Komentari - www.kradjabeba.org
POČETNA STRANA

KONTAKT

VAŠ KOMENTAR

POSTOJEĆI KOMENTARI

VESTI:
Juli 06
Jun 06
Maj 06
April 06
Mart 06
Februar 06
Januar 06
Decembar 05
Novembar 05
Oktobar 05
Septembar 05
Avgust 05
Juli 05
Maj 05
April 05
Mart 05
Februar 05
Januar 05
Decembar 04
Novembar 04
Oktobar 04
Septembar 04
Juli 04
Jun 04
Maj 04
April 04
Mart 04
Februar 04
Januar 04
Decembar 03
Novembar 03
Avgust 03
Juli 03
Jun 03
Maj 03
April 03
Mart 03
Februar 03
Januar 03
Decembar 02
Novembar 02
Oktobar 02
Septembar 02
Avgust 02
Juli 02
Jun 02
Maj 02
Februar 02

Povelja o pravima pacijenata 02

Zataškano 01
Zataškano 00
Zataškano 98
Zataškano 96

Iza zatvorenih vrata 96

Izvoz beba 72

Svet 99-05

POSTOJEĆI KOMENTARI


  • Zovem se Milutin Stojanović. Rođen sam 13.05.1960.god. u Dobri, opština Golubac. Sada živim i radim u Udinama (Italija). Datuma se ne sećam, ali je sigurno izmedju 1970 i 1975 moja majka je rodila u Bolnici Pozarevac muško dete, ali su joj lekari rekli da je dete umrlo i nikada ga nije videla. Posto sam pročitao članak o nestalim decama između '70. i '90.god, mislim da se radi i u ovom slučaju o namerno ukradenom detetu te vas molim, ako je ikako moguće, da se dođe do nekakve informacije o ovom slučaju. Moja majka se zove Spomenka Stojanović, a rođena je 1934.god, Boljetin opština Majdanpek, a otac mi se zvao Života Stojanović i rođen je 1924.god. u Dobri, opština Golubac. Ukoliko dođete do bilo kakve informacije, molim vas da mi javite:
    tel.012 69 503.
    Ulica Maršala Tita 9
    12224 Dobra

    Unapred vam se zahvaljujem.
    Milutin Stojanović sa porodicom.

    Milutin Stojanović
    via Driulini 4
    33019 Tricesimo (UD)
    tel.fax:++39 0432 851179
    cell:++39 338 3407887
    e-mail: dejan@libero.it

    (11. juli 2006. 18:48)

  • 29.04.1974 rođena je devojčica pod imenom Dervišević Jovana u Petrovcu na Mlavi od majke Petrije i oca Milojka Dervisevića. Drugog dana dete je prebačeno u Beograd, dok je majka i dalje bila u Petrovcu. Posle izvrsnog vremena dobili su roditelji pismo da je beba preminula i sahranjena. Od tog dana majka pati i jako joj je teško da veruje da je njeno dete mrtvo. Misli da je upitanju krađa.

    (Vlastimir Dervišević, vlastade@hotmail.com, 8. juli 2006. 13:07)

  • 5/01/1972 U Vrbasu rodila sam devojčicu mesec dana ranije; posle par dana dete je odneto u Beograd da bude u inkubatoru; dok sam još bila u bolnici i čekala dan da idem u Beograd i hranim moje dete, suprug je dobio telegram da nam je dete umrlo. Tražila sam telo da ga ja sahranim, ali nisam dobila. Uspeli smo da dobijemo rodni list, ali ne i smrtni. Šta se desilo mom detetu? Da li mi je dete još živo? Imam puno pitanja ali nikao odgovor.
    Želela bih da se prijavim nekoj organizaciji koja zna o ovakvim slučajevima, dala bih dna test, još uvek imam nadu da je moje dete živo i da ću je jednog dana upoznati.
    Molim osobe koje imaju slični događaj da mi daju do znanja i da znam kome da se obratim za savet i da me neko uputi na pravi put.
    Hvala unapred za savet.
    Moje ime je
    Mira Misoni
    12 Fleur cl
    West Pennant Hills NSW 2125
    Australija

    (Mira Misoni, 16. jun 2006. 02:12)

  • Pre svega ja bih želeo da svima vama pružim podršku. Ja lično nemam taj problem, niti poznajem nekog kome su uzeli bebu, ali smatram kao čovek da mi je mesto uz vas, uz ljude kojima je učinjena velika nepravda, nenadoknadiva.
    Užasavam se toga šta je sve neko spreman da uradi, šta su sve radili i šta i sada verovatno rade, još uvek.
    Ukrasti dete i prodati ga je nešto za pta nemam reči. To je najgori zločin i ne postoji u savremenom društvu toliko stroga kazna na koju treba osuditi ljude koji su to radili. Bez milosti. Znam da je vaš veliki problem i država i institucije koje su očajne, ali ne samo to. A i neko verovatno namerno koči celu ovu priču. NAMERNO.
    Dakle država nam, svima nama koji želimo pravdu, u ovom ili drugim slučajevima, ispada zla maćeha po 1000 put. Zataškava se sve i ne čini se ništa pa je velika verovatnoća da se krađa beba nije ni završila i da i dan danas traje, sigurno.
    Na kraju nadam se da će država učiniti sve, pronaći krivce i drakonski ih kazniti kako se to nikad više nikom ne bi desilo.
    Još jednom puno sreće i podrške za sve vas.

    (Sava, 16. mart 2006. 02:28)

  • Negde u arhivi dnevnih novina POLITIKA sigurno postoji članak o čoveku koji je pre (ne zna se tačno) 12-18 god. ušao u zgradu GAK NARODNI FRONT i na IV ili V spratu ubio lekara na licu mesta, jer je nabavio dokaze da je taj doktor bio umešan u krađu njegove bebe. Inače, pomenuti gospodin nije odgovarao ni jedan jedini dan . Trebalo bi stupiti u kontakt sa njim, jer verujem da može pomoći. Ako imate neku ideju, bilo bi lepo da objavite na Vašem web sajtu. Hvala.

    (Mlađa, 16. februar 2006. 13:44)

  • ZAKLELA SE ZEMLJA RAJU DA SE SVE TAJNE SAZNAJU. Niko nikad nije pobegao od pravde Božije, pa neće ni ti HULIGANI. SAMO IZDRZITE.

    (Dragan, 11. februar 2006. 15:32)

  • Tražim ćerku koja je rođena 7.12.1979. god. u Aleksincu. Deco, svi VI koji sumnjate u svoje poreklo i sami vidite da ne ličite na Vaše "navodno roditelje" proverite sami, tražite sve sto MORAJU da vam daju, imate prava na to, imate prava da znate odakle vam je poreklo, ko su vam pravi i biološki roditelji. Uporedite sve papire,tražite svoju krštenicu, PRONAĐITE SAMI SEBE, TRAŽITE VAŠE RODITELJE JER I ONI TRAŽE VAS. Biće lakše i brže ako to bude obostrano. Ovo pišem u ime svih roditelja jer nam je svima isto, svi nosimo bol u duši, svi tražimo i budite uvereni da ćemo i NAĆI.

    (najo@mysunrise.ch, 5. februar 2006. 21:25)

  • Moja Majka Slađana Milojević je dobila 7. marta 1986. dete u bolnici u Kruševcu, porodio je Dr Sakula. Muško dete imalo je taman ten. Posle porađaja je bilo u inkubatoru. Moja majka nije smela ni jednom da ga vidi. Sa bebom je sve bilo uredu, sestra joj je rekla da je detetu dobro, ali posle dva sata doktor je rekao da je dete umrlo. Nije dobila nikaka dokumenta o detetu.
    Sve bismo dali samo da nađemo dečaka. Ako imate novosti o našem dečaku molimo javite.
    Znamo da postojiš. Ako si tada, od prilike, rođen i usvojena si beba, ili ti je sumljivo, onda - javi se. Bićemo najsrećniji. Unapred Hvala

    (majka Slađana Milojević, otac Zoran Joksimović i ćerka Kristina Joksimović +4952131383, Nemačka, 2. novembar 2005. 19:34)

  • Tražim brata, rođen u Sremskoj Mitrovici 19-og Novembra 1960.

