POČETNA STRANA KONTAKT POSTOJEĆI KOMENTARI Vaš komentar VESTI: 2025 2024 2023 2022 2021 2020 2019 2018 2017 2016 2015 2014 2013 2012 2011 2010 2009 2008 2007 2006 2005 2004 2003 2002 ZATAŠKANO: 2001 1998 1996 1972 Izvoz beba LITERATURA STATISTIKA AKTI |
Vesti / Jun 2002
VEČERNJE NOVOSTI 30.6.2002. / izvor Rođeni da nestanu SOKOBANJA - Sve je veći broj porodica, koje smatraju da im tek rođena deca svojevremeno nisu umrla, kako su im to lekari tvrdili, već su u dobro organizovanom lancu prodata. Mnogi od njih, kojima do sada crv sumnje nije dozvoljavao da prihvate zvaničnu verziju smrti svojih beba, i posle dvadesetak godina pokušavaju da dokažu da su im deca živa. I živa i zdrava, ali kod drugih roditelja. Razna ubeđivanja da je takve sumnje teško dokazati, mnoge roditelje su do sada pokolebale u nameri da stvar isteraju na čistac, dok pojedine porodice uporno istražuju i pokušavaju da dodu do pravih dokaza da je krađa i prekrađa dece u porodilištima - skandalozna realnost. Na spisku onih koji su spremni da "preoru" i nebo i zemlju kako bi najzad došli do istine o svojim mezimcima nalaze se beogradske porodice Ljiljana i Jovica Vucković, Dragica i Branislav Dudić, Ljiljana i Dragutin Veličković, Olivera i Saša Bogojević, Renata i Miroslav Svilar, Olivera Nešić i Milka i Pavle Knežević iz Pančeva, Mirjana Gajić iz okoline Kruševca, Danijela i Zoran Cvetković iz Mozgova kod Aleksinca, Ljiljana i Predrag Petrović iz Prokuplja... Za svojom decom uporno tragaju i Pešići iz Niša, Milenkovići iz Babušnice, Danica Dimitrijević iz Beograda, Sofijanka Milivojevićc iz Aleksinca, Slavoljub Milenković iz Trnjana, Ivanovići iz Prokuplja, Radišići iz Obrenovca, Stana Čorbić iz okoline Kraljeva, Časlav i Biljana Momirović iz Prokuplja... Svi oni su svesni da osecanja ponekad preovladaju razumom, ali njihove zajednicke sumnje pospešuju kontradiktorni dokumenti, neprobojni zid cutanja, nerazumevanje onih koji bi takve pojave, ako imaju logiku, morali da gone i hvataju krivce. I cutanje onih prozvanih koji odbijaju bilo kakav razgovor na tu temu.
Sve ove nesrećne porodice bile su akteri i skupova u Sokobanji, u porodičnom domu Milutina i Radojke Manojlovića, koji tvrde da su posle 23 godine pronašli devojku za koju smatraju da je njihova ćerka "umrla" po rođenju, gde su razmatrali kako da se organizuju, jer mnogi od njih nisu znali šta treba preduzeti.
Sve ove porodice povezuje zajednička sudbina - majke su na porođaju na misteriozan način ostale bez tek rođene dece. Dete se rodi, uglavnom ga majka više i ne vidi niti doji, a kada im se saopšti da je beba umrla, roditeljima se ne dozvoljava da ga vide. Za tako "umrlo" dete se ne daje ni otpusna lista, ni umrlica, a tek na uporne zahteve, roditelji posle više meseci, pa čak i godina, dobiju rezultat obdukcije bez zavodnog broja protokola, potpisa i sa umrljanim pečatima iz kojih se ništa i ne vidi. Zato su ove porodice ubeđene da u našoj zemlji postoji organizovani kriminal trgovine decom i da postoji ustaljeni sistem, a da mozak svega je uvaženi lekarski kadar po mnogim bolnicama u Srbiji. U poslednje vreme, doduše, postoje pokušaji da se pojedine dokazane krađe dece iz porodilišta opravdaju pojedinačnim slučajevima.
Zato, kako je nedavno izjavila operska pevačica Radmila Smiljanić, i sama činjenica da je lekar sposoban da proda bebu je dovoljna da neko u ovoj zemlji stavi prst na čelo. Ova primadona, koja je posle serije novinskih članaka o misterioznom umiranju beba u porodilištima, javno izrazila svoje sumnje da joj je pre 33 godine devojčica umrla po rođenju, konstatovala je da svako dete, ako je zaplakalo i živo rodeno, ima pravo na sahranu.
- Da li se iko ikada zapitao šta se dešava sa tim bebama? Da li ih spale, bace u kreč, neke prodaju za prase i dvesta - trista evra, a roditeljima zamažu oči. Ako je majka dala lekaru deo svoje utrobe, red je da dete, pa i mrtvo, dobije nazad. Da ima pravo na kovčeg i grob na koji će otići! Bez obzira koliko je to bolno - istakla je u svojoj ispovesti primadona Radmila Smiljanić. - I ko zna u koliko je slučajeva majkama rečeno da su deca mrtva, a ona živa, zdrava i prodata negde. Neko je dužan da kaže gde su tolike dijagnoze i rezultati obdukcije. Kad porodice budu imale pravo da sahrane svoje umrle bebe, onda neće biti preprodaja i javašluka koji debelo koštaju cele porodice. Majka će tada biti načisto. A neuručivanje umrlog novorođenčeta majci koja ga je nosila u svojoj utrobi, za Pravoslavnu crkvu je čin nepojmljivog skrnavljenja svega što čovek po Božjoj zamisli treba da bude.
Međutim, ukoliko se krštenje i pored toga ne obavi, umrlo dete se mora vratiti roditeljima, pre svega majci, koja ga je nosila i donela na ovaj svet.
- Kada smo tražili da preuzmemo tela, rečeno nam je da su već kremirana, a po povratku u Pančevo stigao je telegram identično kao i prvi "Primite naše saucešće, vaše drugo dete je umrlo. Ukoliko ne preuzmete dete radi sahrane, sahranjivanje ćemo izvršiti kremiranjem..." - priča Olivera.
Priče porodica koje sumnjaju da su im deca, po rođenju, ukradena iz porodilišta, imaju zajedničku nit. Majke i očevi, po pravilu, nisu videli dete za koje im je rečeno ili javljeno da je umrlo. Mnogi su insistirali, ali su uvek pronađeni izgovori. Nije zgodno, govorili su, dete je na obdukciji ili je kremirano ili sahranjeno.
Roditeljima, skrhanim bolom za najmilijim, lekari su govorili i "idite kući, a mi ćemo, o našem trošku, sahraniti bebu...". Po pravilu, majke su tešili rečima "Pa, dobro, ne brinite se, vi ste još mladi, imaćete još dece...".
BEOGRAD - I oni spadaju u ucveljene roditelje, koji bez oklevanja traže svaki tračak nade da će možda naći svoju davno izgubljenu decu, za koju sumnjaju da su posle rođenja ukradena iz porodilišta.
Dok su sa ostalim porodicama dogovarali da podnesu zajedničku tužbu Republičkom javnom tužilaštvu za ono što im se dogodilo, slučajno su uporedili izveštaje o izvršenoj obdukciji Porodilišta u Višegradskoj ulici u Beogradu za svoju umrlu decu i frapirali se. Dokumenti, izdati 1991. i 1993. godine su bili gotovo identični. Počev od konačne dijagnoze do potpisa lekara, dr Đerd Kokaia, specijaliste patološke anatomije, ispod čijeg štambilja čak i isti broj 72966.
- Mnogi će pitati šta smo čekali 11 godina, pa tek sada pokrećemo pitanje naše navodno umrle dece. Pa, nismo bili svesni šta nam se dogodilo, niti smo mogli da poverujemo da nam je neko proglasio dete mrtvim da bi ga kasnije preprodao - kaže Jovica Vučković. - Posle silnih, sličnih priča, čvrsto verujemo da su deca kradena iz porodilišta. Pridružicemo se zajedničkoj tužbi kako bi sprečili da se to više ni jednoj porodici ne desi. A nadamo se i da ćemo ući u trag našem detetu. Jovičina supruga Ljiljana 1988. godine rodila je sina Vukašina. Posle tri godine, ponovo je u drugom stanju, a 27. avgusta 1991. godine odlazi na održavanje trudnoće u Porodilište u Višegradskoj ulici.
Kada je 15. oktobra osetila bolove, bukvalno je sama otišla do boksa za porađanje i sve je proteklo u redu. Rodila je muško dete koje je zaplakalo, a potom joj je rečeno da dete mora u inkubator. Međutim, ubrzo je dr Kostić rekao da "ne brine, još je mlada i da joj je dete umrlo". Navodno su mu ispucali kapilari. - Došao sam tek sutradan u bolnicu, ne znajući šta se dešava, jer nisam dobio nikakvo obaveštenje. Tek posle tri sata uspeo sam da odem do odeljenja gde je ležala Ljilja, koju sam zatekao ucveljenu... - kaže Jovica Vučković. - Posle nekoliko dana došli smo k sebi i zatražili obdukcioni nalaz, ali nam je saopšteno da autopsija nije završena. Bili smo uporni da bi na kraju dobili taj dokument, sa potpisom dr Đerd Kokaia. Na izveštaju, medutim, nema ni jednog pečata. Vučkovići posle traume odlučuju da analizom svoje krvi utvrde da li postoji neki genetski problem koji je prouzrokovao smrt deteta. Međutim, na Institutu za ispitivanje krvi jedna doktorka im je rekla da je sve u redu sa njima, da je porođaj bio normalan i da su za fatalan ishod krivi doktori. Ljiljana 1993. godine rađa sina Nikolu a četiri godine kasnije i ćerku Jelenu.
Olivera Bogojević je imala bliznačku trudnoću, a porodila se 25. avgusta 1993. godine, takođe u porodilištu u Višegradskoj ulici u Beogradu. Oliveri je rečeno da su muškarcici u redu, da ne brine, a zatim su prebačeni na odeljenje neonatalogije. Slučajno ili ne, vec pomenuti dr Kostić narednog dana Oliveri saopštava da je jedno dete umrlo i teši je recima "Mladi ste, imaćete još dece...". Njenom suprugu Saši ne dozvoljavaju da uđe u bolnicu i negativno odgovaraju na njihove zahteve da vide mrtvo dete. - Već narednog jutra mene otpuštaju, dok druga beba ostaje na lečenju. Narednih mesec dana mogli smo samo telefonom da se informišemo o stanju našeg deteta, da bi ga najzad otpustili bez bilo kakvog papira – predočava Olivera Bogojević. – Uspeli smo nekako da dođemo do izveštaja sa obdukcije, u kome nema ni ličnog broja naše bebe, ni podataka o meni. Piše samo ime i prezime. a kao uzrok smrti se navodi masovno krvarenje u moždane komore. Nije napisano ni ko je bio odgovorni akušer. Isidor, drugo muško dete Bogojevića, koji je navodno izgubilo brata po rođenju, sada ima devet godina. A Olivera i Saša su uporni – znaju da je teško, ali će nastaviti sa potragom sa svojim sinčićem, za koga ne veruju da je umro na naonatološkom odeljenju porodilišta u Višegradskoj ulici.
