POČETNA STRANA KONTAKT POSTOJEĆI KOMENTARI Vaš komentar VESTI: 2023 2022 2021 2020 2019 2018 2017 2016 2015 2014 2013 2012 2011 2010 2009 2008 2007 2006 2005 2004 2003 2002 ZATAŠKANO: 2001 1998 1996 1972 Izvoz beba LITERATURA STATISTIKA AKTI |
Vesti / Januar 2003
EKSPRES, 31.1.2003. Afera krađa beba: Da li će drugi čin "slučaja Manojlović" istinsku dramu roditelja pretvoriti u farsu Zloupotrebom potpisa protiv javnog tužioca Afera krađe beba, prema svemu sudeći, nenadano dobija drugi, reklo bi se skandalozni tok. Izjava Milutina Manojlovića u tekstu"Istina u vrtlogu krivičnih prijava", objavljena u "Ekspresu" 27. januara, izazvala je vrlo oštre reakcije roditelja koji tragaju za svojom navodno ukradenom decom, a sve u vezi sa zahtevom za smenu javnog tužioca Snežane Bogdanović, kao i celog Okružnog tužilaštva u Beogradu. Podsećamo, krajem leta pošle godine nekoliko listova je objavilo senzacionalno svedočenje Milutina Manojlovića; Njegova supruga se 5. maja 1979. porodila u GAK Narodni front i na svet donela blizance, dečaka i devojčicu. Dan kasnije, Manojloviima je rečeno da je devojčica preminula. Više od dve decenije kasnije Manojlović je lansirao tvrdnju da poseduje nepobitne dokaze kako njegovo dete nije umrlo, već da je oteto, i da iza toga stoji organizovana grupa u sprezi sa lekarima, koja tom decom trguje. Manojlović je ustvrdio da ima saznanja da njegova ćerka živi u porodici Roganović, i da se zove Violeta. Osim što je sama po sebi bila šokantna, ova priča je izazvala (ne)očekivane reakcije na stotine roditelja širom Srbije, kod kojih je godinama tinjala sumnja da su njihova deca oteta, a ne da su uistinu preminula odmah po rođenju, kako im je u porodilištima saopštavano. Tako je pojedinačni slučaj prerastao u aferu koja je uzdrmala i javnost i najviše instance vlasti. Obrt u čitavoj priči nastaje decembra prošle godine, kada je Drugo opštinsko tužilaštvo u Beogradu, na osnovu DNK analize krvi bračnog para Roganović i Violete, saopštilo da Manojlovićeve tvrdnje nemaju osnova, odnosno, da su Roganovići Violetini biološki roditelji. Manojlović podnosi zahtev za izuzeće javnog tužioca Snežane Bogdanović i čitavog tužilaštva, zbog zloupotrebe službenog položaja i prezentovanja krivotvorene DNK analize. Ispod zahteva su potpisi 107 roditelja za koje je Manojlović u izjavi Ekspresu rekao da su vezali svoje tužbe za njegov slučaj i pristali da ga prate i podržavaju. Vladislava Tubić, čiji se potpis nalazi ispod Manojlovićeve tužbe, izjavila je našem listu da taj zahtev nije potpisala i da bi Manojlovic, ako mu treba podrška, morao da je prethodno zatraži. Njenu izjavu Milutin Manojlović je ocenio kao - izraz straha.