    (15. oktobar 2005. 20:35)

  • Neznam odakle da počnem jer je tako tužno.
    Ja sam majka 3 djece 16 i 15 godina i još mala beba sa 7 mjeseci. Ali problem nije u meni nego moje majke koja je 1974 god. rodila muške blizance, poslije 6 mjeseci nagovorili je da jednog usvoji zbog njenog stanja (nezaposlena, razvedena, nema od čega da živi....). SO radnik u Bosanskom Novom Božo Vujanović je "kumovo" svemu tome. Obećavao je da će mama znati gdje joj je dijete i da će imati kontakt sa novim "roditeljima". To je bilo dok nije ona pritisla prst na papir i dođi sutra dok se to sve ovjeri. Žalosno ali istinito - to je bilo sve. Nikakve papire nikad nije dobila gdje je dijete otišlo. Rekli su joj da su ljudi iz Francuske, to je sve što ona zna. Slučaj je završio na sudu sa još 5 majki ali ni to nije urodilo plodom da bar sazna gdje se tačno nalazi, kako se zove itd. Ja i njegov brat blizanac bi ga tražili ali stvarno neznam odakle da počnem. Ako ima neko da mi može pomoći bar sa savjetima neka mi se javi jer ja o tome razmišljam i sanjam tu bebu već 30 godina, jer ja sam bila 8 godina kad su ga odnijeli.

    Molim sve koji mi mogu pomoći neka mi se jave.
    Esma

    (eso@comhem.se, 29. septembar 2005. 20:33)

  • Porodica Lazarov iz Pančeva traga za muškim detetom rođenim 29.01.1978.god. u pančevačkoj bolnici, kao sedmomesečna beba, nakon čega je prebačen u Beograd u Specijalnu bolnicu za nedonoščad u ulici Cara Haila Selasija 26 (današnje ime ulice je Kralja Milutina). Ako ste rođeni na ovaj datum,a usvojena ste beba, ili vam je sumljivo vaše poreklo, JAVITE SE.
    Unapred zahvalni
    Porodica Lazarov

    (dudiva@panet.co.yu, 27. septembar 2005. 16:23)

  • Ja sam Stefica Topić i živim u blizini Zagreba. Rodila sam 23.10.1985. u Vršcu jednu malenu djevojčicu. Odvežena je u bolnicu u Beogradu. Pošto sam ja bila u bolnici, suprug je svaki dan putovao u Beograd da je vidi. Bila je u inkubatoru - bez kisika, bez aparata.
    2.11. izlazim iz bolnice i krećem za Beograd. Dolazim tamo, prima nas lječnik i kaže: vaša beba je umrla danas u 3 ujutro. Tražim da vidim dijete - ne daju. Tražim da mi daju dijete da ga pokopam - ne daju. Nikad nismo dobili ni smrtovni list ni nikakav papir. Često sam onako u sebi sumnjala - da nije dijete nekome dano, ali nisam baš bila uvjerena u to. Cijela ova afera objavljena je neki dan u Hrvatskoj. Sledila sam se. Ne spavam noćima. Željela bih da mi se javi netko ko o tome svemu zna više. Iovako često dolazim u Beograd, pa bi mi bilo drago da se priključim vašoj organizaciji.

    Bez obzira kako će završiti potraga za mojom bebom, ako ikome mogu pomoći slobodno mi se obratite.
    Moj broj je: +385989078986

    Gđa Topić

    (davor_topic@yahoo.com, 24. septembar 2005. 00:17)

  • Porodica Milovanović traži muško dete rođeno u Novom Sadu 30.10.1979. u 06:40 ujutru.

    (jelena@defektologija.net, 1. septembar 2005. 17:34)

  • Volela bih da mogu da pomognem svima koji tragaju za delom sebe, ali nažalost nisam u mogućnosti. Ako je neko u mogućnosti da pomogne meni i mojoj porodici... tražim brata rođenog u oktobru 79. u Novom Sadu. Ubeđena sam da postoji i da ima plave oči. Slučaj je isti kao i kod svih ostalih. Odnesen je u inkubator i navodno umro. Mami nisu dozvolili ni da ga vidi. Na otpusnoj listi piše da je dete mrtvorođeno. Nadam se da neko može da mi pomogne.
    Unapred zahvalna.

    (Nađa, 5. avgust 2005. 14:52)

  • I mi smo jedna od onih ožalošćenih porodica, uskraćena za sina-brata...
    Rođen je 19.5.1984. u Prijepolju. Potom prebačen u Užice,i "umro" 21.5.
    Nismo ga vidjeli mrtvog niti ga sahranili.
    Ako sumnjate da ste usvojeni (ukradeni) a ovog ste godišta... molimo vas javite se na dati e-mail...

    (meg_691@hotmail.com, 5. avgust 2005. 14:52)

  • Teško je čitati ovo sve, jer i ja imam takvu priču. Moj brat Sanel, koji je rođen 30.04.1980.g, vodi se kao mrtav. Ja, moja majka i sestra smo sigurne da je negdje živ, da su ga ukrali kao i sve druge bebe. Pričali laži, nanijeli samo bol mnogim roditeljima. Ja se nadam da je moj brat negdje živ i da će doći dan kada ćemo saznati pravu istinu, istinu što su doktori govorili, ili istinu našu da je sigurno negdje živ. Ja kao i moja majka i sestra bi bile najsretnije na svjetu kada bi neko ili on lično se javio da dođe kraj toj žalosti. Mi smo već na putu traženja i nadamo se da ćemo do istine doći. Ako iko nešto zna neka piše. Hvala unaprijed. Sretno svima.

    (almir@freesurf.ch, 3. avgust 2005. 20:20)

  • Porodica Kojić traži muško dete rođeno u novembru 1981 godine. Rođen je u Šapcu i prebačen u Beograd, u Neonatološku kliniku za nedonoščad. Kada su se roditelji raspitivali sve je bilo u redu. Trećeg dana su rekli da je dete umrlo od srčane mane. Rekli su da će ga bolnica sahraniti i da roditelji nemaju pravo da ga vide; rekli su da će poslati izveštaj sa obdukcije, ali on nikad nije stigao i ne postoji. Porodica je pribavila svu dokumentaciju koja dokazuje da je dete živo. Ako neko ima neke informacije neka se javi na ovu e-mail adresu.

    Unapred zahvalna porodica Kojić.

    (s16111987@verat.net, 12. juli 2005. 20:52)

  • Prevod

    Odgovor Ratku...
    Molim da me izvinete ako je moje razmišljanje zvučilo radikalno negativno vezano za vaša istraživanja, ali ne znam zašto sa mnom nešto ne bi bilo u redu ako živim u miru i zadovoljna sa tim što imam. A tu se ne radi samo o standardu, gospodine Ratko... nego o ljubavi, koja me prati od samog početka. I tu otkaže fizika, hemija pa čak i biologija.
    Pozdrav sa sunčane strane

    Original

    Odgovor Ratku...
    Opravičujem se, če je moje razmišljanje zvenelo radikalno negativno nastrojeno proti vašim poizvedovanjem, a ne vem, zakaj bi bilo z mano kaj narobe, če živim v miru in zadovoljna s tistim, kar pac imam. In tu ne gre za standard, gospod Ratko... pac pa za ljubezen, ki me spremlja ze od samega začetka. In tu odpove fizika, kemija in celo biologija.
    Pozdrav s soncne strani!

    (Maja, Slovenija, pianosan@volja.net, 7. maj 2005. 11:01)

  • Želim da znam da li neko u Nišu sumnja da mu je dete umrlo u oktobru 68.godine, i ako neko nešto zna o tome neka mi se javi na potpisanoj internet adresi.
    Unapred zahvalna - Zaječar

    (otrov@verat.net, 02. maj 2005. 23:16)

  • Prevod

    Draga Maja,
    To da Ti ne želiš spoznati svoje biološke matere (ali kakor je imenuješ ti "... kr neka ženska") je resnično velik problem, predvsem pa T voj osebni problem.
    To pa še vedno ne pomeni da tudi drugi otroci, ki so bili posvojeni ali še posebej tisti ukradeni, ne bi želeli spoznati svojih staršev. Upam da te tvoji otroci ne bodo imenovali "kr neka ženska", ampak na način kakor se to matere imenuje. Ali si se kdaj vprašala če imaš mogoče brata ali sestro tu, ali mogoče kakšno drugo sorodstvo, ali pa je to mogoče nesmisel glede na standard, ki ti ga nudi Slovenija.
    Želim ti samo povedati da nas je veliko ki iskreno želimo in komaj čakamo da spoznamo svoje otroke, za katere nas je nekdo nemaren in neodgovoren prikrajšal. Včasih je pa naj bo še tako grda resnica veliko lepša kot sladka laž.

