• Povelja
• Kada doktor pogreši

Tridesetdvogodišnja Beogradanka Ivana Đurdić bila je potpuno zdrava dok 28. aprila 2000. godine nije prebačena u salu za porođaje Ginekološko-akušerske klinike Kliničkog centra Srbije odakle je posle porođaja iznesena mrtva. Njen suprug Saša Đurdić (psihijatar), tvrdi za NIN da se "to ne bi dogodilo da se njenoj lekarki akušeru Saši Kadiji nije žurilo da što bezbrižnije provede uskršnji i prvomajski praznik".

Dr Kadija i dr Žižić koji rade i privatno bili su unajmljeni i plaćeni da prate trudnoću Ivane Đurdić pa su prema tome bili u obavezi da prisustvuju porođaju. "Uvek su isticali da pre pojave trudova ne dolazimo na kliniku. Valjda još nisu računali da bi porođaj mogao da se dogodi neradnim prazničnim danom. Kada su shvatili da je vrag odneo šalu i da bi bili mirni za praznik, rešili su da pre vremena izazovu porođaj. Pozvali su nas da dođemo mada moja supruga nije imala trudove, niti joj je pukao vodenjak. Čim smo došli, dali su joj 'sintocin', sredstvo za izazivanje trudova. To je izazvalo užasne višesatne bolove iako medicinskih razloga za prerani porođaj nije bilo. Do tog trenutka Ivana i naše nerođeno dete bili su zdravi."

Zbog forsiranja porođaja dete se, međutim, iz normalne pozicije okrenulo i pupčanik mu se obavio oko vrata. Da bi se spaslo gušenja, Ivanu su hitno prebacili u operacionu salu na carski rez. Tada član ekipe prema Đurdićevim rečima, greši: "Anesteziolog Vlada Andrić sa kanilom za anesteziju promašuje dušnik i ulazi u jednjak.

Zataškavanje

Nastupa smrt zbog gušenja. Izgleda da neki članovi ekipe za to vreme nisu bili u sali. Svaki početnik pa i ja kao psihijatar znam da je jednostavni zahvat traheotomija mogao da spase Ivanu. Ovako, operaciju je preživeo samo naš sin."

Sve ispričano Saša je čuo samo nezvanično. Zvanično, lekari su prvobitnu sumnju na tromboemboliju odbacili kao netačnu a za nov uzrok smrti proglasili emboliju plodovom vodom. Onda je zatražio obdukciju koja je na zahtev Okružnog suda u Beogradu obavljena 1. maja. Zašto tek četiri dana posle smrti? "U želji da zataškaju slučaj, ekipa GAK-a u Višegradskoj ulici nije telo pokojnice prebacila odmah na sudsku medicinu u frižider. Telo su držali u podrumu bolnice čekajući da počne proces truljenja nadajući se da izveštaj obdukcije neće biti validan."

Još malo pa će se navršiti dve godine od prerane smrti Ivane Đurdić. Predmet je još kod okružnog javnog tužioca. Tek ovih dana Saša je ćuo da je podignuta krivična prijava protiv u međuvremenu penzionisanog anesteziologa Vlade Andrića. "Da, sve se sporo odvija ali za mene je bitnije da bude pravično. Tužim i dr Sašu Kadiju, šefa akušerskog tima, jer i nju smatram odgovornom za smrt svoje supruge."

Saša Đurdić nije običan pacijent kome nesavesni postupci medicinskog osoblja nisu prepoznatljivi i kome kao laiku nije nimalo lako da dokaže da je lekar pogrešio, naš sagovornik je njihov kolega. "Mogu samo da zamislim kako se odnose prema nekom ko nije stručan, tada su mogućnosti za zataškavanje veće. Mene nisu mogli da lažu iako su pokušali pričama o emboliji i drugoj pogrešnoj dijagnozi. Ipak, tokom operacije nisu tražili ni moje mišljenje ni odobrenje. Nisu nam rekli da će uraditi carski rez a morali su."

Jeftinoća

Čak i kada prosečno obrazovan pacijent uoči grešku, pred njim je težak posao da je dokumentuje. Samo najgrublji i najočigledniji propusti u stanju su da pokrenu pacijenta da zatraži nadoknadu štete i krivičnu odgovornost lekara. U praksi takve parnice se teško dobijaju i dugo traju, kod nas često i duže od decenije. Oštećeni nema oslonca u nekom društvenom organu i oseća se uvek kao slabija strana u sporu sa medicinskom ustanovom. Jakov Radišić, profesor na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, pisac knjige "Profesionalna odgovornost medicinskih poslenika", za NIN kaže da se "obične nemarnosti i prolazna oštećenja po pravilu prećutkuju, jer pacijenti smatraju da lekarima duguju ljudsku zahvalnost čak i kad je krajnji ishod nepovoljan. Osećanje te dužnosti jače je od osećanja nepravde koja im je učinjena, jer nije bila podstaknuta zlom namerom".