Na jednom od skupova u Sokobanji predočena je i sledeća priča: Pre pet godina u GAK "Narodni front" došla je Zorica Popović (31) iz Uba da se leči od steriliteta. Kada je uvidela da lečenje nije bilo uspešno, Zorica je zatražila od dr Veroslava Marinkovića da joj omogući usvajanje, ali da bebu zavedu kao njenu, jer je ona svojima rekla da je trudna i da čeka sina. U GAK je marta 1998. godine stigla i Roza Nikolić iz Alibunara, koja je rodila devojčicu, ali su joj lekari saopštili da sa bebom nešto nije u redu i da mora da ostane u bolnici. U međuvremenu, dr Marinković je Zorici Popović predao Rozinu bebu a u otpusnoj listi, koju je potpisao, uneo je lažne podatke o porođaju, stanju i polu deteta, upisavši da je rodila sina. Za uzvrat je dobio 100 maraka, prase i litar rakije. Zorica Popović je otišla sa detetom kući i neko vreme od ukućana krila pol deteta. Ovaj skandal verovatno nikada ne bi bio otkriven da policija nije jednom došla kod Popovićeve da je uhapsi zbog pronevera, a ona, misleći da je pritvaraju zbog deteta, odmah sve priznala.
Na skupu u Sokobanji moglo je da se čuje i da sva deca nisu prodavana, već da su neka davana i na zakonsko osvojenje. Kao takav slučaj lekarske nesavesnosti i nečovečnosti navodi se primer poznatog fudbalera koji je za novac u jednom porodilištu u Srbiji umesto kćerke dobio sina.
BEOGRAD - Nikada nije posumnjala u činjenicu da je 27. jula 1969. godine u 14.55 sati donela na svet zdravo muško dete i da je ono posle nekoliko dana ukradeno!
- Što dosad nisam uspela, to samo može da ide na dušu onima koji su tim besramnim činom hteli da me upropaste – kaže Danica. – Evo, trideset treća godina će kako se borim sa avetima, lopovima, kriminalcima, tragam za nestalim sinom i ne prihvatam laž da je on navodno umro, da ja nisam u pravu. Ako je umro, gde mu je onda grob? A da sam u pravu, imam sijaset dokaza. Uzimala je Danica advokate i detektive, ali uzalud. Svi su je varali i uzimali novac, pa je rešila da sama traži sina. Jednog dana, 1991. godine, ispred Mašinskog fakulteta primetila je mladića koji je išao u susret. Nešto je progovorio dok je prolazio pored nje, a Danica se onesvestila... Mladić je bio slika i prilika njegovog oca, Daničine velike ljubavi, koji je bio korpulentan, sa devijacijom u nosu pa je imao specifičan glas. Odmah je Danica otrčala kod dekana Mašinskog fakulteta i tražila slike upisanih studenata iz 1988. godine. Predočila je dekanu svoje sumnje, a on joj je lakonski odgovorio da je ona sebična majka. Nije ni pomislila da prekine potragu... Danica se pre 33 godine zaljubila u jednog čoveka i zatrudnela. Kao devojka, u bolnici "Dr Dragiša Mišovic" u Beogradu rodila je sinčića teškog dva kilograma i dugog 49 cm. Tri dana posle rođenja videla je kroz prozor da babica u dvorištu predaje njeno dete nekome u kombiju, a tek kasnije joj je objašnjeno da je dete prebačeno u Centar za nedonoščad u Ulici Kralja Milutina. - Od 6. do 8. avgusta sam bila kljukana lekovima i spavala sam neprekidno. Kada sam se probudila, došla mi je sestra i na silu sam, na svoj zahtev izašla. Sestri su u meduvremenu pokazali kobajagi moje dete, ali su joj podvalili. Zamislite lopove, pokazali joj neko žuto, dugo svega trideset santimetara. Otišle smo pravo u Centar za nedonoščad, da vidim i preuzmem dete. A tamo mi, onako lakonski, neki doktor koji se predstavio kao Ćetko Brajović, kaže da je dete umrlo. Sestra me zatim odvodi kuci, i tu mi komšinica kaže da je primila telegram iz bolnice u kome piše: "Vaše dete je umrlo 6. avgusta 1969. godine u 13 časova. Mi ćemo ga sahraniti o našem trošku". Narednog dana Danica je otišla do bolnice i tražila da vidi dete – mrtvo ili živo, ali svi su bežali od nje. Narednih šest meseci je, od jutra do mraka, sedela i stajala ispred bolnice. - Nisam htela da odem, samo sam ponavljala da mi vrate dete. Klela ih, psovala, svi su skrivali poglede. Nisu mogli da me maknu s praga, pa su me čak i šutirali, kako je ko stigao. - Potom me je firma poslala na gradilište u Zambiji, gde sam provela godinu i po. Danica Dimitrijević je 1994. godine beogradskom Okružnom javnom tužilaštvu podnela tužbu u kojoj je navela da se deca od dva kilograma težine po rodenju ne šalju u bolnicu za nedonoščad, da dete nije upisano u knjige rođenih, vec samo u knjige umrlih... Zamenik okružnog javnog tužioca Milorad Trnanić gotovo ekspresno joj odgovara u nekoliko redova da je nastupila apsolutna zastarelost za krivično gonjenje i da nema osnova za to.
Moje dete su tek naknadno, 1993. godine, upisali u matične knjige rođenih, da zataškaju trag. Branko Stefanović, šef matičnog odeljenja u opštini Savski venac, rekao mi je u oči da je u pitanju kriminal – tvrdi Danica.
- U bolnici sam tražila da mi izdaju istoriju bolesti mog deteta, a oni mi daju potvrdu da je dokumentacija uništena, ali i da nije, kažu, samo je daju na uvid na osnovu sudskog naloga – predočava Danica – Kao da je to vojna tajna.
Teške reči, još teže sumnje. Svesna je Snežana da srce često nadvlada razum. Međutim, njen osećaj da joj je sestra živa, kontradiktorni dokumenti i neprobojni zid ćutanja odgovornih u bolnicama iznedrili su ovih dana istinu u koju je do sada samo ona verovala...
Davne 1966. godine, 15. marta, u selu Jabuka kod Pančeva, svoju bračnu ljubav Milka i Pavle Knežević krunisali su kćerkicama bliznakinjama Snežanom i Svetlanom. Bebe su, medutim, odmah prebačene u pančevačku bolnicu, pa u Stacionar za prevremeno rođenu decu. Majci Milki je rečeno da nema mesta da i ona leži u ovoj ustanovi, pa nije mogla da ostane sa bebama. A posle više od dva meseca, 18. maja, javljeno joj je da je jedna devojčica umrla. Otišla je neutešna majka da vidi mrtvu bebu, ali joj je rečeno da to nije moguce, jer je "odneta negde". Kneževići, kažu, nijedan papir o smrti svoje male Svetlane nisu dobili...
Jedno jedino obaveštenje, umesto zvanično tražene istorije bolesti i potvrde o smrti bilo je dovoljno da pojača sumnje Snežane Knežević. Jer, njena majka Milka je potvrdila - nikakav telegram nisu dobili! Odlazi Snežana potom do Ruzveltove 30 u Beogradu, do JKP "Komunalne usluge", gde dobija potvrdu da je "bezimeno žensko dete Knežević sahranjeno na parceli 50, a da je sahranu obavio stacionar, sa adresom - Jabuka. Uzrok smrti - nedonošče". Sahranjeno kao bezimeno, iako u Izvodu iz matične knjige umrlih opštine Savski venac piše crno na belo da dete ima ime - Svetlana Knežević. Doduše, bez obaveznog jedinstvenog matičnog broja građana. - Još su me pitali zašto do sada nisam došla da obiđem sestrin grob. Kako, kada do nedavno nismo znali gde je navodno sahranjena? Naravno, na pomenutoj grobnici nema groba, sve je preorano. Nastavila sam dalje sa istragom, a moji prijatelji, ginekolozi, govorili su mi da sam luda. Zašto? Samo sam tražila konkretne podatke o smrti moje Svetlane. Tražila sam istinu, jer je to moja građanska obaveza. Zašto su mi onda pravili problem kada sam tražila određene papire? Bila sam sigurna da je moja sestra bliznakinja živa i to ću i dokazati.
Sve priče porodica koje sumnjaju da su im deca, po rođenju, ukradena iz porodilišta, imaju zajedničku nit. Majke i očevi, po pravilu, nisu videli dete za koje im je rečeno ili javljeno da je umrlo. Mnogi su insistirali, ali su uvek pronalaženi izgovori. Nije zgodno, govorili su, dete je na obdukciji. Ili: vec je kremirano, sahranjeno...
Novinari koji pokušavaju profesionalno da proprate sudbinu Manojlovića iz Sokobanje, ali i mnogih drugih porodica koje sumnjaju da su im bebe u porodilištima proglašene mrtvim, da bi potom bile ukradene, na velikim su mukama...
- Posle upornog traganja i sumnji koje su se obistinile, našli smo svoje izgubljeno čedo. Ćerku Nikoletu, sestru bliznakinju našeg sina Ljubomira. I bili jako oprezni – priča Milutin Manojlović. – Bili smo suočeni sa velikim preprekama. Reč je o organizovanom kriminalu, o lancu krađe dece. O nečemu što je normalnom čoveku teško i da nasluti. Da se još u porodilištu majke "tipuju" od kojih će biti uzeto dete. U tome učestvuju svi: lekari, babice, čak i rodbina tih mladih žena koje treba da se porode. I onda skrivaju tragove, uništavaju dokumentaciju.
Milutin Manojlović je čak ubeđen da je u eventualne krađe bebe iz porodilišta uvek učestvovao i nekog od najbližih rođaka roditelja.
- Naravno da lekari i sestre nisu "prljali ruke" već su novcem obezbeđivali saučesnike koji su bebe iznosili iz porodilišta i predavali kome i gde treba – ubeđen je Manojlović. – Tako nešto se verovatno desilo i u našem slučaju. Morao sam svoju rođenu majku da tužim, jer je ona bila ta koja je napravila "posao", prodala moje dete. Žena po imenu Neca iz Beograda je posle više od dve decenije progovorila, ukazala nam na trag, potvrdila naše sumnje. - Policija, tužilaštvo i sud su upoznati sa svim onim što preduzimamo. Niko nema snage da zagrize. Prepušta nama da to isteramo. I isteraćemo. Jer, ovo nije samo naša borba – veli Milutin. – Kada smo obelodanili našu priču, mnoge porodice sa sličnim sumnjama i sudbinama su nam se javile. Nošeni svojom tugom došle su kod nas, okupili smo se da se posavetujemo šta da radimo, šta da preduzimamo. Da razmenimo iskustva. Mnogi ne znaju gde da "udare", kojim putem da krenu, koje papire da vade, kako da tumače knjige u matičnim uredima, u bolnicama. Jer tamo su pravljene brljotine i tu treba tražiti kriminalce. I prošle nedelje u kući Manojlovića okupilo se petnaestak takvih porodica. Utisak je da mnogi od tih ljudi imaju više potresnih emocija nego čvrstih dokaza za svoje tvrdnje, ali i da država nema pravi odgovor za ovakve situacije.