Nada Otašević, još jedna od navodnih potpisnica Manojlovićevog zahteva, kaže za Ekspres da je njen potpis iskorišćen bez odobrenja. - Nikako ne mogu da zahtevam izuzeće javnog tužioca, kada me još niko od nadležnih pravosudnih organa nije pozvao povodom moje tužbe - rekla je ona i dodala da ne zna kome je sada u interesu da roditeljsku priču odvlači od njene sučtine, a to je rasvetljavanje istine o njihovoj deci. I Radojka Pantelić, kao njene prethodnice, kaže da nije potpisala zahtev, već jedino peticiju za izmenu Zakona o porodičnim odnosima. - Ne pristajem da nam se potpisi zloupotrebljavaju na ovaj način. Niko nema pravo da zloupotrebljava moje lične podatke bez mog znanja - završila je ona. - Neprijatno sam iznenađena što se moj potpis nalazi tamo - kaže i majka Ljiljana Kovandžić i dodaje da se roditelji upravo bore protiv falsifikovanja dokumentacije o njihovoj deci, a dozvolili su da im neko iz njihove grupe falsifikuje potpise - istakla je ona. Pod punom materijalnom i krivičnom odgovornošću i bez zastrašivanja, tvrdim da nikada nisam potpisala zahtev za smenu javnog tužioca, i da je moj potpis zloupotrebljen kaže za "Ekspres" dr Vesna Knežević, jedini lekar u grupi roditelja koji trgaju za svojom navodno nestalom decom. Radmila Bajčić
Među tri stotine porodica nalaze se i Čorbići koji već dugo godina žive u Italiji, nadajući se da će saznati istinu o navodnoj smrti novorođenog sina 1979. godine. Ta nada ih sve češće vraća u zavičaj. Njihova priča se skoro podudara sa svim onima o kojima je već pisano, ali Čorbiće to ne teši. Uoči Nove godine, Damljan je posetio svoju pastorku Sanju i onda nam ispričao kako je pre 23 godine izgubio sina, i kako je u Italiji saznao da je on, u stvari živ. - Moja supruga Stana je, zbog problema pri rođenju moje pastorke Sanje, odlucila da se zbog boljih lekarskih uslova i drugi put porodi na Ginekološko-akušerskoj klinici u Višegradskoj ulici u Beogradu - kaže Damnjan.
Danas Damnjan smatra da je pogrešio, jer nikada nije dobio nijedan dokument o smrti deteta, ni smtrovnicu, apsolutno ništa. Ali, o tome on ne bi ni razmisljao, da posle sedam godina supruga i on nisu dobili cudan poziv.
Godine su prolazile, rana zarastala, sve dok se u medijima nije pojavila prica o sudbini Manojlovica iz Soko Banje. Tada su i Stana i Damnjan Corbic poceli da se pitaju da li je moguce da je i njihov sin živ. Razmislili su i shvatili da nemaju ništa što bi dokazalo smrt njihove bebe. Štaviše, prema onoj dokumentaciji koju su sakupili, veruju da im je dete sigurno živo, jer nigde ne piše da je umrlo. Sanja Matijaševic, Stanina kcerka iz prvog braka, koja živi u Kraljevu, preuzela je na sebe potragu i istragu, ali kaže da je svuda nailazila na zid cutnje. - Mi smo više informacija saznali od Italijana, nego od ljudi koji su odavde - prica Damnjan. - Obratili smo se "Kanalu 5", italijanskoj televiziji koja spaja rasturene porodice. Oni su bili veoma raspoloženi da nam pomognu. Za cetiri dana, od njih smo saznali da pod prvobitnim maticnim brojem postoje podaci o detetu do 1983. godine, kada se gubi trag. To znaci, da je moj sin živ, a ne da je umro 1979. godine. Pošto se gubi maticni broj, pretpostavljam da je te godine usvojen. Mojoj supruzi su rekli da u dokumentaciji stoji da je ona rodila vanbracno dete i da ga se odrekla, što nema veze sa istinom. Kada su ljudi sa "Kanala 5" hteli da nastave istragu, iz jugoslovenske ambasade u Italiji stigla je zabrana, jer nas je naš ambasador smatrao mafijom. Damljan Čorbić ne zna kako bi reagovao da sretne sina. Plaše ga nerazumevanje i osuda, ali, isto tako, ako je to mladić od 23 godine, kako smatra njegov otac, sigurno može da razmisli i razume, a i da poveruje u prevaru, čije su oni žrtve. - Ovolike godine živeo sam bez njega i samo ja znam kako mi je. Isto tako, možda i moj sin pati jer zna da je usvojen. A možda i ne zna, što je još gore. Ako sretnem sina, pokušaću da ga privolim, jer krv nije voda da bismo bili ravnodušni jedni prema drugima.
