Komentari - kradjabeba.org
POČETNA STRANA

KONTAKT I KOMENTARI
kontakt@kradjabeba.org

POSTOJEĆI KOMENTARI


VESTI:

2014
2013
2012
2011
2010
2009
2008
2007
2006
2005
2004
2003
2002

ZATAŠKANO:

2001
1198
1996
1972 Izvoz beba



LITERATURA


Iza zatvorenih vrata:
Retrospektivna analiza perinatalnog mortaliteta u Beogradu 1996. godine

POSTOJEĆI KOMENTARI


  • Tražim devojčicu rođenu 2 maja 1981 godine u Novom Sadu, navodno umrla posle 5 dana. Ako je živa ličila bi na brata i sestru koji su tamnoputi, s crnom kosom i svetlo-zelenim očima. Upisana je pod imenom Maja.

    (Majka Ljiljana i otac Miša. sljubisavns@gmail.com, 19. decembar 2014. 11:26)


  • Moj brat je rođen 02.05.1971. Svi rođeni tog, ili oko tog datuma, a misle da mogu biti deo ove potresne istinite priče, neka mi se jave. Molim se od 2003. godine da ga nađem.

    (Fejsbuk: Snežana Janković, 12. decembar 2014. 22:19)


  • 05. 01. 1993. Muško, 3.400 gr, iz Požarevca prebačeno u Bg, u Tiršovu i navodno posle 6 dana, 11.01.1993., umrlo. Nismo videli leš i nisu nam dali dete! Zvali smo ga Robert... I ja želim istinu i dete da mi vrate!

    (Violeta, 7. decembar 2014. 22:06)


  • Tražim brata.

    Moja mama se porodila 15.9.1986. godine u Tuzli. Moj brat je navodno umro 20.9.1986. godine i moji roditelji su o tome obavješteni telegramom, koji je moj otac Abdulah Hodžić potpisao, jer je dijete navodno moralo ostati u bolnici da se oporavi, a mama je puštena kući. Nikad joj nisu dali da ga vidi, "mlada si i imaćeš još djece" JE BIO ODGOVOR?!

    Mama je 2013 u opštini Tuzla podigla rodni list djeteta koje je od strane "NEKOGA" upisano 31.12.1986. pod imenom Taib Hodžić, a kao potpis stoji potpis mog oca na prijemu telegrama...
    Dakle, ako je neko približno tih godina i traži roditelje neka se javi...
    Pozdrav

    (Eldina Hodžić, eldinahodzic88@hotmail.com, 29. novembar 2014. 22:06)


  • Poštovani, izneću moj slučaj:

    Dana 19.02.1972. moja supruga i ja dobili smo sina u 3h posle ponoći. Bio sam u hodniku porodilišta dok je trajao porođaj. U 3,15h je izašla medicinska sestra i obavestila me je da je rođeno muško dete i da je sve u redu. Supruga je videla živu bebu. Otišao sam kući na spavanje.
    Ujutro sam došao da se raspitam za suprugu i bebu. Međutim, medicinska sestra mi nije htela dati informacije, nego da sačekam lekara da stigne na posao.
    Kada je lekar stigao, na moje pitanje je odgovorio da je beba mrtva - ugušena plodovom vodom.
    Nije znao da sam bio tu za vreme porođaja i da sam već bio obavešten da je dete rođeno živo i zdravo.
    Bio sam u šoku, nisam znao šta da radim...
    Kada je supruga otpuštena iz porodilišta - zahtevali smo da preuzmemo dete i sahranimo ga. Nije nam dozvoljeno, "to nikom ne dozvoljavaju".
    Tada sam imao 21 godinu, godinu pre došli smo sa sela - nismo imali nikoga da nas posavetuje ili pomogne...
    I kasnije smo pokušavali da nešto saznamo, ali uzalud...
    Pošto smo čuli za slučajeve krađe beba, te i da još postoji mogućnost da se nešto sazna (da će neko pomoći, možda nekome "proradi" savest...) - tako i mi još uvek imamo nade da ćemo pronaći prave informacije i istinu.
    Ako iko može pomoći, dati informaciju ili uputi u proceduru za pribavljanje istine, molim da se javi na e-mail: jur.miliv@gmail.com
    Hvala

    (Mil Jur, 21. novembar 2014. 21:37)


  • Poštovani,
    Moja mama se porodila 1977. godine u Loznici. Bebu je rodila pre predviđenog termina ali je bila živa kad se rodila. Ubrzo su je odneli i saopštili mojim roditeljima da je beba mrtva i nisu dozvolili da je vide. Mama nije dobila nikakvu potvrdu... A ja osećam da mi je sestra živa.
    Babica koja je porodila mamu, nažalost, nije više živa.
    Gde i kome se možemo obratiti za pomoć?
    Unapred zahvalna

    (Tamara, 21. novembar 2014. 21:02)

< nazad


  • NAPOMENA:

    U periodu od 2006. do 2014. godine naš sajt nije bio ažuriran. Poruke i komentari koji su stizali u tom periodu nisu čitani, a danas je na sve njih odgovoreno, pre nego što su dodati na ovu stranicu. Neke e-mail adrese pošiljalaca više nisu u funkciji i sa njima uspostavljanje kontakta, nažalost, nije moguće.

    (7. novembar 2014.)


  • VAŠI KOMENTARI

    • Poštovani,

      Ne mogu Vam opisati kako sam se osećala kada sam pročitala Vaš mail. Posle 7 godina neko je bar odgovorio. Tek sada neka nada postoji u meni! Da li postoje neke indicije da se sazna gde su ta deca i da li nešto znate da mi kažete osim onoga što gledam na TV-u i što čitam u novinama. Oni telefoni nisu više u funkciji, ali možete mi pisati na ovu adresu.
      Srdačan pozdrav,

      (Violeta Paunović,
      zarkoa@telekom.rs, 7. novembar 2014. 15:39)

      ODGOVOR:

      Nažalost, Violeta, ne možemo Vam reći ništa više od onoga što gledate i čitate u medijima. Možemo Vam samo prokomentarisati to dešavanje. Masa roditelja se zanosi i vodi celu priču pogrešnim kolosecima. Mnogi prave glupe i nesmotrene poteze, tobože u ime svih nas. Tako su neki tužili našu zemlju majčicu Srbiju kod onih koji su je bombardovali, kod onih koji joj ubijaju generale i državnike po tamnicama. Van pameti! A onda su te velike sudije iz Strazbura donele nekakvu presudu po kojoj će, kao, razrešiti zločin.
      I šta su presudili na koncu famoznog procesa? Srbija će morati da da novac oštećenima. Šta to znači? Pa znači to da će i roditelji dobiti neki dinar da im se zapuše usta. I to ne svi, samo neki.
      A koji je to novac? Pa to je novac iz naših džepova, iz budžeta, od ovog napaćenog naroda. I time će rimska pravda, kojom se Zapad toliko ponosi, biti šatro ispunjena. Kakav sud, takva i presuda. A za to vreme, decom se niko ne bavi, niti će se baviti. Puna usta beba, a beba nigde.

      Masi roditelja koji se povode za emocijama i uopšte ne razmišljaju logički svakakve sulude kombinacije oduzimaju dragoceno vreme. Tako su se nekoliko godina ranije svi zanosili za nekom prostakušom Verom, ili Vericom Dobrosavljević, lažnom babicom iz Sokobanje, koja im je uzimala pare da im nađe decu. Pa im je ona, kao, radila DNK u stranim laboratorijama. Ta ista lažna babica sa ogromnim dosijeom u policiji, koju MUP svih ovih godina nijednom nije priveo zbog silnih malverzacija kao da ju je sama BIA čuvala van rešetaka, stavila se na čelo istog tog neukog naroda koji se okuplja po gradovima i predstavljala ih godinama na sastancima sa čelnicima državnih institucija, pa čak i sa predsednikom države. I šta ste mogli očekivati od takvih razgovora koje je ona vodila? Ništa, naravno, osim štete.

      Drugi su za to vreme skupljali priloge i kupovali paketiće za nezbrinutu decu u Zvečanskoj, jer je to nekome u masi palo na pamet da je dobro da se uradi, pa su ostali u glas klicali da je to super ideja. Pa su još zivkali i sve novinare koje su znali da ih tamo slikaju i da o tome pišu. Kakve to veze ima sa zajedničkim ciljem?! Suludo! Naravno da su se i uredici i novinari oglušili o takve njihove pozive. Ako želi neko da bude dobrotvor, neka ide privatno i poklanja šta god želi deci u Zvečanskoj. Takve sentimentalne akcije nemaju i neće nikada imati nikakve veze sa potragom za nestalim bebama u porodilištima! Nikada. A nanose nemerljivu štetu, jer troše i ono malo pažnje javnosti i medija, kao i prikupljene energije roditelja, na potpuno pogrešne stvari, koje nemaju nikakvu svrhu osim osećaja ličnog zadovoljstva koje izvetri za jedan sat, ili jedan dan.

      Osim toga, godinama se roditelji zanose nekakvim DNK analizama, hromozomima i sličnim naučnim fanstastikama, umesto da utiču na celokupno društvo koje nikada nije shvatilo razmere ovog lanca trgovine decom! Ovaj se lanac trgovine ljudima može razbiti samo iznutra, tako što se moraju naći veze po nadležnim institucijama, prikupljati informacije i potom grupisati, analizirati i tako rušiti svi bedemi kojima su kriminalci zaštićeni. Treba čitati, treba gledati, treba slušati, treba učiti, treba pitati i preispitivati, a ne samo pričati, pričati, pričati, pričati i pričati! Dokle?!

      Treba tražiti svedoke, slabe karike u tom lancu. Treba ispitati u što više detalja kako taj lanac izgleda, i ovde i u inostranstvu, ko ga sve čini, kako on funkcioniše. Treba slomiti uspostavljeni monopol porodilišta nad rođenjem. Treba naći veze između kriminalaca, kao što policija sklapa na zidu u svojim prostorijama čitavu mrežu jednog zločina. A ovde je zločin daleko veći od jednog slučaja kriminalističkog inspektorčića. Ovde su upleteni bili i austrougarski vojnik Tito i partija, i strane i domaće garniture na vlasti. I obaveštajne strukture koje su to morale znati. I Ministarstvo inostranih poslova koje je štancovalo pasoše. I ambasade, i ambasadori!

      Kada je usled pritiska javnosti u nekom trenutku došlo do toga da zdravstvena inspekcija podnese roditeljima neke izveštaje, u njima je sve bilo opisno navedeno. Na mnogim mestima u tim izveštajima za zapise u porodilištima je navedeno "nečitko". Pa ako je jednom inspektoru nečitko, nastavnici u školi, medicinskoj sestri, ili nekom javnom službeniku koji dolazi u kontakt sa hiljadama rukopisa tako nešto nije nečitko, da ne govorimo o tome da i za rukopise postoje stručnjaci koje je trebalo angažovati za takve preglede. Jer ovde nije reč o bilo čemu, nego o tome da je jedan lekar zaveden kao odgovoran, a drugi se potpisao da je izvršio porođaj. I to su oni nazvali "izveštajem"! Van pameti!

      Zbog nesposobnosti i neogovornosti onih koji sede u foteljama na ključnim pozicijama, zbog manjka političke volje i odlučnosti, zbog dosluha vlastodržaca sa zločincima i konačno, ali ne i poslednje, zbog neorganizovanosti roditelja, sve ove protekle godine su otišle u nepovrat, a druga strana je imala više nego dovoljno vremena da ukloni, prepravi ili falsifikuje dokumentaciju u bolničkim arhivima. Na papire se ni ranije nije smela cela potraga oslanjati, a sada, posle 12 godina, to može još manje.

      U svom tom istraživanju koje bi trebalo preduzeti potrebno je paziti i na lažne informacije, jednako koliko i na istinite podatke. A ne, kao što to čine roditelji, očekivati da će neko čarobnim štapićem otvoriti negde neku matičnu knjižicu i naći podatak gde je otišlo njihovo dete. Pa im to saopštiti. A oni će otići da ga barem jednom izdaleka vide. Samo da znaju da je dobro. I čiča miča, i gotova priča. Ovo nije bajka!

      Kada će roditelji shvatiti da u celokupnoj današnjoj dinamici i tenziji u kojoj društvo živi, niko van kruga naših porodica nema dovoljno vremena, volje, živaca i potrebnog znanja da isprati njihove slučajeve na onaj način na koji ti slučajevi zaista zaslužuju? Niti je iko u lavirintu administracije i birokratije, ove i bilo koje države, zainteresovan da gleda njihove papire i sluša njihove ispovesti. To roditelji moraju konačno da shvate! Nije to pažljivo razmatrao ni onaj tamo "svemoćni" evropejski sud u Strazburu. On je samo izrekao glupavu presudu kojom na vrat našoj zemlji i narodu dodaje još jednu omču, kao uslov za nedobrovoljno prisvajanje naše teritorije supersili zvanoj EU.

      Treba otkriti celu šemu, celu mrežu i čitav tok - kako je to funkcionisalo i kako danas funkcioniše. Ispraviti sve to kroz vreme, studiozno, pažljivo. Sve to mora da se radi timski, ali ljudi nisu spremni na to. Ne znaju da sarađuju. Ne znaju da jedni druge saslušaju. Ne znaju da učestvuju u tuđem trudu. Ne znaju da se nadovežu. Ne znaju da pruže jedni drugima podršku. Ne znaju da se fokusiraju na bitne stvari svima nama zajedničke, već sebično gledaju samo svoje interese. Uostalom, tako se 99,99% ljudi danas ponaša i u društveno-političkom životu uopšte!

      Svi misle da će se njihovi slučajevi rešiti odmah, ili barem uskoro, samo ako nagrnu ispred zgrade vlade ili skupštine. Ili ako podnesu prijavu policiji ili tužbu. Sasvim je u redu vršiti pritisak i privlačiti pažnju medija kako bi se opstalo pred očima javnosti. Ali to se mora činiti dovoljno često, ponavljamo - dovoljno često, da afera ne sklizne u zaborav, kao što je bila zaboravljena negde od 2005-2006. godine naovamo. I da nije te štetne pojave sa tužbom u Strazburu, koju je neko bez promišljanja podneo, sve bi i dalje bivalo prepušteno zaboravu. I biće, samo dok se Strazbur formalno zadovolji. Srbima su Šiptari i zapadni lekari bez granica vadili organe na Kosovu, pa se zataškalo i pored svih dokaza, a neće ovo! Naivni su svi koji misle da će od neprijatelja i zapadnoevropskih osvajača dobiti pomoć.

      Ni javno protestovanje nije dovoljno. Za ovakvu stvar se moraju razrađivati strategije, usaglašavati taktike delovanja, smišljati brojni potezi unapred. Ukoliko prisustvujete nekom od skupova roditelja, videćete da svega ovoga na šta ovde ukazujemo nema ni u naznakama. Tu je samo masa emocija i ponavljanje jednog te istog. Tek poneki pojedinac razume da to tako neće nikada uroditi plodom, ali i on sebe ubeđuje da je to jedino što se može učiniti. I tako svi troše vreme i snagu. A jedino što na ovom svetu nemaju je vreme. Ono neumitno prolazi. Svakodnevno prolazi. Od takvih postupaka se ne može očekivati nikakav pozitivan rezultat.

      Eto, zato cela stvar stoji u mestu, na gotovo istom onom na kojem je i bila kada je afera buknula u javnosti pre 12 godina. A narod, šire, sve to ne dotiče, dok i njega lično ne strefi! Dok i njemu ne uzmu bebu. Jer, deca se i dalje kradu, samo malo pažljivije od Đinđića naovamo. On je lično naredio prvo zataškavanje i sklanjanje afere iz medija, sit afera koje su eskalirale u njegovom mandatu.

      I šta se sve dogodilo u tom periodu od 12 godina?
      U međuvremenu su umirali potreseni roditelji, takođe žrtve ove afere, umiru svedoci, umiru krivci i cela stvar se razvodnjava. Ne zaboravimo, sigurno je i to da umiru i tražena deca, koja više nisu bebe, već odrasli ljudi. Problem je u tome što roditelji neće da slušaju nikoga ko im priča o dugoročnim potezima, o tome da ta borba neće biti laka, da neće trajati kratko. Roditelji, kao uostalom i čitav narod, ne voli promišljene i odmerene ljude. Neee! Narod voli proste ljude koji govore prostim jezikom samo ono što se narodu sviđa. Takve narod voli. A ne mudrace i filozofe, kako podrugljivo narod naziva sve one promoćurnije od sebe. I tako narod gubi ono kratko vreme koje se zove ljudski život na neke prevarante koji ih predvode, kao što su roditelji gubili vreme sve dok ih je predvodila pomenuta Vera D. Jer bi roditelji, kao i narod uopšte, instant rešenja. "Kratki eKspresso za poneti, al' odma'. Žurim!" Svi bi da reše svoj slučaj danas i da završe s tim, pa da žive srećno doveka sa svojom porodicom u idili. Te ćete reči čuti od gotovo svih roditelja. E, to postoji samo u američkim filmovima i španskim serijama. I u bajkama. Držeći se takvih iluzija, roditelji nisu nigde stigli. Još su na početku početka. Samo su ih zločinci izvrteli i umorili, što im je i bio cilj.

      Niko se nikada nije pitao koliko je vremena dnevno, nedeljno, ili mesečno potrebno da se sistematski radi na prikupljanju, grupisanju, čitanju, sagledavanju i obradi podataka, ili, recimo, koliko je vremena potrebno da se održava i prevodi na engleski ovaj sajt, da se unapređuje, da se obogaćuje, da se svakodnevno pregledaju vesti i traga po internetu i drugde za člancima, i kad ih ima, i kad ih nema, da se ukucavaju vesti iz štampanih medija koje se ne objavljuju na internetu, da se prelistava stara štampa po bibliotekama itd., i sve to redovno raditi! Svi znaju samo da traže: "daj", "daj", "daj", "daj"! Nisu baš svi roditelji siromašni, pa se ipak niko nije setio da organizuje i finansira svoju decu da formiraju timove za istraživanje cele ove stvari. O čemu mi pričamo, pa niko se nije od 2006. godine do danas ponudio da nastavi gde smo mi stali, kad već mi nismo mogli da nastavimo sa ažuriranjem sajta! I ovo sada što smo se ponovo aktivirali nam oduzima neviđeno puno vremena. A gde su naši poslovi, gde su naše svakodnevne obaveze? Gde naši životi? Niko o tome ne misli.

      Gde su sva ta braća i sestre? Nigde nikoga. Nama su upravo pojedini roditelji i članovi porodica zabijali klinove u točkove, a nepoznati ljudi najviše pomagali dok smo stvarali ovaj sajt i pravili strateški važne planove u interesu svih roditelja zajedno. Nepoznati dizajner, nepoznati programeri, nepoznati stručnjaci za internet i računare, za reklamiranje na internetu, nepoznati novinari... I to je samo sajt i ono što je od njega poteklo! Podsećamo, sajt je stvoren gotovo istog dana kada je afera buknula. A gde je tek istraživanje slučajeva, traženje njihovih podudarnosti, umrežavanje podataka, istraživački rad na terenu. Sve je to moglo da se odradi do sada. Svaki bi novi slučaj bio pregledan, zaveden, grupisan sa sličnima po mestu, bolnici, datumu, doktoru, babici i ostalim parametrima. Sve su to mogle da urade same porodice, da se ne angažuje niko sa strane. Roditelji su mogli da uposle sopstvenu decu, kada sami nisu za to kvalifikovani ili sposobni, da rade na iznalaženju rešenja cele naše tragedije. Ima sigurno među porodicama i pravnika, i programera, i lekara, i državnih službenika i svih ostalih koji bi jurili veze tamo gde je potrebno da se dođe do nekih informacija. Mogli su se prikupiti mejlovi svih roditelja i svi oni redovno pozivati da pomognu u pronalaženju pojedinih specifičnih informacija. Mogao se iznajmiti prostor za ovakav rad, nabaviti stolovi i stolice, računari, štampači, telefoni, skeneri i slični neophodni uređaji za nas koji smo već ušli u materiju. Mogao se do sada 100 puta formirati tim koji će se međusobno razumeti, poštovati i raditi po principu "svi za jednog, jedan za sve". Do sada bi se od takve naše ekipe stvorio potreban broj stvarnih eksperata, koji bi razumeli kako kriminalna mreža funkcioniše, pa bi ta svoja saznanja prenosili na sve porodice koje bi na taj način takođe ulazile u materiju i prodirale do srži problema. Tek sa boljim razumevanjem protivnika, nešto je moguće otkriti. Toj svojoj deci, koja na tome rade svakodnevno, svi roditelji zajedno bi morali da obezbede punu podršku, redovne plate, potrebnu zaštitu, jer se to ne može svesti na rad u slobodnom vremenu (od takvog posla nema ništa, valjda je to svima već jasno). Porodice moraju razumeti da se mnoštvo mora organizovati da bi se nešto postiglo u interesu svih, a tu organizaciju i logistiku neko mora da obavlja. Ona se ne radi sama od sebe. A ponajmanje to radi državna administracija na koju se svi oslanjaju. Birokratija dobija plate da ne radi ništa, a ovde bi kvalifikovana, vredna, preduzimljiva i sposobna deca, spremna na timski rad i međusobnu pozitivnu komunikaciju, mogla za istu takvu platu da urade mnogo, pošto ona imaju ličnu motivaciju, sopstveni interes, cilj. Da se razumemo, takvi angažovani pojedinci, koji rade za dobrobit svih, istovremeno moraju od nečega da žive. E, tek onda bi taj tim donosio plodove. Kada postignu neke rezultate, podnosili bi ih na uvid roditeljima, bilo na skupovima, ili elektronskim putem, mejlovima ili na samom sajtu, a ponešto i javnosti. Čitavu tu operaciju su mogle sprovoditi i finansirati same porodice, bez ikoga sa strane. Čuj mogle, morale! Niko i ne bi smeo da uđe sa strane i kvari posao! I upravo bi ta ekipa onda komunicirala sa državnim tromim i smenjivim aparatom, sa nadležnima u svakoj od institucija, a ne nekakve Vere i novopečena sumnjiva lica koja dođu odnekud baš u ključnim trenucima kada afera dobije pažnju javnosti, pa sami sebe stave na čelo kolone roditelja. Dosta je bilo samoproklamovanih vođa! Nikoga oni ne vode i nikoga ne zastupaju, samo vuku masu u još jednu prevaru. Ali sve što je trebalo činiti i što je iole imalo smisla, porodice nisu činile. E, pa sve dok kompletne porodice ne shvate da se deca neće naći tako što će im informacije padati s neba, tapkaće se u mestu. I na kraju će svi da pomru, a deca će odživeti svoje živote kao tuđini.

      Jedan delić Beogradske grupe roditelja se bavio pravim stvarima preko skupštine, preko državnih institucija, što je samo delić neophodnih aktivnosti, ali su se i oni pogubili kada je skupštinske odluke i propisane mere trebalo sprovoditi u delo. Morao se vršiti pritisak da se TO što je Ustavom i zakonima naše države propisano sprovodi, a ne nekakvi NATOvi Strazburi! O, kako je mnogo toga moglo da se uradi za 12 godina, samo da je većina roditelja, ili bolje reći, da su bar neki od roditelja, imali sluha!


      Ovo je rat za istinu, rat za decu, rat za živote našeg naroda, naše krvi, našeg potomstva! Razumete li to? Za svako naše dete je to rat! Ne samo za jedno, već za svu našu decu! Sve do jednog! Na suprotnoj strani nije korumpirani lekar, niti lakomi matičar. O, nee! Sa druge strane su organizovani kriminalci, falsifikatori, korumpirani SUP-ovci i MUP-ovci, državna piskarala, sa druge strane je struktura koja seže od portira i vozača u noćnoj smeni, do šefova država i multimilionera.

      Uzimati jednom narodu decu i odvoditi ih u nepoznato promenom identiteta jednako je onome što su ustaše radile sa pravoslavnom decom u Drugom svetskom ratu, nasilno ih pokrštavajući u rimokatoličkim samostanima i ispirajući im mozgove da postanu neki sasvim drugačiji ljudi. Bolje reći, neljudi (videti ovde film Krsta Škanate "Bog i Hrvati"). Ništa to nije drugačije od onoga što su radili Turci Osmanlije kada su po osvajanju naših prostora odvodili male Srbe i od njih sličnim metodama stvarali janjičare. (Za one koji ne znaju šta su janjičari, evo kratkog citata sa Vikipedije, pošto škole tome, kao i o zločinu u Jasenovcu, nikoga ne uče: "Janjičari ili janičari bili su turske pešadijske trupe u svojstvu ličnih telohranitelja osmanskih sultana. Trupe vode poreklo iz 14. veka. Janičari su bili organizovani po uzoru na Mameluke, u početku od Turaka, a kasnije od hrišćanske dece otetih ili po drugim osnovama, oduzetih od roditelja, najčešće sa područja Kavkaza i delova Balkana, koji bi prelaskom na islam imali pravo pripadnosti janičarskim jedinicama". Evo i jedne pesme, koju bi svako trebalo da već zna:

      JANIČAR

      U vihoru, kao vatra,
      bojevima ljutim vođen,
      palio je jedan ratnik
      selo gde je rođen.

      Sina majci iz naručja
      oteo je zulumćar,
      sada kune svoju sudbu
      što je janičar.

      Na ognjištu puste kuće
      plakala je jedna stara,
      iznad nje je sablju dig'o
      ratnik koji hara.

      Ne diž' na me ruku, sine,
      ako svoje jade znadeš,
      majka sam ti, jer prepoznah
      iznad usne mladež.

      Sjaha s konja mlad janičar,
      baci sablju dizgin pusti,
      majka htede nešto reći.
      ali ne izusti.