- Mnoge porodice tvrde da u nadležnim službama traumatično doživljavaju pojavljivanje bilo kog ko traži dokumentaciju o svom umrlom novorođenčetu. Službenice drhte kad dobiju takav zahtev, a pojedini roditelji tvrde da im zahteve jednostavno ne primaju. Navodi se primer da je opština Savski venac odgovorila jednom roditeljskom paru: "... Ne možemo da izdamo izvode iz matičnih knjiga... jer detetu nije određeno lično ime." A samo deset dana ranije, u opštini Niš, opet po svedočenju, izdati su takvi izvodi koji glase na "bezimeno dete", sa detaljnim podacima. Zato se roditelji, koje smo zatekli u Sokobanji, pitaju da li svaka opština ima svoj zakon i da li država pokušava da nešto sakrije, ili samo trapavo nastoji da se otrese neugodnog posla, u kojem se ne zna čak ni to ko, kada, pod kojim uslovima i o čijem trošku treba da izvrši analizu DNK. A takav test je apsolutno pouzdan i daje precizan odgovor i na zablude i na nade porodica, kojih ima sve više i više.
- Najstrašnije je moglo da se desi pre nekoliko godina – tvrdi Milutin Manojlović. – Naš sin Ljubomir, a Nikoletin brat, bio je u srednjoj školi koju su pohađali u Beogradu. I, verovali ili ne, moglo je da dođe do situacije da započne ljubavnu vezu sa njom! Bogu hvala, to se nije desilo! A šta da se rodila ljubav između njih dvoje, pa da su se brat i sestra venčali...?
Manojlovići su devojku, za koju smatraju da je njihova Nikoleta, upoznali sa svim svojim otkrićima, pokazali joj nelogičnu dokumentaciju, brljotine onih koji su hteli da zavaraju trag... Sa Nikoletinom "beogradskom majkom" susreli su se par puta. Upravo na Nikoletino insistiranje, majka iz Beograda i roditelji iz Sokobanje sreli su se i 1. juna u Zemunu. Manojlovići kažu da je od njih zatraženo da izvrše analizu DNK.
Pre dve nedelje ste pisali o meni ("Ukrali mi sina") i mojoj tridesettrogodišnjoj tragičnoj sudbini u traženju istine o tek rođenom sinu jedincu. Sve ove godine sam bezuspešno pokušavala da doznam ko je organizator i krivac za moju nesreću. Posle objavljivanja teksta mnogi ljudi su me zvali, otkrivali delić istine, što iz griže savesti, što iz iznenadnog saznanja da sam ja ta nesrećnica. Sve u svemu, pod punom materijalnom i krivičnom odgovornošću i u svesnom stanju utvrdila sam nedvosmisleno da su moji najrođeniji glavni akteri ove nehumane i kriminalne radnje, pa sam stoga protiv njih podnela i krivičnu prijavu. Tužila sam i sve njihove saučesnike koji su svojim potpisima na ličnim dokumentima moga tek rođenog zdravog sina jedinca doprineli da ostanem bez deteta i da ono drugom pripadne. Za glavnog svedoka sam navela svoju sestru. Posedujem dokaze i činjenice o kojima sada ne bih naširoko, a očekujem podršku tužilaštva u rasvetljavanju svih okolnosti ove prljave rabote. Uz sve to hoću i da zahvalim porodici Manojlović iz Sokobanje, koja mi je mnogo pomogla u rasvetljavanju stvari i podržala me da se suočim sa grubom sudbinom. I oni su prošli sličan put i njihova i moja tužba čeka na reagovanje tužioca koji ne bi formalnim razlozima o zastarelosti smeo da stopira istragu i traženje krivca. Danica Dimitrijević,
Verica Radišić iz Obrenovca traga za ćerkom Sanjom, bliznakinjom tragično nastradalog sina Saše
Posle tri meseca porodica Radišić je došla u Beograd i preuzela malog Sašu, već ojačalu bebu od tri kilograma. Sreća u nesreći da im je Saša živ, mladi su, imaće još dece, tešili su ih lekari. Dve godine kasnije dobili su sina Slobodana. Nekako su se utešili. Ali, majka Verica nikako da zaboravi svoju ćerku Sanju. Sanjala je da je živa.
- U crkvu odem, zapalim mrtvima sveću za dušu, ali Sanji ne mogu. Nikada mi to nije uspelo, a htela sam. Kasnije sam i shvatila da ne ide tako, da jednostavno ne mogu to da uradim. I kopkalo me je, nikakav dokaz nismo imali da ona nije živa. Tražili smo povremeno, ali nikad uporno. Verovali smo i nismo. Samo sam ja imala neki neodređeni osećaj da nije tako kako su nam govorili lekari.
- I tada kad je polazio, imala sam osećaj da ga više neću videti živog. Plakala sam, suzbijala to u sebi, a crne slutnje su se obistinile. Pet dana do kraja roka, na slavonskom ratištu, kraj Markušice, poginuo je. Taj 18. decembar 1991. godine pamtiću kao svoj najcrnji dan. Doneli su ga u limenom sanduku, a ja sam ostala da tugujem. Prolazilo je vreme, ali ono majci ne leči rane. Ali, počela sam da razmišljam šta je sa Sanjom. Da li je ona tu negde, živa i da ne zna kako joj majka tuguje. Da li zna da je izgubila brata blizanca. Njih dvoje liče, kao jaje jajetu. I sada Verica i Mića Radišić iz Obrenovca tragaju za Sanjom. Imaju samo njenu otpusnu listu iz bolnice gde piše da je bezimeno žensko dete umrlo. Ni od čega, ni kada. U tome vide nadu... - Iako su prošle 33 godine, ništa se nije promenilo. Moja ćerka je moja ćerka, ako je živa. A teraću do kraja sve one koji kriju istinu. Šta je sad tražite kad je toliko prošlo, rekla nam je jedna gospođa u matičnom uredu. Samo sam je pogledala...
Bračni par Momirović traga za dva nestala sina.
— A meni je taj ginekolog Darko Cvetanović došao i onako hladno rekao: "Budi mirna, idi kući, takvo dete ne treba da živi, namerno smo ga pustili da umre..". On ginekolog, nije pedijatar, ali to mi tad nije bilo bitno. Tražila sam obdukciju i tek nedavno uspela da dobijem papir da je obdukcija urađena, ali bez pečata. Potpisao neki doktor Džinov i to dva meseca posle navodne smrti. A kad sam rekla da nema pečata, oni ga lupiše i kažu: "Eto ti, samo bacaš pare, ne možeš ništa da dokažeš". I suprug Slaviša mi je tek nedavno ispričao da je on pokušavao tog dana kad se rodilo da ga vidi. I probio se do trećeg sprata, kaže, ali ga je šest lekara fizički oteralo, odguralo odande. Vukadinka, diplomirani inženjer elektronike, rešila je, iako je posle toga rodila ćerku Mariju i sina Marka, zdravu i pravu decu, da ide do kraja. Da utvrdi šta se, zapravo, desilo s njenim prvorođenim sinom. Ako je živ, a u to veruje, da ga nađe po svaku cenu. - Mnogo je sličnih slučajeva pa me to više i uverava da su u pitanju mutne, neljudske radnje. Bila sam naivna, priznajem, ali više nisam. Bez neophodne dokumentacije, bez onog ličnog, ljudskog uveravanja da se desila tragedija, da porodilja ili neko njen blizak vidi telo deteta, da se uveri da je tako, danas otvara prostor sumnjama.
- Bilo je to januara 1983. godine. Odveo sam Biljanu u prokupačko porodilište i ona se porodila. Rodila muško, lepo dete. Dva kilograma i dvesta grama. Dva dana je bilo sve u redu, normalno. Mi mladi, radosni, ja čašćavao, dobio sina, ej... I onda je banula neka sestra, rekla da je beba umrla i da, eto, dešava se, da je mlada i da će imati još dece, da se ne sekira. Trt, mrt, mi mladi, neiskusni, ko da proverava. Pokunjeni, otišli smo kući - prica jetko Časlav. Godinu dana kasnije dobijaju ćerku Radicu. Dete zdravo. - Niko ništa ne spominje. Iduće godine 1985, krajem jula, Biljana je trebalo ponovo da se porodi. Išla je na sve kontrole. Sve je u redu, govorili su joj. I na Svetog Aranđela, naš sabor u selu, odvedem je u istu bolnicu gde se prvi put porodila. Muško, jave mi, ja se radujem. - Zdravo, plače jako, ali mi ga posle prvog puta ne donose na podoj - nastavlja Biljana. - Čekam, čekam i počinjem da sumnjam. Nije valjda opet. Čim je muško, odmah muke. I jave da je umrlo. Ja hoću da se ubijem. Ne verujem. Tu priskače Časlav:
Vukadinka Pešić iz Niša nema nikakvu potvrdu da joj je beba preminula.
- Tužioca koji je ispitivao sve te slučajeve smenili su, kao zbog nekih drugih radnji, ali ja mislim da je i zbog toga što je našao mnogo "rupa" oko rađanja dece.
Milutin Manojlović kaže da za njih više nema nikakvih sumnji, jer imaju i "živi dokaz" da im je posle rođenja njihovih blizanaca, Ljubomira i Nikolete, 5. maja 1979, koji su dva dana kasnije iz porodilišta bolnice "Narodni front" prebačeni u tadašnju bolnicu za nedonoščad, žensko dete ukradeno. - Javljeno nam je telegramom 16. maja da je devojčica umrla. U pometnji smo poverovali lekarima. Gledali smo da sačuvamo dečaka – kaže otac. – Kada smo, međutim, u matičnoj službi opštine Savski venac početkom decembra 2001. vadili izvod iz matične knjige rođenih za Ljubomira, na naše iznenadenje došli smo do frapantnog saznanja da je i Nikoleta živa, da je istoga dana, 25. juna 1979, kada i Ljubomir, otpuštena iz bolnice. Dobili smo za nju i izvod iz matične knjige, započeli traganje i našli je.