Slušajući pravnike, izgleda da je lekarski stalež kod nas privilegovan. Kažu najveći su problemi sa dokazivanjem i sudskim veštacima, takođe medicinarima, koji se skoro uvek solidarišu sa svojim kolegama. Njihovi nalazi su često neprecizni i mogu se različito tumačiti. "Oni često nedovoljnim ili pogrešnim obaveštenjima izazivaju kompleks potpunog laicizma na sudu. Umesto vlastitog logičnog zaključivanja, svi prihvataju nelogične zaključke lekara. Razlog: 'Ja sam laik'."

U svetu je, međutim, sasvim drugačije. U SAD je početkom sedamdesetih godina broj parnica protiv lekara naglo porastao. Već je krajem sedamdesetih svaki deseti lekar bio tužen. Premije i osiguranja lekara za slučaj odgovornosti prema pacijentima samo u vremenu od 1965. do 1975. godine porasli su za 800 odsto. Iznosi su često premašivali sumu od milion dolara. Takav razvoj događaja zapretio je da ozbiljno ugrozi medicinsku službu. Odšteta je ubrzo zakonski ograničena na sumu između 100 i 500 000 dolara. Američka bolnička asocijacija je još februara 1973. godine usvojila Povelju o pravima pacijenata.

I kod nas je zakon jasan - ko drugome nanese štetu, mora da je nadoknadi. Samo, kod nas je čovek jeftin. Zna se kolika je materijalna vrednost kuće, automobila, frižidera... ali se ne zna koliko košta čovek.
Svojevremeno je jedan od rukovodilaca u Osiguranju "Dunav" tvrdio da je upoređivanjem presuda za obeštećenje smrti domaćih životinja uočio da od ljudskog više vredi život konja, vola i krmače. Čovek je na nivou pernatih životinja. Kotira se kao pevac ili ćurka. Toliko sitnine su dobijali oni malobrojni srećnici koji su se usudili da se potuže na lekarsku grešku i dobili spor. Sasvim je jasno zašto nijedan lekar kod nas zbog učinjenih lekarskih grešaka nije izgubio pravo na rad. Ne robija se zbog pernatih životinja.

Nijanse

Do kraja meseca i kod nas će biti publikovana "Povelja o pravima pacijenata" koju je priredila grupa pravnika i lekara: Marija Draškić, Vladimir Vodinelić, Jakov Radišić (profesori Pravnog fakulteta), Milan Popović, Mira Samardžić i Vuk Stambolović (lekari). Savet Evrope je prva sledeća kapija koju treba da otvorimo. Pretpostavlja se da će jedan od uslova za naš prijem biti i reformisano zakonodavstvo u kojem bi morala da budu zastupljena i prava pacijenata. Zašto je to važno?

Zahvaljujući mnogim profesionalno sprovedenim istraživanjima, zdravstvene ustanove dobile su priliku da se uvere da informisani pacijenti pokazuju bolji ishod u izlečenju i kraće se zadržavaju u bolnicama. Prema jednoj studiji, koju je sprovela Grupa za zdravstvenu strategiju države Njujork, svi pacijenti se mogu podeliti u tri kategorije: pasivni, zainteresovani i aktivni.

Pasivni pacijenti sebe doživljavaju kao žrtve okolnosti koje su izvan njihove kontrole. Oni retko traže bilo kakvu informaciju o svom zdravstvenom stanju. Umiru ranije nego pacijenti iz druge dve kategorije. Zainteresovani pacijenti pažljivo slušaju ono što im lekar saopštava i komentarišu informacije koje dobiju. Na kraju uvek poslušaju savete i za njih se obicno kaže da su pacijenti kakve lekari najviše vole. Aktivni pacijenti preuzimaju odgovornost za svoje zdravlje. Nastupaju sa pozicija nekog ko zahteva i ko ne okleva da iznese svoje mišljenje da je nezadovoljan. Oni sebe doživljavaju kao potrošače zdravstvenih usluga i stoga smatraju da imaju pravo na odgovarajuće zahteve i očekivanja od zdravstvene službe.

Marija Draškić kaže da se prava pacijenata u Evropi mogu podeliti na tri grupe. "Jedan pristup jeste donošenje specijalnog zakonodavstva o pravima pacijenata kakvo postoji već u Finskoj, Islandu, Holandiji i Letoniji. Finska je prva zemlja u Evropi koja je usvojila Zakon o statusu i pravima pacijenata. Taj zakon predviđa i instituciju ombudsmana. On je ovlašćen da savetuje pacijente za primenu zakona, pomaže im u slučaju sudskog spora, informiše ih o njihovim pravima... Drugi pristup podrazumeva inkorporiranje prava pacijenata u već postojeće zakonske tekstove. To rešenje su odabrale Belgija, Bugarska, Češka, Francuska, Nemačka, Madarska, Slovačka, Španija, Švedska i Uzbekistan. Naš je predlog (autora Povelje) da i naša zemlja na isti način inkorporira Povelju o pravima pacijenata. Treći način inače predstavlja potpisivanje Povelje na nacionalnom nivou kao što su to učinile Velika Britanija, Irska, Poljska, San Marino"...