      Eno sad potomaka tih janjičara puna Bosna i Hercegovina, Raška, Crna Gora, Makedonija i Albanija, do pre koju deceniju sve znane kao teritorije jednoimenog naroda - Srba. Nije bitno ko u koju religiju veruje, nego je činjenica da su ovim zločinom krađe beba u SFRJ i nakon njenog raspada zahvaćeni samo oni koji su se i dalje zvali Srbi, bilo da su pravoslavne ili muslimanske veroispovesti (ne zaboravimo da su se posle odlaska i poslednjeg Turčina svi muslimani na Balkanu sve do pre jedne decenije zvali pravim imenom "Srbi"; tek poslednjih godina oni sebe zovu Bošnjacima). Nema među kradenim bebama Šiptara, ni rimokatolika (to su oni koji su danas svima poznati kao Hrvati i Slovenci, a pre 1918.g. su svi bili što i jesu - Srbi).

      Ovaj se celokupan narod mora uzeti u pamet, ako misli da preživi ovakve zločine nacionalnih razmera koji mu se čine na njegovom sopstvenom tlu. Ovog rata za svako dete moraju postati svesni svi, od uplakanih i ogorčenih roditelja, preko celokupnog naroda, pa do samih zlikovaca. Dok oni sa druge strane ne zadrhte od straha i potom se zauvek ne slome, ovaj se rat neće završiti.

      Ne treba gubiti nadu, niti se samo nje držati, već treba raditi na svemu gore rečenom i onome što nije rečeno, i tražiti nove ideje kako da se celokupan problem reši. Kada se reši celokupan problem, rešiće se i pojedinačni slučajevi. A ne obrnuto. Na jednom slučaju Manojlovića su famoznom DNK analizom i slomili početnu inicijativu i presekli zamah roditelja. Ne sme se sve položiti na jedan slučaj, kao da će on biti prelomna tačka i rešiti stvar. Jer, neće. Takav izdvojeni slučaj koji treba da posluži kao primer za ostale će uvek, i slovima u-v-e-k, biti pogodan za manipulaciju političke garniture koja bi da se ove afere brzopotezno otarasi, kao i suprotne strane.

      Cilj našeg sajta je bio oduvek da sjedini napore na jednom mestu, a ne na bezbroj blogova, Fejsbuk, Twitter i drugih internet stranica, da izloži priču u celosti, da pouči, obavesti, podstakne da svi mi naučimo kako da ratujemo protiv kradljivaca naših beba. Sa suprotne strane su podmukli, lukavi ljudi, spremni na svakakve zločine. Zato sa ove naše strane moraju biti mudri, neustrašivi, vredni i pošteni pojedinci, kako bi istina izašla na videlo. Iako sve to nekima možda zvuči nemoguće, u toj borbi svi moramo da istrajemo do konačne i potpune pobede, do pronalaska i poslednjeg otetog deteta. Ljudski život je kratak, zato moramo u svoj toj borbi biti munjevito brzi i složni.

      Ogorčeni smo što je među roditeljima oduvek prisutno toliko rasulo, do te mere da ne mogu praviti čak ni logične, smislene korake, nego se zanose za svakakvim glupostima, poput novogodišnjih paketića, ili ovoga sada sa dvoličnim osvajačkim Strazburom. Zato smo se i ponovo aktivirali. To svima nama troši snagu i vodi u besmisao, a deci nanosi ogromnu štetu. Zlikovci će onda moći da kradu, jer će država isplaćivati odštetu. Nebulozno! Kako ljudi ne razmisle malo pre nego što preduzmu takve sulude poteze?! Valjda zato što većina i dalje slepo veruje toj kutiji koju zovemo televizor. Pa nije zlato sve što sija!

      Potražite po sajtu porodice iz vašeg okruženja i grupišite se. Moramo se svi upoznavati, razumeti se i sarađivati. I to hladnih glava. To je jedini način da se nešto postigne i vrate deca koja sada odrastaju kao stranci i ne znajući ko su i odakle su. Nisu vaša deca u susednoj ulici, ne tražite ih u svakom liku na koji naiđete. Istrošićete se tako i sludeti i sebe, i sve oko vas. Najgore je, a ima i tih slučajeva, kada se roditelji, od silne želje da svoju decu pronađu, godinama zanose za nekom pogrešno lociranom tuđom decom, verujući da su, eto, već pronašli svoje. I istina da su se prevarili najčešće ih sasvim dotuče. Ne tražite nasumice. I ne povlačite se. Izolovaćete se, a to nije dobro. Ne posustajte. Ne verujte nikome bez preispitivanja. Smognite snage i činite sve što možete zbog deteta, ako ne zbog sebe. Činite uvek nešto, makar po malo i ne odustajte. Budite strpljivi i uporni. Samo nemojte sedeti skrštenih ruku.

      Srdačan pozdrav

      Web bebe
      kradjabeba.org

      P.S. Nadamo se da smo vas bar malo više uputili u stvari našim komentarima. Naveli ste nas svojom porukom na ovaj opširan odgovor, pa ćemo i Vaš i naš komentar zajedno postaviti na sajt čim budemo mogli. Mislimo da će on biti odgovor i mnogim drugim roditeljima i članovima porodica. Hvala Vam na tome.

    • Slažem se da se javno objavi poruka i odgovor, jer smatram da će još nekome biti od koristi.
      Hvala na svemu i obaveštavajte me i dalje. Ja nisam od onih koja je išla svuda. Patim i tugujem u tišini i koristim informacije preko interneta i telefona, jer samo to mi je dostupno.
      Zahvaljujem se i nadam se da će jednog dana istina izaći na videlo!
      Srdačan pozdrav

      (Violeta Paunović, vicky73@ptt.rs, 8. novembar 2014. 14:04)

    < nazad




    VAŠI KOMENTARI

    • Pozdrav!
      Ja iščem svoje roditelje. Rođena sem bila 1983. v Sarajevu. Majka živi v Mostaru. Moje ime je bilo Amra.
      Hvala

      (Katarina Podrekar, katarina.podrekar@gmail.com,
      7. novembar 2014. 12:10)

  • NAPOMENA:

    U periodu od 2006. do 2014. godine naš sajt nije bio ažuriran. Poruke i komentari koji su stizali u tom periodu nisu čitani, a danas je na sve njih odgovoreno, pre nego što su dodati na ovu stranicu. Odgovor je svima glasio:

      Poštovani,
      Mi, nažalost, godinama nismo bili u prilici da nastavimo sa održavanjem sajta kradjabeba.org. Danas smo tek pristupili svim porukama koje su godinama stajale nepročitane. Trudićemo se da nastavimo da pratimo dešavanja u vezi ove teme, koliko nam to vreme dopušta. Ukoliko želite, pišite nam, pa ćemo pokušati da odgovorimo na Vaša pitanja.

    Neke e-mail adrese pošiljalaca više nisu u funkciji i sa njima uspostavljanje kontakta, nažalost, nije moguće.

    (7. novembar 2014.)



  • < nazad


    VAŠI KOMENTARI

    • 1982.

      Poštovani, moj mlađi brat je nestao 1982.g. Hteo sam svoju majku da uvrstim u genetsku bazu podataka. Da li se to još uvek radi na biološkom fakultetu?
      Koliko imate zahteva od dece koja su usvojena za nalaženje roditelja?
      Koliko je bilo uspeha u nalaženju do sada?
      Stvaranje genetske baze je sjajna ideja, ali ako nemate i bazu sa druge strane...
      Beba je po rođenju dobila najviše ocene, da bi kasnije bila navodno otkrivena srčana mana. Nikad nije izdata umrlica....
      Unapred zahvalan

      (Svetolik Antić, svetolik.antic@gmail.com, 16. juli 2014. 23:54)

    • Molim vas, pomognite da se pronađe tek rođena beba Boris

      Poštovane dame ili gospodo, braco i sestre
      Dana 05. jula oko 9 sati uveče rodio se Boris Stojiljković u Leskovačkom porodilištu, od majke Andrijane i oca Milana Stojiljkovića, sa stanom u ulici Petra Kočića 18, 16.000 Leskovac. U ponedeljak ujutro, 07. jula oko 3 izjutra, beba Boris je prebačen za Beograd, u Dečiju kliniku u Tiršovoj ulici. Već istog dana, Dr Vojislav Perezanović i ostali, konzilium je kostatovao da beba Boris rođen sa srčanim problemom hipo plazia leve pred komore. Istog dana Dr Perezanović je ubedio mog sestrica da odustane od niza operacija i da mu, kao covek, ne preporucuje operaciju, jer beba Boris ima samo 2% sanse da preživi. Moj sestric Milan Stijiljković je poslušao i u četvrtak 10. jula potpisao da ne želi operaciju iz humanih razloga. Iz ovoga se vidi da se ovim istim trikovima služe u skoro svakom slučaju kidnapovanja malih, tek rođenih beba. Sledećeg dana, 11. jula, sa Dečije klinike javljeno je da je moj unuk Boris Stojilković preminuo. Saopšteno je da će beba biti sahranjena na Dečijoj klinici, kremirana u Beogradu. Da li je moguće da utvrdite da li je beba Boris još na klinici i dali je živ? I zašto se deca sahranjuju na klinici i kremiraju. Sanjao sam da je moj unuk živ i da ga tražim i da ću ga pronaći. Mnogo mi se dosad dogodilo u životu što sam sanjao i ostvarilo se u istinu. Osećam da je mali Srbin moj unuk Boris živ. Molim vas, braćo i sestre, učinite šta je u vašoj moći. Želja mi je da barem unuka Borisa sahranim uz ljudska poštovanja i časti, o mome trošku. Molim vas da se ispita koliko je dece nestalo samo u bolnici Tiršovoj ulici. Ko je to doktor Perezanović? Deluje mi da on nije Srbin, vec sin nekog španskog borca. Špansko prezime je Perez, a znači dodali su samo anovic. Mole se svi kojima su bebe na ovakav način iz Tiršove ulice nestali. Koliko znamo, dete je rođeno zdravo i posle pola noći prebačeno u Beograd, oko 3 sata, pa sve je to pod čudnim okolnostima. Molim vas, pomognite da se beba vrati roditeljima. Roditelji su u šoku i ne znaju šta da rade, šta da misle. Mi znamo da kad čovek vidi beo mantil, on veruje doktorima, ali na hiljade dece nestaju u Srbiji i budu prodavani trećim licima u trećim državama. Zastrašujuće je da slučaj iz 1998. godine... (vidi ovde članak na koji se komentar odnosi) Svi koji su se našli na optuženičkoj klupi... doktori... Država Srbija je sve to zataškala. Da li deo profita ima ova vlada Srbije od prodaje dece, ili čak vađenje unutrašnjih organa, ili čak ga koriste za satanističke obrede.
      Unapred do neba zahvalan.

      Borisov deda, Ivan Stanojković
      5280 NW 2 Ave#115
      Boca Raton Florida 33487
      ivan43florida@yahoo.com
      561-789-4225 mobile
      ili besplatno preko skypa na 1800-754-6230 plus ispred usa

      (16. juli 2014. 23:54)

    • Poštovani, 28. aprila 1972. godine, u bolnici u Vrbasu, moja majka je rodila blizance (dva dečaka, moja dva brata). Jedan je nestao, odnosno mojoj majci je rečeno da je umro. Posle toga nismo dobili nikakve informacije o tome.
      Molim Vas, kako mogu da saznam da li je moj brat zaista umro, ili je otet kao i mnoge bebe tada?
      Možete li me uputiti gde bih mogla dobiti informacije o tome?
      Srdačan pozdrav!

      (Kontakt: arhidjakon@gmail.com, 21. jun 2014. 16:52)

    • Tražim brata, koji je rođen u Vranju 1986. godine. Moja majka se zove Svetlana Pešić. Rođena je 1957. Drugog dana u bolnici su joj rekli da je beba mrtva, a nisu hteli da joj pokažu bebu, iako je samo dan pre toga videla i dojila, i sve je bilo u redu. Ne znam tačno koji je mesec bio, ali se sećam da mi je mama pričala da je dete rođeno u periodu između semptembra i decembra 1986. Ako neko zna nešto o tome, neka mi se javi na mail.

      (Sandra Pešić, blackheartsandra@yahoo.com, 10. februar 2014. 14:31)

    • Lijep pozdrav

      Želio bih sa nekim stupiti u kontakt, jer i moja majka je se porodila 28.11.1984. godine u Beogradu, u Višegradakoj bolnici i rekli su joj da joj je beba preminula, ali nikada nije vidjela to djete. Oduvijek je sumnjala u vezi krađe beba, tako da bi želili stupiti sa nekim u kontakt, ko ime veze sa ovim slučajevima.
      Molim sve one koji znaju kome se možemo obratiti i kod koga možemo potražiti pomoć da nam se jave na mail adresu: mehmedovic_m@hotmail.com

      (Mevludin Mehmedović, 20. decembar 2013. 20:46)

    • Pozdrav! Zovem se Janićijević Vladimir, rođen 1980.god., iz Umara, kod Grocke! Moja majka je 1988. godine rodila blizance u Gradskoj bolnici u Beogradu! Posle porođaja su joj rekli da je jedna beba umrla odmah, a da je druga živa, koju je moj otac video u inkubatoru kao sasvim normalnu, zdravu i lepu bebu, da bi posle tri dana rekli da je i druga beba umrla. Naravno, ni jednu bebu nisu dali da vide, niti da preuzmu tela! Majka je izašla iz bolnice samo sa njenom otpusnom listom, bez umrlica beba, ili nečeg sličnog, kao da nikada nije ni bila trudna! Molio bih da mi se javite, ili date broj telefona radi dalje istrage! Zahvalan unapred!!!

      (Vladimir Janićijević, vladimirjanicijevic80@gmail.com, 11. septembar 2013. 20:07)

    • Muška beba Jovanović, rođena 10.08.1989.g. GAK Višegradska, Beograd, navodno umrla 11.08.1989.g., roditelji Jovanović Velimir i Svetlana

      Dete rođeno zdravo, ocenjeno sa 9. Telo nije nikada predato roditeljima. Ne postoji izvod iz MK umrlih. Roditelji osnovano sumnjaju da je beba ukradena. Nisu imali uslova ni za kakav postupak. Njihova kasnije rođena kći Jovanka radi u neposrednoj blizini moje adv.kancelarije, pa je molila za pomoć.
      Isto, naglašavam, radim besplatno i molim za pomoć i uputstva, jer preko sajta vidim podatke Odbora Skupštine samo do 2006g. Zahvaljujem se unapred.
      Adv. Milica Đurković, Beograd, Đure Jakšića 7

      (Irina Simić, adv.irinasimic@gmail.com, 2. septembar 2013. 12:26)

    • I meni je ukradena ćerka.

      Tražim ćerku 17.03.1981.g u Vranje, 8:15 časova, u 7. mesecu (rođeno) i prebačeno za Niš. Nisam dobila dete. Prodali su je. Ko zna o mojoj ćerki, nek' mi javi, ili ona, ako pročita, nek' mi se javi. Oduvek je tražim i mislim da ću da je nađem. Verujem u boga.
      Majka Divna.
      Uvek se nadam.

      (Divna Stojanović,
      divnaastojanovic@gmail.com,
      28. juli 2013. 19:01 i 29. juli 11:52)

    • Poštovani,
      U svetu na sve strane postoje web sajtovi sa fotografijama roditelje i braće/sestara nestalih beba. Mnogi se prema nekoj sličnosti prepoznaju. Kod nas samo fotografije sa protesta, ali to nije dovoljno. Datum rođenja može biti od pomoći, ali i to ko zna da li je krivotvoreno kasnije.
      Predlažem da sistematizujete i postavite neku bazu podataka na ovaj sajt.
      Ja sam, na primer, poznavala muškarca (više nemam kontakt), koji je, sećam se, jako sumnjao u svoje poreklo. Prvo, zato što ni najmanje sličnosti između njega i njegove porodice nije bilo. Zatim, čudna priča njegove majke kako je rođen u 7. mesecu, ali na otpusnoj listi je pisalo donesena beba, 3,5 kg... On naravno poštuje i ne bi menjao roditelje... mada ostaje gorak ukus i sumnja da je možda njeno dete preminulo, a njoj dato zdravo doneseno, da odnese kao svoje. Možda. Imala je jake veze u tim krugovima.
      Ja nisam sigurna ni da bi on pristao na bilo kakvo utvrđivanje bilo čega, ali eto, da postoji ta baza, ja, koja sam danas majka i znam kako je to, bih možda prelistala, uporedila neke datume, fizički izgled...

      (Olja Perović, oljina1970@gmail.com, 8. maj 2013. 16:18)


      ODGOVOR:

      Odmah smo spremni da se odazovemo na gore navedeni Oljin predlog i formiramo Bazu podataka porodica ukradenih beba na našem web sajtu. Stranica će biti dodata čim nam stignu prvi sadržaji koje nam sa naslovom "Materijal za bazu podataka" zainteresovane porodice pošalju na adresu bazapodataka@kradjabeba.org . Svaka porodica koja to želi, može nam poslati svoje fotografije, navesti u kratkim crtama svoje osnovne podatke i ostaviti kontakt koji će biti vidljiv svim korisnicima interneta, bilo e-mail adresu, telefonske brojeve i/ili poštansku adresu. Predlažemo da probrane fotografije članova porodice budu i iz mlađih, i iz zrelijih godina. Molimo vas, nemojte slati previše fotografija.

      Spremni smo da se odazovemo na sve druge vaše konstruktivne predloge kao što je ovaj Oljin, koji mogu umrežiti i na jednom mestu sakupiti sve relevantne podatke koji bi pomogli našem konačnom cilju - nalaženju ukradenih beba. Ne rasipajmo se po raznim sajtovima i Facebook stranicama.
      Saberimo sve podatke na jednom mestu.
      Više o tome >

      (7. novembar 2014.)




    VAŠI KOMENTARI

    • I naša sestra je nestala 1996. god. iz kikindske bolnice.

      Puno mi se majka obradovala kada je pronašla vašu internet adresu. Puno njih nisu verovali da je tako nešto moguće. I njoj su ukrali njenu prvu bebu 1996. godine iz kikindske bolnice. Mi vam pisemo iz Berlina.

      (Stanko Barbul, stankoking3@gmail.com, 2. april 2013. 21:18 i 21:23)

    • Poštovani,
      Obraćamo Vam se sa nadom da će neko pročitati naše pismo i pomoći nam da razrešimo misteriju nestanka, ili eventualne smrti, našeg sina i brata. Moja mama je rodila dečaka 23. oktobra 1971.g. u porodilištu u Ljuboviji. Budući da je beba rođena prevremeno (sa 8 meseci) prebašena je sutradan, 24. oktobra, u specijalnu bolnicu za nedonoščad u Beogradu, u tadašnjoj ulici Cara Hajla Selasija, preko puta Ruske ambasade, da ostane u inkubatoru. Dva dana nakon toga, 26. oktobra 1971.g. stigao je telegram da je beba preminula i na isistiranje moga oca da dođe da preuzme telo radi sahrane, putem telefonskog razgovora, izričito mu je rečeno da ne dolazi, jer sahranu vrši isključivo bolnica. Umrlicu, naravno nisu ni poslali. Koliko god je bio uporan da dobije objašnjenja, sa njima više nikako nije mogao da stupi u kontakt. Mi još uvek živimo u nadi da je naš brat i sin negde živ i zdrav i da ga Bog čuva. Ako neko bilo šta zna o njemu, ili ako neko sumnja da je usvojen, molimo vas da nam javite. Takođe, bili bismo Vam jako zahvalni ako bi mogli da nas uputite i pomognete nam kako da nastavimo sa potragom.
      Roditelji Slobodan i Grozdana Bjelović sa decom Zoricom, Jelicom, Goricom i Mladenom Lonjin,
      15320 Ljubovija
      Telefon: 015/561 338 i 063/825 4737
      Email: zoricabjelovic@gmail.com;
                 bjelovicmladen6@gmail.com;
                 goricabjelovic@gmail.com;
                 b_jelica@yahoo.com;

      (Jelica Bjelović, 1. april 2013. 11:54)

    • Poštovani, mislim, da je greška što ste prestali sa radom sajta. Do osnovnog preokreta u ostvarivanju vašeg cilja - uspostavljanja kontakata sa decom - još nije došlo. Presuda Evropskog suda prilika je da se cela stvar ponovo pokrene. Ona ne pokreće stvar bez dodatnog pritiska javnosti.
      Piše vam jedan profesor nauke o državi i sociologije sa Univerziteta u Mariboru, nekad u Novom Sadu, i molio bih da mi šaljete izveštaj odbora Narodne Skupštine i Izveštaj Zaštitnika Jankovića. Ja kanim o tome da napišem naučni rad, a mogu biti na usluzi.

      (Sergej Flere, sflere6@gmail.com, 1. april 2013. 06:13)

    • Poštovani, kome da se obratimo za nestalu bebu 1991. god. u GAK "Narodni front" u Beogradu? Do današnjeg dana nismo uspeli da dobijemo nikakve inf. i pored obraćanja nadležnim institucijama u BGd. Apsolutno smo bespomoćni u potrazi za nestalom bebom (dečak) koja je rođena zdrava.
      Pozdrav

      (Žarko Arsić, Prokuplje, zarkoa@telekom.rs, 29. mart 2013. 14:20)

    • Poštovani, molim vas za pomoć. Moja majka je 19. novembra 1978. godine rodila dečaka u GAK "Narodni Front". Beba je rođena u 9 mesecu. Rečeno joj je da je dete oštećeno(?), da bi joj sutradan rekli da se dečak ugušio plodovom vodom i umro 20. novembra 1978. Bebu nije videla ni pre, ni posle navodne smrti, samo je dobila otpusnu listu gde piše da se dete ugušilo plodovom vodom, za šta joj je kasnije rečeno da nije moguće.
      Možete li, molim vas, da me uputite kako da bolje ispitam šta se dogodilo u maminom slučaju.
      Imena roditelja bebe su Dragoljub i Goradana Todorović.
      Hvala unapred,

      (Radmila Todorović, mmaaccaa_bg@yahoo.com, 27. mart 2013. 21:29)

    • Dobar dan, hteo sam da pitam gde mogu da se obratim da krenem u potragu za detetom. Ja sam Dobrica Janković iz Mladenovca. Dete mi je rođeno 29.11.1979. god. u GAK-u. Rečeno nam je da je dete umrlo usled gušenja pupčanom vrpcom. Tražio sam da vidim dete, ali nisu mi dozvolili, niti su mi dali bilo kakav papir da li je dete stvarno umrlo, niti bilo šta, pa sam ovim putem hteo da pitam odakle da krenem u potragu? Evo i gmail adresa na koju možete da mi pošaljete informacije, ili mi makar pošaljite broj na koji mogu da pozovem za informacije.
      Unapred hvala

      (Zoran Janković, jankoviczoran5@gmail.com, 27. mart 2013. 15:39)

    • 23.06.1970. rođen je dečak Rade Novičić u selu Sagonjevu kod Kuršumlije, od majke Milinke i oca Milosava Novičića. Posle nekoliko meseci morao je u bolnicu u Beograd, u Zvečansku, jer je imao tzv. zečju usnu, pa je trebalo da mu se uradi operacija. Majka je bila sa njim u bolnici. Ali posle mesec dana morala je da ide kući, jer bolnica nije više dozvoljavala da bude sa detetom. Posle mesec dana stigao je telegram da je dete umrlo, bez umrlice i bilo čega drugog. Poditelji su tražili da sahrane dete, ali doktori u Beogradu su rekli da je to isuviše potresno, da će oni da ga sahrane u Beogradu. Umrlica nije nikad stigla, niti stvari deteta (niti njegov mali meda), niti u selu, niti u mesnoj zajednici Zuc - Kuršumlija. Ako neko nešto zna o ovome, molim vas, javite na ovu adresu: verica.novicic@gmail.com

      (Verica Novičić, 15. mart 2013. 18:56)

    • Prevod

    • Pozdrav. Sa interesovanjem sam pročitala vaše stranice i shvatila da je vrlo moguće da prvorođeno dete moje majke nije mrtvo, već da je ukradeno posle rođenja.
      Moja majka je imala 20 godina kada je ostala u drugom stanju sa prvim detetom, a otac 24. Oboje su bili veoma zdravi, lepi i veoma naivni ljudi, kako sada ispada.
      Majka je nosila dete kroz celu trudnoću, izuzetno zdravu trudnoću, bez ikakvih problema - sve do samog trenutka porođaja. Ona je primljena u Zemunsku bolnicu 5. marta 1971.g. i porodila se 7. marta 1971.g. Porođaj je dugo trajao. U trenutku pred sam porođaj, babica koja je bila na dužnosti je pozvala doktora i rekla: „Doktore, tonovi.“ I doktor je došao, isekao moju majku i izvadio bebu. Babica je odmah uzela bebu i izašla iz prostorije. Majka nije razumela šta se dešava i zašto su uzeli bebu. Posle nekih sat vremena, doktor je došao i rekao da je beba dečak, ali da je mrtav. Rekao joj je da ne brine, da je mlada i da će imati još dece. Ona je bila u velikom šoku, pa nije ni tražila da vidi bebu. Kao ni moj otac, niti bilo ko iz porodice.
      Puštena je iz bolnice u petak 11. ili 12. marta 1971.g. i jedino što su joj dali bila je kratka poruka u kojoj je pisalo da se otpušta iz bolnice nakon rađanja mrtve muške bebe, teške 4.450gr i dugačke 62cm. Nije dobila ni krštenicu, ni smrtovnicu, niti obdukcioni nalaz koji bi naveo zašto je beba umrla. Nije joj bilo dozvoljeno da vidi telo bebe, tako da ne zna šta se sa njom dogodilo. Nije dobila ništa. Ovu priču mi je ispričala pre oko 20 godina i zapravo sam joj ja rekla: „Kako možeš biti sigurna da ti je beba umrla? Nemaš nikakve dokaze. Čak više nemaš ni dokaz da si se porodila u bolnici.“ (Izgubila je otpusni list, tako da zaista nema ništa).
      Međutim, postoje još tri dokumenta koji dokazuju da je rodila još tri deteta – mene, mog brata i moju sestru. Na svakom od tih dokumenata stoje detalji o našem rođenju, kao i naše krštenice. Zašto nije dobila krštenicu kada se tada porodila, a zatim smrtovnicu u kojoj bi pisalo vreme smrti, uzrok smrti itd.?
      Ja sam veoma znatiželjna po prirodi i ovo je nešto o čemu razmišljam već više od 20 godina. Odbacila sam celu stvar više puta, ali sada, kada sam naišla na vaš članak, istinski preispitujem sve što se dogodilo.
      Poslala sam e-mejl Zemunskoj bolnici sa zahtevom o detaljima prijema moje majke u tu bolnicu i njenog kasnijeg rađanja četiri deteta. Biće zanimljivo videti kako će mi odgovoriti, ako uopšte odgovore. Ali sada kada znam sve što znam, neću se zaustaviti dok ne nađem dokaz da je to dete živo ili mrtvo. A možda će to i mojoj majci doneti neki zaključak svega, jer ona zapravo nikada nije saznala šta se dogodilo sa tom bebom.
      S poštovanjem,

      (Vesna Ergarac, ergarac_v@yahoo.com.au, 26. januar 2013. 01:53)

      Original

    • Hi. I've read with interest your pages and have now decided it is quite possible that my mum's firstborn was stolen after birth, and not dead.
      My mum was 20 when she was pregnant with her first child, and my dad 24. They were both very healthy, very beautiful and very naive people, from what i can gather now.
      My mum apparently carried her child full term, exceptionally healthy pregnancy, no problems, no issues - until the very last moment when she was giving birth. Apparently she was admitted to Zemunska Bolnica on 5th of March 1971, and gave birht on 7th March 1971 after a long labour. Apparently just as she was about to give birth to the child the midwife on duty called the doctor saying :"Doctore, tonovi", (Doctor, the sounds), and then the doctor came, cut my mum and the baby came out. As the baby came out the midwife took the baby immidiately and left the room. My mum didn't understand what was going on and why they just took the baby. About an hour or so later, the doctor came in and said to her that the baby was a boy, but it was dead. He said to her not to worry, she was young and she would have more babies, and to suffer. ("Ne brini se, ti si mlada, imaces jos beba"). She was in such a shock, she didn't ask to see the baby, nothing. Neither did my dad. Neither did anyone in my family.
      Apparently she was released from the hospital the following Friday after she delivered the baby (11th or 12th of March 1071, one of those dates), and the only thing she was given was a little note that stated she was being released from the hospital after giving birth to a dead male baby, weight 4.450kg and 62cm in length. She did not get a birth certificate, or a death certificate, or a postmortem regarding why the baby died, she was not allowed to see the body, she has no idea what happened to the body. She got nothing. She has told me this story about 20 years ago, and it was actually me who said to her: "Well, how can you be sure that your baby died? You don't have proof of anything. You don't even have proof anymore that you even gave birth at that hospital" (She lost the discharge note, so she really has nothing to go on).
      However, there are three more notes proving that she gave birth to three more children - me, my brother and my sister. On every one of those there are details of our birth, together with our birth certificates. Why wouldn't she have received a birth certificate when she gave birth, and then a death certificate stating the time of death, cause of death, etc.?
      I am very, very curious by nature and this has been something i've been thinking about for over 20 years. I've dismissed it many times, but now after coming across your article, i truly question everything that has happened. I'v
      I've sent an email to Zemunska bolnica requesting the details of my mother's admission to the hospital and consequently of her giving birth of to four babies - it would be interesting to see what they come back with, if anything at all. But now that i know what i now, i won't stop until i get proof of this child either being alive, or dead, alll those years ago. And maybe it can give my mother some closure as well, because she has never really known what has happened to this baby of hers.
      Kind regards

      (Vesna Ergarac, ergarac_v@yahoo.com.au, 26. januar 2013. 01:53)

    • Poštovani, rođena sam sa bratom blizancem, 1969. godine, u Beogradu. Rođeni smo u bolnici "Narodni front", a posle prebačeni u Specijalnu bolnicu za nedonoščad. Mojoj majci je rečeno da je umro, a ja sam posle 3 meseca otpuštena kući. Želim da utvrdim punu istinu i zato, interesuje me odakle da počnem. Da li je potrebno da prvo pronađem otpusnu listu koju je moja majka dobila ?