    Ratko

    Original

    Draga Majo,
    To sto ti ne želiš da upoznaš svoju biološku majku, (ili kako je ti nazivas "tamo neka žena") je zaista veliki problem, pre svega Tvoj lični problem.
    Ali to još uvek ne znači da i druga deca koja su usvojena, ili pogotovo ukradena, ne žele da upoznaju svoje roditelje. Nadam se da Tvoja deca Tebe neće nazivati "tamo nekom ženom" već onako kako se majke i oslovljavaju. Da li si se nekad upitala imaŠ li moŽda brata ili sestru ovde, ili moŽda Tvoja ćerka ujaka, ili je i to možda besmisleno spram standarda koji pruža Slovenija.
    Želim da Ti kažem da mnogi od nas iskreno žele i jedva čekaju da upoznaju svoje dete, koje nam je neko nemaran i neodgovoran uskratio. Ponekad je ružna istina mnogo bolja od sladunjave laži.

    (Ratko, sm.linta@neobee.net, 25. april 2005. 14:12)

  • Hvala vam za tako lep prevod!
    Točno to sem želela povedati :) Maja/Slovenija

    (Maja, 21. april 2005. 10:30)

  • Prevod

    Puno pozdrava svima!
    Čitam i čitam ove vaše priče i stalno mi se javlja ispred očiju jedan te isti fact (istina). Srbija je svakako zemlja gde je baš sve moguće. Sve te priče su u biti moguće, ali ljudi božji, gde piše da su istinite? Jedno znači smatrati da je to tako, a prava istina znači sasvim nešto drugo. Puno dece je usvojeno.
    I ja sam jedna od usvojenih. I rođena sam baš na vašem području, ali ipak o svemu tome postoji dokumentacija, pravna dokumentacija ... i ako mogu nešto da konstatujem ili potvrdim je to, da je Jugoslavija u vreme mog rođenja (70-e godine) bila sa pravnog i socijalnog vidika bolje sređena nego što je danas. A zaboravljamo nešto značajno. Srbija je 70-ih bila zemlja velikih Međunarodnih kongresa, zemlja studenata, zemlja (detomor=dete-ubistvo). I to danas je više-manje logično, jer je Srbija postala zemlja bez perspektive, zemlja haosa i tu nije baš teško naći prikladno mesto za takve izgrede. Iskreno ne mogu tvrditi, da su sve priče izmišljene, ali jako sumnjam, da za svakim usvajanjem u vašoj državi stoji i kriminalan čin. Možda je bilo nekoliko likova - primera koji su sebi priuštili tako nešto, ali ljudi božji, vi osuđujete apsolutno sva porodilišta! Ali to je vaša stvar i znam da imate razloga za to.
    Radije bi progovorila koju reč o nekoj drugoj temi. Budući da smo danas svi odrasle osobe, mislim da imam pravo na to. Ne znam kome je sve to koristno što vi činite. Da li možete zamisliti mene da bi posle 33 godine otišla tek tako kod neke žene, koja me je najverovatnije rodila? I to zbog činjenice da ličim na nju? I mislite da me ta istina uopšte interesuje? Stvarno me to ne interesuje, a mislim i to da nemate nikakvog prava da ulazite u život svoje dece na takav način. Rešavajte to putem suda, nemojte drugačije, za ime boga. Biti usvojen (pričam vam iz vlastitog iskustva) je nešto zbog čega treba čoveku nekoliko godina da se oporavi. Bilo što bilo, kaže se na srpskom, ali da li je stvarno potrebno nama - deci (ako sam i ja ta koja je plod kriminala) sad uništavati naše živote i dalje?
    Da nema nigde pravde to znam. Ali mogu vam potvrditi da se sama na takve manipulacije - zbog sebe, svojih roditelja (koji nisu platili prebijene pare, jer je bio postupak usvajanja formalan, kada sam napunila 1. godinu) i konačno i zbog moje ćerke - nikako ne bih odazvala. A i inače me to ni najmanje ne interesuje. Ima istina koje je bolje da ih ne znaš. Zahvalna sam joj, jer me je rodila i to je sve.

    Pozdrav iz Slovenije
    Maja

    Original

    Lepo pozdravljeni vsi skupaj! Berem in berem te vaše zgodbe in ves cas mi hodi pred oči en in isti fakt. Srbija je vsekakor dezela, kjer je čisto vse mogoće. Vse te zgodbe so sicer mozne, a ljudje božji, kje piše, da so resnicne?
    Domneve so eno, dejstva čisto nekaj drugega. Veliko otrok je posvojenih. Tudi sama sem. In rojena sem prav v vaših krajih, pa vendar o vsem tem obstaja dokumentacija, pravna dokumentacija...in ce lahko kaj zatrdim, je to dejstvo, da je bila Jugoslavija v času mojega rojstva (70-a leta) pravno in socialno veliko bolj urejena kot je danes. Pozabljamo eno stvar. Srbija je bila v 70-ih letih dežela velikih međunarodnih kongresov, dežela studentarije, dežela detomorov. In to danes je pravzaprav logično, ker je Srbija postala dežela brez prespektive, dežela kaosa in tu pac ni tezko najti mesta za take izgrede. Iskreno povedano, ne trdim, da so vse zgodbe izmišljene, moćno pa dvomim, da za vsako posvojitvijo v vaši državi stoji kriminalno dejanje. Mogoće je bilo nekaj posameznikov, ki so si to privoscili, a ljudje božji, vi obsojate vse porodnisnice po spisku! Ampak, to je vaša stvar in vem, da imate razloge za to.
    Raje bi spregovorila o nečem drugem. Glede na to, da smo danes odrasli, mislim, da imam pravico. Ne vem, komu vse to koristi, kar pocnete. Si predstavljate mene, da bi po 33-ih letih sla kar k neki ženski, ki me je najbrz rodila? In to zato, ker sličim nanjo? In da me ta resnica sploh zanima? Res me ne zanima in milsim tudi, da nimate nobene pravice posegati v življenja svojih otrok na tak način. Resujte to preko sodisca, a ne malicite otrok, za bozjo voljo. Biti posvojen (govorim iz lastnih izkusenj) je dejstvo, ki ga človek preboleva lahko tudi nekaj let. Bilo što bilo, rečete vi, toda, a je potrebno nam, otrokom (ce sem plod kriminala tudi sama?) sedaj unicevati življenja dalje?
    Ni pravice nikjer, vem to. A lahko vam povem, da se na te manipulacije zaradi sebe, svojih roditeljev (ki zame niso plaćali niti prebite pare, ker je bil postopek posvojitve formalen ob mojem 1 letu) in končno svoje hcerke ne bi niti slučajno odzvala. Sploh pa me tudi malo ne zanima. So resnice, ki jih je bolje ne vedeti. Hvalezna sem ji, ker me je rodila, to je pa tudi vse.

    Pozdrav iz Slovenije
    (Maja, 15. april 2005. 11:08)

  • Interesuje me da li neko traži žensko dete rođeno od 15-25.oktobra 1968.god. u Nišu.

    (otrov@verat.net, 16. april 2005. 17:40)

  • Gledala sam juče prilog na Studiju B o krađi beba. Jedan od rezigniranih očeva direktno je prozvao Dušana i Milicu Keckarević, Stanku Romac i Mirka Cvijana šta su radili sa njegovom DNK. Prvo troje ne poznajem, ali MIrko Cvijan je notorni kriminalac i bilo kakav marifetluk u kojem je on umešan nije iznenađenje.

    student Biološkog fakulteta
    Andjela Rackov
    Beograd

    (arackov@yahoo.com , 12. april 2005. 19:08)

  • Molim sve one koji znaju o slučaju Familije iz sela Josja kod Kruševca, koji tvrde da su našli ćerku u Trsteniku, bilo je u novinama, inicijali njenog imena i prezimena su: I.P. rođene 1979. a usvojene u Trsteniku, da mi se jave ovim putem, pa ćemo se čuti. Udata je i ima dvoje dece. Ja tražim ćerku isto godište. Ako sama pročitaš ,javi se, možda baš TEBE tražim.?????

