ga u sistemu, blinka, crven je. To su podaci koji postoje u sistemu i mi tražimo pristup tim podacima. Ako je dete umrlo što se boje da nam to pokažu. Dokažite nam da je dete umrlo. Stevanović je iznela uznemirujuć podatak da gotovo ni jedna majka ukradene bebe u Srbiji nema podatke gde su njihova deca sahranjena: - Sve do jedne nemamo podatke gde su sahranjena naša deca. Aleksandra koja se porodila u Banjaluci, imala je "sreću" da su oni navodno sahranili dete, pa je ona dokazala da deteta nema. Znači ona ima grob, a mi nemamo ni groba.
Blagojević je potom nastavila sa tragičnom pričom: - Što s tiče samog porođaja ja sam uredno to objasnila. Na samom početku priprema pred operaciju, pošto sam išla na carski rez, odlučila sam se za spinalnu anesteziju umesto totalne jer sam htela da budem u toku. Kad sam shvatila da su Saru izvukli i presekli pupčanu vrbcu, vidim babicu koja ju je uzela dete i izašla iz prostorije. Nisam mnogo tome davala značaja. Kako su Saru izneli ja Saru nisam više videla. Upozorii su mi da dete zbog viška plodove vode neće odmah zaplakati jer se nagutalo. Nedugo posle toga doktor je došao i čestitao mi. Meni je bilo drago, nastavili su da čestitaju. Nakon toga me prebacuju na treći sprat i do tad nemam više nikakvu informaciju. Niko vam ništa ne govori za dete. Za navodnu smrt deteta prvi je saznao njen partner na putu za apoteku:
- 8. Septembra jam sa ga zamolila da ode u apoteku i uzme lek protiv bolova koje sam osećala, jer ga u bolnici nisu imalu. Njemu su na putu javili da je dete nažalost umrlo. Kada se vratio i nekako smogao snage da mi to saopšti ja sam ga prvo pitala: Jel ti mene zafrkavaš? Jutros sam imala redovnu vizitu i niko od medicinskog osoblja ništa nije govorio..Kada sam shvatila da je stvar ozbiljna tražila sam odmah DNK i obdukciju. Jedna doktorka koja je bila tu rekla mi je malo manje ljubazno i ne baš srdačno da se to svakako radi, ali da se rezultati čekaju mesec i po dana. Onda mi je u istom tonu rekla: Šta će vam DNK, valjda znate koja ste krvna grupa? Eto to vam je naša medicina.
Građani Srbije mogli bi da se nađu u nacionalnom DNK registru čak i ako nisu osumnjičeni, optuženi ili osuđeni za neko krivično delo ako to proceni MUP ili bezbednosne službe. Široka mogućnost zloupotrebe DNK podataka otvara se samo jednom rečenicom u izmenama zakona o DNK registru, koja je kao kukavičje jaje podmetnuta uz potrebu da se zakonodavstvo uskladi s presudom Evropskog suda za ljudska prava u vezi s takozvanim slučajevima nestalih beba. U Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnom DNK registru, koji je usvojila Vlada Srbije, a potom predala u proceduru Skupštine Srbije, mada prethodni saziv nije stigao da ga usvoji, predviđeno je da se u članu 4, stav 3, koji sada glasi: „Registar se uspostavlja za potrebe vođenja krivičnog postupka i utvrđivanja identiteta nestalih ili nepoznatih lica i leševa i delova tela“, doda i rečenica „i sprečavanja i zaštite od pretnji nacionalnoj i javnoj bezbednosti“. U daljim izmenama, ali ni u obrazloženju zašto se zakon menja, nigde nije objašnjeno zbog čega je dodata ova rečenica, koja kao izuzetno široka pravna formulacija praktično ostavlja mogućnost policiji, BIA ili drugim bezbednosnim službama da nekoga proglase „pretnjom po nacionalnu i javnu bezbednost“ i tako ga uvrste u DNK registar. Kakve su mogućnosti dalje zloupotrebe, suvišno je i govoriti, naročito u zemlji u kojoj državni aparat nije nesklon da ih čini iz raznih razloga, i više podsećaju na crni scenario iz antiutopijskih filmova, pogotovo što MUP i vodi taj registar i sam sebe kontroliše. Hipotetički govoreći, tako bi student koji je učestvovao u protestu protiv vlasti mogao da bude proglašen za „pretnju po javnu bezbednost“ jer je bio na skupu na kom je neko drugi bacio kamenicu na državnu instituciju. I ne samo jedan student, već na desetine studenata, običnih građana, ljudi