Manojlovići poseduju papir da im je ćerka, koja je proglašena mrtvom, odneta iz Bolnice za nedonoščad - živa! Sudeći po tom dokumentu, izdatom 3. decembra prošle godine, devojčica nije umrla 16. maja, kako je u ono vreme, u toj istoj bolnici, napisano u potvrdi o njenoj smrti. Naprotiv, ona je, po navodu iz potvrde, 40 dana kasnije otpuštena živa. Kada su počeli da upoređuju brojke iz raspoložive dokumentacije za takvu decu, učinilo im se da su otkrili šifrarnik kojim je bebi-mafija obeležavala gde se koje dete nalazi. Jedna kombinacija brojeva iz prijava rođenja ili smrti, na primer, trebalo je da skriva pozivni telefonski broj grada u kojem se ukradena beba nalazi. Po toj kombinatorici, njihovu devojčicu je trebalo tražiti u Kruševcu. Nekako u to vreme, javila im se poznanica koja je dobro poznavala dr Aleksandra Marjanovića, lekara Instituta za neonatologiju, koji je 1979. potpisao potvrdu o smrti njihove kćeri. Rekla im je da je oduvek verovala da im je dete živo i da ga treba tražiti upravo u Kruševcu. Manojlovići su organizovali potragu u gradu pod Bagdalom i došli do podataka o porodici, koja je teško dobila decu. Majka iz te porodice najpre je imala pobačaj, zatim je, zvanično u julu 1979, carskim rezom dobila devojčicu, a avgusta 1980, opet carskim rezom, još jednu devojčicu. Dalje traganje za tom porodicom dovelo ih je u Beograd. Ispostavilo se da je devojčica, koju su krstili kao Nikoleta, išla u istu srednju školu kao i njihov sin, njen mogući brat-blizanac Ljubomir, koji se tamo školovao dok je bio stipendista Fudbalskog kluba Zemun. Oni su se znali sasvim površno, ali je to bilo dovoljno da sada uspostave drugarski kontakt.
Tako su Manojlovići vremenom preneli Nikoleti svoje pretpostavke i savetovali joj da potraži svoje podatke u matičnim knjigama u Kruševcu.
- U Nikoletinoj krštenici pisalo je da joj je otac rođen 1957, a majka 1956. godine, što nije tačno – kaže Milutin Manojlović. – U sestrinoj krštenici bili su tačni podaci (otac 1948, majka 1960.), s tim što je u toj krštenici navedeno i da je otac rođen u Ratkovcu kod Orahovca, a majka u Kruševcu, dok u Nikoletinoj krštenici tih podataka nema. U međuvremenu su se i Manojlovići potrudili da dobiju nešto dokumentacije iz Istorijskog arhiva u Kruševcu. Na prijavi rođenja Nikolete potpis majke se drastično razlikuje od njenog potpisa na prijavi za drugo dete. Pored toga, za Nikoletu ne postoji, a za sestru postoji matični broj. - U prijavi rođenja Nikolete navedeni su datumi i mesto rođenja roditelja, oba u Kruševcu, što je netačno, a u krštenici tih podataka nema – predočava Milutin Manojlović. – U prijavi piše da roditelji stanuju u Kruševcu, bez adrese, a u krštenici je navedena i tačna adresa.
Manojlovići veruju da je prvo sačinjena originalna prijava rođenja i da je iz nje uneta u krštenicu adresa roditelja. Onda je, po njima, originalna prijava uništena i nedavno je napravljen falsifikat, u kojem adrese više nema, ali postoji falsifikovan potpis majke. Videvši sve to, Nikoleta je odlučila da za Uskrs dođe u Sokobanju, da bude krštena, i da sa Ljubomirom, kao bratom – blizancem, proslavi zajednički rođendan. Desetak dana kasnije, pošto je "beogradskoj majci" već saopštila da ozbiljno sumnja u svoje poreklo i da je bila u Sokobanji, Nikoleta je s majkom ponovo otišla u Kruševac. Dobile su službena dokumenta, ali bez uvida u matičnu knjigu rođenih. Na povratku je Nikoleta tražila da zajedno svrate u Sokobanju, što je majka odbila. "Beogradska majka" i "sokobanjski roditelji" su se, na Nikoletino insistiranje, sreli 20. maja. Manojlovići kažu da su na taj susret došli sa mnogo papira i podataka, a da "beogradska majka" nije imala ništa od toga. Navodno je pričala da je u porodilište dovedena dve nedelje ranije, da se porođaja ne seća, jer je bila pod narkozom, i da ne zna kada su joj doneli dete, jer je "tri dana bila uspavana". U razgovoru je rekla za Nikoletu: "Mi smo je lepo čuvali", a na primedbu da u kruševačkoj bolnici nema podataka o porođaju, uzvratila je: "A šta će biti sa doktorima?" Kada je rečeno da su brat i sestra možda mogli da se zaljube jedno u drugo, odgovorila je: "Sada se znaju, pa neće!" Nekoliko dana kasnije, Nikoleta je, sa sestrom i drugaricom, opet boravila u Sokobanji. "Beogradskoj majci" je rekla da "ide da se navikava". Nekoliko dana kasnije, kada se vratila i pokazala ogrlicu koju su Manojlovići namenili ćerki još kada je rođena, majka u Beogradu je rekla: "Možda si malo poranila da primiš poklon, ako nisi baš sasvim sigurna".
Na Nikoletino insistiranje, majka iz Beograda i roditelji iz Sokobanje ponovo su se sreli 1. juna u Zemunu. Manojlovići kažu da posle toga imaju nepobitne dokaze da ta žena sasvim sigurno nije rodila Nikoletu.
- Uveren sam da se ta žena plaši "doktorske mafije" i da ima zbog čega da se plaši – kaže Milutin Manojlović.
Institut za neonatologiju izdao je, u međuvremenu, saopštenje u kojem tvrdi da je potvrda, po kojoj je devojčica Manojlovića otpuštena živa i zdrava, izdata greškom. Navodno je nadležna službenica, u bučnoj atmosferi koju su pred šalterom napravili Manojlovići, umesto podataka za žensko unela podatke za njihovo muško dete. Službenica je suspendovana, a Institut se izvinio Manojlovićima zbog grube greške. Međutim, Manojlovići nisu mirovali...
SOKOBANJA - Sklapa se mozaik događaja od pre 23 godine u Specijalnoj bolnici za nedonoščad u Beogradu kada je pod misterioznim okolnostima posle rođenja blizanaca, brata i sestre, devojčica proglašena mrtvom.
- Mi smo tražili i našli svoje dete, koje nam je bilo ukradeno po rođenju, ali na tome nismo stali. Podneli smo krivičnu prijavu protiv ljudi za koje s razlogom verujemo da su organizovali i sproveli krađu. Što se nas tiče, problem je rešen i mi dete imamo - tvrdi Milutin Manojlović. - Ali, javilo nam se mnogo drugih porodica kojima se dogodilo nešto slično. Zato pozivamo državu da to shvati ozbiljno i uđe u obračun sa bebi-mafijom, koja je organizovano krala novorođenčad u porodilištima Srbije. A 5. maja ove godine, devojka koju Manojlovići smatraju svojom Nikoletom, u Sokobanji je proslavila rođendan, zajedno sa Ljubomirom Manojlovićem, koji bi trebalo da joj je brat-blizanac, pet minuta stariji od nje.
U Nikoletinoj beogradskoj porodici znaju šta se poslednjih meseci sa njom događalo. Zvanična majka iz Beograda se, na insistiranje Nikolete, dva puta sastala sa porodicom Manojlović iz Sokobanje, ali o tome ne želi da govori.
- To je, na žalost, jedini način da naše pravosuđe pocne da se bavi ovim problemom. Podneo sam krivičnu prijavu još pre šest meseci i do danas nemam odgovor. Tužilac traži da dođem kod njega s Nikoletom, a ja znam šta to znači. Pokušaće da mi daju dete, koje sam ja već dobio, i da tu stave tačku. A šta je sa onima zbog kojih sam ja čekao 23 godine da to dete vidim, da ga pomilujem? Šta je sa onima koji su unesrećili mnoge druge porodice u Srbiji?
Tužili smo i bolnicu i lekare i medicinsko osoblje, ali i moju majku Darinku i polusestru Zorku, jer smo došli do podataka i saznanja da su sve do izlaska naših blizanaca iz bolnice stalno obilazile decu, da su bile u dosluhu sa lekarima - tvrdi Milutin Manojlović.
SOKOBANJA - Da li su sedamdesetih i osamdesetih godina lekari u porodilištima krali i preprodavali bebe koje su pre toga proglašavane mrtvim? Da li se i dan-danas na ginekološko-akušerskim klinikama odvija ovaj "biznis" u kome učestvuju ljudi u belim mantilima?
U Sokobanji, u domu porodice Radojke i Milutina Manojlovića, okupilo se petnaestak porodica koje povezuje zajednička sudbina - majke su na porođaju na misteriozan način ostale bez tek rođene dece. Okupili su se: Ljiljana i Jovica Vučković, Milka i Pavle Knežević, Dragica i Branislav Dudić, Ljiljana i Dragutin Veličković, Olivera i Saša Bogojević, Renata i Miroslav Svilar i Olivera Nešić, Mirjana Gajić, Danijela i Zoran Cvetković, Ljiljana i Predrag Petrović. Svi oni veruju da njihova deca nisu umrla, kako su im to lekari saopštili, vec da su za debele pare data u neke druge porodice. - Radi se o velikom projektu krađe dece u koji su uključeni lekari - kaže Milutin Manojlović. - Cilj ovih naših okupljanja je da sve porodice koje se nalaze u istoj situaciji, a takvih je u Srbiji na desetine, saznaju kako treba da tragaju za svojom decom. Svi oni pokazuju da na određenim dokumentima stoje neki podaci, a pri ponovnom njihovom dobijanju gubi im se svaki trag.
- Lekari koji su učestvovali u projektu krađe dece, uz drugo medicinsko osoblje i poverljive ljude iz matičnih službi opština, pravili su i internu dokumentaciju, koja je kasnije volšebno nestajala - ističe Manojlović. - Ovo što sada izbija na videlo, samo potvrđuje našu sumnju.
Istraživala sam šta se desilo sa mojom navodno umrlom sestrom bliznakinjom - kaže magistar ekonomskih nauka Snežana Knežević iz Beograda. - Sigurna sam da je ona živa, a to ću i dokazati.
Saša i Olivera Bogojević sumnjaju da im je dete ukradeno 1993. Olivera je rodila blizance muškarce, a bebe su prebačene na Institut za neonatologiju. Ubrzo im je javljeno da je jedna beba umrla...
Radojka i Milutin Manojlović iz Sokobanje imali su sreće da pronađu svoju ćerku Nikoletu, jednu od blizanaca koji su rođeni u GAK "Narodni front" i, zbog male kilaže, prebačeni na Institut za neonatologiju.
Zatražili su istoriju bolesti svoje ćerke iz Instituta i dobili dva različita dokumenta - jedan po kojem je Nikoleta umrla 16. maja, dok je po drugom otpuštena iz bolnice 25. maja 1979. Nedavno su Manojlovići u svom domu u Sokobanji ugostili Nikoletu, koja se sa rođenim bratom Ljubomirom videla posle 23 godine.