    (Nada-79, 25. januar 2005. 17:30)

  • Sramota za državu!!!

    (Jovana, 20. januar 2005. 17:43)

  • Tražim brata rođenog 81.god. u septembru (moguće da je promenjen datum rođenja za koji mesec). Rođen je u Višegradskoj bolnici, dobio ocenu 9, 4.kg da bi doktor posle par dana saopštio da boluje od srčane mane. Nakon par dana dete je "umrlo". Naravno, nismo dobili nikakvu dokumentaciju a kada smo pitali da li možemo da ga sahranimo, rekli su da je to problem bolnice te s toga nismo mogli ni da ga vidimo. Molim sve koje znaju nekog dečka tog godišta, a da je usvojen ili sa sumnjom u to da se jave!!!!

    (ivce86@yahoo.com, 15. novembar 2004. 18:01)

  • Čitala sam stranicu od početka do kraja i pošteno se isplakala nad vašim sudbinama... Neizmerno mi je žao što se ovo dešava u mojoj Srbiji. I sama sam majka dvogodišnje devojčice. Iz straha od porođaja u Novom Sadu, u 8. mesecu trudnoće sam otišla u Švedsku sa namerom da obezbedim svom detetu i sebi bolju budućnost... bila sam u pravu... žene i deca u toj zemlji su zaštićeni kao svetinja. Žao mi je što naša vlada ne preduzima ništa povodom raznih vidova kriminala i korupcije (pogotovo u zdravstvu). Volela bih da svi vi unesrećeni ovim slučajevima doživite zagrljaj vašeg rođenog deteta, brata, sestre...

    (7. novembar 2004. 01:59)

  • Ne mogu pomoći roditeljima koji su na bilo koji način izgubili dete i to mi je jako žao, ali budućim roditeljima mogu dati jedan savet. Moj suprug i ja smo to primenili. U Beogradu je moguće platiti prisustvo oca na porođaju ( cene su između 2.000 dinara i 4.000 u zavisnosti od porodilišta), tako da srećan trenutak može biti i fotografisan i snimljen. Moram priznati da je med. osoblje daleko prijatnije i susretljivije kad je svesno da njihove postupke još neko promatra (konkretno ja sam čim sam se porodila bila uspavana anestezijom, jer su nastale komplikacije, tako da nisam mogla da ispratim šta se sa mojom bebom posle dešavalo). Znam da je ovo malo čudna sredina gde (bar sam ja na žalost nailazila na takve komentare) nije uobičajeno ni normalno da očevi prisustvuu porođaju, na Zapadu je u nekim zemljama i obavezno. Mislim da je to jako dobro. Za majku to mnogo znači, a i kako rekoh, okolnosti su onda mnogo bolje, kao i ponašanje medicinskog osoblja, koje taj posao smatra rutinskim, te je ponekad vrlo grubo, ne hajući pritom koliko je nekome možda trebalo godina i napora da ostvari potomstvo.

    (28. septembar 2004. 14:20)

  • Ne mogu da verujem da se takvo nešto dešavalo od kako se kaže 1965. do današnjih dana. Ne barem u našoj nekadašnjoj Jugoslavji, a i danas u Srbiji, ja sam bez reči. Teško onima koji su izgubili najmilije, a sramota za Srbiju koja bi htjela u Evropu. Mislim da smo daleko od Evrope.

    (27. septembar 2004. 05:05)

  • Koliko god ovakve stvari bile strašne, a jesu, ipak, drago mi je da se time neko bavi, pomaže tim unesrećenim ljudima. Samo ne razumem zašto se toliko dugo ćutalo o tome, kada postoje slučajevi stari i po 15 god? I gde je tu policija, šta oni rade?

    (Coka, 24. septembar 2004. 00:00)

  • Nemam šta da kažem, to se desilo isto mojoj majci kojoj su uzeli sina na isti takav način. Rodila je muško u Vlasenici 30.04.1980.god. Težak 4kg. Normalno ga je hranila četiri dana pa su onda rekli: nedostaje mu kiseonik, mora za Sarajevo, na Koševo. Međutim, kako je tad otišlo za Sarajevo majka, drugi dan za njim, više ga nije vidjela. Rekli su da je umrlo, da će bolnica da snese troškove sahrane, ako hoće bebu moraju kupiti limeni sanduk koji se ne može otvoriti nikad i pratnja policije, gluposti, ali, međutim, rekli su da je to mala ptičica, da ne žale za njim, proćiće sve, da je umrlo da ga više ne traže, nije to velika žalost. Ali ovo je jedna duga priča u kojoj ima mnogo detalja, ali su moji rodirelji bili nemoćni bilo šta da urade jer nisu imali novca, moj otac je pao u depresiju. Posle je rođena moja sestra kod kuće, majka nije htjela u bolnicu i moja sestra je bila potpuno normalna beba suprotno od onog što su tvrdili doktori da ne smiju rađati više djece. I tako da postoji u meni jedna velika sumnja da taj moj brat negdje postoji i da živi kod nekog. Trebao bi da bude crn, očiju smeđih, visok i prirodno kovrdžave kose. Ako neko zna za ovakav slučaj, nek se javi...

    Radoznala sestra.

    (imuminovic@freesurf.ch, 6. septembar 2004. 16:26)

  • KADA ZAŽMURIM I KAD ZASPIM

    (pismeni sastav iz srpskog)

    Čudni su dečiji snovi. Ponekad lepi, ponekad ružni, ponekad košmarni. Ponekad isti snovi iz košmara prelaze u lepe toliko lepe da bih poželela da se pretvore u javu.
    Moji su snovi uglavnom vezani za prošlost. Sanjam moju mamu kada mi je rekla da ću dobiti sestru. Sanjam moju tadašnju neizmernu sreću. Mnogo puta pred očima mi je njen lik kada odlazi u bolnicu da se porodi. Mojoj sreći tada nije bilo kraja. Jedva sam dočekala dan kada su nam javili najradosniju vest. Dobila sam sestru, i ime sam joj dala. Ali snovi prelaze u košmar. Sutradan su nam javili najstrasniju vest. Naša mala Jovana je umrla. Počinje pakao. Više nema sna. Drzim oči zatvorene. Milion mi misli prolazi kroz glavu. Kako, zašto,zbog čega? Mama je izašla iz bolnice i objasnila mi da je tako moralo biti. Moralo, ali zašto? Vreme prolazi i sve briše ali moji snovi vezani za malu Jovanu se nastavljaju. Osećam čudan nemir kada je sanjam. Onda jednog dana tata je pročitao u novinama kako je neka porodica pronašla svoju ćerku za koju su im rekli da je umrla isto kao i naša Jovana. Počinje potraga za istinom. Moji snovi ponovo počinju da bivaju košmari. Svake noći sanjam Jovanu. Mnogo mi je teško. Vec treću godinu tata i mama se bore da dokažu istinu. Postoji velika šansa da je moja Jovana živa. Samo je treba naći. Sada znam da su nama iz bolnice uzeli ono što sam najviše na svetu volela. Uzeli su moju malu sestru. Sanjam da ćemo je naći. Sanjam da će doći dan da je zagrlim. Jer teško je biti sam.
    Jer teško je sanjati godinama isti san. Teško je preživeti košmar. Volela bih konačno da moji snovi postanu java i da konačno pronađem svoju sestru.

    (Jelena iz Beograda -12 godina, 5. septembar 2004. 10:46)

  • Ja sam u potragu za svojom ćerkom koju su navodno proglasili mrtvo-rođenom našla devojku za koju sam mislila da je ona moja ćerka, i srećom našla njene prave roditelje. Meni ostaje da tražim dalje. Zato ako neko hoće da zna kako neka se javi.

    (Nada - Nada uvek postoji - (Pošiljalac nepoznat), 19. avgust 2004. 18:53)

  • NE MOGU DA VERUJEM

    (Sanda, 7. avgust 2004. 19:44)

  • Da li neko uopšte reaguje, očigledna je krađa dece, a svi se prave ludi.