koji nemaju nikakve veze sa kriminalom. Zvuči poznato? Ako je nekim sličnim građanima posle protesta protiv izbornih nepravilnosti ispred Skupštine grada Beograda prećeno optužnicama za „rušenje ustavnog poretka“, onda je logično i da strahovi od zloupotrebe termina „pretnja po nacionalnu i javnu bezbednost“ i zloupotrebe DNK postoje. Posebno jer je izmenama zakona predviđeno da se DNK podaci u registru u tom slučaju čuvaju 30 godina, dok je za osuđene to najduže 10 godina od odsluženja zatvorske kazne, osim za slučajeve pedofilije, gde se čuvaju trajno. Iako je DNK registar često veoma bitan za rešavanje krivičnih dela, u brojnim državama vodi se polemika gde je granica želje za bezbednošću, a gde ona prelazi u ugrožavanje ljudskih i građanskih prava. Rodoljub Šabić, advokat i nekadašnji poverenik za informacije od javnog značaja, koji je ukazivao i na manjkavosti zakona iz 2018. čije izmene su predviđene, kaže za NIN da „analiza DNK nesumnjivo predstavlja najinvazivnije zadiranje u privatnost, budući da se njome može otkriti ogroman broj podataka o ličnosti, uključujući one najosetljivije“. „Rizik od zloupotreba, uvek prisutan kad je reč o obradi podataka o ličnosti, ovde je posebno veliki, pa je nužno i odgovorno nastojati da se što je moguće više smanji. To, kao minimum, podrazumeva precizno i restriktivno definisanje svih relevantnih stvari, počevši od razloga za obradu, odnosno kruga lica u odnosu na koje je ovakva obrada podataka opravdana, preko rokova čuvanja prikupljenih podataka, pa do mere čuvanja, zaštite i nadzora. Mislim da je očigledno, čak i za laike jasno, da nova formulacija nije izraz takvog nastojanja, naprotiv. Ona je preširoka, fluidna i rastegljiva i kao takva izvesno uvećava rizik od zloupotreba i neopravdanog zadiranja u privatnost građana. Utoliko pre što zakon predviđa da registar ne vodi neka nezavisna institucija, nego MUP, pa i da MUP sam sebe kontroliše“, kaže Šabić. I Oliver Stojković, genetičar, redovni profesor na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i rukovodilac DNK laboratorije Instituta za sudsku medicinu, kaže za NIN kako smatra da je ovakva definicija preširoka i daje mogućnost za potencijalne zloupotrebe. „Po mom mišljenju, policija ovom izmenom zakona želi da uzme sebi još veće nadležnosti, sa jedne strane u odnosu na tužilaštvo, a sa druge strane u odnosu na BIA. Policijski DNK registar se više neće koristiti samo za vođenje krivičnog postupka, u čemu glavnu reč imaju tužilaštvo i sud, a veća ovlašćenja i veća moć daju se policiji i u odnosu na druge bezbednosne službe, pre svega BIA. Dosadašnji zakon je predviđao da u registar uđu prvo sva osuđena lica za krivična dela učinjena sa umišljajem, kojima je izrečena sankcija zatvora duža od jedne godine, a drugo sva osuđena lica osuđena prema Marijinom zakonu i treće sva lica koja su prošla kroz forenzičku registraciju, što propisuje Zakon o krivičnom postupku (ZKP), a tu spadaju osumnjičeni, oštećeni i druga lica koja su bila prisutna na mestu krivičnog dela, radi eliminacije“, kaže Stojković za NIN. Iako je ZKP-om bilo jasno propisano da se biološki uzorci mogu uzimati samo za rešavanje konkretnog krivičnog dela, i to po naredbi tužioca ili suda, navodi Stojković, u praksi je policija postupala drugačije. Kako tvrdi, policija je i do sada uzimala uzorke za DNK analize od „osoba od ineteresa“, čak i kad ne postoji konkretna istraga ili krivično delo, pa naknadno tražila od tužilaštava da se donese odgovarajuća naredba. Tužioci su, po pravilu, takve zahteve odobravali, navodi genetičar. Novom pravnom formulacijom, može se reći da su sada policiji odrešene ruke, i ne mora da traži, čak ni naknadno, odobrenje od tužioca, dovoljno je da nekoga proglasi „pretnjom po javnu bezbednost“. Stojković kaže da ni sada nije ispravljen zakonski propust po kom bi trebalo da postoji pisani trag o saglasnosti osobe od koje se