      (Aleksandra Radovanović, aleksandra.radovanovic@hotmail.rs,
      13. januar 2013. 11:57)

    • Dobro večer. Imam jedno pitanje. Je li bi mogli meni pomoć?
      Mojemu dečku stalno pričaju da je on nađen kod Drine 1988. godine... (Užice)
      Ali stalno nešto kriju...
      Kažu da se ne zna ko su roditelji...
      A mi ne znamo gde da počnemo više tražit, pa sam ja došla na tu ideju da je on možda ukraden?
      Je li se to može nekako vidjeti u computeru, ili bilo kako?!
      Trebala bih vašu pomoć.

      (Tanja Karapandžić, karapandzic_tanja@live.de,
      9. septembar 2012. 20:54)

    • Ostavljena

      Krajem novembra 1979. god. u Kraljevu je ostavljena beba i pismo na makedonskom jeziku (čuvajte mi je i neka se zove Marijana).
      Molim vas, ako neko nešto zna, javite.
      Hvala

      (Tanja Karapandžić, mjcuviz681@gmail.com, 2. oktobar 2012. 12:24)

    • Poštovani, možete li mi pomoći?
      Kome i na koji način se možemo obratiti za pomoć u vezi sumnje da je beba ukradena u porodilištu u Surdulici, 16.12.1977.god? Postoji li bilo kakva organizacija koja se time bavi? Hteli bismo samo ostaviti svoje podatke, ukoliko nas ukradeno dete traži? Bilo koja informacija bila bi nam dragocena.
      Hvala

      (Jelena Jovanović, jelena.jovan@yahoo.com, 28. septembar 2012. 23:32)

    • Koševo - Sarajevo

      1975 god. ja sam imala 17 godina. Nisam bila udata.
      17.10.1975. KOŠEVO / Sarajevo. Rodila sam sina - težak 1.500kg i 49cm dug. Prezime Pjanić - doktorica Simić – tada glavna na pedijatriji dječijoj. Prije nego što su me otpustili kući, jedva sam ih nagovorila da me puste da ga vidim. Bio je u inkubatoru. Bilo je sve u redu. Nije bio priključen na aparate. Nakon 4 dana dobila sam telegram da je mali umro. Nisu dali mužu da ga vidi, a ni meni. Mali je rođen prije vremena. Rečeno nam je da je mali sahranjen na dječijem groblju u Barama. Mi smo otišili na to groblje, tražili smo grob, nismo mogli naći. Pitali smo grobara gdje je dječije Groblje. Odgovor je bio da to ne postoji tude. Od bolnice nismo dobili nikakav list.

      (Tina Galić, kristina.galic@hotmail.com, 13. avgust 2012. 20:55)

    • Dobar dan, ja sam vašu stranicu video na internetu i možda vaša stranica ne postoji više, ali ipak ću da napisem e-mail.
      Imam jednu molbu za vas. Moja baka je rodila sina 18.10.1965. u 1h 50min u Zemunu. Posle porođaja beba je odnesena u drugu sobu da se opere. Međutim, nakon nekoliko sati njoj je rečeno da je beba umrla i od tada ona nije više tu bebu videla. Čitao sam mnogo o tome po netu i znam da moja baka nije jedini slučaj, ali ona tvrdi da je beba živa i da se nalazi na nekom mestu.
      Moja molba za vas je, ako je moguće, ako postoji neki institut gde mogu da pitam šta se u tom periodu desilo i da li postoje neka dokumenta o porodu.
      Hvala vam unapred

      (shiver-vienna@hotmail.com, 31. juli 2012. 20:32)

    • Interesuje me da li postoji neka služba, udruženje, kojem bih mogla da se obratim u vezi krađe beba. U razgovoru sa majkom saznala sam da je rodila blizance, koji su navodno umrli 3 dana nakon rođenja. Nije videla decu, nije dobila nikakvu dokumentaciju. Pre par godina je probala u arhivi bolnice da pronađe bilo koji podatak o toj deci, ali rečeno joj je da je arhiva navodno izgorela. Bila bih vam zahvalna, ako biste mogli da mi pomognete. Hvala.

      (Aleksandar Stanojević, mediterraneo.stil@gmail.com,
      22. april 2012. 23:39)

    • Poštovani, pročitala sam priče s vaše stranice i odlučila sam da potražim svog brata.
      Moja majka je rodila 1985. godine u bolnici Prijedor zdravog i živog sina. Porodile su je dve babice, koje su rekle da je beba zdrava.
      Već drugi dan je došao doktor koji nije imao veze sa porodom i rekao joj da ide kući, da joj je dijete mrtvo. Dobila je samo smrtni list (umrlicu) na kojoj je pisalo da je djete nedonošče, što nije istina. Nisu joj dali da ga vidi, niti da ga pokopa.
      Ona i dan danas tvrdi da je njen sin živ, a nema snage da ga traži.
      Ja i sestra smo ga odlučile nać i zato vas molim da nam date neke upute kako da započnemo potragu.
      Hvala

      (Nataša, btk_btk@net.hr, 15. novembar 2011. 23:28)

    • Šta se desilo, zašto nema tekstova posle 2006. godine?
      Pozdrav


      (Marina, astro@scnet.rs, 21. mart 2011. 16:16)

    • Poštovani, prvi put se oglašavam i želim da prijavim naš slučaj koji po svim karakteristikama upućuje na to da je u pitanju krađa bebe.
      Do sada nismo nigde prijavljivali nas slučaj iz razloga što nismo znali, a ni sada ne znamo da li je beba umrla kako nam je rečeno, ili je dete ukradeno.
      Naime, to mi je bila prva trudnoća. Porodila sam se u GAK bolnici "Narodni front". Rodila sam muško dete, teško 3.800gr, dugačko 57cm, 21.11.1980. godine u 2h po ponoći, petak na subotu. Dakle, početak vikenda.
      Porođaj je bio težak i bebu su izvukli forcepom, tako što su lekari vrlo grubo i snažno pritiskali stomak i gurali bebu da izađe.
      Ovo naglašavam, jer sve što se posle toga dešavalo je u meni opravdavalo činjenice koje su mi navodili da sa bebom nešto nije u redu, da otežano diše, da nešto nije u redu sa plućima, da mora hitno da se prebaci u Institut za majku i dete.
      To su navodno uradili, u subotu uveče, međutim neki aparati nisu radili i prevezen je u dečiju bolnicu u Tiršovoj.
      Te noći, subota na nedelju, konstatovano je da je u pitanju hernia diafragmatis i beba je operisana iste noći.
      Moj muž je posetio bolnicu u nedelju i video bebu u inkubatoru, imao je samo jedan mali flaster na stomaku, što je vrlo indikativno, s obzirom da je beba operisana. Rečeno mu je da je beba u Tiršovu stigla vrlo iscrpljena, zbog otežanog disanja, da je operacija uspešno izvršena, ali da je neizvesno šta će se dalje dešavati.
      U ponedeljak ujutru nam je javljeno da je beba umrla.
      O tome šta smo preživljavali i kako smo se osećali nije potrebno pričati.
      Strašno je što nam je takođe rečeno da ne bi trebalo da preuzimamo telo bebe, da to bolnica radi, a nažalost i u konsultacijama sa sveštenikom rečeno nam je da, s obzirom da dete nije kršteno, ne moramo i da nije uobičajeno da ga mi sahranjujemo.
      NI DANAS MI NIJE JASNO KAKO SMO NA SVE TO PRISTALI, KAKO SMO TO SVE PRIHVATILI KAO NORMALNO. NI JEDNOG TRENUTKA NISMO POSUMNJALI DA JE U PITANJU NEŠTO DRUGO, IAKO NIJEDAN PAPIR NISMO DOBILI.
      Danas, kada smo svedoci šta se dešavalo i koliko je roditelja oštećeno, emotivno uništeno, i zahvaljujući samoorganizovanju roditelja ukradenih beba, država Srbija je donela i Zakon koji bi trebalo da pomogne u rasvetljavanju ovih slučajeva, moj muž i ja želimo da prijavimo naš slučaj sa željom da se procesuira i utvrdi šta se zaista desilo sa našim prvim detetom.
      Tim pre što smo 1998. godine od Opštine Voždovac dobili poziv za vojsku, koji nažalost nismo sačuvali, jer smo još uvek mislili da samo administracija ne radi svoj posao kako treba, ne sumnjajući u to šta se stvarno desilo.
      Želim da vas obavestim da vam stojimo na raspolaganju za sve potrebne informacije i aktivnosti kao i da vas molim da nas obavestite o svim aktivnostima koje preduzimate. Takođe, ako organizujete sastanke, sesije ili bilo koje druge aktivnosti, da nas pozovete da prisustvujemo i da se uključimo da saznamo punu istinu šta se desilo sa našim detetom kao i sa svim ostalim bebama koje su nestale.
      Mobilni mog supruga, Čede Magdelinića je 063 387 423 i moj 065 254 58 90.

      (Svetlana Magdelinić, www.ubs-asb.com,
      svetlana.magdelinic@ubs-asb.com 19. avgust 2010. 11:10)

    • Dobar dan. Ja ne znam ni kako da počnem ovo pismo. Moje ime je Julijana Farkas.
      Ja pišem iz Švedske, gde živim od 1992. godine. Rodom sam iz Pančeva. Ja sam 1992.g., 26. januara, rodila ćerku koja je imala 2.500gr i 46cm dugačka, u 36. nedelji trudnoće. Posle porođaja su mi rekli da moraju da je stave u inkubator. Drugog dana je prebačena za Beograd, posle dva dana stigao je telegram kući da je umrla, a neće da nam je daju, nego će biti sahranjena u bolnici. Ja nisam znala ništa o tome, jer kad god da sam pitala, rekli su mi da je beba dobro. Kad je moj muž otišao da priča sa lekarom, njega je odveo na stranu i rekao da je ćerka umrla. Nismo dobili nikakvav obdukcijski list, i ništa drugo. Mi smo septembra iste godine otišli za Švedsku. Mi sumnajamo da su nam ćerku prodali nekome te godine, jer je dosta dece "umrlo".
      Nadam se da možete da nam pomognete. Ili kome možemo da se obratimo? Unaprd zahvaljujem.

      (Julijana, indianflicka@hotmail.com, 16. avgust 2010. 16:17)

    • Kontakt sa ljudima koji mogu da mi pomognu... i moja porodica je imala istu sudbinu, dete nam je ukradeno u porodilištu

      Želeo bih bilo kakav kontakt sa grupom ljudi koji su imali istu sudbinu kao moja porodica, probali smo mi i sami nešto da učinimo, ali su nam svaka vrata bila zatvorena...
      Ni jedan advokat nije želeo da se bavi time i poručivao nam je da je to opasno, i da bi trebali da odustanemo...
      Kada smo tražili da vidimo knjigu umrlih u tom porodilištu, nisu nam dali, navodno zbog poplave...
      Još puno toga se ne poklapa, dete je dobilo najveću ocenu, a kasnije nam je rečeno da je preminulo. Nisu nam dozvolili da vidimo mrtvo telo, kao ni da ga sahranimo...
      Ako postoji neko udruženje u koje možemo da se učlanimo, molimo vas da nam javite...

      (Srbin Srbijanović, sshomoljac@gmail.com, 16. avgust 2010. 15:18)

    • Poštovani, moj pokušaj doprinosa borbe protiv bebi mafije! / skinite ovde i širite KradjaBeba.pps
      Inače sam radikalka, vidim danas na prenosu skupštine moji radikali pokrenuli to pitanje u parlamentu...
      Molim Vas, odgovorite, krađe beba su nešto najstrašnije što mogu zamisliti.
      Sve najbolje, ova mejl adresa je fiktivna jer želim biti anoniman.

      (Sandra Panović, fiktivno sandrapanovic@gmail.com,
      8. februar - 6. jun 2010.)

    • Ja se zovem Kačarević Srđan. Rođen sam 17.11.1972.g. u Beču, ali mi je poreklo u Kragujevcu.
      Imao sam sestru, rođena je tada, 30.01.1971.g. (samo se nezna tačno da li je pre, ili posle ponoći rođena) u glavnoj bolnici u KRAGUJEVCU.
      Moja Majka MARKOVIĆ (devojačko) SNEŽANA, iz sela Dulene (venčana 18.07.1971.g. za KAČAREVIĆ), rodila je tog dana normalno zdravo dete koje je i videla. Takođe su doktori rekli da nema nikakvih problema i da je rodila zdravo dete. Njezina tadašnja babica je bila MARKOVIĆ DANA.
      Međutim, tri ili četiri sata posle rođenja je došao moj otac (KAČAREVIĆ RADMILO) u posetu i doktor mu je prvo rekao da je sve u redu, ali da dođe za dva sata. Tako je i uradio, ali mu je onda rekao da je dete umrelo, s tim da nisu videli dete mrtvo, niti su tada dobili rodni list, ili posle toga smrtovnicu. Sada je pitanje, šta se desilo sa tim detetom?
      Tražio sam jako dugo vaš Forum i uz pomoć mojih prijatelja sam vas napokon našao. Voleo bih da znam šta je sa mojom sestrom, jer možda i ona nas traži.
      Ako vam trebaju još informacije, ili imate pitanja, možete me Mailom ili Telefonom kontaktirati
      Moj BRoj Telefona je +4369919242701
      HVALA

      (Kraus Nfg Kačarević, kraus.installationen@chello.at,
      28. maj 2010. 08:42)

    • Moja sestra je rođena 1987. god. Cela priča vezana za njenu navodnu smrt podseća na priče ljudi kojima su ukradene bebe... Moji roditelji su dobili malo dukumentacije... Da li bi mogli da nas posavetujete kako treba pokrenuti istragu...
      Unapred hvala!

      (Porodica Vukajlović, sofija988@hotmail.com, 11. februar 2010. 13:55)

    • Moja majka je u Čačku 24. avgusta 1977. godine u 23:55h carskim rezom rodila - navodno mrtvorođenu - devojčicu. Nikada joj nisu dali obdukcione nalaze, niti bilo kakve papire na uvid u vezi sa tom bebom, iako ih je nekoliko puta tražila, da bi nakon nekoliko meseci, skrhana bolom odustala.
      Ne umem da objasnim zašto mislim da je moja sestra živa i zdrava - tek, od kad znam za sebe imam nekakav osećaj da imam još nekoga negde (brata, sestru). Sa devet godina slučajno sam čula priču o mojoj (navodno) mrtvorođenoj sestri i tada je taj neki moj osećaj dobio nekakav smisao. Moguće je da ona živa. Moguće je i da živi u Beogradu, jer mi se nekoliko puta desilo da su me poznanici pitali zašto im se nisam javila kada su me tamo sreli. Jedino što sam znala da treba da uradim je da je potražim u knjizi rođenih i našla sam je zavedenu pod brojem 1227. Nakon toga nisam znala da li je time osujećena moja sumnja da mi je sestra živa i iznela sam svoje tvrdnje majci sa željom da mi pomogne i da zatražimo dokumenta koja joj tada nisu dali, a na koje je imala pravo. Na žalost - odbila me je sa molbom da joj "po toj rani više nikada ne kopam". I tako, kada se na televiziji prikazuju reportaže o roditeljima koji su istrajni u svojoj potrazi i nadanju za svojom možda ipak živom i zdravom decom - vidim kako joj oči suze - ali džaba - ona je tip koji nije istrajan, a ja ne znam kome bih se i kako za dalju potragu obratila i da li bi moja potraga uopšte imala smisla. Ja sam rođena u maju 1979. takođe u Čačku i takođe - carskim rezom, ali - po doktorima - u zadnji čas živa.
      Molim bilo koga sa iskustvom iz Čačka, ili odakle god - za savet: da li i KAKO DALjE?
      Unapred - HVALA

      (Maximilijan Korn, mako_coma@ptt.rs, 27. decembar 2009. 22:12)

    • Poštovani,
      Potrebna mi je Vasa pomoć. Oktobra 1969. je rođen zdrav dečak u Pirotskoj bolnici od majke Mirjane i oca Slavoljuba Nikolića iz Kaluđereva, kod Babušnice. Majci je rečeno da je beba umrla, nije joj dat nijedan dokumenat, niti je iko ikada video telo. Siguran sam da je on živ, negde.
      Nisam dugo bio u zemlji, tako da mi nisu poznati svi detalji oko skandala krađe beba. U izveštaju anketnog odbora se spominje mogućnost formiranja specijalnog odelanja MUP-a, koji bi radio na rasvetljavanju ovakvih slučajeva. Da li su takva odelenja formirana? Želeo bih njima da prijavim ovaj slučaj. Znam da je u to vreme radio neki doktor u porodilištu nekakvog čudnog prezimena, veoma neuobičajenog za ovaj kraj (nije se završavao na -ić niti -ov). Trebalo bi videti ako je on još uvek živ, sve njegove prijatelje i rođake iz tog vremena (mislim da je lekar poreklom iz Bosne).
      Takođe znam za slučaj bebe koja je legalno "prodata" usvoljitejima, iz Pirota u Beogradu. Usvoljiteji su platili 10.000 evra direktorki Centra za socijalni rad u Pirotu, koja je dan nakon usvaljanja otišla u Beograd. Maloletna majka dešaka nije mogla da čuva, pa ga je dala na hraniteljstvo, kao privremenu meru. Ljudi iz Centra su išli u njenu školu, javno je ponižavajući pred vršnjacima oko deteta i ucenjujući je da se odrekne deteta. Pravnik koji je bio angažovan na ovom slučaju, prvo nam govori da majka ima apsolutno pravo da dobije svoje dete, a zatim nakon razgovara sa direktorkom Centra postaje agresivan prema majci, viče: "Šta ti hoćeš, ti nemaš nikakva prava, ti nisi nikakva majka itd... Inače direktorka Centra i advokat su priljateji (kao i svi lokalni vlastodršci u ovom delu Srbije), tako da je pravo privilegija onih koji imaju rodbinske, kumovske i slične veze. Ovaj slučaj je priljavljen ministarstvu - inspekciji za socijalna pitanja i nikad ništa nismo čuli o istrazi, rezultatima i sl.
      Kada sam rekao advokatu da ću ga priljaviti advokatskoj komori u Nišu za ne-etičko ponašanje, bio sam obasut pretnjama. U međuvremenu je i sama majka bila toliko uplašena da me je molila da više nista ne činim ni po koju cenu. Ovo se dešava na teritoriji Republike Srbije marta/aprila 2007. Lično sam želeo da isteram ovaj slučaj do kraja. Nažalost kada to počnete da činite, onda tek vidite koliko je zemlja korumpirana i onaj koji traži prava koja mu sleduju zakonom, ne samo da ih ne ostvaruje, nego postane i sam žrtva pretnji, ucena i pretnji neosnovanim pravnim procedurama za koje sam sasvim siguran da mogu da rezultiraju pravosnažnim osudama i da donesu veliku bedu na vrat nama smrtnicima koji nemamo nikoga da nas zaštiti preko veze.
      Žene iz hraniteljskih porodica su mi govorile da se njihova deca usvajaju za 10.000 evra. Znam da se vi verovatno nećete baviti ovim drugim slučajem, niti to zahtevam od vas, niti želim da više radim na tome, ali mislim da bi trebalo da ovo znate. I danas postoje zloupotrebe i to veoma teške.
      S postovanjem,

      (I. Janackovic, ijanackovic@hotmail.com, 26. decembar 2009. 12:38)

    • Prodana djevojčica

      Jedan veliki pozdrav. Tražeći po internetu bilo kakvu informaciju, naišla sam na vašu stranicu. Moja sestra je 1991. godine u gradu Prijedoru BiH, 17. oktombra rodila curicu. Nakon porođaja je vidjela djevojčicu i čula je njen plač. Nakon tog je zaspala. Kad je došla sebi saopštili su joj da je rodila mrtvu djevojčicu. Nisu ni njoj ni suprugu dozvolili da vide... ni tijelo dijeteta, niti gdje je pokopana. Pali su u šok i depresiju. Nakon godinu dana su došli do informacije da je te 1991. god. u jednom mijesecu prodano više od 40 novorođenih beba. Ja bih zamolila, ako bilo tko nešto zna o tom, ili ima bilo kakvu informaciju da mi se javi na e-mail. Još se nadamo da će se nekako nešto saznati i da ćemo je naći, iako je prošlo već skoro 18 god. Hvala unapred svima

      (Saša Petrović, sasa.petrovic@siol.net, 23. septembar 2009. 22:32)

    • Često posećujem vaš sajt u nadi da saznam nešto više o krađi beba. U svom bliskom okruženju imam slučaj gde su blizanci rođeni 20.9.1991., dečak i devojčica. Posle jednog dana je roditeljima saopšteno da je jedno dete, dečak, umrlo. Roditeljima nisu rekli ni razlog zbog čega, nisu im dali da vide mrtvo dete, niti su ikad videli umrlicu. Sve je to bilo u "Narodnom frontu", u Beogradu.
      Zamolila bih vas, ako možda znate da mi kažete kome mogu da se obratim što se tiče tog pitanja i kako da počnem sa potragom za umrlim detetom. Postoje li neke ustanove koje se bave time? Kako da počnem? Gde mogu još naći osobe sa sličnim iskustvom, kako da ih kontaktiram? Da li će mi pomoći nešto ako odem u "Narodni front" i tražim im umrlicu?
      Unapred vam se zahvaljujem...

      (Sofija Anđelković Vujičić, sofijaav@yahoo.com,
      22. septembar 2009. 22:40)

    • Moja baka Milica Radojković je 1969. godine rodila sina kojeg su joj 99% ukrali 1 mesec nakon rođenja, i ona već godinama uzaludno pokušava da ga pronađe. Ako je neko imao isti slučaj, ili zna neki način na koji bismo mogli da pronađemo njeno dete, MOLIMO VAS DA NAM SE JAVITE NA OVU ADRESU jer nam je veoma važno da to sve rešimo!! Unapred hvala.