Sumnje i optužbe porodica iz cele Srbije, koje sumnjaju u smrt svoje novorođene dece, sve više stežu obruč oko zdravstva, policije i sudstva. Nema novina u kojoj nije bilo napisa na ovu temu, ali čini se da javna reč malo pomaže onima koji imaju jedini cilj - da pronađu svoju decu i donekle ublaže bol nastao zbog nepravde, za koju veruju da im je načinjena. Iako je svaka nesreća posebna i jedinstvena, postoje neke tačke koje spajaju sve ove tragične priče: obično su, navodno, umirala muška deca, prvorođena, a blizanci su najčešće odvajani. Za priču ove porodice iz Kraljeva mnogi kažu da je zastarela. Međutim, niko od njih ne shvata da osećanje koje majka Nevena Stevanović (63) nosi već 41 godinu nikada ne može da izbledi. Kraljevčanka Nevenka Stevanović rodila je prvo dete, muško, 23. marta 1962. godine. Odmah je znala kako će se zvati - Marko. Bolnički personal bio je oduševljen lepotom i živošću bebe koja je posle sedam dana trebalo da ide svojoj kući. Noć uoči otpuštanja iz porodilišta, Nevenka je dojila svoje dete. To je bio poslednji put da je Nevenka videla i držala svog prvenca. ujutru, 29. marta, spremajući se za odlazak kući, svome mužu, ocu i majci. Međutim, u sobu je ušla medicinska sestra tražeći krv za Marka. Nevenki nije bilo jasno, ali je naravno, ispružila ruku. I - od tada niko se više nije pojavio. Nestrpljiva baba, nije gubila vreme, već je upitala doktorku Miru Đorđević, zašto njena kćerka Nevenka i beba ne izlaze. Doktorka je uzvratila da je beba umrla zbog žutice. Tako je majka iz porodilišta izašla praznih ruku, ali sa jakim osećanjem da je njen Marko živ. Od tada je počela njena potraga, sve do danas, kada je zbog bolesti, stvar prepustila kćerci Zorici Marjanović.
Tek tada Nevenka se obratila zvaničnim institucijama, policiji i tužilaštvu u Kraljevu i Saveznom MUP-u. Svi su imali isti odgovor - slučaj je zastareo. Ipak, i tada su novine pisale o Stevanovićima, pa su tekstovi objavljeni u "Ilustrovanoj" i "Ekspres politici".
Slušajući sve to, Nevenka je odlučila da sa suprugom ode u Beograd, samo da bi videla onoga za koga svi kažu da je njen sin. Sreli su ga 1983. godine na Medicinskom fakultetu, gde su mu preneli pozdrave od dadilje, koja je znala da je on doneto dete. Primetili su da Dragoljub liči na svog oca, Slavoljuba. Majka Nevenka sigurna je da je on njen sin. I sve to podsetilo je na američku seriju "Dinastija". Zato je nekoliko puta za vreme emitovanja te serije, pozivala lekarku da bi je pitala da li gleda seriju. Nikada nije dobila ni jedan odgovor. - Ja sam se rodila godinu dana posle Marka. Mama je onda u bolnici provela samo dva dana, jer je moja baka preuzela odgovornost za moj život, samo da se ne bi ponovilo... Pokušala sam da im zamenim sina, čak sam i vojsku odslužila, ali ništa i niko ne može da zameni dete. Svi lekari i uopšte ljudi govorili su o mojoj majci da je luda. A ona nije nikada bila. Čak ima i potvrdu za to. Ipak, zbog strasova i šokova nije sačuvala zdravlje. Danas je na dijalizi bubrega i u veoma teškom stanju. Moj otac je povučen čovek i sve preživljava u sebi. Zorica sada vrlo malo može da učini u rasvetljavanju slučaja. Od policije u Kraljevu nedavno je dobila dopis da tužilaštvo smatra da nema osnova za pokretanje istrage. Ni sam nije sigurna da će ikada moći da saznaju i dokažu istinu. Sanja Antonijević
BEOGRAD - Specijalni tužilac za borbu protiv organizovanog kriminala je praktično određen i čeka se samo njegovo formalno postavljenje na ovu funkciju, saznaje „Blic“ iz izvora bliskog srpskom tužilaštvu. Među trojicom kandidata izbor je pao na tužioca iz unutrašnjosti i on će početi sa radom čim se obezbede materijalno-tehnički uslovi. - Iako političari tvrde da postoje uslovi za rad, mi takva saznanja nemamo. Pre svega, ne znamo gde će biti prostorija za specijalnog tužioca - kaže ovaj izvor. Prema istom izvoru, specijalni tužilac će u početku raditi sam, a potom će pojačavati ekipu u zavisnosti od obima obima posla. Prema Zakonu o suzbijanju organizovanog kriminala, specijalnog tužioca postavlja republički tužilac na vreme od dve godine. Po isteku ovog roka, istog čoveka republički tužilac može ponovo da postavi.