    (Ne mogu da verujem!, 28. jul 2004. 22:11)

  • Ovo je prosto neverovatno šta sve može da se dogodi u zemlji Srbiji, a da pritom se posle dve decenije naša država rasvesti i pokrene pitanje odgovornosti.
    Ili je možda sve ovo ponovo neka politička maska

    (Jelena, 20. jul 2004. 14:22)

  • Danima čitam o zloupotrebi majki, ježim se, ne mogu verovati jer i ja sam majka, sve se moglo i nama dogoditi. Poruka je jedna... tražite svoje dete živo ili mrtvo to je vaše, ma šta da je sa njim, to je vaše krv i meso.... borite se....!!!

    (info@vella.de, 12. jul 2004. 10:09)

  • Užasnuta sam čitajući o krađi djece i mukama i strahotama sa kojima su njihovi roditelji suočeni. Ja sam se, boraveći kao izbjeglica u Beogradu, porodila 1997.godine u bolnici "Narodni front". Sva pretrnem kada samo pomislim da se ovo moglo dogoditi i meni i da su mi na isti način mogli ukrasti dijete!!!
    Roditelji nestale djece ne treba nikada da odustanu od potrage, jer imaju pravo na istinu, a ona će kad tad izaći na vidjelo. Moraju biti uporni i non-stop "dosadjivati" svima koji MORAJU znati nešto o tome. Samo se pitam kakvi su to monstrumi u bijelim mantilima (kao i oni koji do toliko željenog djeteta dolaze na taj način!) koji su u stanju ukrasti nekome \"zjenicu oka\"!! Roditelji, nikada ne odustajte, postanite vi noćna mora onima koji su od vaših života napravili moru!! Nađite svoju djecu!!

    (tajna65@yahoo.com, 1. jul 2004. 12:07)

  • Čitajući ovo, ne mogu a da se ne zapitam kamo ide ovaj svijet. Tek sada, kada u sebi nosim život mogu u potpunosti shvatiti koju ste gorčinu i patnju proživljavali svih ovih godina. Nadam se, da će pravda barem jednom pobijediti i da će ti monstrumi platiti za sve što su učinili. Nažalost, svaka kazna u ovakvim slučajevima bila bi preblaga. Svim roditeljima poručujem, borite se kako god znate i umijete, neka vam vaša djeca daju snagu, istjerajte ovo do kraja, da ne bi jednoga dana gledali nekoga u oči i pitali se sa boli na dnu srca odakle vam je poznat. Borite se i nadajte, jer kao što kažu, nada uvijek umire posljednja.

    (Samo obicna majka, 13. jun 2004. 03:32)

  • Mi smo studenti novinarsva iz Beograda, i radimo članak na temu ,,Krada beba u Srbiji``, inspirisani upravo ovim sajtom. Ukoliko neko želi da sarađuje sa nama i da pomogne sa detaljima koje zna, ukoliko želi da se istina sazna, neka nam se obrati, pa ćemo zajedničkim snagama doći do nje. O ovome će se čitati, nadamo se da će neko i da deluje posle toga. Unapred hvala svima koji hoće da sarađuju.

    (vposrkaca@yahoo.com, 9. jun 2004. 15:33)

  • Prosto čovek ne može da poveruje da je tako nesto moguće. Iskreno želim da ljude koji to rade neko privede pravdi i na el. stolicu.

    (Zoran, 2. jun 2004. 14:57)

  • Imam 27 godina, majka sam i potpuno razumijem roditelje koji traže da im neko da objašnjenje šta je sa njihovom djecom. Zašto kod nas niko ne snosi odgovornost za ono što radi? Ne govorim samo kao majka već i kao ćerka ljekara (ginikologa). Mislim da je ova plemenita profesija kao i sve drugo u našem ojađenom društvu dovedenom do ivice propasti. Ljudi griješe i ljekari su ljudi i među njima postoje dobri i loši, nažalost sve je više loših. Čini mi se da nikada nije bilo ovoliko ljekara kao danas, da li je medicina danas lakša ili su ljudi pametniji? Nije ni čudo kad se medicina završava po nekim selima gdje nema ni pristojne bolnice a kamoli klinike. Svi smo krivi jer smo zatvarali oči pred onim što se jasno vidi, a to je da smo postali loši. Stid je ono što ja osjećam dragi moji.
    Pozdravljam Vas u nadi da ćete doći do istine

    (ana.markovic@lo.cg.yu, 2. jun 2004. 14:48)

  • Polako postajemo nacija robova, a svetlu svih događaja koji prate savremeni tok stvari na svetskoj političkoj sceni i ostvarivanja planova i snova kreatora novog svetskog poretka. U svemu tome naša deca i mi sa njima smo roba kao i svaka druga, a naši maloumni političari umesto da se bave decom, koju mnogi od njih i ne podnose, a kamoli da imaju svoju, troše vreme na svoja međusobna razračunavanja i gubljenje vremena. Ko su bre oni da nam pričaju o spašavanju nacije kada tu istu naciju svojim nepromišljenim potezima uništavaju, umesto da majkama i očevima čija su deca ukradena, kidnapovana i odvojena od njihovih roditelja, te prodata kao roba, vrate ono što je njihovo i skrate muke i dece i roditelja. Za svakoga onoga za koga bi se utvrdilo da je počinio ovakav zločin tražio bih jedinu moguću presudu na sudu, a to je SMRT! Ja sam uz sve roditelje!!!

    (brant@cg.yu, 28. maj 2004. 15:40)

  • Zaista je strašno šta se dešava. Ja imam dvoje dece, ćerku od 4 godine i sina od 10 meseci. Sin je bio težak 4150 i 54 dug. Dobio je ocenu 10. Nakon 2 dana kažu mi kako je dobio temperaturu i da je u inkubatoru. Insistiram da ga vidim i pustaju me. Pitam doktorku da li je kritično, a ona na to da je sve moguće. Moja sestra koja radi kao medicinska sestra pozali se doktoru sa svog odeljenja šta se dešava, a on na to: POSTAVITE NEKU SESTRU ILI VEZU NA STRAŽU, GARANT NAMERAVAJU DA GA UKRADU. Pošto smo im se navalili na grbaču posle par dana mu je bolje i mi izlazimo iz bolnice. Drago mi je što sam tako reagovala, jer možda moj sin sad ne bi bio samnom. Puna podrška roditeljima za nestalom decom.

    (Olivera, 19. maj 2004. 18:24)

  • Upravo sam na jednom njemačkom kanalu čuo da u američkoj državi Masatcutces odobreno i usvajanje dece od homoseksualnih "parova".

    (rakocevic_igor@hotmail.com, 18. maj 2004. 11:01)

  • Ja vam se javljam iz Hrvatske. Ovo što sam pročitala je zastrasujuće. Nemojte gubiti nadu, vjerujte, ja vam želim svu sreću svijeta da nađete svoju djecu i da im date svoju veliku ljubav koju nosite u svojim srcima. Vjerujte u sebe. SRETNO!!!!!1

    (Anđel, 18. maj 2004. 10:14)

  • Sramota kako se svi mi (roditelji) vučemo (neko od skoro, neko godinama) po institucijama naših gradova, dok slušamo kako je jedna strana u pravu, a druga nije! Više ne znamo kome da verujemo! Ne mislim na institucije, već na podelu među roditeljima!!! Jedna grupa kaže da su oni u pravu, druga strana kako su \"oni drugi\" u pravu! Mislim da nas je MNOGO koji želimo da pravda pobedi i DA NAĐEMO SVOJE DETE!!! Umesto toga, postoje grupe roditelja koji Vam pričaju kako ste na pravoj strani a Vi po novinama čitate tekstove i više ni sami ne znate na čijoj ste strani i šta radite! Umesto da se svi skupe zajedno i budu složni, tako bi se jedino i rešio ovaj problem, roditelji se "cepkaju" na grupice. Tako ja ni dan danas ne znam da li me neko "vuče za nos", dok ja želim samo jednu stvar - da nađem i zagrlim svoje dete! Do sada sam uradio sledeće: kontaktirao ljude (tj. roditelje) koji su mi pokazali kako da "vadim" dokumente, išli smo na sastanke, napisali tužbu, i to je to. ŠTA DALJE? "Vođe" su našle svoju decu, a kad ćemo mi ostali??? I kako??? Na takva pitanja dobijamo odgovore kojima se skreće na drugu temu. Verujem da nisam jedini u ovakvoj situaciji. I žao mi je što posle masa roditelja odustane, jer ne zna ko šta radi! Izaberite slobodno na čijoj ćete strani biti. To Vam je kao lutrija. Pa ako ste srećnik... Možda i nađete jednog dana svoje dete...