      (Marija Teofilović, marijateofilovic5@gmail.com, 29. jun 2009. 22:38)

    • Pozdrav,
      pišem vam u nadi, da čemo se razumeti i zato jer ne znam na koga da se obratim, da mu predstavim svoj problem. U Bg. i vašoj zemlji ne poznajemo nikoga. Pročitao sam vaš članak o bebama, koji me motivirao za ovo pismo. Najprije se opraštam za greške, moje poznavanje vašeg jezika nije baš dobro.
      Moja supruga Aleksandra, rođena u Beogradu 1972 g., več dugo traži svoju rođenu majku, Srbkinju, najverovatnije iz Beograda ili okoline, koja ju je rodila u prolječe 1972 (april ili maj), kao dete ostavila u bolnici (rađalištu, dečji dom) Savski venac i »zaboravila« na nju. Dete je otprilike godinu dana živjelo u bolnici, 7.5.1973. pa bilo dodeljeno paru iz Slovenije (posredovao AČ), koji je moju suprugu posvojio i odgojio kao svoje dete.
      Moja supruga nema nikakvog dokumenta, fotografije ili drugih podataka o svom izvoru, osim reči svoje sadašnje majke, zato vas molim, da mi savjetujete i objasnite put i način da do toga dođe (legalni mi se čini vrlo dug i nestvaran) i da nekako nađe svoju pravu majku. Pitam vas, zar je moguče traženje svoje rođene majke preko vašeg medija i da li imate novinara koji se hoče raspitati o našem »problemu« i može istražiti stanje u bolnici i dječjem domu u 70.godinama, jer su se tada događale u Jugoslaviji »čudne« stvari suprotne osobnim i čovekovim pravima. Moja supruga pati za majkom i želi je barem upoznati, traženje svojih korena v zemlji, koju ne poznaješ, pa nije lako.
      Zahvaljujem vam unapred i čekam vaš odgovor.

      (Albert Pušnar, Nova Gorica, Slovenija, albert.pusnar@siol.net,
      11. april 2009. 17:52)

    • Predsedniku Vrhovnog suda RS - Proslediti Udruženju roditelja čije su bebe ukradene po rođenju

      From: Terezia Đurin
      Date: 2009/3/22
      Subject: Predsedniku vrhovnog suda RS
      To: predsednik.vss@vrh.sud.rs

      Poštovanom predsedniku,

      Od 2000.godine, kada sam zahvaljujući demokratskim promenama u RS (gde sam i sama dala svoje učešće vođena idealima za bolje sutra), a u vreme kada se ustanovljavala vlada i izbori, u vreme kampanje radile su se programske teme koje su trebale da dokažu kako je politička opcija koju zastupa demokratska, nova vlast, korektna i bolja od predhodne.
      Postavila sam pitanje:
      Da li svi putevi vode ka Suncu?... Misleći na dosije o Krađi beba na terenu Srbije, počev od moga grada Pančeva.
      O tom problemu sam znala, jer sam, ponajviše da ne bih provalila aktere u bolnici Pančevo (gde sam radila tri godine na zameni, osamdesetih), iz tog razloga skinuta sa radnog mesta, pred porođajem, kada mi je glavna sestra samoinicijativno podigla moje dokumente iz kadrovske službe ZVC "Južni Banat" Pančevo.
      Nisam dala do znanja da znam zbog čega, jer sam imala bitnije probleme, porođaj i da se meni ne desi ono što se desilo drugim roditeljima koji su u Udruženju i o kojima se "brine" Anketni odbor sa predsednicom Živodarkom Dacin (SPS, politički predstavnik).
      Poznato je da je ta bebi mafija počela da deluje od šezdesetih, u vreme komunizma, a takođe je poznato da su te komuniste nasledili iz istog tima socijalisti. Tako nije za pitati kako to da se problematika ne rešava, jer sada socijalisti i dalje vladaju kroz veoma bitne institucije sistema u RS.
      Kroz svoje ućešće u "Pančevačkoj akciji", koja u sastavu ima negde oko 150 eminentnih imena, a bivših komunista, pa socijalista i po nekih preletača u DS "Boris Tadić", dobila sam revanšizam i osvetu od istih, a veoma prljavih, kada je tema o bebi mafiji na dnevnom redu.
      Iz svega, nije bitno moje stradanje, a ono je na svim nivoima. Čak se išlo i do ugrožavanja moje porodice i eliminacije moga bića, jer su sve bljuvotine već iskoristili i to veoma agresivnim nastupom u zadnjih tri godine.
      Svima sam pisala, kako bih shvatila koja je to veza koja je ostvarena u RS od strane pomenute mafije.
      Imaju svuda nekoga, ili institucije koje im čuvaju leđa.
      Svako ima svoje razloge.
      Od SPS-a, od Dačića, od Oparnice u Interpolu, od Tadića (glavni odgovorni DR. nalazi se u njegovoj političkoj stranci), nema hleba. Oni nikada neće rešiti pitanje ugroženih i ucveljenih roditelja.
      Ja Vama pišem da bih ispunila proceduru.
      Jer, ministarstvo mi je poslalo dopis posle moje prijave, gde se tendeciozno ide na kupovini vremena, odnosno na namernom opstruisanju svega po pomenutom pitanju.
      Problem je prebačen na Pančevački sud, gde je zaveden i gde će se, jednom, ko zna kad, poslati nekakav poziv na moju adresu.
      Ali veoma brzo i ažurno bilo je pitanje zastrašivanja, pretnje popisivanja nepokretnosti i kojekakvih nedela, kao posledica da se ZAUSTAVIM u svom delanju po pitanju Krađe beba.
      Od Vrhovnog suda tražim da se uspostavi kontakt sa međunarodnim institucijama, da se za roditelje koji imaju dokumente koji dokazuju mafijaške delatnosti povodom pitanja krađe beba dobije besplatna pravna služba, kako od međunarodnog suda pravde pri Ujedinjenim nacijama, kako i naše, te da se uz moju logistiku, zajedno sa roditeljima iz Udruženja, već jednom reši ovaj dugogodišnji problem.
      On ne zastareva, to je bitno, kazne treba sprovesti nad zločincima, i to je bitno.
      Bez toga nema napred za Srbiju u bolju budućnost. Zašto? Pa, zato što se zločinci iz pomenute mafije nalaze u Vlasti.
      A kako da nam takvi vladaju?
      Sa takvima Srbija će ići u Tursko vreme, raje i jannjičara, "kadija te tuži, kadija ti sudi".
      Ako je Vrhovnom sudu to normalno, onda predlažem sledeće.
      Ubijte Tereziju Uzel Đurin, građanku RS, koja se usudila da sama, bez zaleđine političke partije, svoje države i institucije od ugleda, jer se usudila da se suprotstavi zločincima.
      Ubijte me, pa da završimo sa tim.
      Nego, šta ćemo sa jednom kosmičkom istinom, DA ISTINA I PRAVDA UVEK POBEĐUJU?
      Neko će, ipak dokazati pravdu.
      Neko, u to sam sigurna.
      Srdačan pozdrav
      Đurin Uzel Terezia
      26000 Pančevo
      Ive Kurjačkog 123
      tel: 065 675 2618

      (Terezia, terezagmszr@gmail.com, 22. mart 2009. 21:21)

    • Poštovani,
      Gospođa koja je u Anketnom odboru, predsednik istog, je mr. farmacije iz Kikinde.
      2003.godine, 2007.godine, neprekidno se nalazi na listi IZBORA u Parlamentarne strukture u RS i dr., Vlast.
      Znači, dotična gospođa je potpuno neadekvatna da vodi taj Odbor.
      Mr.Živodarka Dacin (Kikinda, Trg Srpskih dobrovoljaca be 45/6,a, sada na beogradskoj adresi, jer je funkcioner) je postavljena da presreće sve podatke dobijene od roditelja, da ih uskladi sa postupkom koji ide u nedogled, i da postigne jedan od osnovnih ciljeva učesnika Bebi mafije, da se nikada ne dokaže prava istina i ne okrive i zatvore, pohapse krivci.
      Jedan od veoma bitnih momenata je i sumnjiva akcija pacova, koji su u vreme preuzimanja demokrata vlasti nad ZC "Južni Banat", navodno izgrizli Arhivu zdravstvenog centra i kao takvu je, navodno, pojeli.
      Čudno je da su počeli da je jedu baš posle mog zahteva da mi se odgovori na pitanje - Da li svi putevi vode ka Suncu? - a koje je sadržalo ono glavno - Šta je sa počiniocima kriminalnih radnji u bebi mafiji, krađi beba?
      Izjavu za novinare povodom pomenutih pacova dao je Dr Duda Stojić, u vreme kada je direktorom post socijalista, a famoznog demokratskog ustoličenja, bio Dr Sava Stajić, okoreli komunista u ono vreme, pa na dalje, socijalista, kada se ništa nije sprečilo u krađi beba, već se samo nastavilo sa istim kriminalom.
      Njegova naslednica Dr J.Berginc je iz DS Borisa Tadića takođe prisutna u Boksu ginekološko-akušerskog odeljenja opšte bolnice, ujedno i kao lekar pedijetar na Dečijem odeljenju pomenute bolnice, te je kao zaslužna za Zavet Ćutnje, unapređena na svim nivoima, kao i njen suprug, Drago Barginc, inače član Rotarijanaca (jedna od masonskih ograbaka i koječega), a bio je navodno jedna od desnih ruku pokojnog Dr Z. Đinđića.
      Eto toliko.
      Ja stvarno ne znam da li će išta stići do Vas, ali se nadam.
      Moja adresa je
      Pančevo, Ive Kurjačkog 123, preko pruge.

      (Terezia, terezagmszr@gmail.com, 22. mart 2009. 15:24)

    • Urduženju roditelja "Krađa Beba"

      Poštovani roditelji,
      Od Biroa za pritužbe i predstavke 01. br. 1914/09-5, poslato 16.03.2009. godine (Beograd), mejl pismom (koje mi je blokirano u malom prozoru, te sam morala angažovati eksperta da mi uđe u pismo), dobila sam obaveštenje koje me uveseljava.
      Naime, gospođa-gospođica Svetlana Tratar, potpisnik pisma, obaveštava me da je moja pritužba prosleđena dalje na Opštinsko javno tužilaštvo u Pančevu, zavedeno pod bt. 231-48/09, dana 05.03.2009.godine.
      Sada, pre nego što išta kažem, da napravimo presek ove stvari sa obaveštenjem upućenim meni. Vidite, za svaku stvar koja je krivična, odnosno podleže krivičnom gonjenju i postupku, dan koji se navodi za obavezu ispunjenja iz neke navodne, da kažemo fiktivne tužbe, daje se po nekom nepisanom pravilima (osam dana), posle ide postupak, zavisno od vrste utuženja.
      To je u slučajevima kada se osnovano smatra da je država oštećena, pa traži Pravdu.
      Sada, kada pomenuta država nije utužena, odnosno ne želi da se prihvati bilo kojeg postupka u vezi Dosijea Zvezdano nebo, takođe ne želi da otpočne ozbiljno da prione na RAD, onda od stvarnog stanja dobijamo ovo: Odgovorili su mi kada su mi odgovorili, znate kada sam Vama poslala svoj dopis, isti sam prosledila na mejl MUPA RS. Dalje, oni 05.03.2009.g. šalju na Pančevo (kupuju vreme i nadaju se nakakvoj zaboravljenoj FIJOCI), a mene mejlom koji u par minuta može da obavi postupak prenosa pošte, šalju uz evidenciju 16.03.2009.godine.
      Da je kojim slučajem stajalo vreme ili neki drugačiji tekst, da na primer priložim nešto u roku od 8 (osam dana), probilo bi se vreme i sve bi postalo izlišno.
      Dalje, gospodo, roditelji, potpuno ste u pravu. Sva ova opstrukcija samo je još jedan od dokaza da ste na pravom putu.
      Ja, ako me pozovu u nekom roku, a da se postupak ne pogubi po fijokama, imam podatke koje na listu OPTUŽBE i krivičnog gonjenja stavlja lekare u Pančevu, osoblje, odnosno dobro organizovanu grupu pri bolničkoj strukturi organizacije. Dalje, takođe, tu su uključeni advokati, matična služba, još neka službena lica, do jedine partijeske organizacije Saveza komunista, od najniže hijerarhije do više. Od vremena osamdesetih, dvadesetog veka, jer to je vreme koje ja mogu da zastupam u svojoj TUŽBI.
      Imaćemo veoma težak rad, jer u ovaj postupak, kada se otpočne sa moje strane, čeka nas začkoljica. Tadašnji komunisti, komiteti, sekretari, a bivši socijalisti, danas su socijalisti i demokrate preletači.
      Ministar MUP-a RS je SPS, osoblje većinom isto iz te stranke.
      U BIA, imamo sličan problem, sem što je etiketa malo lepša.
      U Interpolu, ogranak Baograd, Oparnica, što je veoma sumnjivo, jer je u veoma dobroj koordinaciji sa Zvezdanom R. iz SUP-a Pančevo i Oparnicom koji je pri istom.
      Oni nekadašnji komuniste, socijalisti, demokrate, u Pančevu su udruženi u Udruženje "Pančevačka akcija" i navodno rade samo humana dela.
      O tim humanim ciljevima od strane 150. eminentnih osnivača, imala bih primedbu.
      Njima sam postavila pitanje o Krađi beba i nadala se da će posle 2000. taj problem biti rešen. Načelnik službe, koji je veoma odgovoran za taj Kriminal i Mafijaški rad, preleteo je među demokrate kod Tadića.
      Da li Vam je jasno?
      Sestre i neposredni, kojekuda su, ali ona koja je po političkoj liniji prisustvovala, ćutala i zbog svog supruga, kome je ona druga žena, tvrdog socijal-komuniste, učestvovala kasnije u mojoj blokadi i lustraciji na svim nivoima.
      Ovo nije osveta.
      Jer ja sam kao član tog udruženja bila na osnivanju i odabrana za Nadzorni odbor.
      Znači sve je ok, ali oni su mislili da će me zadovoljiti time što ću se kretati među elitom i da je to vrh mojih snova.
      Kada su uvideli da je moj život ISTINA I PRAVDA, ali odistinski, ne kao parola i farsa, onda su se sjatili u velikom broju protiv mene.
      Detalje ću ispričati kada se satanemo i odredimo pravce kojima će se ići.
      Jer, pošto sam, napokon, evidentirana po tom pitanju, kroz pravnu službu, to me uključuje potpuno i predano.
      Sve što sam do sada preduzimala u odbrani pravde i istine je za krajnji rezultat imalo moju pobedu. I ovoga puta će biti isto, sa jednom velikom razlikom - biće to Naša pobeda.
      Srdačan pozdrav
      Moj br. tel je 065 675 26 18
      Ukoliko se blokira pristup mom mejlu, Vi me pozovite, pa ćemo videti kako da kontaktiramo.

      Terezia Uzel Đurin, Pančevo, bivši zdravstveni radnik sa 32.god. staža (otpremnina posle racionalizacije), a tri godine sam radila na ginekološko akušerskom odeljenju Opšte Bolnice Pančevo "Južni Banat", u prijemnoj službi, internom odelj., hitnoj i Dečijem dispanzeru Doma Zdravlja, koji je bio zajedno sa bolnicom pod nazivom ZC "Južni Banat" Pančevo.

      (Tereza, terezagmszr@gmail.com, 22. mart 2009. 15:03)

    • Poštovani,
      Pošto sumnjam na situaciju krađe sestre koja je navodno umrla, nekoliko dana posle rođenja, i čija je smrt ostavila veliki trag na moju majku i oca, krenuo bih u potragu za istinom, ali ne znam odakle.
      Moja majka je sigurna da je moja sestra još uvek živa i da joj je ukradena. Molim Vas da me posavetujete gde, šta i kako da tražim. Ako je živa, voleo bih da je upoznam.
      Unapred hvala.

      (Bratislav Antić, brant@sbb.rs, 18. februar 2009. 00:39)

    • Udruženju roditelja kojima su bebe ukradene

      Poštovani roditelji,
      sticajem okolnosti, tek kada sam počela da radim na opštoj medicini, kada sam došla u kontakt sa majkama, očevima, koji su se razboljevali i nikada oporavili posle "gubitka" novorođenog deteta, meni su proradila sećanja.
      Shvatila sam prave razloge što sam dobila otkaz pred porođajem, sa odeljenja ginekologije-akušerstva Pančevačke bolnice, da bi mi tadašnja glavna sestra sama podigla dokumenta i u moje ime dala meni otkaz iz ZC Južni banat.
      Davala sam utisak promućurne osobe, razmišljala drugačije od ostalih, nisam bila podmitljiva. Jednostavno, izdvajala sam se po vrednoći, stručnosti i duhovnom kvalitetu.
      Sve u svemu, kada su dodeljene otpremnine, ja sam bila prva na listi za odlazak iz zdravstva, od dvostrukih aršina, od tobož skupine ljudi koji "čista srca" žele da pomognu bolesnim ljudima.
      Mučno je 32 godine gledati neke ljude, kolege, koji su nestručni, pokvareni, a pretvaraju se da su suprotno od toga. Štaviše, takvi su oni ulizice još gorima od njih. Takvi podržavaju prljavštinu koja se obavlja od strane pojedinaca.
      Sve u svemu, kada sam izašla iz zdravstva, preporodila sam se.
      No, avaj, 2000.god. sam postavila pitanje - Da li svi putevi vode ka Suncu?
      Mislila sam da ovo naše društvo stvarno želi demokratske promene.
      Razumeli su oni, zbog kojih je otvoren dosije Zvezdano nebo.
      Od tada oni žele da me srede na svim nivoima.
      Ja se još usuđujem da pišem koncept romana koji se bavi temom otimanja dece i šaljem jednom advokatu, da bi on poslao čoveku koji je osamdesetih vedrio i oblačio na političkoj sceni Pančeva. A doca iz romana je sada demokrata, njegov kolega, pored koga nije moglo proći, nije mogao biti neobavešten je u Udruženju koje "voli" Pančevo i njegove građane, navodno nestranačko udruženje (šio mi ga Đura). Moj mejl će Vam se prikazati.
      Šaljem Vam kopiju "Od nule do"
      Nudim Vam pomoć u logistici
      Idemo dalje
      Srdačno Vaša
      Đurin Uzel Terezia
      Pančevo, Ive Kurjačkog 123
      064 512 66 91
      065 665 16 91

      (Tereza, terezagmszr@gmail.com, 6. februar 2009. 13:17)

    • Prevod
    • Pančevačka bolnica 1970.

      Izvinjavam se zbog pisanja na engleskom, smatram da ću tako biti jasniji. 16. marta 1970.g. moja majka je rodila žensko dete. Nakon porođaja je čula da dete plače, kao većina tek rođenih beba. Bolnica u kojoj je rođena je u Pančevu. Moja majka se zove Milevka Nakić, Glogonj, Školska ulica, ali u vreme tog porođaja ona i moj otac nisu bili venčani i na krštenici je pisalo Malevka (Milevka?) Jovanovska. Uspeli smo jedino da dobijemo krštenicu na kojoj piše da je dete rođeno mrtvo i sada smo zabrinuti, nakon čitanja tako mnogo slučajeva na vašem sajtu. Da li postoji neko ko nam može pomoći da istražimo ovaj slučaj, jer smo mnogo zabrinuti i verujemo da ima previše nedoslednosti povezanih sa našom pričom, naročito pošto je dete brzo odneto i roditeljima je rečeno da ne mogu da ga vide.
      Možete me kontaktirati na milivoj@unwired.com.au. Broj krštenice je 350, godina 1970.g.
      Cenili bismo ako biste pronašli vreme da nam pomognete, ili nas uputite na korake koje možemo da preduzmemo.
      Hvala.

      (Milivoj Nakić, 26. januar 2009. 00:59)

      Original
    • Pančevo Hospital 1970

      Please excuse that I write in English as I find that I can be more presice this way. On the 16/03/1970 my mother gave birth to a female child, upon delivery she had heard her child cry as with most births. The hospital she was born in was Pancevo. My mother's name is Milevka Nakic, Glogonj, Skolska ulica, but at the time of birth she and my father were out of wedlock and was called on the certificate Malevka Jovanovska. We have only managed to aquire a birth certificate stating the child dead on delivery which has now greatly concerned us after reading the many reports on your site. Is there anyone that can help us investigate this matter as we are greatly concerned and beleive there are too many inconsistencies relating to our story especially when the child was rushed away at birth with both my father and mother being told they could not see her.
      I can be contacted on milivoj@unwired.com.au. The birth certificate number is 350 godina 1970. If you could find the time to help or give us directions or procedures we could follow, it would be immensly appreciated.
      Thank you

      (Milivoj Nakić, 26. januar 2009. 00:59)

    • Poštovanje.
      Čitajući priče sa vašeg sajta, ne mogu da budem ravnodušan, jer sam i ja roditelj. Obzirom da sam vlasnik detektivske agencije, i da se bavim istraživačkim radom, neka se jave svi roditelji, koji OPRAVDANO sumnjaju da im je dete živo.
      Započećemo istragu, ući u srž problema, i iskreno se nadam, doći do ozbiljnog rezultata.

      (Ivan Vuković, 064 6749 811, www.wolfsecurityguard.com,
      13. januar 2009. 16:01)

    • Dobar dan gospodo.
      Molimo pomoć od vas, vi ste naša zadnja nada i mogućnost.
      Porodila sam se 21. marta 1979. godine u Zvorniku. Beba mi je 5 dana bila u redu i zdravo, ali ga ipak nisam nikako vidjela. Nisu mi dali.
      Moj sin je posle poroda odmah zaplak'o i rekli su mi da je zdrav. I 5. dana, kad su sve govorili da je u redu, i da 6. dana mogu da ga vodim kući.
      Kad sam stigla, rekli su doktori da mu je odjedanput loše, da su ga sa hitnom morali za Beograd odvezi. To je se sve dogodilo dok sam stila po njeg doći. Nisam ga ni dobila, ni mrtva, ni živa.
      Kad smo zvali u Beograd, da pitamo kad da dođemo po bebu, nama su već na telefonu rekli da je umrlo i da će poslati smrtnu listu poštom za Zvornik, ali to se nije desilo!!!
      Moj muž je odmah za Beograd u bolnici o'š'o, ali su mu rekli da je već ukopan i izbacili me iz bolnice brez dokumenta ikakvog.
      Sve što znamo, što smo prije 3 godine saznali, je da je po matičnoj knjizi u Zvorniku vođen sve živim, ali je brez imena u Beogradu izpisan.
      Mi bih želili da nam se brzo obratite. Mi bih sve pričali u detaljnosti.
      Pozdrav

      (Adisa, adisaharis@a1.net, 16. oktobar 2008. 17:41)

    • Pozdrav svima.
      Zovem se Danijela, imam 25 godina i neka vrlo važna pitanja, u veyi kojih se nadam da ćete mi moći pomoći..
      Moja mama je rodila drugog sina 1981.god. Kad je beba bila stara mesec ipo-dva, povratila je par puta i odveli su je u bolnicu da ne bi dehidrirala. Beba je inače bila zdrava, i izgledala je k'o 6 meseci da ima!! Dan posle, bebu su proglasili mrtvom, a pre toga mami nisu davali da joj prilazi, da je drži - ništa... "Uradili" su obdukciju bez dozvole roditelja, i na nekakvom glupavom papiru objasnili razlog smrti u jednoj rečenici i to je to... Ni smrtovnicu nisu dali... Niti telo bebe... "Oni" su sahranili bebu, ali nikad nisu hteli da kažu gde, da se može otići na grob...
      Ima dosta tih detalja što potvrđuju da je beba živa, zato bih vas pitala da li znate kome se treba obratiti za pomoć. Vidim da je pre par godina bila dosta aktuelna ova tema i nadam se da ćete mi odgovoriti uskoro...
      Unapred zahvalna

      (Danijela B, flame_83@hotmail.com, 11. avgust 2008. 09:09)

    • VAŽNO

      Zdravo, poštovana redakcijo!
      Ja sam Ivana Stefanović, imam nekoliko pitanja. Pod znacima navoda sam usvojena i koliko znam da mi je poreklo iz Kragujevca, ili okoline Kragujevca. Kada sam pitala roditelje što su me usvojili, ko su mi roditelji biološki, dobila sam odgovor od sadašnjeg oca da "potražim svoje potomstvo (poreklo) kad oni umru".
      Kada sam pročitala vaše slučajeve, šta se dešavalo sa bebama u bivšoj SFRJ, odlučila sam da vam se obratim za pomoć.
      U izvodu iz matične knjige rođenih stoje imena i prezimena sadašnjih roditelja. Međutim, trebalo bi da stoji ime i prezime barem biološke majke.
      Zato vas molim, ako ste u mogućnosti, da mi pomognete, da utvrdim da li sam dete ukradeno ili slobodne volje dato na usvajanje. Ja sam rođena 20. maja 1986. god. u 5 i 30 časova, u Kragujevcu".
      Puno vam se zahvaljujem unapred.
      Ako možete, odgovorite mi!

      (Ivana Stefanović, ivi_stefanovic@hotmail.com, 8. avgust 2008. 20:55)

    • Tražim brata - Molim vas, pomozite mi!

      Moja mama je pre otprilike 22 godine rodila mušku bebu u bolnici u Višegradskoj, u Beogradu. Beba je bila živa i zdrava, ali su joj sutradan javili da je dete umrlo, da oni snose troškove sahrane. Nisu joj dali umrlicu, niti ikakav sličan dokaz, nemamo dokumentacije. Nisu joj dali da vidi dete, niti joj rekli zbog čega je umrlo. Sumnjam da imam još jednog brata negde. Moja majka je Muratka Tarić (Višnjić devojačko), rođena 5.4.1949., matični broj: 0504949715661, otac Jusuf Tarić. Trudnoća je bila normalna i niko u porodici nam nije imao nikakvih zdravstvenih problema. Neposredno po rođenju, niti sada. I ne verujem da je dete umrlo. Ako je živ, trebalo bi da ima tamno smeđu kosu i oči (ili crne), jer svi u porodici smo takvi. Nemam nikakvih drugih podataka i žao mi je zbog toga, ali vas molim da, ako dobijete ikakvu informaciju, ili znate site-ove na kojima mogu započeti svoju pretragu, da mi javite. Unapred zahvaljujem.