Pored venčanja okončanih bahanalijama i mnogo diskretnijih, ali često traumatičnih razvoda, veselih i tužnih evidentiranja rođenih i umrlih, koja su tek deo puke statistike, matičarska zdanja pomogla su nekim roditeljima da pronađu i svoju decu koja su im oteta odmah nakon rođenja i prodata zainteresovanoj klijenteli. Neka deca su (oficijelno u porodilištima proglašena umrlima), kao već odrasla, imala sreću da ipak upoznaju svoju pravu majku i svog oca. Najvećem broju otetih to nikada neće uspeti. U novosadskom porodilištu su 1983. rođeni blizanci, dva dečaka. Po porođaju su majci saopštili da je jedan dečak preživeo, dok je drugi, sticajem okolnosti, umro. Pri tom joj niko od lekara nije dao umrlicu, niti objašnjenje o smrti dečaka. Godine su prolazile, a supružnici, koji su imali i stariju kćer, došli su jednog dana u Novi Sad da bi ćerki kupili sve što joj je potrebno za proslavu maturske večeri. Lutajući gradom, otac je svratio do trafike da kupi cigarete i kraj sebe ugledao momka koji je bio slika i prilika njegovog sina. Od izbezumljenosti je pao u nesvest. Pre toga mu je samo ostala slika dečaka i automobila u koji je ušao, premda nije zapamtio registarske oznake. Naravno, čec je bila o njihovom sinu blizancu. Roditelji su potom krenuli u potragu za izgubljenim, "preminulim" sinom. U Betaniji nisu našli podatak o smrti dečaka, već da su iz bolnice otpuštena oba zdrava mališana. Sledeći korak im je bio Matičarski ured u Novom Sadu, u kojem je mrtva beba morala biti prijavljena. Podataka o njenoj smrti nije bilo. Lekar koji je porađao majku preminuo je u međuvremenu. Na kraju se porodica našla pred vratima policije i saznala da je dečaka po rođenju neka naša porodica koja živi u inostranstvu odvela i usvojila. Do danas nije pronađen, mada se za njim i dalje traga. U Pančevu je, takođe, jedna žena rodila dečaka i devojčicu. Nakon porođaja su joj saopštili da je devojčica preminula, a da dečak ima teško plućno oboljenje. Roditelji, zabrinuti za dečakovo zdravlje, odselili su se iz Pančeva u Sokobanju, ne bi li mališan živeo u vazdušnoj banji. Dečak je počeo da se bavi sportom i postiže zapažene rezultate. Na jednom od rutinskih pregleda lekari su posumnjali u njegovu bolest i savetovali roditeljima da ga odvedu na detaljnije preglede. Pokazalo se da je dečak zdrav kao dren. Tražili su izveštaj iz porodilišta s detaljnim nalazima o prvim znacima bolesti, a dobili podatke o tome da je dečak rođen zdrav, a njima su izdata lažna uverenja o bolesti, i da je njihova devojčica dan posle njihovog otpuštanja iz porodilišta otišla zajedno sa izvesnom porodicom. Šokirani roditelji su krenuli u potragu za njom, koja je tada imala već 17 godina. Našli su je, ali oteto dete im još nije vraćeno. Krivična prijava protiv lekara, kao i porodice koja je platila za dete, i dalje je "u procesu".
Biljana Hrnčić
Jolanda D. je bogatašica sa stanom tik uz katedralu Svetog Stefana u najstrožem centru Beča, okružena luksuzom i originalnim Rembrantovim slikama. Ona želi da nađe sina, kog su joj, kao jedno od dvoje blizanaca, ukrali 1962. u Beogradu. To je samo jedan od poznatih slučajeva, Interpol istražuje gde je petnaestoro novorođenčadi koje je mafija ukrala u tadašnjoj Titovoj Jugoslaviji i prodala ko zna gde. Bogatašica iz Beča zna i da se ukradeni sin zove Siniša, a ne treba joj nikakva genetska analiza: čim ga ugleda prepoznaće ga...” Sve to piše u jednom bečkom nedeljniku, a prenose novine širom Evrope.
Ništa od toga ja nisam tvrdila, samo sam izrazila želju da utvrdim šta je bilo s mojim drugim detetom, te davne 1962. u Beogradu, jer nešto nije u redu sa dokumentacijom. Ali, da sam znala šta će se desiti, nikada ne bih s tim izlazila u javnost. Dogodilo se da je preživeli blizanac pomenute Bečlijke morao da traži krštenicu nedavno u Bečeju, odakle je majka, inače Nemica. Tamo nije bilo ništa osim naznake da je Jolanda rodila dva sina. Istovremeno je njena prijateljica iz Španije javila da je u nemačkim novinama pročitala reportažu o navodno organizovanom biznisu krađe i prodaje novorođenčadi šezdesetih u Beogradu. Pošto umrlu bebu nije nikad videla iako je to zahtevala, majci se posle četiri decenije javila želja da stvar još jednom ispita. - Sad sam morala da isključim telefone, da promenim ime na ulaznim vratima, doktor mi je naložio da hitno otputujem negde daleko i ostanem jedno vreme, ali da prvo idem u bolnici na ispitivanje, kaže Jolanda D. Jer, senzacija na dve strane u “NJusu” ima i nastavak. Javljaju se “sinovi”, valjda u nadi da će navodna milionerka izabrati nekog od njih, kako piše u reportaži, “čim ga ugleda”!
D. Sekulić
Radmila Smiljanić, sopran i prvakinja beogradske opere koja je pevala u najpoznatijim teatrima na tri kontinenta i tri jezika arije čuvenih klasika, o svom bolu i sumnji dosad je ćutala. Ona pune 33 godine čeka rezultat obdukcije svoje bebe. Dovoljno da posumnja da je i sama deo surove priče u čijoj je pozadini sve češce pominjana preprodaja tek rođene dece.
Tup i bezglasan, iste jačine i decenijama posle porođaja. Bol od kog same suze teku bez ridanja i čupanja kose. Bol od kog se pobesni, uzburkaju duhovi. Ponukana sve češcim pisanjem štampe o kupoprodaji dece, prvi put javno govori o sumnji da je ćerka koju je rodila pre tačno 33 godine, za koju je rečeno da je naprasno umrla u prvom danu života, možda negde ipak živa. - U zenitu karijere, u tridesetoj godini ostala sam u drugom stanju. Iako sam u to vreme već pevala u Bečkoj operi i imala devet uloga prvog sopranskog faha, a to je za opersku pevačicu mnogo. Takav posao ne trpi mnogo predaha, a kamoli trudnoću. Ipak, želela sam tu bebu. Sve drugo podredila sam trudnoći koja je bila normalna i bez ikakvih problema. Bila sam spremna da me pravo sa scene s veštačkim trepavicama i scenskom garderobom odnesu u porodilište.
Porođaj je protekao kako jedna žena poželeti može. Otkucaji srca bebe ukazivali su da je na putu novorođence za čistu desetku. - Posle porođaja, po profesionalnoj deformaciji sam osluškivala i kada sam čula silovit plač deteta i pitala „čija je onako grlata beba". Plakala je koliko je grlo nosi. Glasno, da su doktori pravili anegdote kako se rodila još jedna operska diva. Lepa i rumena, moja tek rođena devojčica bila je manifestacija snage i zdravog deteta - s knedlom u grlu priča Smiljanićeva. Sve je, kaže, bilo fantastično dok se sa tek rođenim detetom nije razišla u porođajnom boksu. U velikom stilu novopečene majke i operske dive Radmila se sutradan pedantno spremila za prvi zvaničan susret sa svojom bebom.
Ali, stvar je dobila neočekivan obrt.
Onako slomljena pošla sam da je tražim kroz bolnicu, misleći da ću joj kao majka uliti snagu. Tumarala sam četiri sprata gore-dole tražeći je. Usput se onesvestila i prvo čega se sećam je buđenje u bolnickoj sobi. Dali mi posle neke sedative, a ja onako omamljena kroz izmaglicu čula rečenicu da joj je sve lošije. Kasnije mi opet dali neke lekove. Jedva sam razabrala nečiji glas da je „sve gotovo, a beba mrtva". Od onih sedativa sam bila skoro ista takva, prebira po sećanju Radmila. Na otpusnoj listi, bez dijagnoze dečije smrti piše prosto „beba je umrla". Pored insistiranja da se uradi obdukcija i utvrdi uzrok smrti sem sleganja ramenima i obećanja da će u najkraćem mogućem roku dobiti crno na belo Radmili do danas nije stigao nikakav rezultat. Tako je spartanski prihvatila gubitak mada, kaže, ponekad posumnja sledeći instinkt: - Desi se da se zapitam je li moja ćerka možda prošla pored mene, a da ja to ne znam...
U međuvremenu, pročitala je svaki novinski članak o izgubljenoj deci. Prvu od dve neostvarene želje da zapeva sa Pavarotijem ostvario je njen sin, takođe operski pevač Nikola Mijailović. Druga je istina o njenoj devojčici.
Ivana Ikraš
Čitam ove priče o ukradenim bebama, ispovesti roditelja koji potresno iznose podatke, datume, imena doktora, nazive bolnica, svoje tvrdnje i sve to deluje doista istinito. Ako je jedna majka umislila, druga nervno poremećena, treća nema šta drugo da radi, ne verujem u priču da sve to treba olako shvatiti. Tu ima nečega, to ja zaključujem. Jer, scenario krađe je svuda isti, u svakoj priči slican.
I još nešto: ne vidim da policija nešto čini. Doktori koje su majke prozvale ćute, i to je u redu. Brane se tako. Ali, policija, inspektori, tužioci - morali bi da provere sve do detalja. Da krenu tragom, da prave krvne analize (DNK), da traže svedoke... Da se vidi da ovi ojađeni ljudi imaju podršku. Pa ako su sve umislili, onda neka priznaju grešku. A ako nisu - krivci da se nadu i stave na stub srama. Baš tako! Kada sam pročitala da nam je od popisa do popisa broj stanovnika opao, to je za mene više nego dovoljan znak da smo svi odreda neozbiljni, da ne brinemo o naraštaju. A bez njega nema ni države. Ljiljana Antić,
Majke, najviše one, i poneki otac, sakupile se u kući Milutina Manojlovića u Sokobanji. Svi oni, nekad, u prošlosti, veruju da su pokradeni. Uzeta su im deca. Oteta.
Već smo pisali o Manojlovićima. Tragali su i posle upornog traženja poverovali da su rešili svoju životnu neizvesnost, da su našli ćerku bliznakinju Nikoletu i da će sve njihove muke i tuge kao rukom da budu odnete. Devojka, 23-godišnja plavuša Violeta, došla je u Sokobanju...
I zastaje. Pri prvom viđenju pre mesec dana kada nam je prvi put prepričavao put kojim su prešli on i njegova porodica u traganju za ćerkom, bio je mnogo energičniji, življi...