    (Roditelj, 11. maj 2004. 13:57)

  • MAJKA, KOJA JOS UVEK ŽIVI U NADI, DA JE NJENA ČERKA JOŠ ŽIVA!
    Curici sam rodila 17.03. 1981 u 08.15 ujutro u Vranju. U izvodu iz matične knjige, za matično područje Vranje upisana je pod tekućim brojem 379 za 1981 godinu. Pošto je bila rođena u 7.mesecu sa malo kilaže (težina 1500g, dužina 45cm) prebačena je u Nišku bolnicu. Nakon mog oporavka, otišla sam u Niš u bolnicu, gde su mi rekli, da je dete umrlo. Umrla je 25.03.1981 u 21.00 uveče. Upisana je u matičnu knjigu umrlih za matično područje Niš pod tekućim brojem 409 za 1981 godinu.
    Pošto mi tada nisu dali da vidim i da sahranim dete svoje, niti su mi dali otpusnu listu, odnosno nisam dobila nikakvu dokumentaciju, smatram da je moje dete još uvek živo. Molim vas, da ako išta znate o tome ili ako ona to upravo čita, neka mi se javi pod šifru: " 632-ZABRINUTA MAJKA "

    (j.milly@email.si, 26. april 2004. 21:22)

  • Želim da mi se javi potpisnica teksta \"Goga\", jer ja upravo tražim devojčicu koja sada ima šesnaest godina. Možda je to moje dete. Sestra i majka joj imaju svetle oči i braon kosu.

    (sm.linta@neobee.net, 18. april 2004. 10:29)

  • U Beogradu više od dve godine postoji veća grupa roditelja koji su se organizovali u potrazi za istinom o svojoj deci. Mi nećemo odustati. Iako je borba za ovu istinu vrlo teška i opasna mi ne odustajemo. Pre ili kasnije neko će morati da snosi konsekvence za ovaj kriminal.
    RODITELJI NE PLAŠITE SE DA KRENETE U POTRAGU ZA SVOJOM OTETOM DECOM!

    Kontakt telefon: Mirjana Novokmet
    064/26 190 79

    (10. april 2004. 16:23)

  • Želim vam vse najboljše..., kot materi pa mi kravavi srce zaradi vaših bolečin. Želim, da bi našli svoje otroke in jim poklonili vso ljubezen, ki je v vas toliko let in dni.
    Vi, ki ste za vso to grozoto odgovorni - kako lahko sploh se pogledate v oči ljudem? Kar ste naredili, je zločin, ki je nepopisljiv, kateremu ni moč odpustiti. Kako sploh lahko zivite, kako sploh lahko hodite po ulicah, kaj vas ne zapeče v dno duše, kadarkoli vidite srečno druzino? Ali imate svoje otroke?

    (6. april 2004. 09:13)

  • Moj brat i ja pokušavamo da pomognemo mami i tati u traganju za našim bratom koji je rođen 04. Juna 1990. godine u Požarevcu i odmah po rođenju prebačen u Zavod za prevremeno rođenu decu u Beogradu. Molimo sve osobe koje znaju bilo šta u vezi našeg brata da nam se jave na e-mail

    (lanipe@hotmail.com, 4. april 2004. 01:02)

  • DRŽAVO, ZAŠTO NAM USKRAĆUJEŠ PRAVO DA BUDEMO RODITELJI.
    POMOZI AKO HOĆEŠ

    (r.m.goga@eunet.yu, 1. april 2004. 23:56)

  • Ljudi, predali smo tužbu protiv hrpe lekara u jednoj bolnici sa dokazima, u junu će biti 3 godine, optužnica nije podignuta, a slučaj će biti zataškan, a opštinski javni tuzilac se najverovatnije dobro omastio ovim poslom! Treba uhvatiti motke i lopate i potući ova korumpirana _____, sudovi i policija tu ne pomažu!

    Verujte mi, praksa je dokazala, a osetite to i na svojoj koži !

    (Annonimus, 25. mart 2004. 21:44)

  • Da li je neko cuo za sumnjivo umiranje dece u gradskoj bolnici na Zvezdari.

    (buki_54@yahoo.com, 24. mart 2004. 15:24)

  • Da li je ikada u Vlasenici postojala Jaserevica mahala?
    Sta mislis?
    Pozdrav od Jasarevica

    (jasar@ sympatico.ca, 23. mart 2004. 01:40)

  • To treba da se sprjeci da se radi, ne razumijem to sto se dogadja. Za to buh okrivio doktore i medicinsko osoblja

    (Miljan, 21. mart 2004. 00:10)

  • Porodila sam se 01. juna 1975. u porodilištu Narodni front u Beogradu, posle porođaja beba koju nikad nisam videla je odnesena. Sutradan je došla doktorka i rekla mi je da je beba rođena sa teškom srčanom manom i da je umrla. Na moje institiranje da vidim bebu, doktorka kojoj ne znam ime saopštila mi je da se tako umrle bebe ne pokazuju roditeljima i da će beba biti sahranjena o bolničkom trošku. Molim sve ljude dobre volje koji mogu da mi pomognu da mi se jave

    (dejan007@verat.net, 14. mart 2004. 20:00)

  • Tražim brata koji je rođen 03.03.1967. god. u Beogradu u bolnici "Narodni front", opština "Savski venac". Možda mu u krštenici stoji da je rođen 28.02.1967. i možda mu je prezime NOVAKOVIĆ. Rođen je sa kilažom od 2800 gr., a dugačak 47 cm. Navodno je umro 04.03. kao nedonošče i sa takvom dijagnozom da se uopšte nije mogao roditi živ!!! Ove podatke smo izvukli iz dokumentacije bolnice i iz Savskog Venca. A umrlicu već godinu i po dana čekamo, to jest ne daju nam. Ako neko može da nam pomogne ili ako se neko prepozna u ovome neka mi se javi. Hvala.

    Mili Brate očekujemo svaki dan da nam se javiš
    Tvoje sestre Vesna i Jaca

    (vesna.djordjevic@chello.at, 13. mart 2004. 23:15)

VAŠI KOMENTARI

  • Dok vam pišem ove redove moja dva sina 8 i 2 god. bezbrižno spavaju. Verovatno ni oni ni ja nismo svesni koliko smo srećni, što smo zajedno.

    Prilikom mog boravka u GAK Narodni front bila sam prisutna kada su doveli u sobu ženu koja se tek porodila. Nedugo posle njenog dolaska došla je socijalna radnica da uzme podatke. I tu sam čula nešto u šta nisam mogla da verujem...tada. A ne mogu ni sada. Žena je iz unutrašnjosti i ovo joj je treći porođaj u Beogradu. Od ta tri porođaja samo je jedno dete otišlo sa njom kući. Za ostale joj je rečeno da su rođeni sa teškim anomalijama i da takve bebe jednostavno budu ostavljene da dehidriraju i kasnije se sahranjuju o bolničkom trošku. U oba slučaja je rađena amniocinteza u petom mesecu trudnoće da bi u osmom?! mesecu bila pozvana telegramski da se javi u porodilište jer je beba tesko fizički i mentalno oštećena i da pod hitno treba izazvati porođaj. Tako je oba puta porođena i bebe su ostavljene tu u potodilištu, da navodno dehidriraju??!!! Socijalna radnica je ostala otvorenih usta, pitala ima li žena ikakav papir o tim porođajima, umrlicu, bilo šta. Neuka i tiha žena je rekla da nema i da to valjda tako treba jer je tako rekao doktor. Svi smo posle toga dugo ćutali, svaka od nas sa svojim mislima. Svim ženama je bilo jasno o čemu se radi samo je ta sirota žena mislila da je takva sudbina, uporno ponavljajući te reči. Niko od nas nije mogao da uradi ništa. Ili smo možda mogli. I danas često mislim o tome. Da sam barem nešto preduzela! Neka mi Bog oprosti što nisam. Mislila sam na nju i kada sam išla da rodim drugog sina, i kao najdosadnija majka dobila dete već posle dva sata, neka... najdosadnija ali bio je tu sa mnom, na dohvat ruke, na sigurnom. Kod svoje MAME!
    MAJKE NE PREDAJTE SE! TRAŽITE SVOJU DECU, ŽIVU ILI MRTVU! ONA SU VAŠA I SAMO VAŠA!

