• Roditeljstvo nema rok trajanja

Afera "nestalih beba", koja već nekoliko godina emotivno talasa Srbiju, još čeka završnicu. Upućeni kažu da ima bar 200 roditelja u čijim slučajevima postoje elementi koji govore da se u vezi sa njihovim detetom nešto misteriozno dešavalo.

Tražeći pravo na istinu, dokaze i mesta gde su deca sahranjena, obišli su 45 institucija, obraćali se bolnicama, porodilištima, MUP Srbije, Ministarstvima pravde i kulture, Vladi i Skupštini Srbije, Unicefu... Tokom 2002. godine okružnim i opštinskim tužilaštvima podnet je veliki broj krivičnih prijava za sledeća (ne)dela: oduzimanje maloletnog lica (čl. 116. Krivičnog zakona Republike Srbije) i promena porodičnog stanja (čl. 117 istog Zakona). Najviše prijava podneto je protiv nepoznatih počinilaca, za dela izvršena u periodu od 1960. do 2001. godine. S obzirom da ovo krivično delo podrazumeva trajne posledice - promenu porodičnog stanja i zabludu o pripadnosti deteta - vršilac dužnosti republičkog tužioca, Đorđe Ostojić, aprila 2003. godine, u obraćanju tužilaštvima, tumači da je i samo delo trajnog karaktera.

U međuvremenu, republički parlament je formirao Anketni odbor, s ciljem da se uređivanjem zakonodavstva pomogne roditeljima koji veruju da su njihova novorođena deca zapravo nestala, pa je Skupštini na usvajanje već predat Izveštaj, sa predlogom mera.

- Očekujemo da se uskoro na dnevnom redu nađe i usvajanje zakona po kojem naši slučajevi ne bi bili zastareli - objašnjava Rada Pantelić, jedna od majki koja sumnja u zvaničnu verziju da joj je dete umrlo po rođenju. - Nadamo se izmeni člana 116. postojećeg zakona i omogućavanju njegove retroaktivne primene.

Shodno aktuelnim zakonima, gotovo 90 odsto ovakvih slučajeva je zastarelo, ali ojađeni očevi i majke poručuju da roditeljstvo nema rok trajanj. Zato mnogi, i posle 20 i više godina - vođeni nekim tragovima, papirološkim propustima i greškama, ili validnim indicijama - ne prestaju da tragaju za svojim bebama, proglađenim mrtvim.

- Izveštaj Anketnog odbora treba da bude usvojen na jednom od narednih skupštinskih zasedanja, a njima je predloženo da se pri MUP formira specijalna jedinica koja bi preuzela svih 764 predmeta iz Skupštine i detaljno istražila svaku misteriju ponaosob - nastavlja sagovornica R92. - Svaki roditelj bi pomogao i ukazao na konkretne nelogičnosti u papirima i sve što navodi na sumnju da je učinjeno krivično delo. Svojevremeno je i ministar pravde, dr Zoran Stojković, pozvao da se jave svi koji nešto znaju, dodavši da oni ne podležu krivičnom gonjenju, jer i to zastareva.

Dok republički Parlament ne kaže svoju reč o ovom slučaju, svaka pojedinačna priča, na svoj način, privlači pažnju i budi saosećanje sa ljudima koji veruju da im je učinjena golema nepravda.

Sagovornica R92, Rada Pantelić, jedna je od majki koje ne odustaju. Uporno tragajući za istinom o svom sinu, došla je do žene koja je 1972. godine dala svoje dete na usvajanje. Ona ih je uputila na novinske tekstove iz tog doba, koje je objavljivao tadašnji "Svet", a koji govore "o sumnjivom davanju dece iz SFRJ na usvajanje strancima, pa i o trgovini".

- U tim davnim tekstovima, našla sam podatak da su deca prodavanja kako bi se došlo do novca, čak od tog novca delio dečiji dodatak - otkriva Rada. - Užasnem se pri pomisli da je možda i moje dete prodato, a da sam ja od toga kasnije dobijala nadoknadu za svoju drugu decu.

Ukazujući na pojedina važna imena iz tog vremena, veruje da su neki od tih ljudi još živi i da bi, ukoliko bi se javili, mogli da pomognu.

Pomenuti tekstovi u novinama od pre gotovo 35 godina izazvali su veliki revolt ondašnje javnosti. Pojedinci su tražili da se zaustavi "trgovina belim robljem", a drugi su pisali pisma (svojevrsne ispovesti) i kroz sopstvene sudbine otkrivali šta se sve dešavalo, a da okolina toga nije bila svesna.

Zabeleženo je da su stranci, samo od 1968 do 1972 godine, iz Srbije usvojili 20 devojčica i dečaka, a kako se isto dešavalo i u Makedoniji, Sloveniji..., SFRJ je to donelo neslavnu titulu zemlje-izvoznice dece.

Rada Pantelić podseća da su bebe nastajale odasvud: od porodilišta, preko Zavoda za prevremeno rođenu decu, do pogrebnih službi. U porodilištima im, objašnjava, govore da je umrlo dete predato pogrebnom, u pogrebnom da dete nije sahranjeno...