Ona, Violeta je shvatila, razumela. I krstili smo je ovde u crkvi u Sokobanji. Ponovo je postala Nikoleta. Ali, razumljivo je da se ta stvar ne seče nožem, ne prekida život koji živiš preko noći. Mi, njeni biološki roditelji, susreli smo se u Beogradu s njenom majkom "na papiru". Priterali je uza zid. Pritisnuli je dokazima. Nikoleta, osetili smo to, želi da nađemo kompromis, da ona ne potopi sve iza sebe. Ipak je u toj porodici provela 23 godine. Naravno da je oni ubeđuju da sve to nije tako, ali su im tanki argumenti. Nemamo dovoljnu pomoć istražnih organa. Policija, tužilaštvo, sud... upoznati su sa svim onim što preduzimamo. Niko nema snage da zagrize. Prepušta nama da to isteramo. I isteraćemo. Jer, ovo nije samo naša borba. Vidite ove ljude koji su došli nošeni svojom tugom. Došli su, javili su nam se kad smo svoju muku izneli u javnost, kad ste pisali o našoj zloj sudbini. Okupili smo se da se posavetujemo šta da radimo, šta da preduzimamo. Da razmenimo iskustva. Mnogi ne znaju gde da "udare", kojim putem da krenu, koje papire da vade, kako da tumače knjige u matičnim uredima, u bolnicama. Jer tamo su pravljene brljotine i tu treba tražiti kriminalce. I zaista, okupili su se ljudi iz svih krajeva. Vukadinka i Slaviša Pešić iz Niša, Časlav i Biljana Momirović iz Džigolja kod Prokuplja, Milisav i Božica Milenković iz Babotinka kod Prokuplja, Danica Dimitrijević iz beogradske Višnjičke banje, Sofijanka i Miodrag Milivojević iz Aleksinca, Slavica i Nenad Ivanović iz Stare Božurne kod Prokuplja, Slavoljub Milenković iz Trnjana kod Aleksinca, Verica Radišić iz Obrenovca, Stana Čorbić iz Lopatnice kod Kraljeva... I porodice iz Doljevca, Zrenjanina i Kruševca koje su zamolile da im ne spominjemo imena, jer su u potrazi za dokumentacijom. Boje se da bi izlaskom u javnost oni koji su im ukrali bebe zameli tragove. Sve priče imaju jednu istu zajedničku nit. Niko od tih ljudi, majki porodilja, očeva, nije video to dete za koje su im rekli da je umrlo. Jednostavno, nema ga, nije više živo. Idite kući a mi ćemo ga sahraniti, o našem trošku, govorili su im. Porodilja se pokupi, ode uplakana i - kraj.
- Meni čak nisu to ni rekli - javlja se Stana Čorbić iz Lopatnice kod Kraljeva. - Došla je medicinska sestra u porodilište u Višegradskoj ulici i htela da mi makazama iseče "narukvicu" s brojem deteta. "Zašto to radite", pitala sam je. "Neće ti više trebati", odgovorila mi je hladno. Stana Čorbić se porodila 18. decembra 1979. godine u podne. Rodila je sina od dve kilograma i 150 grama. Dugog 44 santimetra. Na porodaju je dete dobilo ocenu "sedam".
"Ženo božja, budi srećna što si ostala živa. Mnogo si bolesna. Dete ti je mrtvo i tako je bolje. Da je ostalo živo, bilo bi falično ili gore ili dole. Idi kući i čuvaj onu decu što imaš"... Stana kaže da je bila zgranuta, skrhana bolom. Želela je Damjanu da podari sina. Ovako joj se rušio jedan svet. Srećom, suprug je imao mnogo razumevanja. Tešio je. Govorio joj da je važno da se ona leči, da je to najbitnije.
Nosila bi tugu u sebi, kaže Stana, da u selu nisu počela govorkanja. Stana, da bi njene dve ćerke iz prvog braka nasledile očuhovu imovinu, prodala sina. Čak, usmrtila ga, po dogovoru.
I Stana krene još upornije da "čačka" od kada je pročitala da takvih slučajeva kao što je njen ima još. A novine su pisale o raznim sudbinama, krađama...
Stana nije imala snage da odmah ode. Oklevala je, kaže. To je suviše veliki preokret da bi mogla nepripremljena da se susretne s tim mladićem:
Istovremeno Stana u Beogradu pokušava da razreši Gordijev čvor dokumentacije.
U matičnom uredu sam tražila izvod iz matičnih knjiga. Načelnica me pita šta sad, pobogu, posle sto godina tražim. Kažem joj da tražim sina. Pa znate li vi da je to sada odrastao covek, kaže mi ljutito. A ne kaže da bi bio odrastao covek. Znači to nešto. I kaže, znam, to vas "pali" i šalje onaj Manojlović iz Sokobanje, onaj manijak. Pročulo se da "čačkamo", da tragamo. I neće da nam primi zahtev za izdavanje izvoda iz knjige rođenih i knjige umrlih. Jer, dete je bezimeno. A pred nama imamo krštenice koje su drugi matični uredi izdali na bezimenu decu. Znači, jednom može, drugom ne može. Zakon je, valjda, na celoj teritoriji Srbije isti. - Iz bolnice sam dobila potvrdu da sam primljena u tu ustanovu - nastavlja Stana Čorbić - da sam rodila živo muško dete, ali nigde ne piše da je umrlo. Na jednoj strani imam potvrdu da je umrlo ali da se nije rodilo, a na drugoj strani da je rođeno ali ne piše da je umrlo. U matičnoj knjizi umrlih nedostaju podaci, nema imena, prezimena, časa i minuta kad je umrlo, nema datuma dojave smrti. Pa kako onda da znam da je reč o mom detetu. Dalje, piše da je 3. januara 1980. upisano dete kao umrlo, a tek 19. januara da je rođeno. Neka nam je Bog na pomoči. Tako govori Stana Čorbić. Uverena je da se iza svega krije teška podvala, kriminal:
Ovaj tužni skup u Sokobanji, u porodičnom domu Milutina i Radojke Manojlović satima je vagao i raspravljao šta mu je činiti. Kome da se obrati. Nailaze na zatvorena vrata, odbijanja, nevericu. Mnogi od njih do tog dana nisu znali šta treba da preduzmu. Da li da idu skupa u Ministarstvo pravde, da štrajkuju ispred Vlade Srbije, da upućuju pisma raznim pojedincima i institucijama. Dogovor je da zajednički krenu u akciju, da traže pravdu jer za lekarske nesavesnosti, tvrde, imaju mnogo dokaza. Bez obzira na prepoznatljive i već iste odgovore da je proteklo vreme, da je zastarelo, dokumentacija "potopljena" što je slučaj u nekoliko bolnica širom Srbije.
BEOGRAD - Desetak porodica iz različitih krajeva Srbije odlučilo je da podnese kolektivnu prijavu Republičkom javnom tužilaštvu i zvanično zatražiti da se utvrdi ko krade i prodaje tek rođene bebe u Srbiji. Članovi ovih porodica, ali i mnogi drugi, već nekoliko decenija ostaju bez novorođenčadi, tako što im prvo biva rečeno da su dobili zdravu decu, a zatim ona budu odvojena od njih i "umiru" pod nejasnim okolnostima. Dokumenata o smrti nema ili se odbija njihovo izdavanje uz tvrdnju da je za to potreban sudski nalog. Upravo te administrativne zavrzlame pokrenule su lavinu sumnji roditelja da nešto nije u redu. U kući Milutina i Milanke Manojlović iz Sokobanje već duže vreme okupljaju se porodice sa sličnim sudbinama. Ovaj bračni par imao je srećce da pronađe svoju ćerku Nikoletu, jednu od blizanaca koji su rođeni u GAK "Narodni front" i, zbog male kilaže, prebačeni na Institut za neonatologiju. Posle 11 dana rečeno im je da je ćerka naprasno preminula, a da se sin oporavio. Kada su, posle nekoliko godina, uzimali sinovljevu krštenicu iz opštine, Manojlovići su otkrili da im je ćerka zvanično živa. Zatražili su istoriju bolesti svoje ćerke iz Insituta i dobili dva različita dokumenta - jedan po kom je Nikoleta umrla 16. maja, dok je po drugom otpuštena iz bolnice 25. maja. Slično se desilo i sa tek rođenim bebama ostalih porodica koje dolaze kod Manojlovića. Stana Čorbić tvrdi da su je šest godina posle smrti ćerke pozvali iz opštine Savski venac da da detetu ime, jer treba da krene u školu. Među roditeljima našla se i jedna žena iz Aleksinca koja nije želela da se predstavi. Kako je rekla, i njoj se nešto slično moglo dogoditi. Dok je ležala na porođaju, kroz polusan je čula kako lekar kaže sestri da "ga odnese u vešeraj". Kad se porodila i osvestila, otišla je u vešeraj i tamo našla svoje dete. Ovakvih priča ima još. Roditelji "umrle" dece tvrde da su njihova novorođenčad prodata "zahvaljujući" uglednim lekarima i da, uz pomoć jedne žene koja kaže da radi na ovakvim slučajevima zajedno sa policijom, imaju saznanja da se cena jednog ukradenog deteta kreće od 250.000 do 2,5 miliona maraka. Da se najskuplje plaćaju deca iz okoline Prokuplja, a da je veliki broj naše dece prodat u zapadnoj Evropi i Americi. Roditelji svoje sumnje najviše usmeravaju na zaposlene u Institutu za neonatologiju u Beogradu. Dugogodišnja direktorka ovog instituta, međutim, ne želi da komentariše ove optužbe. - Nemam šta da kažem na priču Manojlovića i tvrdnje drugih roditelja, ali mislim da bi trebalo da se obrate tamo gde treba. Od nas je zahtevano da priložimo dokumentaciju i mi smo sve papire koje imamo predali nadležnim sudskim organima. Sada samo čekamo njihovo mišljenje - kaže za "Blic" prof. dr Slobodanka Ilić, direktor Instituta za neonatologiju.
Pre nekoliko godina u GAK "Narodni front". Zorica Popović (31), iz sela Vukon kod Uba, došla je 1997. godine u GAK "Narodni front" da se leči od steriliteta.
Ceo slucaj je slučajno otkriven, kada je policija došla da je uhapsi zbog drugih pronevera koje je počinila u međuvremenu, a ona, misleci da je hapse zbog deteta, odmah je sve priznala. Veroslav Marinković je suspendovan i više ne radi u GAK.
BEOGRAD - Povodom optužbi desetak porodica, koje tvrde da njihova deca nisu umrla kako su im svojevremeno rekli lekari, nego da su prodata, u želji da čujemo i drugu stranu obratili smo se u utorak Institutu za neonatologiju u Beogradu. Dr Slobodanka Ilić, direktor ove ustanove, nije htela da na bilo koji način komentariše optužbe roditelja rešenih "da podignu zajedničku tužbu protiv bele mafije".Roditelji tvrde da u "našoj zemlji postoji organizovani kriminal trgovine decom, u koji su uključeni lekari mnogih zdravstvenih ustanova, a da se sve po pravilu završava na beogradskoj neonatologiji", gde se leče prevremeno rođene bebe.
Roditelji,okupljeni za vikend u kući porodice Manojlović, koja tvrdi da je pronašla svoju navodno umrlu ćerku Nikoletu, u Sokobanji su ustvrdili da se za navodno umrlu decu ne izdaju otpusne liste, ni umrlice, a da samo uporni roditelji posle više meseci, pa i godina, dobijaju rezultate obdukcije bez zavedenog broja protokola, potpisa i sa umrljanim pečatom.
Kada su počeli da tragaju zašto i kako se sve to dogodilo, otkrile su brojne manjkavosti u bolničkoj dokumentaciji koje su njihovu sumnju samo još više podgrejale. Tačnije, svi ti ljudi veruju da njihova deca nisu stvarno umrla, kako su im to lekari saopštili, već da su ona "za debele pare" vaskrsla u neke druge porodice. - Radi se o velikom projektu krađe dece u koji su uključeni ugledni lekari - kaže Milutin Manojlović koji je i sam doživeo takvu sudbinu, i koji tvrdi da je već pronašao navodno umrlu dvadesetčetvorogodišnju ćerku Nikoletu u jednoj beogradskoj porodici.