U našoj verziji Povelje centralni značaj imaju dva prava. Pravo na ljudsko dostojanstvo i samoodlučivanje i pravo na kvalitetnu i sigurnu medicinsku uslugu. Sva ostala prava su u funkciji ovih prava, kaže Jakov Radišić i dodaje: "Lekar treba da pomogne pacijentu da donese razumnu odluku koja se tiče njegovog lečenja a ne da on donosi odluku umesto pacijenta. Lekar treba da obavesti pacijenta o svakoj medicinskoj meri koju treba sprovesti, o njenim rizicima. Pristanak neobaveštenog pacijenta nije punovažan i lekar treba da zna da u tom slučaju on snosi rizik neuspeha. Ali, ako je pacijent saglasan, od lekara se ne može očekivati da garantuje za uspeh svoga poduhvata. Povelja je uperena protiv podmićivanja, korupcije i protiv je birokratskog mentaliteta."

Vuk Stambolović, jedan od autora Povelje, optimista je: "Mafijaška povezanost izmedu medicine, prava i države biće rasturena. Stvoriće se posebni interesi. Na osnovu njih izmeniće se i slika i položaj lekara koji upropašćuju zdravlje pacijenata. Na Zapadu već imate termin: problem doktor. I same institucije žele da se otresu takvih, jer ostaju bez pacijenata. Ovo je ulazak ljudskih prava u medicinu. Pravo pacijenta da izabere način lečenja je kod nas još nezamislivo. Ja ne očekujem da će Povelja biti pozdravljena na iskren način jer ugrožava moć. Ona menja položaj pacijenata, oni više nisu samo zavisnici od pomoći lekara."

Evropa

Autori Povelje testirali su šta o njoj misle lekari i pacijenti. Vodili su razgovore u Podgorici, Subotici, Somboru i Kikindi. Pacijentima se, naravno, dopao tekst ali su izrazili i zdravu sumnju u mogućnost njene realizacije. Na pitanje da li biste bili spremni da kao pacijent tražite primenu Povelje, jedna građanka je rekla: "Šta vam je, pa posle toga bih bila bojkotovana od svih lekara!" Jedan Subotičanin: "U drugim uslovima, drugačijoj državi, drugoj planeti i drugoj dimenziji." Podgoričanin: "Da, zbog toga što ona reguliše pravo na dostojanstvo, regularnost i pravnu zaštitu." Kikinđanka: "Mnogo puta sam bila u situaciji da nisam zadovoljna medicinskim tretmanom ali bila sam bespomoćna, jednostavno nisam imala kome da se žalim." Naši pacijenti se gde god ih našli, najviše žale na neodgovarajuće ponašanje medicinskog osoblja. Pod tim podrazumevaju neprihvatanje na pregled, odbijanja, čekanja, nepažnju, agresivnost, nestručnost i greške u radu.

Realno je očekivati da će se zbog uslova u kojima rade i minornih plata, lekarima, sestrama i tehničkom osoblju dizati kosa na glavi na pomen prava pacijenata. Ipak, najdalje su otišli lekari jedne subotičke bolnice gde je sprovedena anonimna anketa povodom Povelje. Većina njih je ustvrdila da su prava pacijenata tu "preterano zastupljena". Većinski stav je da pojedini delovi Povelje ne podstiču poverenje u stručnost i znanje zdravstvenih radnika. Posebno su se ustremili na član 9 tačku 2 u kojoj se kaže: "Lekar je dužan da pacijenta obavesti i o načinjenim greškama u medicinskom tretmanu"... Njihovo mišljenje je da se većina članova Povelje u praksi ne primenjuje "zbog loše materijalne situacije, preopterećenosti i nezainteresovanosti lekara kao i zbog loše organizacije zdravstvene službe".

"U ovom trenutku nama najviše nedostaje kodeks medicinske etike a na organizacionom planu lekarska komora. Medicinari u zapadnim zemljama ne ponose se samo svojim znanjem i tehnikom nego i kodeksom svoje etike. Na poštovanje kodeksa primoravaju ih njihove lekarske komore i državni organi. U protivnom, gube pravo na rad", kaže Jakov Radišić. Što se nas tiče, koga je još briga za Hipokratovu zakletvu koju i inače neki pripisiju - Hipokritu.

Marijana Milosavljević