uzima uzorak DNK, jer često u spisima predmeta niti ima tog podatka, niti ko je uzeo uzorke, koliko ih je uzeto, pa ni šta je sa njima dalje bilo. „Mnogi okrivljeni u sudskim postupcima sumnjaju da su upravo ti uzorci kasnije korišćeni za podmetanje dokaza, posebno što se MUP pojavljuje i kao organ prikupljanja dokaza i kao organ koji veštači dokaze“, dodaje Stojković i kaže da je takve sumnje teško dokazati u našem pravnom sistemu. Čak i da takvog podmetanja dokaza na osnovu DNK uzoraka nije bilo, oni se ne mogu isključiti, naročito u situaciji u kojoj se policiji daju praktično odrešene ruke koga mogu da uvrste u bazu podataka. Do kakvih to kafkijanskih procesa može dovesti, nije teško zamisliti ako neko zasmeta policijskom ili lokalnom moćniku, državnoj vlasti ili bilo kome ko može da zloupotrebi bazu DNK. Budući da tragovi DNK mogu da se prenesu na različite načine, ne samo direktno, već i posredno, na primer preko novca koji neko drži ili je neko držao u rukama, onda nije nemoguće zamisliti da se neko na takav način zlurado dovede u vezu sa nekim nepočinstvom. Čak i ako je to nedovoljno za krivično gonjenje, može biti dovoljno za javnu osudu. Koliko to može biti opasno ne samo kako bi neko nevin završio u zatvoru, svedoče reči i Azize Ahmed, profesorke prava na Univerzitetu Boston, koja je, analizirajući moguće negativne strane DNK u istrazi, navela da „pitanja privatnosti mogu uticati i na ljude koji su pogrešno optuženi, jer zbog današnjeg uticaja društvenih mreža mogu pretrpeti duboko narušavanje reputacije ili povećan stres“. MUP ispred BIA Oliver Stojković navodi da je „naročito opasno po društvo u celini“ to što su i do sada inicijative za forenzičku registraciju podnošene i za osobe koje nisu osumnjičene za učešće u krivičnom delu. „Nego u delu koje će kasnije biti spušteno na nivo prekršaja, ili će se odustati od bilo kakvog gonjenja. Na primer, zbog učestvovanja u demonstracijama ili političkim protestima, za neke učesnike je tražena forenzička registracija iako nikakvo krivično delo nije učinjeno, a postupak za prekršaj na kraju nije ni vođen. Druga posledica koju ova izmena zakona ima je povećana nadležnost MUP-a u odnosu na BIA. Naime, od bezbednosnih službi jedino BIA, koliko je meni poznato, ima DNK laboratoriju i oni obavljaju poslove veštačenja u brojnim sudskim postupcima, nezavisno od vrste krivičnog dela. Po ovom predlogu zakona BIA će biti dužna, pod pretnjom novčanog kažnjavanja, da u MUP-ov registar dostavi DNK profile svih lica koje obrađuje. Političke rokade ministara policije i načelnika BIA, kojima smo svedočili u prethodnom periodu, dovode do toga da se zakoni donose u odnosu na ona lica i pozicije gde trenutno leži politička moć, a ne u odnosu na potrebe države“, smatra Stojković. Rodoljub Šabić kaže da se novom formulacijom bezbednosnim strukturama ne daju formalno nikakva ovlašćenja, ali im se „suštinski otvara mogućnost da po slobodnoj proceni, bez čvrstih kriterijuma i kontrole proglase za ugrožavanje državne, a pogotovo javne bezbednosti – praktično šta god požele“. „To je u suprotnosti sa svim standardima i podrazumeva neopravdan i velik rizik zloupotreba, uključujući, razume se, i one politički motivisane. Uostalom, već smo bili svedoci olakog kvalifikovanja nekih postupaka građana, učesnika demonstracija, koji su eventualno prekršaji javnog reda i mira, kao teških krivičnih dela usmerenih na rušenje ustavnog poretka“, upozorava Šabić. Ni preporuke Interpola za vođenje nacionalnih registara ne predviđaju kategoriju kakva je „pretnja po nacionalnu i javnu bezbednost“. „Naša vlast već duže vreme nije sklona da prihvata impulse koji stižu iz demokratskog sveta. Rigidan stav i nespremnost za uvažavanje opšteprihvaćenih standarda ljudskih prava, a sklonost ka rešenjima koja predstavljaju rizik za ta prava i koja daju odrešene ruke bezbednosnim strukturama, nedvosmisleno je demonstrirala