Domaćina i njegove goste porodicu Čorbić iz Lopatinca kod Kraljeva, Radišić iz Obrenovca, Danicu Dimitrijević iz Beograda, Milivojeviće iz Aleksinca, Momiroviće iz Prokuplja... povezuje slična priča. Žene su se porađale uglavnom u bolnicama gde su i živele, a onda su njihova deca kao nedonoščad upućivana na Neonatologiju u Beograd. Tamo su se kao i u drugim bolnicama širom Srbije prema njihovim tvrdnjama dešavale krajnje čudne stvari. Ukoliko bi se rodili blizanci, za jedno od njih lekari su prorokovali slab izgled da preživi, a na kraju se dešavalo da umre ono što je imalo bolje izglede. Majke najčešće nisu imale priliku da vide svoje bebe, a o tragičnom ishodu su obaveštavane ili preko rodbine ili telegramom. Najveći broj njih nije dobio otpusne liste, a kao uzrok smrti najčešće se navodila upala pluća ili mozga. Na zahtev roditelja da dobiju telo beba kako bi ih sahranili, lekari su odgovarali da Zdravstvena ustanova za to ima uslova i da mogu da idu kući. Majke su tešene da su mlade i da će biti još prilike da rode. Kada su kasnije počeli da tragaju za dokumentima kojima bi se potvrdila smrt dece, nailazili su na sve i svašta. Najpre im je bilo rečeno da takve podatke mogu da dobiju samo na zahtev suda, potom je takva zabrana bila skinuta, a onda su dobijali papire koji su ih raspamećivali. Za neku decu je pisalo da su puštena iz bolnice živa, na drugom dokumentu obdukcija nad umrlom novorođenčetom je obavljana posle mesec i više dana, pa i godina, podaci o roditeljima su bili netačni. Stani Čorbić je recimo posle šest godina od smrti novorođenčeta stigao zahtev iz Beograda da dođe i upiše ime deteta u matičnu knjigu, jer treba da krene u školu. Manojlovići i ostali bračni parovi koji pedantno sakupljaju podatke navode brojne druge nelogičnosti i neslaganja u papirima. Pokazuju kako na određenim dokumentima stoje neki podaci, a pri ponovnom njihovom dobijanju gubi im se svaki trag.
U čitavu ovu pricu, gde je svaka sudbina dovoljno dramatična sama za sebe, uključena je i jedna misteriozna dama koja novinarima nije želela da saopšti ime, niti čime se bavi. Rekla je jedino da na ovim slučajevima radi zajedno sa policijom i da ima saznanje da su najskuplje plaćana deca iz okoline Prokuplja. Prema njenim rečima cena jednog ukradenog deteta kreće se od 250.000 do 2,5 miliona maraka. Veliki broj naše dece prodat je u zapadnu Evropu i Ameriku, dok ženska čeljad najčešće završavaju u šiptarskim porodicama. Takođe, prema rečima misteriozne dame u prodaji dece obavezno učestvuje po neko iz familije koji lekarima dotura informacije o porodici i budućim roditeljima, kao i njihovim reakcijama nakon smrti novorođenčeta. Svi ovi ljudi tvrde da je cilj njihovog okupljanja želja da glavne dilere trgovine decom, takozvanu "belu mafiju", spreče da se ovim nečasnim poslom i dalje bavi. Međutim, to zakonom nije moguće regulisati, jer on, kako tvrde, kao i da ne postoji. Krađa deca se kažnjava od tri meseca do tri godine, dok se za krađu automobila odgovara 10 godina. - Mi nismo nikakvi državni neprijatelji, već samo hoćemo da iniciramo donošenje valjanog zakona u Skupštini kojim bi se sprečila krađa dece - kaže Manojlović. Zbog toga sve ove porodice, koje su do pred veče pristizale u Manojlovićevu kuću, kažu da za sada ne vide načina kako će se sve ove priče bez obzira na dokaze koje poseduju zakonski razrešiti, osim ako oni drugi koji su decu kupili i godinama ih odgajaju ne dobiju savest i sami priznaju šta su uradili. Do tada najavljuju kolektivnu tužbu protiv države koja je, kako kažu, debelo u svemu ovome zabrljala. S. Marković
Okupili su se, kako kažu, da pomognu jedni drugima i raskrinkaju ovaj organizovani lanac prodaje tek rođene dece koji vuče koren, po njima, još iz sedamdesetih godina i u koji su upleteni gotovo isti ljudi iz zdravstva i opštinskih birokratija. Zato su rešili da podignu zajedničku tužbu. Pored Manojlovića iz Sokobanje, Pešića iz Niša, Milenkovića iz Babušnice, Danice Dimitrijević iz Beograda, Sofijanke Milivojević iz Aleksinca, Slavoljuba Milenkovića iz Trnjana, Ivanovića iz Prokuplja, Radišića iz Obrenovca, Stane Čorbić iz okoline Kraljeva i još nekih koji nisu želeli da im se objave imena, kojima je "oduzeto" po jedno dete, prisutni su bili i Časlav i Biljana Momirović iz Prokuplja kojima su, kako tvrde, na ovaj način nestala čak dva muška novoređenčeta. Gotovo svi imaju još neko potpuno zdravo dete. - Ovo je organizovani kriminal trgovine decom - smatra domaćin ovog skupa Milutin Manojlović. - Postoji ustaljeni sistem, a mozak svega je uvaženi lekarski kadar po mnogim bolnicama u Srbiji, mada se sve po pravilu završava na Neonatologiji u Beogradu, gde se leče prerano rođene bebe i gde je procenat smrtnosti inače veliki. Tako, po ovim ljudima, "bela mafija" odabira još nerođeno dete, pronalazi kupca i traži nekoga od rodbine da ga uključi u tu rabotu. Dete se rodi, uglavnom ga majka više i ne vidi niti doji, da bi lakše prihvatilo nove roditelje. Za sve vreme neizvesnosti, "potkupljena" rodbina obaveštava porodilju i ostale i priprema ih za navodno neizbežnu smrt. Za tako "umrlo" dete se ne daje ni otpusna lista, ni umrlica, a tek na uporne zahteve, roditelji posle više meseci, pa čak i godina, dobiju rezultat obdukcije bez zavodnog broja protokola, potpisa i sa umrljanim pečatima iz kojih se ništa i ne vidi. - Stvari počinju da se odmotavaju kada neko od nas krene da prikuplja pojedina dokumenta. Tek tada se hvatamo za glavu, jer se ništa ni sa čim ne slaže. Dete je mrtvo, ali ga nema u knjigama. A dešava se, kao što se desilo i g-di Čorbić, da posle šest godina od navodne smrti dobije poziv da upiše ime detetu, jer treba da pođe u školu - prica Manojlović.
– Ja, Danica Dimitrijević, nikada, napišite nikada, nisam posumnjala, a vrlo sam ozbiljna i svesna da govorim za novine, u činjenicu da sam 27. jula 1969. godine u 14 sati i 55 minuta donela na svet zdravo muško dete i da mi je ono posle nekoliko dana ukradeno! Evo, trideset treća godina će kako se borim sa avetima, lopovima, kriminalcima, tragam za nestalim sinom i ne prihvatam nikakvu laž da je on navodno umro, da ja nisam u pravu. A da sam u pravu, imam sijaset dokaza. Za razliku od ostalih unesrećenih roditelja koji imaju sličnu tragicnu sudbinu mojoj, nijednog trenutka nisam prestala da tražim svoje dete. Što dosad nisam uspela, to samo može da ide na dušu onima koji su me tim besramnim činom hteli da upropaste.
Tako započinje svoju ispovest 65-godišnja penzionerka Danica Dimitrijević, od koje svakom slušaocu, ma ko bio, mora da se stegne srce.
Dakle, porodila sam se u bolnici "Dr Dragiša Mišović" kao devojka. Babica, jedna malena žena, meni je dva dana donosila moje dete usput mi govoreći: "Ja ne znam što ne daju da ga ti dojiš nego me teraju da ga hranim". Tada to nisam shvatala u pravom značenju. Kasnije mi je puklo pred očima, jer žena kojoj je trebalo da pripadne nije bila trudna, nije imala mleko, pa je dete moralo odmah da bude odbijeno od sisanja. Ta babica mi ga je donela poslednji put 29. jula, tri dana posle rođenja, negde oko jedan sat, i ja ga gledam a on mi se smeje. Kažem, smeje mi se, a ona kaže da će me tek za desetak dana videti kad progleda. Odnosi ga, a iz hodnika čjem žensko glas koji se dere: "Zašto to dete nije vec odneto u centar". Nisam znala da je reč o mom sinu. Tek posle izvesnog vremena vidim kroz prozor da ta mala babica u dvorištu predaje moje dete nekome u kombiju i da kombi odlazi. Pitam zašto ga nose, a svi ćute. Izbegavaju da mi odgovore ili samo kratko kažu da ne znaju, da pitam drugog... Ta babica mi je samo rekla da su tako odlučili lekari i da će biti sve u redu, da se ne sekiram. Moje dete je imalo dva kilograma na porođaju, i bilo je dugo 49 santimetara. Imala sam težak porođaj, gotovo dvanaest sati sam bila na stolu. Niko mi ništa ne govori do 5. avgusta, znači devet dana. Onda dolazi do mog kreveta mladi čovek u belom, ali mi nije ličio na doktora. Pita me naprasno: "Gde je otac vašeg deteta". Ako je to bitno, može da dođe odmah, rekla sam mu, ali i pitala zašto to pita. "Ništa, pitaju ovi iz centra", promrmljao je. I otišao je brzo. Kog centra, pitam uzalud. Objasne mi neki nekako da je to taj Centar za nedonoščad u Ulici Kralja Milutina. Šta će tamo kad nisam ja rodila nedonošče, porodila sam se u devetom mesecu, valjda ja znam kad sam zatrudnila, jer sam stalno računala po njegovim odlascima na teren.