- Zakon jasno kaže da sahranjivanje vrše bliži srodnici i zaista ne mogu da poverujem da su bili toliko humani, pa baš svu decu sahranili o trošku opštine, iako to nisu morali - potencira sagovornica R92. - Konkretno, nad mojim detetom je rađena obdukcija i, kao i u ostalim sličnim slučajevima, ostavljeni su takozvani parafinski kalupi, odnosno genetski materijal u vosku. Posle mnogo ubeđivanja, pisanja i traganja dobili smo od Ministarstva zdravlja saglasnost da nam se odobri da preuzmemo te kalupe, što smo nekolicina roditelja i ja učinili. Radili smo analizu na Biološkom fakultetu, ali kalupi su uništeni, prekinut je DNK lanac i ništa nismo uradili. Pokušali su da nam objasne kako je to bilo davno, da nije valjano urađeno, navodno nisu znali za koju svrhu uzimaju...

Saznajemo da ova majka ne prestaje da sanja dan kada će pronaći svog sina - blizanca Milivoja. Uverena da nije umro 13.avgusta 1983. godine, u beogradskom Institutu za neonatologiju, tvrdi da je u prikupljenim papirima našla "suviše aljkavosti koje bi se teško mogle objasniti administrativnom greškom".

Ukratko, bračni par Rada i Zoran Pantelić poslednjih 13 godina žive u Beogradu. Rada je u Kosovskoj Mitrovici na svet donela dva muška deteta. Kao nedonoščad, po preporuci lekara, bebe su prebaćene u Beograd. Majka svedoći da su oba dečačića bila jake i zdrave bebe, ali da im je, kad su pozvali Institut za neonatologiju, rečeno da je mlađe dete umrlo, te da je ocu, kada je pitao kako da preuzme telo, odgovoreno da bolnica obavlja sahranu!

- Kad sam doputovala u Beograd da vidim preživelo dete, jedna plava sestra mi je rekla da je to nemoguže, da nemogu među decu jer na Kosovu vlada zaraza, što je meni bilo nepoznato iako sam tamo živela - seća se Rada Pantelić. - Istovremeno, u bolnici je bilo mnogo žena sa Kosova za koje ta zabrana nije važila. Moja rpđena sestra koja se baš tada porodila takođe mi je rekla da niko nikakvu infekciju nije pominjao. Uvidom u knjigu protokola, saznala sam da nije umrla lakša, nego jača i teža beba, a kada sam posle mesec u Opštini Kosovska Mitrovica htela da prijavim sina Đorđa, matičar mi reče da moram prijaviti i drugo dete jer oni imaju samo obaveštenje da sam rodila blizance, ne i da je jedno dete umrlo.

- Tom navodno umrlom sinu dali smo ime Milivoje, te i za njega dobili izvod iz knjige rođenih - nastavlja naša sagovornica. - Tek kad smo se, 1986. godine, preselili u Beograd i kad sam rodila Anđeliku, zatražim od Instituta dokumentaciju o umrlom detetu. Četiri godine kasnije, dali su mi otpusnu listu sa propratnim, saosećajnim pismom. Malo se smirih, ali 2002. gosine u meni se pokrenu crv sumnje: dobila sam nepotpunu dokumentaciju, sa materijalnim greškama, a Pogrebno preduzeće Beograd mi dade potvrdu da ne poseduju podatke o smrti bezimenog muškog deteta pod prezimenom Pantelić, umrlog 13. avgusta 1983. godine... U obdukcionom nalazu, bez faksimila i potpisa lekara (napisana samo imena obducenata), bez pečata ustanove i bez vremena smrti, piše da je obdukciju radio Institut za zdravstvenu zaštitu majke i deteta, da je dete rođeno 8. avgusta, da je obdukcija vršena sedan dana kasnije, a da je dete staro četiri dana. Dakle, tvrde da je umrlo drugo dete, Đorđe, koji sada ima 23 godine!

Izvod iz knjige umrlih (br. 4126), izdat u beogradskoj Opštini Savski venac, u najmanju ruku zbunjuje. Piše da je dete umrlo 13. avgusta 1983., a da je smrt prijavljena 9. decembra 1985., posle 28 meseci.

- Konačno, kako da ne sumnjam ako nema traga ni da je dete umrlo, ni da je sahranjeno, ni gde je sahranjeno - pita se Rada Pantelić. - Znamo mi da u državi ima mnogo problema koje treba rešavati, ali afera "nestalih beba" ne sme nikako da se marginalizuje. Ono što se nama dogodilo, kroz šta smo mi prošli i još prolazimo, može svakome da se dogodi. Zato apelujem na sve poslanike u Skupštini da glasaju za usvajanje Izveštaja Anketnog odbora. Beogradska grupa roditelja veruje da že legalnim putem, posredstvom državnih institucija, doći do istine o nestaloj deci. Ne tražimo mnogo, samo da nam se vrati oduzeto pravo na istinu - ma kakva ona bila.

Rada Kovačević