i prilikom, na sreću, neuspelih pokušaja izmena Zakona o policiji“, objašnjava on. Policija ponekad čak ne iz zle namere, već iz želje da lakše rešava različita krivična dela, teži ka tome da u DNK registru ima što više ljudi, a u „idealnom scenariju“, sve građane, kao sa otiscima prstiju. „Međutim, u demokratskim zemljama uglavnom postoje civilni mehanizmi za kontrolu i ograničavanje potreba i želja državnih instrumenata prisile koja se sprovodi nad građanima, da se ta prisila i ta ograničenja svedu na razumnu meru, balansiranu potrebama građana da zaštite svoj suverenitet i svoje slobode u odnosu na državne organe. Mera demokratije jedne zemlje jeste nivo na kome su postavljene granice ljudskih sloboda, a u odnosu na ovo pitanje kod nas, nažalost, taj nivo je postavljen dosta nisko i ovim predlogom zakona se još više snižava. Meni se čini da je uvek bolji onaj zakon koji detaljno i decidirano propisuje svaku situaciju“, smatra on. Policija bez nadzora Oliver Stojković kaže da je u predlogu izmena zakona dobro što se prvi put uvode rokovi čuvanja DNK profila i DNK uzoraka, te što je rok za čuvanje biološkog materijala isti koliki je i rok za čuvanje DNK profila, budući da je Srbija zbog izostanka tih rešenja izgubila nekoliko sporova pred Evropskim sudom za ljudska prava. Međutim, uz niz manjkavosti u vezi s rokovima za čuvanje DNK profila, Stojković ukazuje i na još jedan ključni problematični deo - što nije propisan mehanizam uklanjanja DNK profila i uništavanja biološkog materijala, odnosno da li se to radi automatski ili po inicijativi tužioca, sudije ili osobe o čijim se DNK podacima radi. „Na kraju i najvažnije, ko se stara o tome da se uklanjanje DNK profila i uništavanje materijala sprovede na adekvatan način – sama policija ili sud? Ja mogu da posvedočim da u svim predmetima u kojima policija postupa i kao veštak, odnosno sprovodi DNK analizu, policija odbija zahtev okrivljenog, pa čak i zahtev samog suda, da sudu, tužiocu i okrivljenom, dostavi rezultate DNK analiza u proverljivom obliku (u izvornoj, elektronskoj formi). Znajući za to, pojedini sudovi više i ne traže od policije da takve dokaze dostave u predmet. Dakle, ni u sudskom postupku sud nema mogućnost nadzora nad zakonitošću i stručnošću rada policijskih službenika“, navodi Stojković. Kako amortizovati štetu Rodoljub Šabić upozorava, a činio je to i kada je bio na funkciji poverenika, da je Zakon o DNK registru loš i da ga je teško popravljati, već da bi bilo mnogo bolje doneti novi. On je kao poverenik tražio ocenu ustavnosti određenih delova zakona, prema kojima uslove za razmenu i prenošenje podataka iz DNK registra donosi Vlada podzakonskim aktima, iako je u Ustavu navedeno da se obrada podataka uređuje jedino zakonom. Šabić dodaje da je tada predložio Ustavnom sudu da, u skladu sa svojim ovlašćenjima, posebnim mišljenjem ukaže Narodnoj skupštini na potrebu donošenja novog zakona o DNK registru ili eventualno radikalnih izmena postojećeg zakona. „Učinio sam to povodom pitanja koja se odnose na uslove pod kojim se vrše upis i brisanje podataka u DNK registru, rokove čuvanja, uslove pod kojima se vrši obrada podataka, a posebno upis i brisanje podataka iz registra o maloletnim licima i žrtvama izvršenja krivičnog dela, razmenu podataka iz DNK registra sa drugim državama i međunarodnim organizacijama koja bi se smela odvijati samo na osnovu zakona, tj. ratifikovanih međunarodnih sporazuma“, kaže Šabić. Primeri iz inostranstva - čuvanje profila zavisi od učinjenog dela Prema istraživanju švajcarskog Instituta za uporedno pravo, u različitim zemljama sveta čuvanje DNK profila osumnjičenog ili osuđenog zavisi od težine dela koje je učinjeno, uglavnom od visine zaprećene zatvorske kazne. Tako su navedene dve grupe zemalja, s nižim pragom (Austrija, Danska, Nemačka, Švedska i Velika Britanija) i s višim pragom za ulazak u bazu (Kanada, Francuska, Holandija, Španija, Tajvan). Tako, recimo, Austrija i Nemačka zahtevaju da se radi o zatvorskoj kazni od najmanje godinu dana i da postoji opasnost od ponavljanja krivičnog dela, dok je u Švedskoj u pitanju bilo koja zaprećena kazna zatvora. Niži prag se naročito primenjuje kada su u pitanju krivična dela seksualne prirode. Velika Britanija je poseban slučaj, a ona je prva i uvela DNK registar, jer se u bazu mogu uneti profili osumnjičenih i osuđenih za bilo koju vrstu dela. Britanija ima sličnu pravnu konstrukciju koja se tiče „nacionalne bezbednosti“ (ali ne i javne), međutim, u tom slučaju, predviđeno je da nadležni šef policije mora doneti pisanu odluku za tako nešto i ona mora da se razmatra na svake dve godine. S druge strane, u grupi zemalja koja ima više zahteve za unos u DNK bazu, Kanada zahteva zatvorsku kaznu od najmanje pet godina, uz podelu na primarna i sekundarna dela. Kod primarnih, koja su teža, počinilac mora da ubedi sud da ne izda nalog za uzimanje DNK za bazu, a kod sekundarnih, na tužilaštvu je da dokaže kako je to neophodno. Španija takođe zahteva kaznu od pet godina, ali uz više krivičnih dela za koja ta granica ne postoji. U Holandiji je ta granica četiri godine, uz niz definisanih krivičnih dela za koja ona nije potrebna. Zanimljiv je i primer Crne Gore, u kojoj je unos u DNK registar obavezan samo za osumnjičene, okrivljene ili optužene da su počinili delo za koje je zaprećena kazna veća od četiri godine zatvora, kao i za osobe kojima je izrečena mera obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi.
Preporuke Interpola za formiranje nacionalnih DNK registara su da u njih ulaze uzorci sa mesta zločina – od osuđenih osoba, pogotovo povratnika, za ozbiljna nasilna krivična dela, krivična dela protiv imovine, uzorci uzeti prilikom hapšenja ili od osumnjičenih, i u njima takođe nema sličnih kategorija kao što je „nacionalna i javna bezbednost“.
|
ENGLISH DOLIJALI: VESTI IZ SVETA VAŽNO ZNATI: IZMIŠLJOTINE ZVANE GEN I DNK EUGENIKA KUĆNI POROĐAJ
BAZA PODATAKA SLUCAJEVA: 1950-1969 1970-1979 1980-1989 1990-1999 2000-2009 2010-2019 DEČIJA BAZA PODATAKA: TRAŽIM RODITELJE |
kradjabeba.org
Radiša Pavlović, predsednik Komisije Vlade za prikupljanje činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta, tvrdi da je nekadašnji načelnik Ginekološko-akušerske klinike u Kruševcu Božidar Pavićević potvrdio da je u toj ustanovi tokom 1970-ih godina živela jedna Nemica za koju se sumnja da se bavila krađom dece.
Radiša Pavlović je ispred Palate Srbija kazao novinarima da je bivši upravnik te klinike na sednici Komisije u utorak svedočio da kolektiv bolnice nije znao zašto je ta Nemica tu odnosno šta radi i na čijem je platnom spisku.
Krađa beba na našim prostorima započela je ubrzo nakon završetka Drugog svjetskog rata. U to vrijeme, društvo se suočavalo s ogromnim posljedicama razaranja: razorene domove, glad, siromaštvo i veliki broj siročadi. U takvim okolnostima, djeca su postala sredstvo za profit. Tačan način na koji su ovi postupci organizovani bio je brižljivo skrivan, a UDBA i druge tajne službe igrale su ključnu ulogu u ovoj mračnoj praksi.
Poslanica partije Srbija centar Tijana Perić Diligenski izjavila je danas da ta poslanička grupa priprema normativni tekst predloga zakona na temu otmice beba iz porodilišta.
- Oni su meni rekli da mi je mrtvo dete, znate. Mlada sam bila, sva sam se izgubila i nisam ni znala šta me je snašlo. Jedna babica koja je jako bila neprijatna, zove se Živana, ponašala se vrlo agresivno, znate. Ona mi je rekla ovako: "Ne pomeraj glavu, rodićeš nakazu - mrtvo dete sa pola glave!"
- U takozvanoj trgovini bebama, koja se dogođala uglavnom 1970-ih i 1980-ih godina u bivšoj Jugoslaviji, više od 20.000 je možda prodato - rekla je Jeraj i dodala da se sarađuje sa srpskim udruženjem na ovim slučajevima, govoreći o inicijativi njene SDS i stranke Nova Slovenija, prenosi STA.