U beogradskom okružnom sudu kažu da privode kraju poslove na formiranju posebnog odeljenja koje će voditi istragu i suditi za dela u kojima je prisutan element organizovanog kriminala. U nadležnosti posebnog odeljenja biće krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti zemlje, protiv čovečnosti i međunarodnog prava, zatim falsifikovanje i pranje novca, trgovina ljudima, drogom i oružjem, kao i iznude, otmice i mito. Specijalni tužilac podređen je samo republičkom tužiocu. Radi vođenja krivičnog postupka specijalni tužilac može od državnih organa ili organizacija, kao što su, na primer, inspekcije ili finansijska policija, da zatraži da nekog od svojih radnika pošalju na rad u Specijalno tužilaštvo. Služba za suzbijanje organizovanog kriminala koja će se formirati pri MUP-u Srbije, postupaće po zahtevima specijalnog tužioca. Kičmu ove službe, kako „Blic“ saznaje, činiće pripadnici Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala. Starešinu službe bira i razrešava ministar policije, pošto prethodno pribavi mišljenje specijalnog tužioca. Na zahtev službe, državni organi i organizacije dužni su da bez odlaganja omoguće upotrebu svakog tehničkog sredstva kojim raspolažu, kao i da službi predaju svaki pismeni i drugi dokaz koji može da pomogne rasvetljavanju krivičnih dela. Državni organi obavezni su da obezbede da se svaki njihov pripadnik, odnosno zaposleni, odazove zahtevu službe da pruži obaveštenje ili bude saslušan u svojstvu svedoka ili osumnjičenog. M. I.
Ovakvo saopštenje tužilaštva oni su, kako tvrde, očekivali jer "niko nije mislio da će se sve tako lako i pošteno da se završi".
Moje dete, tuđi sin Od ovolikog broja "uspešno okončnih istraga", za sada dvadesetak roditelja može javno da saopšti gde se nalaze njihove kćerke i sinovi, koji su kao bebe naprasno "umrle" pre mnogo godina. Kako predočavaju sumnjičavi roditelji, Dejan, sin Biljane i Časlava Momirovića iz Džigolja nalazi kod jedne porodice u selu Dobrujevcu. Stana i Ivica Milojević iz Mozgova kod Aleksinca dobili su, pa "izgubili" sina Stefana, koji se sada nalazi u jednog porodici u Aleksincu. U Malom Mokrom Lugu sada živi Jova, "izgubljeni" sin zaječarske doktorke Olivere Stevanović.
Vukadinka i Slaviša Pešić iz Vrtišta kod Niša dobili su Mališu, koji je odmah po rođenju postao sin jedne niške porodice. Verica i Milivoje Pešić iz Vranja imali su devojčicu, koja se danas zove Aleksandra, kojoj je "papirnati" otac umro, ali je predhodno priznao da je devojčica uzeta iz porodilišta. Priču je Pešićima potvrdila i Aleksandrina "mama". Grana i Dragan Štefan iz Niša imaju sina Miloša, koji živi u jednoj "medicinskoj" porodici u Nišu. Aleksandra i Vukica Stanković, takode iz Niša, "izgubili" su sina, koji se danas zove Bratislav Savić. Kada je poročitao njihovu priču u novinama, Bratislav je sam došao i zakucao na vrata Stankovića. Pomogli Italijani
- Mi smo više informacija saznali od Italijana, nego od ljudi koji su odavde - predočio je Damnjan. - Obratili smo se "Kanalu 5", italijanskoj televiziji koja spaja rasturene porodice. Oni su bili veoma raspoloženi da nam pomognu. Za četiri dana, od njih smo saznali da pod prvobitnim matičnim brojem postoje podaci o detetu do 1983. godine, kada se gubi trag. To znači, da je moj sin živ, a ne da je umro 1979. godine. Pošto se gubi matični broj, pretpostavljam da je te godine usvojen. Mojoj supruzi su rekli da u dokumentaciji stoji da je ona rodila vanbračno dete i da ga se odrekla, što nema veze sa istinom. Kada su ljudi sa "Kanala 5" hteli da nastave istragu, iz jugoslovenske ambasade u Italiji stigla je zabrana, jer nas je naš ambasador smatrao mafijom.