Danica Dimitrijević se priseća da kad je ona trebalo da se porodi, da su ispraznili porodilište i zaključali ga. I da su govorili svima koji pitaju da je to zbog one sa trećeg sprata, shvatila je da je to reč o njoj. Zašto je tako označena, da svi šuškaju o njoj, a niko ne kaže šta joj se sprema. – Ja imam sestru bliznakinju i priznajem da sam hipersenzibilna. Kad su nju operisali, mene zaboli. Kad se ona povredi, ja vrisnem od bola, iako nisam prisutna. To posle utvrdimo. I ja sam 6. avgusta oko 13 sati dobila histerični napad, slom živaca. Predosetila sam nešto. Tada su mi odradili prevaru, krađu. Posle je u otpusnoj listi bilo napisano da mi je dete umrlo baš tog dana u toliko sati. I to šturo u tri reda sve, za ženu koja devetnaest dana leži u bolnici. I kojoj predstave da je mnogo bolesna. A dete je bilo toliko vitalno dok sam ga viđala pa i da je palo s kreveta, ne bi mu bilo ništa. Od 6. do 8. avgusta sam bila kljukana lekovima i spavala sam neprekidno. Kada sam se probudila, došla mi je sestra i na silu sam, na svoj zahtev, izašla. Sestri su u meduvremenu pokazali kobajagi moje dete. I zamislite lopove, pokazali joj neku nakazu, neko žuto, dugo svega trideset santimetara. Podvalili joj. Šta ona zna koje je. Tek posle smo se razjasnile. U otpusnoj listi piše da je dugo 49 santimetara. Zato je ona ćutala tada. Otišle smo pravo u Centar za nedonoščad. Da vidim dete, da ga preuzmem. I tamo mi tek kažu, onako lakonski, neki doktor koji se predstavio kao Ćetko Brajović, da mi je dete umrlo. U šoku sam. Napadam ga da laže, da hoću da ga vidim. Sestra me odvodi kući. Tamo komšinica primila telegram iz bolnice: "Vaše dete je umrlo 6. avgusta 1969. godine u 13 časova. Mi ćemo dete sahraniti o našem trošku". I to je bilo sve. Odlazim sutradan sama u tu bolnicu. Vrištim. Tražim da ga vidim mrtvo ili živo. Svi beže od mene a taj Brajković samo sikće i govori drugima da me sklone, da me ne gleda.
Danica Dimitrijević je mesecima od jutra do mraka sedela i stajala ispred bolnice. Gurale su je sestre. Terale od vrata.
Uzimala sam advokate, detektive, varali me, uzimali mi pare. Ništa od svega. Rešim na kraju da sina tražim sama. Njegov otac je bio mašinski inženjer, korpulentan, karakterističan, kao Orson Vels. Sa devijacijom u nosu pa je imao spečifican glas. I jednog dana, 1991. godine, ispred Mašinskog fakulteta ide mi mladić u susret. Ja se zaledim. Slika i prilika onog čoveka u kog sam bila zaljubljena 23 godine ranije. Pljunuti otac iz mlađih dana. Zastanem, on prolazi i još nešto progovori. Glas isti. Nema sile da nije to on. Nisam izdržala. Tu na ulici se onesvestim.
Danica više nije imala mira. Ode kod dekana Mašinskog fakulteta. Traži slike upisanih studenata iz 1988. godine kada bi njen sin trebalo da upiše fakultet.
I kad sam te 1993. podnela tužbu, tužilac Milorad Trninić mi posle više od godinu dana odgovori u tri reda, da je nastupila apsolutna zastarelost za krivično gonjenje i da nema osnova za to. Htela sam da ga prebijem, napala sam ga, zar može da tvrdi da je moj slučaj, moje dete zastarelo. U bolnici sam tražila da mi izdaju istoriju bolesti mog deteta. Oni mi izdaju potvrdu da je dokumentacija uništena, ali i da nije, samo je daju na uvid na osnovu sudskog naloga. Kao da je to vojna tajna. Sve su to smislili kako bi sakrili svoj kriminal. I kakva je to majka, lažna, koja može da voli to dete i da mu krije presudnu, najbitniju tajnu. Da ga laže ceo život. I ja znam, često me proveravaju, prate. Jer ih interesuje šta ću ja da preduzmem, da im ne smetam. Zvoni telefon, nepoznati glas pita da li sam ja Danica Dimitrijević, kažem jesam, i veza se prekine. Tako često. Branislav Jovanović, zamenik direktora te bolnice, i pre devet godina rekao mi je i opet juče, jer sam ponovo išla, da sam mogla da vidim dete da sam htela, sedam dana je rok, a ja imam žive svedoke kako su me izbacivali sa ulaza bolnice, ne dajući mi da kročim unutra. To je lanac umešanih u te prljave poslove, u krađu novorođenčadi. Odaberu dete, najčešće muško, od majke neudate, prate ko joj dolazi u posetu, kakva je, da li će da pravi smetnje. Kod mene su se preračunali. Goniću ih do smrti. Povezali smo se, i Manojlovići iz Sokobanje, i Stana iz Kraljeva, i Mira iz Kruševca... Svima su ukrali po dete. Idemo do kraja, da raskrinkamo mafiju. Sve su tragedije slične. I samo da znate: osećam, to znam, da ce posle ovog napisa sin da mi se javi. I neka zna, neću mu ugroziti identitet. Znam ja šta je 33 godine života. Samo da se uverim da mu je dobro. Tako govori Danica Dimitrijević. Neutešna je. Srce cesto nadvlada razum. Živi s tom morom, proganja je, kaže. Svakim danom se javljaju novi, u stvari stari, slučajevi. Zajedničke su im sumnje, kontradiktorni dokumenti, neprobojni zid ćutanja, nerazumevanje onih koji bi takve pojave, ako imaju logiku, morali da gone i hvataju krivce. I ćutanje onih prozvanih koji odbijaju razgovor pozivajući se na "reč suda" i "završetak istrage". I suze onih koji bi da isteraju stvari ma videlo, a ne mogu.
Najmanje 700.000, a mozda čak i do 4 miliona ljudi biva kupljeno, prodato, transportovano ili držano protiv svoje volje putem prevare, prinude ili kidnapovanja, izjavio je državni sekretar SAD Kolin Pauel. Prema njegovim rečima, samo u SAD ima 50.000 "prodatih" osoba. On je objavio rešenost Vlade SAD da "zaustavi taj zapanjujuć nasrtaj" na ljude sirom sveta. Predstavljajući drugi godišnji izvestaj Stejt departmenta o trgovini ljudima, Pauel je rekao da su većina žrtava žene i deca. Prema Pauelovim recima, SAD su spremne da pomognu ostalim zemljama u stvaranju programa za taj problem, ali će, pocev od naredne godine, uvoditi sankcije onim zemljama koje ne čine napore u tom pravcu. Nensi Eli Rafel, Pauelov savetnik za taj problem, rekla je da će sankcije uključivati akcije kao što su glasanje protiv zajmova u Međunarodnom monetarnom fondu i Svetskoj banci. Devetnaest zemalja ne čini dovoljno da spreči tu "uzasnu praksu" prinudnog transporta ljudskih bića preko međunarodnih granica, stoji u izveštaju. Više od četvrtine tih zemalja su iz Persijskog zaliva, a to su Bahrein, Iran, Katar, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati, a preostalih 14 zemalja za koje je ustanovljeno da ne zadovoljavaju minimum standarda su Avganistan, Jermenija, Belorusija, BiH, Kambodža, Grčka, Indonezija, Kirgizija, Liban, Mijanmar, Rusija, Sudan, Tadžikistan i Turska. Te zemlje su u izveštaju označene kao "Tajer 3" zemlje. Pedesetdve zemlje označene su kao "Tajer 2" kategorija, koja obuhvata zemlje za koje se kaže da ne zadovoljavaju minimum standarda, ali "čine značajne napore da ih ispune". Među tim zemljama nalazi se i Jugoslavija. Osamnaest "Tajer 1" zemalja opisane su kao one koje u potpunosti ispunjavaju standarde. |
ENGLISH DOLIJALI: VESTI IZ SVETA VAŽNO ZNATI: IZMIŠLJOTINE ZVANE GEN I DNK EUGENIKA KUĆNI POROĐAJ
BAZA PODATAKA SLUCAJEVA: 1950-1969 1970-1979 1980-1989 1990-1999 2000-2009 2010-2019 DEČIJA BAZA PODATAKA: TRAŽIM RODITELJE |
kradjabeba.org
Olivera Nešić (37) iz Pančeva rodila je u sedmom mesecu trudnoće 10. oktobra 1994. godine muške blizance. Bebe su prebačene u beogradski Institut za prevremeno rođenu decu, a ona je ostala da leži u pančevačkoj bolnici. Već 12. oktobra dobija telegram da joj je prvo blizanče umrlo sa porukom "ukoliko ne dođete da preuzmete dete, sahranjivanje će se izvršiti kremiranjem".
Dve beogradske porodice Olivera (30) i Saša (33) Bogojević i Ljiljana (42) i Jovica (40) Vučković, do skora se nisu poznavale. Na jednom od poslednjih skupova u domu Milutina Manojlovića u Sokobanji, koji tvrdi da je posle 23 godine pronašao devojku za koju smatra da je njegova ćcerka Nikoleta, ukradena iz porodilišta, Bogojeviće i Vučkoviće su spojila dva - dokumenta.
Saša i Sanja. Smislila im je imena dok ih je još nosila u stomaku. Tog sparnog leta 1986. godine trudna Verica Radišić se radovala svojim budućim bebama blizancima. I 1. septembra se porodila u porodilištu u Obrenovcu. U sedmom mesecu, malo ranije, ali, Bože moj, rekli su joj lekari, biće sve u redu. Dečaka i devojčicu su sutradan prebacili u beogradsku bolnicu za nedonoščad.
Vukadinki Pešić iz Niša sećanje na muško čedo je svežije od Veričinog. Njoj se sve dešavalo pre dvadeset godina:
Biljana i Časlav Momirović iz sela Džigolja kod Prokuplja sumnjaju da im je dvoje dece ukradeno.
Njena priča liči na sve one u kojima majkama u bolnici jednostavno kažu da je dete umrlo po principu „bog dao, bog uzeo i nikom ništa". Sudbina namesti da neka od tih majki slučajno pronađe dete za koje je godinama mislila da je mrtvo. Nekima beba zaista umre i to je tako. Radmila je jedna od onih koja se decenijama pita šta se zapravo desilo sa njenim detetom. Međutim, svima njima, kaže - bol je isti.
Danica Dimitrijević je podnela krivičnu prijavu, a tužilac joj je ekspresno odgovorio da je nastupila "apsolutna zastarelost". Da se čovek prekrsti. Za najteži zločin, otmicu tek rođenog deteta, koje živi i raste negde drugde, nastupa zastarevanje!? Možda je tako po zakonu, ali je onda zakon zaista glup i prevaziđen.
Da čovek zaplače. Sede žene i pričaju svoju priču. Svaka ponaosob. Često i u isti glas. Nadvikuju se, pa zastanu. Na trenutak zavlada mrtva tišina. Tuga na licima...
Stana Čorbić s ćerkom Sanjom kreće u potragu za oduzetim sinom.
Danica je svoj život podelila na dva dela, na vreme sreće i vreme nesreće. Prve trideset dve godine je živela mirno, kao ekonomista radila u dobrostojećoj firmi, kupila mali stan u Višnjici, na periferiji Beograda, upoznala čoveka u koga se zaljubila i zatrudnela s njim... I onda nastaje haos, tuga, čemer:
– Kada sam odlučila da rodim dete, bila sam vrlo ozbiljna i svesna toga čina. Niko ne može da mi ni dan- danas prebaci da sam ja time htela da prisilim coveka s kojim sam ga dobila, da se udam za njega. On je bio terenac, a bili smo u ljubavnoj vezi dve i po godine kada se dete rodilo. Jednog trenutka je bio slab mada nikada nije odricao da ćemo biti zajedno, da ćemo se uzeti i imati mnogo dece.