      Adresa: Trg Nezavisnosti 14/2, Sarajevo, 71000 Bosna i Hercegovina
      Tel: +38733234308
      Mob: +38762177973
      E-mail: enisataric@live.com

      (Enisa Tarić, 24. jun 2008. 19:59)

    • Pozdrav!!
      Sem Katarina iz Slovenije. Izvedela sem da sem bila posvojena. Moj rojstni kraj je Sarajevo. Pitala bi samo, kam naj se obrnem, da bi poiskala roditelje?
      Hvala vama
      Pozdrav

      (Katarina, katarina.podrekar@gmail.com, 6. maj 2008. 20:44)

    • Nadam se da ovo još uvek funkcioniše. Rođena sam 15.02.1979.god. u Skoplju. Sumnjam da sam ja jedna od žrtava... Ne bih da povredim sadašnje roditelje, ali želim naći biološku majku. Otkrila sam njeno ime i devojačko prezime, ali sada je udata, pa ne bih da joj sada pravim neke veće probleme u životu. Al' sigurno znam da sam oteta iz njenog naručja. Živim sada u Srbiji, a šta je sudbina, i ona se udala u Srbiji. Ne znam kako dalje doći do nje, al' pažljivo, da ne bismo povredili ljude koje volimo... Ako neko može, zna i hoće da mi pomogne, neka mi se javi... Ili ako se, majko, prepoznaš, javi se na e-mail.

      (ALEKSANDRADJ, dj_sandra@mail.net.mk, 7. mart 2008. 23:44)

    • Rođena sam 19.05.1974. u Novom Sadu. Jedna od dve blizanke. Imala sam 1.550kg, a druga 1.500.kg. Posle tri dana majci je rečeno da je jedna beba umrla. Ona tu bebu više nije videla. Bile smo jednojajčane. Šta da radim?

      (Lekar, lekarsm@EUnet.yu, 7. oktobar 2007. 23:20)

    • Usvojena sam u decembru 1982. Žena koja me je rodila navodno je umrla na porođaju. U to iskreno sumnjam. Volela bih da saznam šta je prava istina, jer i ja sam žensko koje bi danas–sutra trebalo da radja. Volela bih, ako znate gde mogu da se raspitam o bioloskim roditeljima, da mi odgovorite na e-mail. Rođena sam u Beogradu u porodilištu "Narodni front", a prvih 8 meseci života sam bila u Zvečanskoj.
      Unapred hvala!

      (Tamara, tamara26@scnet.yu, 18. septembar 2007. 10:24)

    • Na vašem sajtu sam pročitala da petoro dece pokušava da sazna ko su njihovi biološki roditelji, pa bi se moglo reći da sam ja sesta. Ja sam Dina, i bila bih vam zahvalna da mi kažete kako mogu da saznam ko su moji biološki roditelji.
      Hvala

      (Dina, dina.mi@EUnet.yu, 29. septembar 2006. 21:22)

    NAPOMENA:

    U periodu od 2006. do 2014. godine naš sajt nije bio ažuriran. Poruke i komentari koji su stizali u tom periodu nisu čitani, a danas je na sve njih odgovoreno, pre nego što su dodati na ovu stranicu. Neke e-mail adrese pošiljalaca više nisu u funkciji i sa njima uspostavljanje kontakta, nažalost, nije moguće.

    (7. novembar 2014.)

    < nazad


    VAŠI KOMENTARI

    • 29.04.1974 rođena je devojčica pod imenom Dervišević Jovana u Petrovcu na Mlavi od majke Petrije i oca Milojka Dervisevića. Drugog dana dete je prebačeno u Beograd, dok je majka i dalje bila u Petrovcu. Posle izvrsnog vremena dobili su roditelji pismo da je beba preminula i sahranjena. Od tog dana majka pati i jako joj je teško da veruje da je njeno dete mrtvo. Misli da je upitanju krađa.

      (Vlastimir Dervišević, vlastade@hotmail.com, 8. juli 2006. 13:07)

    • 5/01/1972 U Vrbasu rodila sam devojčicu mesec dana ranije; posle par dana dete je odneto u Beograd da bude u inkubatoru; dok sam još bila u bolnici i čekala dan da idem u Beograd i hranim moje dete, suprug je dobio telegram da nam je dete umrlo. Tražila sam telo da ga ja sahranim, ali nisam dobila. Uspeli smo da dobijemo rodni list, ali ne i smrtni. Šta se desilo mom detetu? Da li mi je dete još živo? Imam puno pitanja ali nikao odgovor.
      Želela bih da se prijavim nekoj organizaciji koja zna o ovakvim slučajevima, dala bih dna test, još uvek imam nadu da je moje dete živo i da ću je jednog dana upoznati.
      Molim osobe koje imaju slični događaj da mi daju do znanja i da znam kome da se obratim za savet i da me neko uputi na pravi put.
      Hvala unapred za savet.
      Moje ime je
      Mira Misoni
      12 Fleur cl
      West Pennant Hills NSW 2125
      Australija

      (Mira Misoni, 16. jun 2006. 02:12)

    • Pre svega ja bih želeo da svima vama pružim podršku. Ja lično nemam taj problem, niti poznajem nekog kome su uzeli bebu, ali smatram kao čovek da mi je mesto uz vas, uz ljude kojima je učinjena velika nepravda, nenadoknadiva.
      Užasavam se toga šta je sve neko spreman da uradi, šta su sve radili i šta i sada verovatno rade, još uvek.
      Ukrasti dete i prodati ga je nešto za pta nemam reči. To je najgori zločin i ne postoji u savremenom društvu toliko stroga kazna na koju treba osuditi ljude koji su to radili. Bez milosti. Znam da je vaš veliki problem i država i institucije koje su očajne, ali ne samo to. A i neko verovatno namerno koči celu ovu priču. NAMERNO.
      Dakle država nam, svima nama koji želimo pravdu, u ovom ili drugim slučajevima, ispada zla maćeha po 1000 put. Zataškava se sve i ne čini se ništa pa je velika verovatnoća da se krađa beba nije ni završila i da i dan danas traje, sigurno.
      Na kraju nadam se da će država učiniti sve, pronaći krivce i drakonski ih kazniti kako se to nikad više nikom ne bi desilo.
      Još jednom puno sreće i podrške za sve vas.

      (Sava, 16. mart 2006. 02:28)

    • Negde u arhivi dnevnih novina POLITIKA sigurno postoji članak o čoveku koji je pre (ne zna se tačno) 12-18 god. ušao u zgradu GAK NARODNI FRONT i na IV ili V spratu ubio lekara na licu mesta, jer je nabavio dokaze da je taj doktor bio umešan u krađu njegove bebe. Inače, pomenuti gospodin nije odgovarao ni jedan jedini dan . Trebalo bi stupiti u kontakt sa njim, jer verujem da može pomoći. Ako imate neku ideju, bilo bi lepo da objavite na Vašem web sajtu. Hvala.

      (Mlađa, 16. februar 2006. 13:44)

    • ZAKLELA SE ZEMLJA RAJU DA SE SVE TAJNE SAZNAJU. Niko nikad nije pobegao od pravde Božije, pa neće ni ti HULIGANI. SAMO IZDRZITE.

      (Dragan, 11. februar 2006. 15:32)

    • Tražim ćerku koja je rođena 7.12.1979. god. u Aleksincu. Deco, svi VI koji sumnjate u svoje poreklo i sami vidite da ne ličite na Vaše "navodno roditelje" proverite sami, tražite sve sto MORAJU da vam daju, imate prava na to, imate prava da znate odakle vam je poreklo, ko su vam pravi i biološki roditelji. Uporedite sve papire,tražite svoju krštenicu, PRONAĐITE SAMI SEBE, TRAŽITE VAŠE RODITELJE JER I ONI TRAŽE VAS. Biće lakše i brže ako to bude obostrano. Ovo pišem u ime svih roditelja jer nam je svima isto, svi nosimo bol u duši, svi tražimo i budite uvereni da ćemo i NAĆI.

      (najo@mysunrise.ch, 5. februar 2006. 21:25)

    • Moja Majka Slađana Milojević je dobila 7. marta 1986. dete u bolnici u Kruševcu, porodio je Dr Sakula. Muško dete imalo je taman ten. Posle porađaja je bilo u inkubatoru. Moja majka nije smela ni jednom da ga vidi. Sa bebom je sve bilo uredu, sestra joj je rekla da je detetu dobro, ali posle dva sata doktor je rekao da je dete umrlo. Nije dobila nikaka dokumenta o detetu.
      Sve bismo dali samo da nađemo dečaka. Ako imate novosti o našem dečaku molimo javite.
      Znamo da postojiš. Ako si tada, od prilike, rođen i usvojena si beba, ili ti je sumljivo, onda - javi se. Bićemo najsrećniji. Unapred Hvala

      (majka Slađana Milojević, otac Zoran Joksimović i ćerka Kristina Joksimović +4952131383, Nemačka, 2. novembar 2005. 19:34)

    • Tražim brata, rođen u Sremskoj Mitrovici 19-og novembra 1960.

      (15. oktobar 2005. 20:35)

    • Neznam odakle da počnem jer je tako tužno.
      Ja sam majka 3 djece 16 i 15 godina i još mala beba sa 7 mjeseci. Ali problem nije u meni nego moje majke koja je 1974 god. rodila muške blizance, poslije 6 mjeseci nagovorili je da jednog usvoji zbog njenog stanja (nezaposlena, razvedena, nema od čega da živi....). SO radnik u Bosanskom Novom Božo Vujanović je "kumovo" svemu tome. Obećavao je da će mama znati gdje joj je dijete i da će imati kontakt sa novim "roditeljima". To je bilo dok nije ona pritisla prst na papir i dođi sutra dok se to sve ovjeri. Žalosno ali istinito - to je bilo sve. Nikakve papire nikad nije dobila gdje je dijete otišlo. Rekli su joj da su ljudi iz Francuske, to je sve što ona zna. Slučaj je završio na sudu sa još 5 majki ali ni to nije urodilo plodom da bar sazna gdje se tačno nalazi, kako se zove itd. Ja i njegov brat blizanac bi ga tražili ali stvarno neznam odakle da počnem. Ako ima neko da mi može pomoći bar sa savjetima neka mi se javi jer ja o tome razmišljam i sanjam tu bebu već 30 godina, jer ja sam bila 8 godina kad su ga odnijeli.

      Molim sve koji mi mogu pomoći neka mi se jave.
      Esma

      (eso@comhem.se, 29. septembar 2005. 20:33)

    • Porodica Lazarov iz Pančeva traga za muškim detetom rođenim 29.01.1978.god. u pančevačkoj bolnici, kao sedmomesečna beba, nakon čega je prebačen u Beograd u Specijalnu bolnicu za nedonoščad u ulici Cara Haila Selasija 26 (današnje ime ulice je Kralja Milutina). Ako ste rođeni na ovaj datum,a usvojena ste beba, ili vam je sumljivo vaše poreklo, JAVITE SE.
      Unapred zahvalni
      Porodica Lazarov

      (dudiva@panet.co.yu, 27. septembar 2005. 16:23)

    • Ja sam Stefica Topić i živim u blizini Zagreba. Rodila sam 23.10.1985. u Vršcu jednu malenu djevojčicu. Odvežena je u bolnicu u Beogradu. Pošto sam ja bila u bolnici, suprug je svaki dan putovao u Beograd da je vidi. Bila je u inkubatoru - bez kisika, bez aparata.
      2.11. izlazim iz bolnice i krećem za Beograd. Dolazim tamo, prima nas lječnik i kaže: vaša beba je umrla danas u 3 ujutro. Tražim da vidim dijete - ne daju. Tražim da mi daju dijete da ga pokopam - ne daju. Nikad nismo dobili ni smrtovni list ni nikakav papir. Često sam onako u sebi sumnjala - da nije dijete nekome dano, ali nisam baš bila uvjerena u to. Cijela ova afera objavljena je neki dan u Hrvatskoj. Sledila sam se. Ne spavam noćima. Željela bih da mi se javi netko ko o tome svemu zna više. Iovako često dolazim u Beograd, pa bi mi bilo drago da se priključim vašoj organizaciji.

      Bez obzira kako će završiti potraga za mojom bebom, ako ikome mogu pomoći slobodno mi se obratite.
      Moj broj je: +385989078986

      Gđa Topić

      (davor_topic@yahoo.com, 24. septembar 2005. 00:17)

    • Porodica Milovanović traži muško dete rođeno u Novom Sadu 30.10.1979. u 06:40 ujutru.

      (jelena@defektologija.net, 1. septembar 2005. 17:34)

    • Volela bih da mogu da pomognem svima koji tragaju za delom sebe, ali nažalost nisam u mogućnosti. Ako je neko u mogućnosti da pomogne meni i mojoj porodici... tražim brata rođenog u oktobru 79. u Novom Sadu. Ubeđena sam da postoji i da ima plave oči. Slučaj je isti kao i kod svih ostalih. Odnesen je u inkubator i navodno umro. Mami nisu dozvolili ni da ga vidi. Na otpusnoj listi piše da je dete mrtvorođeno. Nadam se da neko može da mi pomogne.
      Unapred zahvalna.

      (Nađa, 5. avgust 2005. 14:52)

    • I mi smo jedna od onih ožalošćenih porodica, uskraćena za sina-brata...
      Rođen je 19.5.1984. u Prijepolju. Potom prebačen u Užice,i "umro" 21.5.
      Nismo ga vidjeli mrtvog niti ga sahranili.
      Ako sumnjate da ste usvojeni (ukradeni) a ovog ste godišta... molimo vas javite se na dati e-mail...

      (meg_691@hotmail.com, 5. avgust 2005. 14:52)

    • Teško je čitati ovo sve, jer i ja imam takvu priču. Moj brat Sanel, koji je rođen 30.04.1980.g, vodi se kao mrtav. Ja, moja majka i sestra smo sigurne da je negdje živ, da su ga ukrali kao i sve druge bebe. Pričali laži, nanijeli samo bol mnogim roditeljima. Ja se nadam da je moj brat negdje živ i da će doći dan kada ćemo saznati pravu istinu, istinu što su doktori govorili, ili istinu našu da je sigurno negdje živ. Ja kao i moja majka i sestra bi bile najsretnije na svjetu kada bi neko ili on lično se javio da dođe kraj toj žalosti. Mi smo već na putu traženja i nadamo se da ćemo do istine doći. Ako iko nešto zna neka piše. Hvala unaprijed. Sretno svima.

      (almir@freesurf.ch, 3. avgust 2005. 20:20)

    • Porodica Kojić traži muško dete rođeno u novembru 1981 godine. Rođen je u Šapcu i prebačen u Beograd, u Neonatološku kliniku za nedonoščad. Kada su se roditelji raspitivali sve je bilo u redu. Trećeg dana su rekli da je dete umrlo od srčane mane. Rekli su da će ga bolnica sahraniti i da roditelji nemaju pravo da ga vide; rekli su da će poslati izveštaj sa obdukcije, ali on nikad nije stigao i ne postoji. Porodica je pribavila svu dokumentaciju koja dokazuje da je dete živo. Ako neko ima neke informacije neka se javi na ovu e-mail adresu.

      Unapred zahvalna porodica Kojić.

      (s16111987@verat.net, 12. juli 2005. 20:52)

    • Prevod

      Odgovor Ratku...
      Molim da me izvinete ako je moje razmišljanje zvučilo radikalno negativno vezano za vaša istraživanja, ali ne znam zašto sa mnom nešto ne bi bilo u redu ako živim u miru i zadovoljna sa tim što imam. A tu se ne radi samo o standardu, gospodine Ratko... nego o ljubavi, koja me prati od samog početka. I tu otkaže fizika, hemija pa čak i biologija.
      Pozdrav sa sunčane strane

      Original

      Odgovor Ratku...
      Opravičujem se, če je moje razmišljanje zvenelo radikalno negativno nastrojeno proti vašim poizvedovanjem, a ne vem, zakaj bi bilo z mano kaj narobe, če živim v miru in zadovoljna s tistim, kar pac imam. In tu ne gre za standard, gospod Ratko... pac pa za ljubezen, ki me spremlja ze od samega začetka. In tu odpove fizika, kemija in celo biologija.
      Pozdrav s soncne strani!

      (Maja, Slovenija, pianosan@volja.net, 7. maj 2005. 11:01)

    • Želim da znam da li neko u Nišu sumnja da mu je dete umrlo u oktobru 68. godine, i ako neko nešto zna o tome neka mi se javi na potpisanoj internet adresi.
      Unapred zahvalna - Zaječar

      (otrov@verat.net, 02. maj 2005. 23:16)

    • Prevod

      Draga Maja,
      To da Ti ne želiš spoznati svoje biološke matere (ali kakor je imenuješ ti "... kr neka ženska") je resnično velik problem, predvsem pa T voj osebni problem.
      To pa še vedno ne pomeni da tudi drugi otroci, ki so bili posvojeni ali še posebej tisti ukradeni, ne bi želeli spoznati svojih staršev. Upam da te tvoji otroci ne bodo imenovali "kr neka ženska", ampak na način kakor se to matere imenuje. Ali si se kdaj vprašala če imaš mogoče brata ali sestro tu, ali mogoče kakšno drugo sorodstvo, ali pa je to mogoče nesmisel glede na standard, ki ti ga nudi Slovenija.
      Želim ti samo povedati da nas je veliko ki iskreno želimo in komaj čakamo da spoznamo svoje otroke, za katere nas je nekdo nemaren in neodgovoren prikrajšal. Včasih je pa naj bo še tako grda resnica veliko lepša kot sladka laž.

      Ratko

      Original

      Draga Majo,
      To sto ti ne želiš da upoznaš svoju biološku majku, (ili kako je ti nazivas "tamo neka žena") je zaista veliki problem, pre svega Tvoj lični problem.
      Ali to još uvek ne znači da i druga deca koja su usvojena, ili pogotovo ukradena, ne žele da upoznaju svoje roditelje. Nadam se da Tvoja deca Tebe neće nazivati "tamo nekom ženom" već onako kako se majke i oslovljavaju. Da li si se nekad upitala imaŠ li moŽda brata ili sestru ovde, ili moŽda Tvoja ćerka ujaka, ili je i to možda besmisleno spram standarda koji pruža Slovenija.
      Želim da Ti kažem da mnogi od nas iskreno žele i jedva čekaju da upoznaju svoje dete, koje nam je neko nemaran i neodgovoran uskratio. Ponekad je ružna istina mnogo bolja od sladunjave laži.

      (Ratko, sm.linta@neobee.net, 25. april 2005. 14:12)

    • Hvala vam za tako lep prevod!
      Točno to sem želela povedati :) Maja/Slovenija

      (Maja, 21. april 2005. 10:30)

    • Prevod

      Puno pozdrava svima!
      Čitam i čitam ove vaše priče i stalno mi se javlja ispred očiju jedan te isti fact (istina). Srbija je svakako zemlja gde je baš sve moguće. Sve te priče su u biti moguće, ali ljudi božji, gde piše da su istinite? Jedno znači smatrati da je to tako, a prava istina znači sasvim nešto drugo. Puno dece je usvojeno.
      I ja sam jedna od usvojenih. I rođena sam baš na vašem području, ali ipak o svemu tome postoji dokumentacija, pravna dokumentacija ... i ako mogu nešto da konstatujem ili potvrdim je to, da je Jugoslavija u vreme mog rođenja (70-e godine) bila sa pravnog i socijalnog vidika bolje sređena nego što je danas. A zaboravljamo nešto značajno. Srbija je 70-ih bila zemlja velikih Međunarodnih kongresa, zemlja studenata, zemlja (detomor=dete-ubistvo). I to danas je više-manje logično, jer je Srbija postala zemlja bez perspektive, zemlja haosa i tu nije baš teško naći prikladno mesto za takve izgrede. Iskreno ne mogu tvrditi, da su sve priče izmišljene, ali jako sumnjam, da za svakim usvajanjem u vašoj državi stoji i kriminalan čin. Možda je bilo nekoliko likova - primera koji su sebi priuštili tako nešto, ali ljudi božji, vi osuđujete apsolutno sva porodilišta! Ali to je vaša stvar i znam da imate razloga za to.
      Radije bi progovorila koju reč o nekoj drugoj temi. Budući da smo danas svi odrasle osobe, mislim da imam pravo na to. Ne znam kome je sve to koristno što vi činite. Da li možete zamisliti mene da bi posle 33 godine otišla tek tako kod neke žene, koja me je najverovatnije rodila? I to zbog činjenice da ličim na nju? I mislite da me ta istina uopšte interesuje? Stvarno me to ne interesuje, a mislim i to da nemate nikakvog prava da ulazite u život svoje dece na takav način. Rešavajte to putem suda, nemojte drugačije, za ime boga. Biti usvojen (pričam vam iz vlastitog iskustva) je nešto zbog čega treba čoveku nekoliko godina da se oporavi. Bilo što bilo, kaže se na srpskom, ali da li je stvarno potrebno nama - deci (ako sam i ja ta koja je plod kriminala) sad uništavati naše živote i dalje?
      Da nema nigde pravde to znam. Ali mogu vam potvrditi da se sama na takve manipulacije - zbog sebe, svojih roditelja (koji nisu platili prebijene pare, jer je bio postupak usvajanja formalan, kada sam napunila 1. godinu) i konačno i zbog moje ćerke - nikako ne bih odazvala. A i inače me to ni najmanje ne interesuje. Ima istina koje je bolje da ih ne znaš. Zahvalna sam joj, jer me je rodila i to je sve.

      Pozdrav iz Slovenije
      Maja

      Original

      Lepo pozdravljeni vsi skupaj! Berem in berem te vaše zgodbe in ves cas mi hodi pred oči en in isti fakt. Srbija je vsekakor dezela, kjer je čisto vse mogoće. Vse te zgodbe so sicer mozne, a ljudje božji, kje piše, da so resnicne?
      Domneve so eno, dejstva čisto nekaj drugega. Veliko otrok je posvojenih. Tudi sama sem. In rojena sem prav v vaših krajih, pa vendar o vsem tem obstaja dokumentacija, pravna dokumentacija...in ce lahko kaj zatrdim, je to dejstvo, da je bila Jugoslavija v času mojega rojstva (70-a leta) pravno in socialno veliko bolj urejena kot je danes. Pozabljamo eno stvar. Srbija je bila v 70-ih letih dežela velikih međunarodnih kongresov, dežela studentarije, dežela detomorov. In to danes je pravzaprav logično, ker je Srbija postala dežela brez prespektive, dežela kaosa in tu pac ni tezko najti mesta za take izgrede. Iskreno povedano, ne trdim, da so vse zgodbe izmišljene, moćno pa dvomim, da za vsako posvojitvijo v vaši državi stoji kriminalno dejanje. Mogoće je bilo nekaj posameznikov, ki so si to privoscili, a ljudje božji, vi obsojate vse porodnisnice po spisku! Ampak, to je vaša stvar in vem, da imate razloge za to.
      Raje bi spregovorila o nečem drugem. Glede na to, da smo danes odrasli, mislim, da imam pravico. Ne vem, komu vse to koristi, kar pocnete. Si predstavljate mene, da bi po 33-ih letih sla kar k neki ženski, ki me je najbrz rodila? In to zato, ker sličim nanjo? In da me ta resnica sploh zanima? Res me ne zanima in milsim tudi, da nimate nobene pravice posegati v življenja svojih otrok na tak način. Resujte to preko sodisca, a ne malicite otrok, za bozjo voljo. Biti posvojen (govorim iz lastnih izkusenj) je dejstvo, ki ga človek preboleva lahko tudi nekaj let. Bilo što bilo, rečete vi, toda, a je potrebno nam, otrokom (ce sem plod kriminala tudi sama?) sedaj unicevati življenja dalje?
      Ni pravice nikjer, vem to. A lahko vam povem, da se na te manipulacije zaradi sebe, svojih roditeljev (ki zame niso plaćali niti prebite pare, ker je bil postopek posvojitve formalen ob mojem 1 letu) in končno svoje hcerke ne bi niti slučajno odzvala. Sploh pa me tudi malo ne zanima. So resnice, ki jih je bolje ne vedeti. Hvalezna sem ji, ker me je rodila, to je pa tudi vse.

      Pozdrav iz Slovenije
      (Maja, 15. april 2005. 11:08)

    • Interesuje me da li neko traži žensko dete rođeno od 15-25.oktobra 1968.god. u Nišu.

      (otrov@verat.net, 16. april 2005. 17:40)

    • Gledala sam juče prilog na Studiju B o krađi beba. Jedan od rezigniranih očeva direktno je prozvao Dušana i Milicu Keckarević, Stanku Romac i Mirka Cvijana šta su radili sa njegovom DNK. Prvo troje ne poznajem, ali MIrko Cvijan je notorni kriminalac i bilo kakav marifetluk u kojem je on umešan nije iznenađenje.

      student Biološkog fakulteta
      Anđela Rackov
      Beograd

      (arackov@yahoo.com , 12. april 2005. 19:08)

    • Molim sve one koji znaju o slučaju Familije iz sela Josja kod Kruševca, koji tvrde da su našli ćerku u Trsteniku, bilo je u novinama, inicijali njenog imena i prezimena su: I.P. rođene 1979. a usvojene u Trsteniku, da mi se jave ovim putem, pa ćemo se čuti. Udata je i ima dvoje dece. Ja tražim ćerku isto godište. Ako sama pročitaš ,javi se, možda baš TEBE tražim.?????

      (Nada-79, 25. januar 2005. 17:30)

    • Sramota za državu!!!

      (Jovana, 20. januar 2005. 17:43)

    • Tražim brata rođenog 81.god. u septembru (moguće da je promenjen datum rođenja za koji mesec). Rođen je u Višegradskoj bolnici, dobio ocenu 9, 4.kg da bi doktor posle par dana saopštio da boluje od srčane mane. Nakon par dana dete je "umrlo". Naravno, nismo dobili nikakvu dokumentaciju a kada smo pitali da li možemo da ga sahranimo, rekli su da je to problem bolnice te s toga nismo mogli ni da ga vidimo. Molim sve koje znaju nekog dečka tog godišta, a da je usvojen ili sa sumnjom u to da se jave!!!!