Vučkovići iz Beograda, Jovica i LJiljana, pozvali su "papirnate" roditelje svog sina Miloša na saradnju.
Svoju ćerku posle 3O godina pronašli su Mirjana i Momčilo Jeftić iz Kruševca. Živela je u Milutovcu, predgrađu Kragujevca, a posle udaje se preselila u grad. Milovan postao Sigmund - Svoju kćerku sam video sa mojim saputnikom, drugom u nevolji, Stoletom Vaskovićem, koji takođe traži svoje dete. Bili smo na skupu roditelja u Kragujevcu gde, kako sam saznao, živi i moja izgubljena kćerka - otvorio je srce Momčilo. - I baš tamo sam video moju Jelenu, tako se zove, video i smrzao se od svega, jer strašno liči na moju taštu. Otišao sam na adresu za koju sam saznao, tražeći navodno stan. Jelena je izašla i držala na rukama svoje dete od sedam-osam meseci. Veskovici iz Vitanovca kod Kruševca, Rada i Stojan, još uvek nisu videli svog navodno mrtvog sina, ali je njihova priča za roman. Rada je 1990. godine rodila jednojajčane blizance, dečake, a Stojan je počeo da čašćava. Međutim, svet mu se preokrenuo kada je na otpusnoj listi pročitao da mu je Miolovan, starije dete umrlo! A onda, posle 12 godina, desilo nešto što je Stojanu promenilo život. Jedan "poverljiv čovek" mu je javio: "Tvoje dete je prodato za dobre pare, nalazi se tu i tu".
- Doslovce mi je rekao da je moj sin prodat za 80.000 maraka, a posle nekoliko dana ponovo se javio i rekao da mali sada ima 13 godina i da živi u Lincu, da se zove Singmund - predočava Vesković - Svom Milovanu nikako ne bih želeo da naudim, samo bih želeo da ga krstim, da ga pred Bogom prinesem kao svoje dete, kao što smo i ovu drugu našu decu. Da ih barem tako sjedinimo, ako drugog načina nema. I voleo bih da svom sinu Radovanu ponosno saopštim: "Istina je sine, našao sam ti brata Milovana!". Miša Ristović
To je scenario po kojem je dobro organizovana grupa prodavala decu u Srbiji nekoliko decenija, kako tvrde roditelji predvođeni Milutinom Manojlovićem. U žižu javnosti on je dospeo posle tvrdnje da je pronašao ćerku Nikoletu (koja je navodno umrla kao novorođenče) u porodici Roganović. Oko 700 porodica u Srbiji uhvatilo se u koštac s državom da istera pravdu ili istinu. - U medijima je objavljeno bez pokrića da je izvršena DNK analiza i da je potvrđeno da je Roganović Nikoletin otac sa procentom od "99,999 odsto pa i više". Ma, to nema nigde na kugli zemaljskoj. Uradio sam dve analize, jednu ovde dok su svi spavali, drugu u Švajcarskoj, samo moji su rezultati skromniji - 98,6 odsto. Ja ne mogu da doduvam do "99,999 i više", pa sam Nikoletin rezervni otac - imam srebrnu medalju. Nigde u svetu ne postoji sertifikat koji sa stopostotnom sigurnošću potvrđuje da su dve osobe u krvnom srodstvu. Ispada da je Nikoleta samu sebe klonirala, kaže on.