    (MAMA, kako to divno zvuči, 11. mart 2004. 22:29)

  • Po zakonima naše države, strani državljanin nije u mogućnosti da usvoji zdravo dete iz ove zemlje, ali jeste decu - ometenu u razvoju, retardiranu. Za to mu čak i nije potreban pristanak bioloških roditelja, jer je u ovoj zemlji i bez sudskog naloga tako nešto moguće. Više o ovome možete pročitati na stranici o Konvenciji UN, o članu od koga se naša država ogradila. Iako je 2001. godine ratifikovan i taj član, zakoni koji bi sprečili i sankcionisali ovaj zločin, do danas u našoj državi nisu promenjeni. Decu je dovoljno da lekari proglase retardiranom u samom porodilištu i ona "po zakonu" mogu biti usvojena od strane stranog državljanina.

  • Pozdrav
    Dugo sam se premišljala da li da se i ja javim ili ne, u svakom slučaju red je da kažem da od sveg srca podržavam sve roditelje kojima su deca na tako svirep način oduzeta. I ja imam dvoje dece i mogu samo da pretpostavim kako se vi osećate. Pošto sam, pročitavši sve ovo, razmisljala da li bih smela da iskažem svoju sumnju za moju "sestricu" (od tetke) koja sada ima oko 16 godina a rečeno mi je da je usvojena iz Zvečanske. Pošto smo blizak rod svi smo znali da je ona usvojena, tetka nikada nije htela da nam pokaže dokumentaciju o usvajanju. Naime rekla nam je da je sva dokumentacija spaljena još odmah u tom domu, da pravi roditelji nikada ne bi mogli da je pronađu. Kada se to desilo bila sam još mala i poverovala sam im. Međutim, čitajući sve ovo pitam se da li grešim, da li je pametno da sve ovo iznosim, možda je oni i jesu usvojili pravim putem... Ali kao što rekoste crv sumnje postoji... Ne bih htela da se lično eksponiram u svemu ovome, ne bih želela da samo na osnovu mojih sumnji unesem još neku zabludu jer verujem roditeljima da su već na kraju nerava. Ne znam kome bih trebala da ostavim podatke o toj devojčici, i ko je u mogućnosti da to proveri jer možda je baš ona jedna od njih. Devojčica ima zelene oči, tamnu kosu, taman ten, donju vilicu malo izbačenu i između dva prednja zuba mali razmak. Imala bih još mnogo toga da kažem o njoj ali ako se neko od roditelja prepozna u ovome neka mi se javi i pričaćemo. Nadam se da će ovo na neki način da bude provereno a i ako ništa drugo želela bih bar da mi savest bude mirnija.
    Pozdrav svima a ako mogu na bilo koji drugi način da pomognem molim vas da mi se obratite!

    (Gaga, 11. mart 2004. 02:27)

  • Neka mi se javi osoba koja traži sestru u Aleksincu rođenu 63. Nije ostavila ime ili tel. samo 5.mart.2004. 21.46. (Anđa)
    MOŽDA mogu pomoći.

    (j.nada@bluewin.ch, 10. mart 2004. 13:40)

  • Javljam vam se sa istom pričom koje sam pročitao ranije i vidim da se i ja nalazim u toj nesrećnoj grupi roditelja gdje su mu na silu uzeli dijete. Moj ili naš sin je rođen 29. decembra 1977. godine u Brčkom u opštoj bolnici gdje sam ga i vidio. Ali, sledećeg dana mi žena javi da dođem jer zbog male kilaže, imao je 1750 grama, kažu da će da ga prebace u Beograd u specijalnu bolnicu za nedonoščad u ulici Haile Selasija na Slaviji da bi navodno dobio potrebnu kilažu. Ja sam na to pristao jer kažu nemaju inkubator za dugo zadržavanje djece u njemu. Tada se i blizio 31. decembar, ja nazovem bolnicu i pitam šta je sa mojim dijetetom, a oni kažu da svakog trenutka očekuju da ga prevezu. I tako, nadajući se, sledeći dan saznam da su ga prevezli i da je sve u redu. U tom trenutku ništa nisam znao, a ni sumnjao, jer mi je to bilo prvo dijete. Kad se rodilo ja sam ga lično gledao i izgledao mi je ko sva djeca koja se rode. Ali, ne daj vraze, poslije jedno 3 dana stiže telegram u kome piše da je naše dijete umrlo, da primimo saučešće i da je sahrana o trošku bolnice. Telegram je primilia moja supruga i kada ga je pročitala pala je u nesvijest. Sreća, bio sam tu i pomogao da se povrati. Za nekoliko minuta se skupila čitava familija, tako da smo tugovali i žalili za izgubljenim sinom jedno vrijeme. Starije žene kažu: kad si jedno rodila, rodićeš ih još i ne tuguj puno. Ali, ne leži vraže, poslije jedno desetak dana nađe me vozač hitne pomoći koji je odvezao dijete za Beograd i zamoli me da učinim nešto, jer se tamo dešavaju neke ružne stvari. Ja sam tada imao oko 25, on oko 50 i on mene moli da učinim nešto. Nešto mi nije bilo u redu. Pomislih, nešto moram da učinim. I tako krenuh u privatnu istragu sa mojim bratom koji je radio u policiji. Kao prvo se obrati dječijem ljekaru i zajedno odosmo na porodiljsko gdje smo pregledali postojeću dokumentaciju o mom dijetetu. Da ne bih dalje vas opteritio sa tim dijelom priče, poslije završene naše privatne istrage, taj dječiji ljekar je se odjednom odselio u nepoznatom pravcu. Bio sam već malo zaboravio o tome, jer sam u međuvremenu dobio dvije kćerke, prvu '78. a drugu '80. ali negje u meni je još bila slika moga sina. Sticajem, '80. sam došao u Beograd na rad i na učenje, tako da sam sebi dozvolio da odem u bolnicu da vidim gdje mi je sin sahranjen i da mu na grob zapalim svijeću, iako nisam vjernik, ali sam otac, odnosno roditelj. Odem u bolnicu na Slaviju u ulicu Haile Selasija i tamo nekako proguram do protokola i kažem im moju želju. One se zagledaše i uzmucase, a jedna poče da mi priča da ona kao med.sestra je imala trombozu poslije porođaja i da se svakom može tako nešto teško desiti kao meni da mi umre sin. Pa pitanje sta će mi to, a ja reko da zapalim svijeće, ona reče da su se djeca sahranjivala u kolektivnim grobnicama na topčiderskome groblju po njihovim službenim oznakama. Rekoh da nije važno, samo mi dajte parcelu i broj, a ja ću ako treba za svu djecu zapaliti svijeće. One se samo pogledaše i rekoše da ne znaju tačno i da moram da se obratim matičnom uredu u opštini Savski venac. I to nađem i odem tamo, ispunim formular, kupim takse, predam im, kažu dođi za tri dana. Ja poslije jedno sedam dana odem tamo kad mi vratiše isti formular i kažu u knjizi umrlih nema moga sina. Upitah kako nema i pokaza im telegram koji je bio kod mene, rekoše otiđi opet u bolnicu i vidi s njima jer kod njih nema podataka. Ne bude mi teško, opet odem, opet ista ekipa, iste priče i kažu da nije fer da sada to tražim i da se okanem ćoravog posla. Pomislih tad možda je i bolje nego tražiti probleme. Ali sam bio ubijeđen da oni rade na meni. Ali glavom kroz zid nisi mog'o. Kao što mi reče javni tuzilac kad sam spremio tužbu protiv doktora i kada sam na TV RTS vidio roditelje da traže nestalu djecu i da postoje indikacije da su oni tu djecu drugim prodavali, shvatio sam da smo i mi jedna od ti familija kojem je dijete ukradeno. I dalje smatram da je moj sin živ, da ga je neko uzeo i othranio, stasao u čovjeka koji sada ima otprilike 27 godina!
    I nemam bas ništa protiv tih ljudi koji su ga kupili, samo da mu je da zna da još ima tri sestre i njihovu djecu, krv njegovu i da ne zaboravi da ima genetskog oca i mater.