      (ivce86@yahoo.com, 15. novembar 2004. 18:01)

    • Čitala sam stranicu od početka do kraja i pošteno se isplakala nad vašim sudbinama... Neizmerno mi je žao što se ovo dešava u mojoj Srbiji. I sama sam majka dvogodišnje devojčice. Iz straha od porođaja u Novom Sadu, u 8. mesecu trudnoće sam otišla u Švedsku sa namerom da obezbedim svom detetu i sebi bolju budućnost... bila sam u pravu... žene i deca u toj zemlji su zaštićeni kao svetinja. Žao mi je što naša vlada ne preduzima ništa povodom raznih vidova kriminala i korupcije (pogotovo u zdravstvu). Volela bih da svi vi unesrećeni ovim slučajevima doživite zagrljaj vašeg rođenog deteta, brata, sestre...

      (7. novembar 2004. 01:59)

    • Ne mogu pomoći roditeljima koji su na bilo koji način izgubili dete i to mi je jako žao, ali budućim roditeljima mogu dati jedan savet. Moj suprug i ja smo to primenili. U Beogradu je moguće platiti prisustvo oca na porođaju ( cene su između 2.000 dinara i 4.000 u zavisnosti od porodilišta), tako da srećan trenutak može biti i fotografisan i snimljen. Moram priznati da je med. osoblje daleko prijatnije i susretljivije kad je svesno da njihove postupke još neko promatra (konkretno ja sam čim sam se porodila bila uspavana anestezijom, jer su nastale komplikacije, tako da nisam mogla da ispratim šta se sa mojom bebom posle dešavalo). Znam da je ovo malo čudna sredina gde (bar sam ja na žalost nailazila na takve komentare) nije uobičajeno ni normalno da očevi prisustvuu porođaju, na Zapadu je u nekim zemljama i obavezno. Mislim da je to jako dobro. Za majku to mnogo znači, a i kako rekoh, okolnosti su onda mnogo bolje, kao i ponašanje medicinskog osoblja, koje taj posao smatra rutinskim, te je ponekad vrlo grubo, ne hajući pritom koliko je nekome možda trebalo godina i napora da ostvari potomstvo.

      (28. septembar 2004. 14:20)

    • Ne mogu da verujem da se takvo nešto dešavalo od kako se kaže 1965. do današnjih dana. Ne barem u našoj nekadašnjoj Jugoslavji, a i danas u Srbiji, ja sam bez reči. Teško onima koji su izgubili najmilije, a sramota za Srbiju koja bi htjela u Evropu. Mislim da smo daleko od Evrope.

      (27. septembar 2004. 05:05)

    • Koliko god ovakve stvari bile strašne, a jesu, ipak, drago mi je da se time neko bavi, pomaže tim unesrećenim ljudima. Samo ne razumem zašto se toliko dugo ćutalo o tome, kada postoje slučajevi stari i po 15 god? I gde je tu policija, šta oni rade?

      (Coka, 24. septembar 2004. 00:00)

    • Nemam šta da kažem, to se desilo isto mojoj majci kojoj su uzeli sina na isti takav način. Rodila je muško u Vlasenici 30.04.1980.god. Težak 4kg. Normalno ga je hranila četiri dana pa su onda rekli: nedostaje mu kiseonik, mora za Sarajevo, na Koševo. Međutim, kako je tad otišlo za Sarajevo majka, drugi dan za njim, više ga nije vidjela. Rekli su da je umrlo, da će bolnica da snese troškove sahrane, ako hoće bebu moraju kupiti limeni sanduk koji se ne može otvoriti nikad i pratnja policije, gluposti, ali, međutim, rekli su da je to mala ptičica, da ne žale za njim, proćiće sve, da je umrlo da ga više ne traže, nije to velika žalost. Ali ovo je jedna duga priča u kojoj ima mnogo detalja, ali su moji rodirelji bili nemoćni bilo šta da urade jer nisu imali novca, moj otac je pao u depresiju. Posle je rođena moja sestra kod kuće, majka nije htjela u bolnicu i moja sestra je bila potpuno normalna beba suprotno od onog što su tvrdili doktori da ne smiju rađati više djece. I tako da postoji u meni jedna velika sumnja da taj moj brat negdje postoji i da živi kod nekog. Trebao bi da bude crn, očiju smeđih, visok i prirodno kovrdžave kose. Ako neko zna za ovakav slučaj, nek se javi...

      Radoznala sestra.

      (imuminovic@freesurf.ch, 6. septembar 2004. 16:26)

    • KADA ZAŽMURIM I KAD ZASPIM

      (pismeni sastav iz srpskog)

      Čudni su dečiji snovi. Ponekad lepi, ponekad ružni, ponekad košmarni. Ponekad isti snovi iz košmara prelaze u lepe toliko lepe da bih poželela da se pretvore u javu.
      Moji su snovi uglavnom vezani za prošlost. Sanjam moju mamu kada mi je rekla da ću dobiti sestru. Sanjam moju tadašnju neizmernu sreću. Mnogo puta pred očima mi je njen lik kada odlazi u bolnicu da se porodi. Mojoj sreći tada nije bilo kraja. Jedva sam dočekala dan kada su nam javili najradosniju vest. Dobila sam sestru, i ime sam joj dala. Ali snovi prelaze u košmar. Sutradan su nam javili najstrasniju vest. Naša mala Jovana je umrla. Počinje pakao. Više nema sna. Drzim oči zatvorene. Milion mi misli prolazi kroz glavu. Kako, zašto,zbog čega? Mama je izašla iz bolnice i objasnila mi da je tako moralo biti. Moralo, ali zašto? Vreme prolazi i sve briše ali moji snovi vezani za malu Jovanu se nastavljaju. Osećam čudan nemir kada je sanjam. Onda jednog dana tata je pročitao u novinama kako je neka porodica pronašla svoju ćerku za koju su im rekli da je umrla isto kao i naša Jovana. Počinje potraga za istinom. Moji snovi ponovo počinju da bivaju košmari. Svake noći sanjam Jovanu. Mnogo mi je teško. Vec treću godinu tata i mama se bore da dokažu istinu. Postoji velika šansa da je moja Jovana živa. Samo je treba naći. Sada znam da su nama iz bolnice uzeli ono što sam najviše na svetu volela. Uzeli su moju malu sestru. Sanjam da ćemo je naći. Sanjam da će doći dan da je zagrlim. Jer teško je biti sam.
      Jer teško je sanjati godinama isti san. Teško je preživeti košmar. Volela bih konačno da moji snovi postanu java i da konačno pronađem svoju sestru.

      (Jelena iz Beograda -12 godina, 5. septembar 2004. 10:46)

    • Ja sam u potragu za svojom ćerkom koju su navodno proglasili mrtvo-rođenom našla devojku za koju sam mislila da je ona moja ćerka, i srećom našla njene prave roditelje. Meni ostaje da tražim dalje. Zato ako neko hoće da zna kako neka se javi.

      (Nada - Nada uvek postoji - (Pošiljalac nepoznat), 19. avgust 2004. 18:53)

    • NE MOGU DA VERUJEM

      (Sanda, 7. avgust 2004. 19:44)

    • Da li neko uopšte reaguje, očigledna je krađa dece, a svi se prave ludi.

      (Ne mogu da verujem!, 28. jul 2004. 22:11)

    • Ovo je prosto neverovatno šta sve može da se dogodi u zemlji Srbiji, a da pritom se posle dve decenije naša država rasvesti i pokrene pitanje odgovornosti.
      Ili je možda sve ovo ponovo neka politička maska

      (Jelena, 20. jul 2004. 14:22)

    • Danima čitam o zloupotrebi majki, ježim se, ne mogu verovati jer i ja sam majka, sve se moglo i nama dogoditi. Poruka je jedna... tražite svoje dete živo ili mrtvo to je vaše, ma šta da je sa njim, to je vaše krv i meso.... borite se....!!!

      (info@vella.de, 12. jul 2004. 10:09)

    • Užasnuta sam čitajući o krađi djece i mukama i strahotama sa kojima su njihovi roditelji suočeni. Ja sam se, boraveći kao izbjeglica u Beogradu, porodila 1997.godine u bolnici "Narodni front". Sva pretrnem kada samo pomislim da se ovo moglo dogoditi i meni i da su mi na isti način mogli ukrasti dijete!!!
      Roditelji nestale djece ne treba nikada da odustanu od potrage, jer imaju pravo na istinu, a ona će kad tad izaći na vidjelo. Moraju biti uporni i non-stop "dosađivati" svima koji MORAJU znati nešto o tome. Samo se pitam kakvi su to monstrumi u bijelim mantilima (kao i oni koji do toliko željenog djeteta dolaze na taj način!) koji su u stanju ukrasti nekome \"zjenicu oka\"!! Roditelji, nikada ne odustajte, postanite vi noćna mora onima koji su od vaših života napravili moru!! Nađite svoju djecu!!

      (tajna65@yahoo.com, 1. jul 2004. 12:07)

    • Čitajući ovo, ne mogu a da se ne zapitam kamo ide ovaj svijet. Tek sada, kada u sebi nosim život mogu u potpunosti shvatiti koju ste gorčinu i patnju proživljavali svih ovih godina. Nadam se, da će pravda barem jednom pobijediti i da će ti monstrumi platiti za sve što su učinili. Nažalost, svaka kazna u ovakvim slučajevima bila bi preblaga. Svim roditeljima poručujem, borite se kako god znate i umijete, neka vam vaša djeca daju snagu, istjerajte ovo do kraja, da ne bi jednoga dana gledali nekoga u oči i pitali se sa boli na dnu srca odakle vam je poznat. Borite se i nadajte, jer kao što kažu, nada uvijek umire posljednja.

      (Samo obicna majka, 13. jun 2004. 03:32)

    • Mi smo studenti novinarsva iz Beograda, i radimo članak na temu ,,Krada beba u Srbiji``, inspirisani upravo ovim sajtom. Ukoliko neko želi da sarađuje sa nama i da pomogne sa detaljima koje zna, ukoliko želi da se istina sazna, neka nam se obrati, pa ćemo zajedničkim snagama doći do nje. O ovome će se čitati, nadamo se da će neko i da deluje posle toga. Unapred hvala svima koji hoće da sarađuju.

      (vposrkaca@yahoo.com, 9. jun 2004. 15:33)

    • Prosto čovek ne može da poveruje da je tako nesto moguće. Iskreno želim da ljude koji to rade neko privede pravdi i na el. stolicu.

      (Zoran, 2. jun 2004. 14:57)

    • Imam 27 godina, majka sam i potpuno razumijem roditelje koji traže da im neko da objašnjenje šta je sa njihovom djecom. Zašto kod nas niko ne snosi odgovornost za ono što radi? Ne govorim samo kao majka već i kao ćerka ljekara (ginikologa). Mislim da je ova plemenita profesija kao i sve drugo u našem ojađenom društvu dovedenom do ivice propasti. Ljudi griješe i ljekari su ljudi i među njima postoje dobri i loši, nažalost sve je više loših. Čini mi se da nikada nije bilo ovoliko ljekara kao danas, da li je medicina danas lakša ili su ljudi pametniji? Nije ni čudo kad se medicina završava po nekim selima gdje nema ni pristojne bolnice a kamoli klinike. Svi smo krivi jer smo zatvarali oči pred onim što se jasno vidi, a to je da smo postali loši. Stid je ono što ja osjećam dragi moji.
      Pozdravljam Vas u nadi da ćete doći do istine

      (ana.markovic@lo.cg.yu, 2. jun 2004. 14:48)

    • Polako postajemo nacija robova, a svetlu svih događaja koji prate savremeni tok stvari na svetskoj političkoj sceni i ostvarivanja planova i snova kreatora novog svetskog poretka. U svemu tome naša deca i mi sa njima smo roba kao i svaka druga, a naši maloumni političari umesto da se bave decom, koju mnogi od njih i ne podnose, a kamoli da imaju svoju, troše vreme na svoja međusobna razračunavanja i gubljenje vremena. Ko su bre oni da nam pričaju o spašavanju nacije kada tu istu naciju svojim nepromišljenim potezima uništavaju, umesto da majkama i očevima čija su deca ukradena, kidnapovana i odvojena od njihovih roditelja, te prodata kao roba, vrate ono što je njihovo i skrate muke i dece i roditelja. Za svakoga onoga za koga bi se utvrdilo da je počinio ovakav zločin tražio bih jedinu moguću presudu na sudu, a to je SMRT! Ja sam uz sve roditelje!!!

      (brant@cg.yu, 28. maj 2004. 15:40)

    • Zaista je strašno šta se dešava. Ja imam dvoje dece, ćerku od 4 godine i sina od 10 meseci. Sin je bio težak 4150 i 54 dug. Dobio je ocenu 10. Nakon 2 dana kažu mi kako je dobio temperaturu i da je u inkubatoru. Insistiram da ga vidim i pustaju me. Pitam doktorku da li je kritično, a ona na to da je sve moguće. Moja sestra koja radi kao medicinska sestra pozali se doktoru sa svog odeljenja šta se dešava, a on na to: POSTAVITE NEKU SESTRU ILI VEZU NA STRAŽU, GARANT NAMERAVAJU DA GA UKRADU. Pošto smo im se navalili na grbaču posle par dana mu je bolje i mi izlazimo iz bolnice. Drago mi je što sam tako reagovala, jer možda moj sin sad ne bi bio samnom. Puna podrška roditeljima za nestalom decom.

      (Olivera, 19. maj 2004. 18:24)

    • Upravo sam na jednom njemačkom kanalu čuo da u američkoj državi Masatcutces odobreno i usvajanje dece od homoseksualnih "parova".

      (rakocevic_igor@hotmail.com, 18. maj 2004. 11:01)

    • Ja vam se javljam iz Hrvatske. Ovo što sam pročitala je zastrasujuće. Nemojte gubiti nadu, vjerujte, ja vam želim svu sreću svijeta da nađete svoju djecu i da im date svoju veliku ljubav koju nosite u svojim srcima. Vjerujte u sebe. SRETNO!!!!!1

      (Anđel, 18. maj 2004. 10:14)

    • Sramota kako se svi mi (roditelji) vučemo (neko od skoro, neko godinama) po institucijama naših gradova, dok slušamo kako je jedna strana u pravu, a druga nije! Više ne znamo kome da verujemo! Ne mislim na institucije, već na podelu među roditeljima!!! Jedna grupa kaže da su oni u pravu, druga strana kako su \"oni drugi\" u pravu! Mislim da nas je MNOGO koji želimo da pravda pobedi i DA NAĐEMO SVOJE DETE!!! Umesto toga, postoje grupe roditelja koji Vam pričaju kako ste na pravoj strani a Vi po novinama čitate tekstove i više ni sami ne znate na čijoj ste strani i šta radite! Umesto da se svi skupe zajedno i budu složni, tako bi se jedino i rešio ovaj problem, roditelji se "cepkaju" na grupice. Tako ja ni dan danas ne znam da li me neko "vuče za nos", dok ja želim samo jednu stvar - da nađem i zagrlim svoje dete! Do sada sam uradio sledeće: kontaktirao ljude (tj. roditelje) koji su mi pokazali kako da "vadim" dokumente, išli smo na sastanke, napisali tužbu, i to je to. ŠTA DALJE? "Vođe" su našle svoju decu, a kad ćemo mi ostali??? I kako??? Na takva pitanja dobijamo odgovore kojima se skreće na drugu temu. Verujem da nisam jedini u ovakvoj situaciji. I žao mi je što posle masa roditelja odustane, jer ne zna ko šta radi! Izaberite slobodno na čijoj ćete strani biti. To Vam je kao lutrija. Pa ako ste srećnik... Možda i nađete jednog dana svoje dete...

      (Roditelj, 11. maj 2004. 13:57)

    • MAJKA, KOJA JOS UVEK ŽIVI U NADI, DA JE NJENA ČERKA JOŠ ŽIVA!
      Curici sam rodila 17.03. 1981 u 08.15 ujutro u Vranju. U izvodu iz matične knjige, za matično područje Vranje upisana je pod tekućim brojem 379 za 1981 godinu. Pošto je bila rođena u 7.mesecu sa malo kilaže (težina 1500g, dužina 45cm) prebačena je u Nišku bolnicu. Nakon mog oporavka, otišla sam u Niš u bolnicu, gde su mi rekli, da je dete umrlo. Umrla je 25.03.1981 u 21.00 uveče. Upisana je u matičnu knjigu umrlih za matično područje Niš pod tekućim brojem 409 za 1981 godinu.
      Pošto mi tada nisu dali da vidim i da sahranim dete svoje, niti su mi dali otpusnu listu, odnosno nisam dobila nikakvu dokumentaciju, smatram da je moje dete još uvek živo. Molim vas, da ako išta znate o tome ili ako ona to upravo čita, neka mi se javi pod šifru: " 632-ZABRINUTA MAJKA "

      (j.milly@email.si, 26. april 2004. 21:22)

    • Želim da mi se javi potpisnica teksta \"Goga\", jer ja upravo tražim devojčicu koja sada ima šesnaest godina. Možda je to moje dete. Sestra i majka joj imaju svetle oči i braon kosu.

      (sm.linta@neobee.net, 18. april 2004. 10:29)

    • U Beogradu više od dve godine postoji veća grupa roditelja koji su se organizovali u potrazi za istinom o svojoj deci. Mi nećemo odustati. Iako je borba za ovu istinu vrlo teška i opasna mi ne odustajemo. Pre ili kasnije neko će morati da snosi konsekvence za ovaj kriminal.
      RODITELJI NE PLAŠITE SE DA KRENETE U POTRAGU ZA SVOJOM OTETOM DECOM!

      Kontakt telefon: Mirjana Novokmet
      064/26 190 79

      (10. april 2004. 16:23)

    • Želim vam vse najboljše..., kot materi pa mi kravavi srce zaradi vaših bolečin. Želim, da bi našli svoje otroke in jim poklonili vso ljubezen, ki je v vas toliko let in dni.
      Vi, ki ste za vso to grozoto odgovorni - kako lahko sploh se pogledate v oči ljudem? Kar ste naredili, je zločin, ki je nepopisljiv, kateremu ni moč odpustiti. Kako sploh lahko zivite, kako sploh lahko hodite po ulicah, kaj vas ne zapeče v dno duše, kadarkoli vidite srečno druzino? Ali imate svoje otroke?

      (6. april 2004. 09:13)

    • Moj brat i ja pokušavamo da pomognemo mami i tati u traganju za našim bratom koji je rođen 04. Juna 1990. godine u Požarevcu i odmah po rođenju prebačen u Zavod za prevremeno rođenu decu u Beogradu. Molimo sve osobe koje znaju bilo šta u vezi našeg brata da nam se jave na e-mail

      (lanipe@hotmail.com, 4. april 2004. 01:02)

    • DRŽAVO, ZAŠTO NAM USKRAĆUJEŠ PRAVO DA BUDEMO RODITELJI.
      POMOZI AKO HOĆEŠ

      (r.m.goga@eunet.yu, 1. april 2004. 23:56)

    • Ljudi, predali smo tužbu protiv hrpe lekara u jednoj bolnici sa dokazima, u junu će biti 3 godine, optužnica nije podignuta, a slučaj će biti zataškan, a opštinski javni tuzilac se najverovatnije dobro omastio ovim poslom! Treba uhvatiti motke i lopate i potući ova korumpirana _____, sudovi i policija tu ne pomažu!

      Verujte mi, praksa je dokazala, a osetite to i na svojoj koži !

      (Annonimus, 25. mart 2004. 21:44)

    • Da li je neko cuo za sumnjivo umiranje dece u gradskoj bolnici na Zvezdari.

      (buki_54@yahoo.com, 24. mart 2004. 15:24)

    • Da li je ikada u Vlasenici postojala Jaserevica mahala?
      Sta mislis?
      Pozdrav od Jasarevica

      (jasar@ sympatico.ca, 23. mart 2004. 01:40)

    • To treba da se sprjeci da se radi, ne razumijem to sto se događa. Za to buh okrivio doktore i medicinsko osoblja

      (Miljan, 21. mart 2004. 00:10)

    • Porodila sam se 01. juna 1975. u porodilištu Narodni front u Beogradu, posle porođaja beba koju nikad nisam videla je odnesena. Sutradan je došla doktorka i rekla mi je da je beba rođena sa teškom srčanom manom i da je umrla. Na moje institiranje da vidim bebu, doktorka kojoj ne znam ime saopštila mi je da se tako umrle bebe ne pokazuju roditeljima i da će beba biti sahranjena o bolničkom trošku. Molim sve ljude dobre volje koji mogu da mi pomognu da mi se jave

      (dejan007@verat.net, 14. mart 2004. 20:00)

    • Tražim brata koji je rođen 03.03.1967. god. u Beogradu u bolnici "Narodni front", opština "Savski venac". Možda mu u krštenici stoji da je rođen 28.02.1967. i možda mu je prezime NOVAKOVIĆ. Rođen je sa kilažom od 2800 gr., a dugačak 47 cm. Navodno je umro 04.03. kao nedonošče i sa takvom dijagnozom da se uopšte nije mogao roditi živ!!! Ove podatke smo izvukli iz dokumentacije bolnice i iz Savskog Venca. A umrlicu već godinu i po dana čekamo, to jest ne daju nam. Ako neko može da nam pomogne ili ako se neko prepozna u ovome neka mi se javi. Hvala.

      Mili Brate očekujemo svaki dan da nam se javiš
      Tvoje sestre Vesna i Jaca

      (vesna.djordjevic@chello.at, 13. mart 2004. 23:15)

    • Dok vam pišem ove redove moja dva sina 8 i 2 god. bezbrižno spavaju. Verovatno ni oni ni ja nismo svesni koliko smo srećni, što smo zajedno.

      Prilikom mog boravka u GAK Narodni front bila sam prisutna kada su doveli u sobu ženu koja se tek porodila. Nedugo posle njenog dolaska došla je socijalna radnica da uzme podatke. I tu sam čula nešto u šta nisam mogla da verujem...tada. A ne mogu ni sada. Žena je iz unutrašnjosti i ovo joj je treći porođaj u Beogradu. Od ta tri porođaja samo je jedno dete otišlo sa njom kući. Za ostale joj je rečeno da su rođeni sa teškim anomalijama i da takve bebe jednostavno budu ostavljene da dehidriraju i kasnije se sahranjuju o bolničkom trošku. U oba slučaja je rađena amniocinteza u petom mesecu trudnoće da bi u osmom?! mesecu bila pozvana telegramski da se javi u porodilište jer je beba tesko fizički i mentalno oštećena i da pod hitno treba izazvati porođaj. Tako je oba puta porođena i bebe su ostavljene tu u potodilištu, da navodno dehidriraju??!!! Socijalna radnica je ostala otvorenih usta, pitala ima li žena ikakav papir o tim porođajima, umrlicu, bilo šta. Neuka i tiha žena je rekla da nema i da to valjda tako treba jer je tako rekao doktor. Svi smo posle toga dugo ćutali, svaka od nas sa svojim mislima. Svim ženama je bilo jasno o čemu se radi samo je ta sirota žena mislila da je takva sudbina, uporno ponavljajući te reči. Niko od nas nije mogao da uradi ništa. Ili smo možda mogli. I danas često mislim o tome. Da sam barem nešto preduzela! Neka mi Bog oprosti što nisam. Mislila sam na nju i kada sam išla da rodim drugog sina, i kao najdosadnija majka dobila dete već posle dva sata, neka... najdosadnija ali bio je tu sa mnom, na dohvat ruke, na sigurnom. Kod svoje MAME!
      MAJKE NE PREDAJTE SE! TRAŽITE SVOJU DECU, ŽIVU ILI MRTVU! ONA SU VAŠA I SAMO VAŠA!

      (MAMA, kako to divno zvuči, 11. mart 2004. 22:29)

    • Po zakonima naše države, strani državljanin nije u mogućnosti da usvoji zdravo dete iz ove zemlje, ali jeste decu - ometenu u razvoju, retardiranu. Za to mu čak i nije potreban pristanak bioloških roditelja, jer je u ovoj zemlji i bez sudskog naloga tako nešto moguće. Decu je dovoljno da lekari proglase retardiranom u samom porodilištu i ona "po zakonu" mogu biti usvojena od stranih državljana.

    VAŠI KOMENTARI

    • Pozdrav
      Dugo sam se premišljala da li da se i ja javim ili ne, u svakom slučaju red je da kažem da od sveg srca podržavam sve roditelje kojima su deca na tako svirep način oduzeta. I ja imam dvoje dece i mogu samo da pretpostavim kako se vi osećate. Pošto sam, pročitavši sve ovo, razmisljala da li bih smela da iskažem svoju sumnju za moju "sestricu" (od tetke) koja sada ima oko 16 godina a rečeno mi je da je usvojena iz Zvečanske. Pošto smo blizak rod svi smo znali da je ona usvojena, tetka nikada nije htela da nam pokaže dokumentaciju o usvajanju. Naime rekla nam je da je sva dokumentacija spaljena još odmah u tom domu, da pravi roditelji nikada ne bi mogli da je pronađu. Kada se to desilo bila sam još mala i poverovala sam im. Međutim, čitajući sve ovo pitam se da li grešim, da li je pametno da sve ovo iznosim, možda je oni i jesu usvojili pravim putem... Ali kao što rekoste crv sumnje postoji... Ne bih htela da se lično eksponiram u svemu ovome, ne bih želela da samo na osnovu mojih sumnji unesem još neku zabludu jer verujem roditeljima da su već na kraju nerava. Ne znam kome bih trebala da ostavim podatke o toj devojčici, i ko je u mogućnosti da to proveri jer možda je baš ona jedna od njih. Devojčica ima zelene oči, tamnu kosu, taman ten, donju vilicu malo izbačenu i između dva prednja zuba mali razmak. Imala bih još mnogo toga da kažem o njoj ali ako se neko od roditelja prepozna u ovome neka mi se javi i pričaćemo. Nadam se da će ovo na neki način da bude provereno a i ako ništa drugo želela bih bar da mi savest bude mirnija.
      Pozdrav svima a ako mogu na bilo koji drugi način da pomognem molim vas da mi se obratite!

      (Gaga, 11. mart 2004. 02:27)

    • Neka mi se javi osoba koja traži sestru u Aleksincu rođenu 63. Nije ostavila ime ili tel. samo 5.mart.2004. 21.46. (Anđa)
      MOŽDA mogu pomoći.

      (j.nada@bluewin.ch, 10. mart 2004. 13:40)

    • Javljam vam se sa istom pričom koje sam pročitao ranije i vidim da se i ja nalazim u toj nesrećnoj grupi roditelja gdje su mu na silu uzeli dijete. Moj ili naš sin je rođen 29. decembra 1977. godine u Brčkom u opštoj bolnici gdje sam ga i vidio. Ali, sledećeg dana mi žena javi da dođem jer zbog male kilaže, imao je 1750 grama, kažu da će da ga prebace u Beograd u specijalnu bolnicu za nedonoščad u ulici Haile Selasija na Slaviji da bi navodno dobio potrebnu kilažu. Ja sam na to pristao jer kažu nemaju inkubator za dugo zadržavanje djece u njemu. Tada se i blizio 31. decembar, ja nazovem bolnicu i pitam šta je sa mojim dijetetom, a oni kažu da svakog trenutka očekuju da ga prevezu. I tako, nadajući se, sledeći dan saznam da su ga prevezli i da je sve u redu. U tom trenutku ništa nisam znao, a ni sumnjao, jer mi je to bilo prvo dijete. Kad se rodilo ja sam ga lično gledao i izgledao mi je ko sva djeca koja se rode. Ali, ne daj vraze, poslije jedno 3 dana stiže telegram u kome piše da je naše dijete umrlo, da primimo saučešće i da je sahrana o trošku bolnice. Telegram je primilia moja supruga i kada ga je pročitala pala je u nesvijest. Sreća, bio sam tu i pomogao da se povrati. Za nekoliko minuta se skupila čitava familija, tako da smo tugovali i žalili za izgubljenim sinom jedno vrijeme. Starije žene kažu: kad si jedno rodila, rodićeš ih još i ne tuguj puno. Ali, ne leži vraže, poslije jedno desetak dana nađe me vozač hitne pomoći koji je odvezao dijete za Beograd i zamoli me da učinim nešto, jer se tamo dešavaju neke ružne stvari. Ja sam tada imao oko 25, on oko 50 i on mene moli da učinim nešto. Nešto mi nije bilo u redu. Pomislih, nešto moram da učinim. I tako krenuh u privatnu istragu sa mojim bratom koji je radio u policiji. Kao prvo se obrati dječijem ljekaru i zajedno odosmo na porodiljsko gdje smo pregledali postojeću dokumentaciju o mom dijetetu. Da ne bih dalje vas opteritio sa tim dijelom priče, poslije završene naše privatne istrage, taj dječiji ljekar je se odjednom odselio u nepoznatom pravcu. Bio sam već malo zaboravio o tome, jer sam u međuvremenu dobio dvije kćerke, prvu '78. a drugu '80. ali negje u meni je još bila slika moga sina. Sticajem, '80. sam došao u Beograd na rad i na učenje, tako da sam sebi dozvolio da odem u bolnicu da vidim gdje mi je sin sahranjen i da mu na grob zapalim svijeću, iako nisam vjernik, ali sam otac, odnosno roditelj. Odem u bolnicu na Slaviju u ulicu Haile Selasija i tamo nekako proguram do protokola i kažem im moju želju. One se zagledaše i uzmucase, a jedna poče da mi priča da ona kao med.sestra je imala trombozu poslije porođaja i da se svakom može tako nešto teško desiti kao meni da mi umre sin. Pa pitanje sta će mi to, a ja reko da zapalim svijeće, ona reče da su se djeca sahranjivala u kolektivnim grobnicama na topčiderskome groblju po njihovim službenim oznakama. Rekoh da nije važno, samo mi dajte parcelu i broj, a ja ću ako treba za svu djecu zapaliti svijeće. One se samo pogledaše i rekoše da ne znaju tačno i da moram da se obratim matičnom uredu u opštini Savski venac. I to nađem i odem tamo, ispunim formular, kupim takse, predam im, kažu dođi za tri dana. Ja poslije jedno sedam dana odem tamo kad mi vratiše isti formular i kažu u knjizi umrlih nema moga sina. Upitah kako nema i pokaza im telegram koji je bio kod mene, rekoše otiđi opet u bolnicu i vidi s njima jer kod njih nema podataka. Ne bude mi teško, opet odem, opet ista ekipa, iste priče i kažu da nije fer da sada to tražim i da se okanem ćoravog posla. Pomislih tad možda je i bolje nego tražiti probleme. Ali sam bio ubijeđen da oni rade na meni. Ali glavom kroz zid nisi mog'o. Kao što mi reče javni tuzilac kad sam spremio tužbu protiv doktora i kada sam na TV RTS vidio roditelje da traže nestalu djecu i da postoje indikacije da su oni tu djecu drugim prodavali, shvatio sam da smo i mi jedna od ti familija kojem je dijete ukradeno. I dalje smatram da je moj sin živ, da ga je neko uzeo i othranio, stasao u čovjeka koji sada ima otprilike 27 godina!
      I nemam bas ništa protiv tih ljudi koji su ga kupili, samo da mu je da zna da još ima tri sestre i njihovu djecu, krv njegovu i da ne zaboravi da ima genetskog oca i mater.

      (livdichich@beit-oren.org.il, 8. mart 2004. 12:15)

    • Tražim sestru, rođenu 1963. u Aleksincu. Ako se neko prepozna neka mi se javi.

      (Anđa, 5. mart 2004. 21:46)

    • Katastrofa živa

      (4. mart 2004. 13:14)

    • To je strašno, ali nemojte da se dešava kao meni da me manijak napada da sam mu uzeo dete. To je radio oko dva meseca, a kada je utvrdio da nije tačno nije se ni izvinuo za uznemiravanje. ZAŠTITITE I NAS I NAŠU DECU!!!!

      (Goran, 2. mart 2004. 23:46)

    • Trazim ćerku koja je rođena 7.12.1979 god. u Aleksincu. Deco svi VI koji sumnjate u svoje poreklo i sami vidite da ne ličite na Vaše "navodno roditelje" proverite sami, tražite sve sto MORAJU da vam daju, imate prava na to, imate prava da znate odakle vam je poreklo, ko su vam pravi i biološki roditelji. Uporedite sve papire,tražite svoju krštenicu, PRONAĐITE SAMI SEBE, TRAŽITE VAŠE RODITELJE JER I ONI TRAŽE VAS. Biće lakše i brže ako to bude obostrano. Ovo pišem u ime svih roditelja jer nam je svima isto, svi nosimo bol u duši, svi tražimo i budite uvereni da ćemo i NAĆI.

      (j.nada@bluewin.ch, 27. februar 2004. 12:11)

    • DRŽAVO RODITELJI SU NA IVICI SNAGA - UZMI SE U PAMET, POMOZI RODITELJIMA I SEBI

      (r.m.goga@eunet.yu, 25. februar 2004. 23:52)

    • Potraga za sinom rođenim u Nisu 29.05.1972 godine.

      (lora@bankerinternet, 23. februar 2004. 15:39)

    • Porodila sam se u Novom Sadu, na ginekološkoj klinici dana 20. 03. 1983. godine na svet donela muške blizance. Sutradan umire mlađi i teži blizanac. Na naše insistiranje da sahranimo dete rečeno nam je da će sve to učiniti bolica o vlastitom trošku. Međutim, l993. godine u augustu moj suprug, ulazeći u prodavnicu susreće dete koje neverovatno liči na našeg sina. Kako se u tom momentu nije najbolje snašao usled pretrpljenog šoka, mogao je jedino da zaključi da je on bio u pratnji neke, njemu nepoznate žene, užurbano su izašli iz prodavnice i ušli u auto marke Opel metalik boje. Od tada ne prestajemo sa našom potragom, verujemo da je on živ. Visok je preko 180 cm, ima tamno smeđu kosu, oči tamne. Naš sin je student poljoprivrednog fakulteta i intenzivno se bavi sportom. U nadi da ćete nam pomoći korisnim informacijama, javite nam se.

      (ljiljans@neobee.net, 18. februar 2004. 00:10)

    • Porodila sam se 10. 07. 1980. godine u Novom Sadu i dobila bliznakinje ali nakon devet dana starija i krupnija iznenada umire. Prema traženoj dokumentaciji utvrđeno je da je dete živo jer nema podataka o njenoj smrti. Devojčica ima 0 plus krvnu grupu, tamnoputa je, ima tamne oči, krupne bele zube, kosu kestenjaste boje srcasto deljenu na čelu, puna usta, dugonoga je i visoka preko 166cm. Ima neobično lep osmeh. Napominjem da podaci o rođenju su nebitni jer su ukradenoj deci izmišljali godinu rođenja. Svako ko sumnja u svoje poreklo neka se javi na telefon 021548451, 063516152
      S poštovanjem

      (majka Verica, 13. februar 2004. 23:29)

    • Grupa ogorčenih roditelja upućuje kritike i demante povodom održane emisije "Signali" na novosadskoj televiziji 10.02.2004 godine. Ponašanje voditeljice Jelene Stamenković je neprofesionalno, nekorektno i amaterski vođeno, sa ciljem da se što više diskredituju roditelji, pretvarajući ovu emisiju u farsu i cirkus. Gledaocima nije bilo dozvoljeno da se uživo javljaju iako je ova emisija najavljena kao kontakt emisija, dok je scenografija urađena na amaterskom nivou jer se gosti uopšte nisu videli, a voditeljica se pobrinula i da se ne čuju jer im je neprekidno oduzimala reč. Dok gosti govore u pozadini se čuje voditeljkin neartikulisani glas koji izgovara bezbroj puta aaa, aaa, aaa i tako iritira gledaoce ispred TV ekrana. Ona je očigledno nesposobna da vodi emisije uživo, nije pripremljena za ovu temu, a ipak konstatuje da je ovaj problem samo beogradski!? Čak se dovodi u pitanje nepristrasnost glavnog i odgovornog urednika B. Vorkapić koja poverava vođenje ovakve emisije neukom i nepripremljenom voditelju.
      Za Vašu informaciju, mi, roditelji iz Novog Sada, odgovorno tvrdimo da ukupno 300 novosadskih porodica sa imenom i prezimenom smatraju da su im deca pri rođenju na neki način oduzeta.
      Ukoliko smatrate da je ovo novo društveno zlo, mi roditelji Vam stojimo na raspolaganju za sve informacije koje bi rasvetlile misteriju ukradenih beba.
      S poštovanjem,

      (Ljiljana Ljubisavljević, 12. februar 2004. 23:24)

    • Roditelj sam tek 22 mjeseca i ne mogu ni da zamilislim bol koju bi prozrokovala neka od navedenih radnji. Živim u Italiji i rado bih pomogao svim roditeljima koji sumnjaju da su im djeca prenjeta na ovo područje.

      (imijuskovic@yahoo.com, 30. januar 2004. 12:04)

    • Tražim devojčicu rođenu 2.5.1981. godine u Novom Sadu (teška 3630 gr., a dugačka 49cm). Navodno je umrla posle pet dana nakon rođenja. Pretpostavljamo da bi ličila na sestru i brata koji su tamnoputi, svetlih očiju, tamne kose, snažnije građe. Mogla bi da živi u N. Sadu, ali i na nekom drugom mestu. Za sada toliko. Veoma zahvalna i za najmajnu informaciju.

      (ljiljans@neobee.net, 24. januar 2004. 07:14)

    • Imam sina od 6 godina i za koji mesec ću se po drugi put poroditi. Malo me je strah, ne zbog porođaja već zbog bebe. Plašim se kao i svaka majka da mi dete ne ukradu, dete za koje se ja mučim 9 meseci i drugi da mi ga uzme samo tako, ma ubila bih ga. Majke čuvajte svoju decu, a majkama kojima se to dogodilo napred, ne posustajte, vaše dete Vas negde čeka i mašta o vama.

      (tpasku@hemofarm.co.yu, 23. januar 2004. 22:04)

    • Da se deca kradu i to kod nas u Jugoslaviji ne mogu da zamislim. Ja sam majka od 1 godinu sina i verujte mi da se sva naježim kad ovako nešto pročitam.

      (Jasmina, 20. januar 2004. 11:22)

    • Tražim devojku iz Niša koja se zove Milica, rođena 1979. godine u Aleksincu. Nemam nekih većih podataka o njoj. Ako neko zna za takvu osobu neka mi se javi. Ona je usvojena, a može biti da je upisana kao rođena u decembaru 79. ili januaru 80. Molim sve da mi pomognu. Bitna mi je i najmanja sitnica, jer sitnice nekada mnogo znače da bi se nešto počelo. A mogu da mi se jave i sve Milice iz Niša rođene tih godina koje sam napisala pa ćemo videti dalje.
      Hvala svima unapred. A ako neko zna nešto pa ćuti, bolje je da kaže i olakša sebi, skine teret i GREH koji godinama već nosi na duši. Recite detetu, sada već odrasloj osobi, ko su joj pravi, biološki, roditelji, jer kad bude to saznala od drugih, osetiće mrznju, a to je ono što Vi ne biste želeli, i biće Vam uzaludne sve ove godine koje ste proveli ubeđujuci sebe da je Vaše dete i da ste Vi njeni roditelji (ali nažalost u stvarnosti samo PAPIRNATI). Hvala VAM ako u VAMA preovlada RAZUM.

      (j.nada@bluewin.ch , 7. januar 2004. 19:40)

    • Poštovani prijatelji,
      Posle saznanja da je i krađa dece moguća, evo još jednog primera koji može verovatno da upotpuni sliku takvih eventualnih dešavanja u 60-tim godinama beogradskih bolnica. Zaista čovek sada ne može da bude siguran u nešto potpuno. Evo podataka:
      Moja majka je rodom iz Umke kod Beograda. Sa suprugom koji je iz Vojvodine, 1953. godine se preselila u Nišku Banju.
      1954. je otišla na porođaj u Beograd i tada sam se rodio ja. Zaposlili su se tada kao prosvetni radnici u osnovnoj školi.
      1958. godine ja sam kao njihov sin imao 4 godine. Ona odlazi u Beograd u bolnicu na porođaj, između ostalog i zbog blizine svoje majke. Bolnica u Višegradskoj ulici.
      1. septembra 1958. godine rađa zdravo žensko dete koje joj je "umrlo posle 6 dana", nagutavši se navodno plodove vode" iako je sisalo 6 dana i bilo potpuno zdravo.
      Ja vam se ne bih javljao, ali u zadnje vreme sam čuo zaista dosta sličnih dešavanja u Beogradskim bolnicama u to vreme. Ja verujem da je to bila izgleda neka organizovana grupa i moja majka je bila idealna za krađu deteta, jer je, eto, samo došla na porođaj iz praktično druge sredine. Nije dobila ni umrlicu ni otpusnu listu iz meni nerazumljivih razloga, a ni mogućnost da vidi umrlo dete i da ga sahrani. Majka je sada u penziji i dobro se seća svih detalja.
      Mr.slikar-grafičar Aleksandar Dević, V.Jovanbovića 10, 18205 Niška Banja

      (vanjaxxx@ptt.yu , 11. decembar 2003. 22:23)

    • Javljam Vam se povodom teksta o padu nataliteta u našoj zemlji o kome se mnogo govori ali ništa ne preduzima. Naime ja jako želim da imam decu, najmanje troje ali moja je nesreća u tome što su mi prilkom operacije 99.god odstranjeni jajovodi, što nije trebalo, jer je histopatološki rezultat pokazao. Nisam rađala decu, imala sam 24 godine. Sada sa 29 god. sa vec pet godina truda i hodanja po bolnicama nisam došla do svog cilja - BEBA. Išla sam na vantelesnu oplodnju, nije uspelo, iako su rezultati dobri, čemu to da pripišem - nemarnosti lekara. Nemam od toga ništa, ja jako patim i osećam da mi se život raspada, želim imati porodicu, a kako... Novac od svoje vaspitačke plate jedva sakupljam, trebaće mi još godinu dana do potpune cene ako sve što je potrebno za intervenciju opet ne poskupi. Zašto nasa država ne pomogne, zar to nije u njenom interesu. Žena kao ja ima dosta i sve mi imamo isti cilj, a to su bebe.

      (vanjaxxx@ptt.yu , 11. decembar 2003. 22:23)

    • 14.06.1998.u Kruševcu rađam sina. Zdravog, pravog... s ocenom 9. Po doktorovim rečima (i babica, njih 5-6) sve je prošlo u najboljem redu. Odmah posle dolaska na svet, mog sina odnose, a i ne pokazavši mi ga. Samo sam ga čula... toliko je bio glasan da je celi hodnik ječao. "Dobices ga kad odeš u sobu", na moj komentar o viđenju sina reče mi doktor. Nakon 2 sata od porođaja u sobi sam. Nakon 4 sata došla je gsp. pedijatar da mi kaže kako nije sigurna da će mi sin preživeti noć, da mu nešto nije u redu s centralnim delom mozga, kako ječi i da se nadaju najgorem. A kad u toku noći dođe do toga, obavestiće me. Tu noć nikad ne mogu da zaboravim! Ujutro opet iste reči. Muž ne može da me poseti u sobu već se nadglasavamo kroz prozor. Govorim mu što meni govore u sobi, a on mi ne veruje, jer njemu govore da je s bebom sve u redu, a da samnom imaju problem. I tako 4 dana!!! Tog četvrtog ja uviđam da me neko pravi budalom, nakon jutarnje vizite i opet istih reči, upadam u kancelariju glavne doktorice - pedijatra i obraćam joj se: "Ukoliko svoje dete ne vidim u sledećih 2 sata, da znate da ću vam policiju i SDB nabiti na vrat!"
      U međuvremenu, tih dana dolaze mi mlade sestre iz boksa da me obavestavaju da im nije jasno zašto je moja beba u inkubatoru, a bez ikakve terapije. Smesno im je da tako velika beba (3.750 kg sa 52 cm) sama tamo leži. One ga hrane, kupaju, previjaju, a meni ne daju ni do praga da priđem. Pokušavala sam uzaludno preći prag svoje sobe, ali, odmah se tu stvarala ista starija (po godinama) babica sa rečima: "Mars nazad,u krevet!". Iskoristila sam tu trenutnu nepažnju od par minuta i četvrtog dana upala u kancelariju pedijatra, žene koja me je toliko varala i lagala. Nakon onih mojih reči upućene njoj, nakon 15-tak minuta po prvi put, i nakon 4 dana, konačno viđam svoje dete. Nakon tog trenutka i odnos babica (starijih) se prema meni menja. Jedva sam dočekala trenutak izlaska, tek 13-tog dana dopuštaju izlazak. Uzalud sam pokušavala (dolaskom kuci) objasniti sebi ona prva 4 dana!
      a. U otpusnoj listi sina nešto su na latinskom naškrabali. Kod mene je sve u redu. U kući mi niko ništa nije verovao. Sve se pripisivalo "postporođajnom stanju". Imala sam samo strašan osećaj da mi neko želi detetu nauditi. Samo to! Zapošljavam se kao novinar u lokalnom listu. Dobivam zadatak "Nestale bebe". ŠOK! Pronalazim sebe u njihovim pričama. Samo sa srećnim završetkom. Kako mi reče jedan od njih: "Budite srećni. Vaše dete je sa vama." Od trenutka izlaska iz bolnice dopuštam samo jednoj jedinoj ženi-pedijatru da mi pregledava sina. Ostalima ne verujem! Nakon ovih saznanja odlazim kod te iste žene s otpusnom listom sina. Ona mi objašnjava: "Opisali su vam potpuno zdravu i naprednu bebu!" Obraćam joj se: "Zašto latinski, zašto kritično stanje, zasto inkubator???" U otpusnoj listi piše: "BCG vakcinu primio 17.06."Zasto tad, kad u to vreme meni objašnjavaju kako će da umre!? Samo potpuno zdrava deca dobivaju tu vakcinu 3 dana rođenju. Pedijatar mi nije znala dati odgovor: "Verovatno su pogrešili." A u čemu? - nije mi znala dati ni na to odgovor. Samo je slegla ramenima. Nastavnik sam, izbeglica iz Hrvatske od 1991. I suprug isto. Nije mi bilo čudno što su me pri porođaju svi ispitivali o meni, mojim precima, mužu i njegovima. Objašnjavala sam to činjenicom što nemaju naše zdravstvene kartone. U razgovoru s ostalim sunarodnjacima saznajem da njih nisu to isto ispitivali. Čak u jednom slučaju bila je ista ekipa za porođaj. Zašto mene? SREĆNA SAM! MOJ SIN JE I SAD PORED MENE! Ne znam šta je uticalo na to da on sad cvrkuće tu pored mene? Da li veze i vezice koje je muž tih dana jureći sustizao ... da li moja upornost ... da li bele koverte ... da li ljubaznost sestara iz boksa (a kolegica moje prve komšinice) ... Ne znam ... Uglavnom, šta god da je - OVIM PUTEM - V E L I K O H V A L A ! Ako pročita i pronađe sebe... Savest ljudska je nesaglediva i dovoljno neistražena.
      Mlade majke, borite se pa čak i onda kad kažu da je sve gotovo, jer moguće je da i nije baš tako! Jos prošle jeseni dobila sam odgovore na neka svoja pitanja. A na neka verovatno neću nikada. Dragi roditelji što tražite svoju decu, SREĆNO. Kako mi reče jedna majka: "I ti si mogla danas biti tu među nama. "Moj sin je samnom, hvala nepoznatom (ili poznatom) a JA sam sa vama! I masa nas koji samo čitajući i slušajući o vašoj boli pokušavamo realno gledati istini i pronaći bar deo nje same. Istina je ponekad toliko krhka ali kad-tad dostižna! SRECNO!

      (Maja, 11. decembar 2003. 21:36)

    • Moja sestra i ja uz svo pravo sumnjamo u smrt starijeg brata (07.07.1973. Zemunska bolnica). Ako neko od posetilaca ove strane može da nam pomogne oko potrage, ili barem da savet, bile bismo vam zahvalne.

      (jecaskokin@yahoo.com, 1. decembar 2003. 14:23)

    • Moja prijateljica se porodila 1971/72 u bolnici Koševo u Sarajevu. Rodila je blizance, muške. Rekli su joj da je jedno umrlo, ali mi znamo da je ukraden. Roditelji se zovu Milan i Nada Savić iz Sarajeva.
      Ako nešto znate o krađi beba u Sarajevu, u bolnici Kosevo 71/72 godine, javite na ovu adresu.
      Molim vas

      (jelena_198@yahoo.com, 21. novembar 2003. 14:22)

    • Želim da se pridružim svim roditeljima koji traže svoju decu, jer sam i ja jedna od njih kojih ima na stotine, ili možda i hiljade, ko zna? Ovo je stvarno teško što mi proživljavamo. Lako je reći onima koji nisu izgubili svoje najdraže biće - "to je zastarelo, nećemo moći ništa". Videćemo, ali kod nas se kaže "svaka tajna je javna". Izaći će na videlo pa kad tad, mi roditelji, borićemo se dok budemo imali snage i razloga. A razloga imamo - TO SU NAŠA DECA!
      Za krađu beba u Srbiji sam čula u julu mesecu 2002. godine i odmah počela sa potražnjom. Ja se zovem Jović - rođena Miletić Nada iz Aleksinca. Porodila sam se 07.12.1979. god. Rekli su da mi je dete umrlo na porađaju, nisam ga videla, nisu me pitali hoću li ga sahraniti, dati mu ime, ništa od toga. Prebacili su me u sobu na odeljenju gde su bile žene koje su na održavanju trudnoće. Naravno dobila sam dobru dozu injekcije da ne bih pravila paniku, da ne bih tražila svoje dete. Tako je i bilo, izašla sam posle par dana, otiđla kući i sve je bilo gotovo. Oni su svoje uradili!
      Mi nismo smeli ništa tražiti, jer nam onda i ne bi ništa dali, kao što to rade i sada. Dobila sam izvod rođenih bez državljanstva i bez matičnog broja, ne daju. I... dete mi se vodi samo pod prezimenom Miletić, bez imena. Piše da je pol "ženski", a ko i to da veruje? Ne želim da svom detetu, a sada je već odrasla osoba, rušim sve u životu. Samo želim da zna istinu, da upozna svoje roditelje i svoju sestru, koja takođe čeka dan - taj dan kad više neće biti sama, SAMA - jedinica, hoće svoju krv, svoju SESTRU ili BRATA. Svi željno čekamo taj dan. Ovu pesmu sam napisala onog dana kad sam počela da tražim:

      Da li je ON ili ONA
      Iz stomaka, krijući,
      uzeše ČEDO moje.
      Da l` osećaju grižu savesti,
      kad gledaju
      dete "svoje"?

      Da li je DEVOJČICA ili DEČAK?
      Ne vidoh mu PRVI korak,
      Nit` u školu kada beše
      MAMIN ĐAK,
      NAŠ PRVAK.

      Ne čuh ni prve reči,
      MAMA.
      A sada, kad se već o tome
      uveliko priča,
      i tema je dana,
      TRAZIM..................
      Osećam da je u životu,
      možda je ON
      tu negde,
      ili možda ONA
      negde SAMA,
      pročitao-la,
      pa se pita,
      DA LI SAM možda to JA?
      DA LI,
      DA LI možda,
      BAŠ MENE
      traži,
      MOJA MAMA?????????????????????????????


      Hvala svima koji su ovo pročitali, jer važi za sve nas. Moramo da budemo JAKI i moramo uspeti, MORAMO VRATITI SVOJU DECU TAMO GDE I PRIPADAJU: NE SMEMO DOZVOLITI DA SE - BRAT I SESTRA VENČAJU - I MOŽDA I DECU DOBIJU: To je veliki - GREH!

      (Nada, Jović, Miletić iz Aleksinca, j.nada@bluewin.ch, 19. novembar 2003. 15:10)

    • Prosto da normalan čovek ne poveruje šta se to događa. I sama sam majka, prosto me jeza hvata pri pomisli na tako nešto strašno. Podržavam vašu potragu za decom i nadam se da će istina izaći na videlo, a kriminalci, bolesni umovi ili, ne znam već kako da ih nazovem, budu najstrožije kažnjeni za svoja dela.