    (livdichich@beit-oren.org.il, 8. mart 2004. 12:15)

  • Tražim sestru, rođenu 1963. u Aleksincu. Ako se neko prepozna neka mi se javi.

    (Anđa, 5. mart 2004. 21:46)

  • Katastrofa živa

    (4. mart 2004. 13:14)

  • To je strašno, ali nemojte da se dešava kao meni da me manijak napada da sam mu uzeo dete. To je radio oko dva meseca, a kada je utvrdio da nije tačno nije se ni izvinuo za uznemiravanje. ZAŠTITITE I NAS I NAŠU DECU!!!!

    (Goran, 2. mart 2004. 23:46)

  • Trazim ćerku koja je rođena 7.12.1979 god. u Aleksincu. Deco svi VI koji sumnjate u svoje poreklo i sami vidite da ne ličite na Vaše "navodno roditelje" proverite sami, tražite sve sto MORAJU da vam daju, imate prava na to, imate prava da znate odakle vam je poreklo, ko su vam pravi i biološki roditelji. Uporedite sve papire,tražite svoju krštenicu, PRONAĐITE SAMI SEBE, TRAŽITE VAŠE RODITELJE JER I ONI TRAŽE VAS. Biće lakše i brže ako to bude obostrano. Ovo pišem u ime svih roditelja jer nam je svima isto, svi nosimo bol u duši, svi tražimo i budite uvereni da ćemo i NAĆI.

    (j.nada@bluewin.ch, 27. februar 2004. 12:11)

  • DRŽAVO RODITELJI SU NA IVICI SNAGA - UZMI SE U PAMET, POMOZI RODITELJIMA I SEBI

    (r.m.goga@eunet.yu, 25. februar 2004. 23:52)

  • Potraga za sinom rodjenim u Nisu 29.05.1972 godine.

    (lora@bankerinternet, 23. februar 2004. 15:39)

  • Porodila sam se u Novom Sadu, na ginekološkoj klinici dana 20.03.l983. godine na svet donela muške blizance. Sutradan umire mlađi i teži blizanac. Na naše insistiranje da sahranimo dete rečeno nam je da će sve to učiniti bolica o vlastitom trošku. Međutim, l993. godine u augustu moj suprug, ulazeći u prodavnicu susreće dete koje neverovatno liči na našeg sina. Kako se u tom momentu nije najbolje snašao usled pretrpljenog šoka, mogao je jedino da zaključi da je on bio u pratnji neke, njemu nepoznate žene, užurbano su izašli iz prodavnice i ušli u auto marke Opel metalik boje. Od tada ne prestajemo sa našom potragom, verujemo da je on živ. Visok je preko 180 cm, ima tamno smeđu kosu, oči tamne. Naš sin je student poljoprivrednog fakulteta i intenzivno se bavi sportom. U nadi da ćete nam pomoći korisnim informacijama, javite nam se.

    (ljiljans@neobee.net, 18. februar 2004. 00:10)

  • Porodila sam se 10.071980. godine u Novom Sadu i dobila bliznakinje ali nakon devet dana starija i krupnija iznenada umire. Prema traženoj dokumentaciji utvrđeno je da je dete živo jer nema podataka o njenoj smrti. Devojčica ima 0 plus krvnu grupu, tamnoputa je, ima tamne oči, krupne bele zube, kosu kestenjaste boje srcasto deljenu na čelu, puna usta, dugonoga je i visoka preko 166cm. Ima neobično lep osmeh. Napominjem da podaci o rođenju su nebitni jer su ukradenoj deci izmišljali godinu rođenja. Svako ko sumnja u svoje poreklo neka se javi na telefon 021548451, 063516152
    S poštovanjem

    (majka Verica, 13. februar 2004. 23:29)

  • Grupa ogorčenih roditelja upućuje kritike i demante povodom održane emisije "Signali" na novosadskoj televiziji 10.02.2004 godine. Ponašanje voditeljice Jelene Stamenković je neprofesionalno, nekorektno i amaterski vođeno, sa ciljem da se što više diskredituju roditelji, pretvarajući ovu emisiju u farsu i cirkus. Gledaocima nije bilo dozvoljeno da se uživo javljaju iako je ova emisija najavljena kao kontakt emisija, dok je scenografija urađena na amaterskom nivou jer se gosti uopšte nisu videli, a voditeljica se pobrinula i da se ne čuju jer im je neprekidno oduzimala reč. Dok gosti govore u pozadini se čuje voditeljkin neartikulisani glas koji izgovara bezbroj puta aaa, aaa, aaa i tako iritira gledaoce ispred TV ekrana. Ona je očigledno nesposobna da vodi emisije uživo, nije pripremljena za ovu temu, a ipak konstatuje da je ovaj problem samo beogradski!? Čak se dovodi u pitanje nepristrasnost glavnog i odgovornog urednika B. Vorkapić koja poverava vođenje ovakve emisije neukom i nepripremljenom voditelju.
    Za Vašu informaciju, mi, roditelji iz Novog Sada, odgovorno tvrdimo da ukupno 300 novosadskih porodica sa imenom i prezimenom smatraju da su im deca pri rođenju na neki način oduzeta.
    Ukoliko smatrate da je ovo novo društveno zlo, mi roditelji Vam stojimo na raspolaganju za sve informacije koje bi rasvetlile misteriju ukradenih beba.
    S poštovanjem,

    (Ljiljana Ljubisavljević, 12. februar 2004. 23:24)

  • Roditelj sam tek 22 mjeseca i ne mogu ni da zamilislim bol koju bi prozrokovala neka od navedenih radnji. Živim u Italiji i rado bih pomogao svim roditeljima koji sumnjaju da su im djeca prenjeta na ovo područje.

    (imijuskovic@yahoo.com, 30. januar 2004. 12:04)

  • Tražim devojčicu rođenu 2.5.1981. godine u Novom Sadu (teška 3630 gr., a dugačka 49cm). Navodno je umrla posle pet dana nakon rođenja. Pretpostavljamo da bi ličila na sestru i brata koji su tamnoputi, svetlih očiju, tamne kose, snažnije građe. Mogla bi da živi u N. Sadu, ali i na nekom drugom mestu. Za sada toliko. Veoma zahvalna i za najmajnu informaciju.

    (ljiljans@neobee.net, 24. januar 2004. 07:14)

  • Imam sina od 6 godina i za koji mesec ću se po drugi put poroditi. Malo me je strah, ne zbog porođaja već zbog bebe. Plašim se kao i svaka majka da mi dete ne ukradu, dete za koje se ja mučim 9 meseci i drugi da mi ga uzme samo tako, ma ubila bih ga. Majke čuvajte svoju decu, a majkama kojima se to dogodilo napred, ne posustajte, vaše dete Vas negde čeka i mašta o vama.

    (tpasku@hemofarm.co.yu, 23. januar 2004. 22:04)

  • Da se deca kradu i to kod nas u Jugoslaviji ne mogu da zamislim. Ja sam majka od 1 godinu sina i verujte mi da se sva naježim kad ovako nešto pročitam.

    (Jasmina, 20. januar 2004. 11:22)

  • Tražim devojku iz Niša koja se zove Milica, rođena 1979. godine u Aleksincu. Nemam nekih većih podataka o njoj. Ako neko zna za takvu osobu neka mi se javi. Ona je usvojena, a može biti da je upisana kao rođena u decembaru 79. ili januaru 80. Molim sve da mi pomognu. Bitna mi je i najmanja sitnica, jer sitnice nekada mnogo znače da bi se nešto počelo. A mogu da mi se jave i sve Milice iz Niša rođene tih godina koje sam napisala pa ćemo videti dalje.
    Hvala svima unapred. A ako neko zna nešto pa ćuti, bolje je da kaže i olakša sebi, skine teret i GREH koji godinama već nosi na duši. Recite detetu, sada već odrasloj osobi, ko su joj pravi, biološki, roditelji, jer kad bude to saznala od drugih, osetiće mrznju, a to je ono što Vi ne biste želeli, i biće Vam uzaludne sve ove godine koje ste proveli ubeđujuci sebe da je Vaše dete i da ste Vi njeni roditelji (ali nažalost u stvarnosti samo PAPIRNATI). Hvala VAM ako u VAMA preovlada RAZUM.

    (j.nada@bluewin.ch , 7. januar 2004. 19:40)



1 2


 

vrh strane