      (15. novembar 2003. 00:30)

    • Iako sam dijete, imam 13 godina želim da se sva djeca svijeta vrate svojim kućama i da žive sretno i zadovoljno
      Mnogo volim male bebe

      (dusano@cg.yu, 1. novembar 2003. 16:58)

    • Danas u "Kuriru" citamo da je Vlada SR Srbije nekim Opštinama dodelila pomoc od 10.000.000 miliona, izmedu ostalih i Opštini Savski Venac, radi sredivanja maticnog urada, odnosno modernizaciju. Pitamo se cemu iz tih razloga, upravo u vreme ove velike afere.

      (2. oktobar 2003. 16:32)

    • Želim da apelujem na sve one koji su usvojili decu na sumnjiv način, obzirom da procedura za usvajanje dece kod nas traje najmanje godinu dana, da se jave na ovu adresu. Takođe želim da se jave i ona deca (sada ima već odraslih ljudi) koji znaju ili sumnjaju da su usvojena, kako bi stupili u kontakt sa svojim prirodnim roditeljima. Grupa roditelja kojima su deca oteta redovno posećuju ovu stranicu.
      U mom slučaju kćerka mi je rođena 11.10.1988. god u Beogradu u GAK "Narodni front" sa prezimenom Linta. Molim sve one koji znaju bilo šta vezano za ovaj slučaj da mi se jave, kako bih stupio u vezu sa svojim detetom.

      (linta@net022.net, 1. septembar 2003. 17:21)

    • Ja sam devojčica od 11.god. i tragam za svojom sestrom koju su meni i mojim roditeljima ukrali 1998.god. Iz sveg srca pomažem mojim roditeljima u potražnji za mojom sestricom od 5.godina kojoj smo trebali dati ime Jovana što se igrom slučaja nije desilo.

      Svim sestrama i braći, kao i roditeljima želim da pronađu i vrate ono što su im uzeli. Ako ja ikad nađem svoju sestru neću dopustiti da me više niko i nikad odvoji od nje.

      (Jelena Filipović, 28. avgust 2003. 22:22)

    • Molim vas ukoliko imate podataka da mi kažete da li je i u Crnoj Gori bilo pojave krađe beba? Bilo ko, ko nesto zna o tome, molim neka mi se javi na e- mail dropsy83@yahoo.com

      (Maja, 14. avgust 2003. 08:43)

    • Rođena sam 26.04.1982.godine u porodilištvu "Narodni front". Moji roditelji su me usvojili kada sam imala 8 meseci. Stvarno ne želim da povredim moje roditelje time što imam želju da saznam kako se zove žena koja me je rodila. Jedino što znam je da sam rođena u 17 časova. Molim vas da mi odgovorite kako to mogu da saznam. Roditelji su mi rekli da je umrla.

      Unapred zahvalna

      (Adresa pošiljaoca poznata Web Bebama, 17. juli 2003. 09:07)

    • Žao mi je što sam se kasno uključila, ali bih onom Dragoljubu oduzela diplomu doktora. Dragoljube, uopšte te ne pogađa ova tema, ha, ha, ha !

      (Arta, 14. juli 2003. 01:29)

    • Na Topčiderskom groblju je 10 godina stajala slika. Upravo u momentu kada smo počeli tražiti blizanca, slika je skinuta sa nadgrobnog spomenika. Sličnost sa slikom je očita, zato Vas molim za informacije ili poruku na telefon (pozivni za Sloveniju + mobitel broj 031708982).



































      Uvek se zahvaljujemo za informacije

      (lt.111@email.si , 13. juli 2003. 12:33)

    • Uskoro će čitav svijet znati istinu!
      Zajedno ćemo prevrnuti zemlju i pronaći djecu, koja će suditi krivcu,zločina.
      Oni koji su kupili djecu, neka skupe hrabrosti da se jave, to bi bio podvig. Kupac nije krivac - ako se javi!
      Zašto čekati, i biti prijavljen?
      Savjetujem svim roditeljima koji su usvojili djecu bilo na koji način da se jave - da bi imali čistu savjest.

      Samo roditelji usvajači mogu pomoći u otkrivanju zločina.
      I odlučite se za pomoć. U POMOĆ!

      (sdkpromo@hotmail.com, 1. juli 2003. 14:26)

    • Koliko vremena treba državi da reši ovu aferu. Koji dokaz da im pružimo da ih uverimo da je sve to istina.

      (r.m.goga@eunet.yu , 28. jun 2003. 01:51)

    • Bolujem od raka dojke ali ipak neću odustati od toga da progovore oni koji su za moju bebu uzeli ogroman novac. Kako li samo treba da plate oni zbog kojih ja 16 godina ne znam gde da mojoj Marti upalim sveću za žive ili mrtve.

      (lidi@bankerinter.net, 26. jun 2003. 00:13)

    • Molimo sve one koji nam mogu, posredno ili neposredno, pomoći da dođemo do bližih obaveštenja gde se nalazi naš sin koji je, posle navodne smrti, prodat još 1967. god. Prve sumnje u njegovu smrt pojaville se pre skoro 18 godina kada sam u nemačkom časopisu, ne sećam se kom, pročitao članak o dečaku koji je bio crnomanjast, kovrdžave kose, a roditelji sasvim plavi i koji je zbog toga sve češće imao problema u društvu. Njegovi roditelji, doktorske titule, zabrinuti za njegovo zdravlje, priznali su mu da su ga kupili u Beogradu organizovanim tajnim kanalima od med. osoblja koji su stvarne roditelje ubedili da je dete iznenada umrlo.

      Molimo sve one koji su možda slično pročitali da nam se jave, pošto sam od 2002.g., prikupljajući papire, sve više ubeđen da je naše dete živo i da je čak onaj dečak o kome sam čitao, a sada ima već 36. godina, možda i naš SIN!

      Unapred zahvalan svima koji nam mogu posredno ili neposredno pomoći.

      Brana i Verica Jovanović (koja je tada bila ne!venčana Stanković, a porodila se 3.3.1967. u GAK Narodni front i rečeno joj je da je dete umrlo 4.3.1967.,
      sa stanom u Beču, Rosenstein gasse 48/5/1, tel.+43169919571068
      i u Srbiji, ul.Dragoslava Stankovića 85, 11.224 Vrčin, Beograd, tel.00381118054336

      (Brana i Verica iz Beča, 25. jun 2003. 23:27)

    • Pre 16 godina ukrali su mi žensku bebu iz Niškog porodilišta. Direktor je bio prof. Pavlović, a njegova žena doktorka Branka glavna u dečijem bloku (o njoj se inače znalo da je uistinu kleptomanka). Navodno je beba umrla posle dva dana, ali ja telo da ga sahranim nisam dobila

      (lidi@bankerinter.net, 25. jun 2003. 18:27)

    • Podrška svim roditeljima, posebno majkama u borbi za dječja prava - PRAVA MAJKE I DJETETA. Ova prava su skoro nepoznata, a još manje se primjenjuju u praksi društva kao što je crnogorsko, gdje su najveće žrtve majka i dijete. Zbog nepoštovanja ovih prava u praksi žene su podložne svakoj vrsti nasilja od strane muškaraca, odnosno bračnih nedrugova. Posle rastanka ili razvoda, žena - majka je uvijek gubitnik jer pod upotrebom muškog nasilja mora da pripadne ocu, tj. djeca rastu bez majke. U mnogim slučajevima (što je moj slučaj) žene su primorane da napuste porodičnu zajednicu zbog nasilja, jer dok je u bračnoj zajednici, niko nije nadležan da je zaštiti. Na taj način često su maltretirani i majka i djeca. U tom slučaju jedino rješenje je razvod braka koji po običaju traje više god.
      U takvoj situaciji žena ima samo dva izbora: trpjeti (zbog djece) nasilje od strane muža, ili tražiti pomoć u tuđoj zemlji, da bi mogla platiti advokata za razvod braka i materijalno pomoći odgajanju djece.
      Zbog udaljenosti majke (kojoj će to uvijek biti prigovarano) djeca će naravno pripasti ocu siledžiji, koji će se predstaviti kao najveća žrtva u svojoj avanturi, koju sam kreira!
      Danas se sama borim protiv sistema bezakonja za žene i djecu, jer su u pitanju moje dvije djevojčice koje rastu kod oca, nad kojima on ima apsolutno pravo, upotrebljavajući nasilje nadamnom.
      Pošto zivim u Briselu, podnijela sam molbu soc. radu, (kao i sudiji koji radi na slučaju - Biljana Vuksanović iz Podgorice) KOJI NE UZIMAJU U OBZIR DJEČJA PRAVA NA OBA RODITELJA, KAO NI INTERESE DJECE DA ME POSJETE. ADVOKAT TAMARA DURUTOVIĆ MI KAŽE DA SVE ZAVISI OD NJIHOVOG OCA, DA LI ĆE ME DJECA POSJETITI U BELGIJI, KOJI NEPRESTANO KRŠI LJUDSKA I DJEČJA PRAVA!
      Zar zakon dozvoljava da takav čovjek sam odlučuje, o sudbini dvoje djece, koja imaju dva roditelja???

      (Beganovic Ramiza, Brisel, sdkpromo@hotmail.com , 8. jun 2003. 06:58)

    • Veoma mi je žao nesrećnih ljudi koji decenijama traže svoju decu, i ne mogu da se pomirim sa činjenicom da naši državni organi ne čine ama baš ništa da stvari krenu sa mrtve tačke.
      Slažem se sa većinom komentatora da DNK analize treba da se obave u inostranstvu, daleko od naših korumpiranih službi. Nadam se da će se svi ti zli ljudi koji su se bavili ovom vrstom posla naći pred licem pravde.
      Ojađenim roditeljima želim da istraju u nastojanju da svoju decu pronađu.

      (Svetlana, 30. maj 2003. 22:40)

    • Mislim da je to prava bruka za sam srpski narod što nam se sve to događa, a isto tako je i sramno što se u medijima i dalje ćuti u vezi toga. Bilo je nekih pokušaja da se do istine dođe, ali sve je uzaludano. Mogu vam navesti primer vozača kola hitne pomoći iz Kruševca koji je posle 30 godina pronašao svog sina, odnosno sin je pronašao oca. Ocu je inače bilo rečeno da mu je sin umro na samom rođenju. Ovo pišem samo zato sto ne bih voleo da se nešto slično dogodi i meni, da mi neko sutradan ne bi rekao da mi je beba ukrdena. Žalim za svakim slučajem koji se dogodio, ali isto tako vas molim da se ne zaustavite samo na ovome. Ko zna kome još tako nešto može da se desi! Problem postoji i mora se rešiti, sada i ovde, u ovoj zemlji. Prestanimo se zavaravati da se to mama ne može dogoditi. Činjenica je da se to može dogoditi svakom i u svakom gradu.

      (lazar_cvetkovic@hotmail.com , 30. maj 2003. 12:22)

    • To što su uradili mnogim ojađenim roditeljima uradili su i mojim roditeljima. Tog 03.03.1967.u GAK Narodni front, Beograd, je na svet donela zdravo muško dete sa normalnom kilažom i dubokim muškim glasom. Nije ga videla tog dana,a ni sledećeg. Kada je pitala Doktorku koja je obilazila majke i bebe, kada će ona dobiti svoju bebu, rekla joj je da se lekari bore za njegov život. Majka je želela MAKAR DA GA VIDI i doktorka je rekla da ide da ga dovede. Posle nekoliko, 2-3 sata, čekanja došla je doktorka bez bebe. Moja mama, koja je imala samo 16 godina, briznula je u plač a doktorka ju je tešila da je ona još mlada i da će roditi još dece. Rodila je, ali sina više ne. Mama je opet tražila da ga makar sada vidi; nije joj je dozvolila i odmah joj je rekla da bolnica sahranjuje bebe u njihov trošak. Mama je pomislila da je možda i tako bolje da se ne bih ja, koja sam imala 2 god. i radovala bebi, da se ne bih sikirala kada budu doveli bebu u kovčegu. Doktorka joj je odmah dala da popije neku tabletu i premestili su je u drugu sobu. Mama nije ništa potpisala niti su dobili neku dokumentaciju da je beba umrla tj. umrlicu. Mom tati ništa nije bilo jasno zbog čega se to desilo kada je sve proteklo normalno ali je i on bio mlad pa nije preduzeo ništa. Kada je posle 18 godina u Beču, gde se svi nalazimo, pročitao jedan članak u nemačkom časopisu kako jedan mladić traži svoje roditelje iz Jugoslavije pošto je on predat direktno iz bolnice u Beogradu nemačkim roditeljima i njegova takozvana majka mu sve ispričala, probudilo je opet tu sumnju kod mog oca. Često smo sedeli svi četvoro i maštali kada bi nam se ON jednog dana javio... Kada smo čuli za slučaj Manojlović šta da vam kažem, možete da zamislite kako nam je bilo. Moji roditelji se uputili u Gak Narodni front i tamo su bili svi korektni. Ovim putem želimo da im se zahvalimo, jer smo dobili svu dokumentaciju, što u mnogim slučajevima, na žalost, nisu dobili. Na prvi pogled sve je bilo tako da je beba umrla, ali kada su malo bolje pogledali i upoređivali sa ostalim upisima, toliko grešaka je nemoguće napraviti. Obdukcija je napravljena pre nego što je beba umrla. Po dijagnozi koja je uvedena uzrok smrti beba nije mogla da se rodi živa, pa je još uvedeno kao nedonošče, a u protokolu porođaja je sve normalno i sa bebom i sa majkom. Jedno se samo pitam: kako je moguće da beba koja je rođena 28.02.1967. bude upisana u protokolu koji počinje sa datumom od 3.3.. i to u četvrtom redu a naša beba odmah ispod te bebe. Ta je beba nedonošče, jer je rođena sa 880 grama i ona je umrla odmah tog dana kada se i rodila. Umrlicu nismo dobili iz Savskog venca. Rekli su nam da koleginica treba da ide u Arhivi da potrazi i potvrdila je, ne želim da imenujem nikoga, to pred nama je s njom razgovarala telefonom i rekla je da dođemo za tri dana, pa opet nije, pa za pet dana i tako nismo dobili ni Izvod iz matične knjige rođenih itd.... Nadam se da će se jednog dana pojaviti moj brat možda sam pred naša vrata! Svim ojađenim roditeljima želim puno sreće i uspeha!

      Moj komentar je malo poduži, ali morala sam ovo pisati i ovim putem se zahvaljujem web sajtu za ovu stranicu.


      (Vesna, Beč, Austrija,vesna.djordjeviccccccccccc@chello.at, 29. april 2003. 22:39)

    • Kao šta vidite, pišem iz Hrvatske, redovito posećujem vaš sajt i moram da vam dam potpunu podršku i sve najbolje pohvale u vezi ove strane. Ovi moji se toga još nisu setili. SVAKA VAM ČAST. Pozdrav iz Rijeke i samo napred!

      (maudovic@inet.hr, 3. april 2003. 12:24)

    • Nije normalno da iste ličnosti koje su kreirale i odrzavale ovako poraznu klimu, situacije i neposredno ili posredno događaje u porodilistima, institutima (vezanim za rađanje) i organima i dalje, posle petnaest - dvadeset godina, imaju funkciju rukovodilaca ustanova. Nemojmo taj javašluk nazivati legalizmom. Nije valjda legalizam da neko sebi napiše (kao direktor bolnice) desetak naloga za službena putovanja u inostranstvo (pod firmom kongresa, na kojima obično ne učestvuje) godišnje, a da za to vreme u bolnici (kojom formalno rukovodi) nema sapuna, peškira, papira, zadihtovanih prozora, uredne dokumentacije o pacijentima ... Nije valjda da moramo sačekati biološki sat da bismo raščistili sa nasleđem sebične proslosti? Ovoliki broj nezadovoljnih medicinskom dokumentacijom vezanom za rođenja i nažalost, smrti bi trebalo da zamisli nadležne organe.

      (Radovan, 3. april 2003. 12:24)

    • Da razjasnimo jedno, ovako nešto postoji sigurno u našoj zemlji. Logično je da, ako je dete umrlo na porođaju, to isto dete i daju roditeljima da ga sahrane, a oni ne daju ni da ga vide zadnji put. Ali, ako se pozivaju na humanost i kako bi trebalo poštedeti roditelje takvih stvari, onda bar nek ih puste da prisustvuju sahrani. Kakav je to izgovor \"bolnica sahranjuje bebe\". Gde ih sahranjuje? Ne smem ni da pomislim.

      O Bože, gde su granice ljudskog bolesnog uma.
      Nama treba potpuno redefinisanje zakona po tom pitanju. Ovo treba sprečiti i iskoreniti što pre. Voleo bih da mogu da pomognem, samo ne znam kako. Imate moj mail pa ako se pokrene bilo kakva akcija tu sam.
      S postovanjem,

      (Goran, vrule@net.yu , 26. mart 2003. 10:22)

    • Uvažena javnosti!
      Obraćamo se svima verujućima i neverujućima u krađu beba, na svim prostorima posebno u Srbiji, ljudima dobrih namera, babicama, lekarima, matičarima, sudijama i pre svega roditeljima, onim biološkim i onim na papiru. Roditelji na papiru mogu najviše pomoći da naša \"zajednička deca\", mi koji smo ih rodili i oni koji su ih othranili, dobiju svoj identitet.

      Savest koju svako ima proradiće kad tad. Progovoriće neko, bar na samrti, neko od onih koji je \"usrećio\" roditelje na papiru, a unesrećio nas prave, biološke! Unesrećio je decu jer će oni, kasnije ili pre, saznati ko su a što pre saznaju biće manje bola.
      Od nas, majki, napravili su inkubatore za one koji ne mogu imati decu što je gore od kloniranja, ne misleći kako će deci biti kada saznaju da su oni koji su ih pazili, mazili ustvari obični prevaranti jer da ih stvarno vole rekli bi im istinu o svom poreklu. Napravili su falsifikat od originala.
      Ko nam je sve to uradio?! Svi smo traumatizovani. Mi, kojima su deca uzeta, oteta, ukradena, naše porodice, prijatelji. Verujem da su i oni kod kojih su naša deca, jer strepe da će prevara izaći na videlo. Saznanje da su nam deca živa čini nas srećnim a gde su i što nisu sa nama nesrećnim. Naša deca nose tuđa imena a mi pravi roditelji želimo da im vratimo prava i da im pružimo pravu roditeljsku ljubav koju pored svega što imaju, nisu osetili. Oni na to imaju pravo.

      Put koji treba da pređemo da nađemo svoju decu je neizvestan i težak. Neki to pokušavaju godinama. Živećemo za taj trenutak da ih zagrlimo i osetimo otkucaje njihovog srca.
      Pozivamo sve one koji nešto znaju o ukradenim bebama da pomognu, kako bi se mir vratio u porodice. Nadamo se da će ovaj vapaj čuti svi koji treba da ga čuju.
      Gordana i Ilija iz Inđije

      (yelena.b@ptt.yu , 19. mart 2003. 23:19)

    • Da li iko sledi on što se dogodilo decenjima. Kradjali decu i onda. U Beogradu negdje 1984-5 ukradeno je sin moje seste i to direko iz bolnice. Sestri došlo službeno pismo da je sin umro i da bolnica sahranjuje bebe. Ja sam potpuno uveren da je tai sin sada u služenju vojnog roka i da živi solidno sa nekom staricom i u okolini nema svoji vršnjaka. Voleo bih znati gde on živi. Njemu nije rečeno ko je i odakle potiče i da uopšte nije serbin.

      (18. mart 2003. 22:30)

    • Poštovani,
      I ja spadam među roditelje kojima je dete ukradeno jos 1988 godine. Verovao sam lekarima sve dok nisam došao do potpuno drugačije dokumentacije, koja jasno govori da mi je dete živo. Neko se surovo poigrao sa svima nama. Sigurno je da mi to nismo želeli. Dužnost nam je da pronađemo našu decu, bez obzira dali ćemo tada biti srećni ili ne,kako bi oni upoznali ostalu braću i sestre, i na taj način izbegli eventualno rodoskrnavljenje. Ja ne želim nikog da vešam radi toga, ali sama spoznaja da negde postoji moja kćerka koje sada ima 14 godina, i koju kod kuće jedva čekaju brat i sestra da je upoznaju, neće mi dati mira sve dok je ne pronađem. I ona ima pravo i obaezu da barem zna i upozna ko su joj prirodni roditelji.
      S postovanjem!

      (Radivoj, linta@net022.net , 26. februar 2003. 22:23)

    • Postovani,
      Drago mi je što ste u komentare na vašem sajtu uključili i moje komentare upućene na b92.net. Doduše, nije mi jasno da li ste za to tražili dozvolu sajta B92, ali to je vaš problem...
      Meni je veoma žao što je veliki broj roditelja nesrećan, i zato što misli, štaviše ubeđen je, da su im oteli/ukrali decu. Suština mojih primedbi je da ne možete teretiti ljude bez dokaza, i što je najvažnije, da morate razmisliti o moralnoj dimenziji onoga što radite: da li ćete, ako dokažete jedan od takvih slučaja, biti srećni sa osobom koja je vaš biološki potomak a koju ne poznajete, da li će ta osoba biti srećna sa vama, da li će uopšte biti voljna da živi sa vama (reč je o pretežno punoletnim osobama), itd. itd.

      Inače, ja stvarno nemam nikakve veze sa ljudima koje implicitno okrivljujete za krađu, štaviše ne poznajem ni jednog akušera ili babicu, tako da ovo što pričam pričam iz ubeđenja.
      Na zalost, zato što mislim da ste gnevni, a da čovek u gnevu ne vidi daleko i da je spreman da učini neistomišljeniku i ono zbog čega bi se kasnije mogao kajati, nisam u mogućnosti da gospođi \"Unapred zahvalna\" autorki komentara:
      \"Postovani,
      Zamolila bih vas ako možete da mi pomognete da uspostavim kontakt sa Dragoljubom.(Davao je komentare povodom roditeljskih sumnji).
      Unapred zahvalna\"

      za sada ostavim kontakt-adresu. S Postovanjem,

      (Dragoljub, 26. februar 2003. 04:16)

    • Poštovani,
      podržavam vašu akciju da se deca vrate kući, svojim roditeljima.
      Srdačan pozdrav

      (Dejan, 23. februar 2003. 23:02)

    • Prosto ne mogu da poverujem da se nešto tako događa u našem okruzenju. Sve počinioce koji se otkriju treba osuditi na smrt - bez prava na pomilovanje!

      (Sale - Leskovac, 19. februar 2003. 00:50)

    • Pa htjela sam da kažem da je to jako tužno. Treba pomoći, ali ja ne znam kako

      (taxiabramovic@cg.yu, 9. februar 2003. 19:47)

    • Molim da mi se obezbedi telefon ili E-mail za kontakt sa Milutinom i Radojkom Manojlovićem iz Sokobanje, za razmenu iskustva i savet za otkrivanje još jedne ukradene bebe.
      Uz srdačan pozdrav,

      (Majka i otac, 9. februar 2003. 15:26)

    • Do sad nisam mogao da verujem da tako nešto postoji ne samo u našoj državi nego i u celom svetu !!! Stvarno jedna bolesna stvar ko god to da radi!!

      I u potpunosti PODRZAVAM VAŠU AKCIJU! Da se zaustavi taj bolesni kriminal!!!

      (paradox@partizan.net, 8. februar 2003. 21:19)

    • Poštovani,
      Zamolila bih vas ako možete da mi pomognete da uspostavim kontakt sa Dragoljubom.(Davao je komentare povodom roditeljskih sumnji).
      Unapred zahvalna

      (kontakt poznat Web bebama, 30.januar 2003. 08:42)

    • I ja sam jedna od ojađenih. Prvih 20 godina nisam ništa sumnjala. Zatim sam sasvim slučajno otkrila neke stvari. Zatim saznala nešto veoma zanimljivo od inspektora SUP-a iz Beograda, kome su pretili smrću, zbog istrage o ukradenoj tek rođenoj deci. Želim kontakt sa ostalim roditeljima, da im prenesom moje sumnje o nemilim događajima. Scenario je, izgleda, svuda bio isti - da je beba umrla, bez bilo kakvih dokaza.
      Pozdrav

      (Majka, 30.januar 2003. 00:41)

    • Prosto ne mogu da poverujem da neko za rešavanje ovakvih slučajeva sedi skrštenih ruku ! PA TO JE NEČUVENO ! Strašne traume su doživeli ti ljudi, pravda i može biti zadovoljena, a da li smo se ikada zapitali kako je tim ljudima posle toliko godina....! Mislim da je malo nas stavilo prst na čelo i zapitalo se ! Ma jedna beba manje ili više, ma da, šta je to za nas ??? A ŠTA DA JE U PITANJU VAŠE DETE ? SAOSEĆAJMO SA DRUGIMA I PODRŽIMO IH !!!

      (macazrns@ptt.yu, 29.januar 2003. 02:53)

    • Ovo je za ne poverovati! Trebamo da uradimo sve što je u našoj moći da se krađa beba pod hitno zaustavi, a lekare koji se bave ovakvom odvratnom, ljigavom, užasnom vrstom prevare treba linčovati pod hitno! Uuužas!

      (Danka, 21.januar 2003. 05:36)

    • U postpunosti saosećamo sa svima kojima su deca ukradena i nadamo se da će pravda biti zadovoljena - da će bezdušnici završiti u zatvorima a deca vraćena roditeljima!

      (Redakcija medijske kuće, 3. decembar 2002. 10:42)

    • Pozdrav,
      Duboko sam pogođen svime što se dešavalo u životima ljudi čija su deca na brutalan način ukradena i vašu borbu potpuno podržavam i želim vam sve najbolje i u toj borbi i u vašim životima, jer ste to potpuno zaslužili kao jedni od retkih koji se brinu za živote nesrećnika koji sa vašim životima, realno, nemaju velike veze. Mogli ste to kao mnogi da čitate u novinama i da se zgrožavate, ali ste vi za razliku od nas hteli da pomognete. To se ceni.

      (Marko, 15.decmbar 2002. 19:30)









    ENGLISH




    DOLIJALI:

    VESTI IZ SVETA



    KAKO BI TREBALO:

    PRIRODNI POROĐAJ





    vrh strane

    kradjabeba.org