- Ako sada prođe jednostrana DNK analiza, ostale će biti kliše. Imaće blanko analize za sve ostale. Žalosno je da nemate poverenja u one od kojih očekujete pomoć, smatra on. - Za decu koje nema, nema ni papira. Ako ih ima, onda su brljotine. Namernom greškom štitio se sistem. Čim vi povičete "greška", otvara se rezervna knjiga i sve ispravlja. Postoji i treća knjiga sa pravim podacima! Sad kad se stvorila kritična masa od 700 porodica, tužilaštvo donosi solomonsko rešenje - Manojloviće isključiti iz priče da se uplaše oni koji hramlju. Novinari će prestati da pišu, ućutaće ostali roditelji, a čitava priča će se zataškati. U saopštenju, koje su objavili svi mediji, piše da su Roganovići po naredbi Drugog opštinskog suda otišli na analizu krvi. Zašto tu moć sud nije upotrebio i u mom slučaju, a ja evo dajem nagradu poštenom pronalazaču za taj poziv... možda se negde zagubio - nudi Manojlović. Povika roditelja u Srbiji koji uporno traže svoju decu prevazišla je okvire domaćih organa, a ceo slučaj dospeo je do Pola Milera, zamenik šefa misije UN za ljudska prava. S. M. P. - I.I.
Roditelji koji sumnjaju da su njihove bebe lažno proglašene mrtvim, a zatim prodate novim porodicama, nastavljaju samostalno da sprovode istragu, i pored činjenice da Drugo opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu aferu "krađe beba" u srpskim porodilištima smatra zaključenom. Više od 100 porodica iz Srbije zatražilo je zbog toga izuzeće javnog tužioca Drugog opštinskog tužilaštva Snežane Bogdanović, kao i celokupnog Okružnog tužilaštva u Beogradu, sa obrazloženjem da je tužilaštvo sklopilo "pristrasnu koaliciju sa porodicom Roganović". Da podsetimo, pre izvesnog vremena, u DNK laboratoriji Instituta za sudsku medicinu u Beogradu, na osnovu analize DNK profila Violete, Slavice i Sime Roganović, utvrđeno je da su Slavica i Simo Roganović biološki roditelji Violete Roganović, sa verovatnoćom većom od 99,9999 odsto. Milutin i Radojka Manojlović, bračni par iz Sokobanje, međutim, ne prihvata ove rezultate. Oni smatraju da je reč o falsifikatu i tvrde da je Violeta u stvari Nikoleta - njihova biološka ćerka. Sin u Aleksincu
Tridesetšestogodišnji Filipović, privatnik iz Beograda kaže da je njegova beba proglašena mrtvom 1998. godine, dok četrdesetogodišnji trgovac Jovica Vučković, takođe iz Beograda, tvrdi da je našao svoje dete - sina, koji je proglašen za mrtvog 1991. godine. "Iz dokumentacije Centra za socijalni rad, saznao sam da je moj sin živ i da je dat na usvajanje jednoj porodici u selu kod Aleksinca. Pozvali su me telefonom njegovi ’papirnati’ roditelji da dođem kod njih u selo na dogovor. Uzeo sam vlasi kose deteta, ne mogu da vam otkrijem kako, i uputio sam ih u DNK laboratoriju u Švajcarskoj. Ta analiza je pokazala da je dečko moj sin", kaže Vučković. On nam pokazuje kopiju pisma koje je uputio "papirnatim" roditeljima. U njemu Vučković predlaže da zajedničkim snagama obe porodice nađu najbolje rešenje za dete. Manojlović, Vučković i Filipović se vraćaju na slučaj "Manojlović" koji je pokrenuo aferu "ukradenih beba" i podsećaju da je Violeta Roganović 5. maja 2002. godine došla sa sestrom Sandrom u Sokobanju. Krstile su se u Sabornoj crkvi u tom gradu, a tom događaju, prisustvovali su i neki mediji. Vlasi kose "Došli smo do vlasi kose Sandre Roganović i uputili ih u jednu DNK laboratoriju u inostranstvu, pošto smo odavno sumnjali da su i Violeta i Sandra usvojene, da je Violeta moja ćerka Nikoleta, a da je Sandra ćerka porodice Mandžukić iz Kruševca. Rezultati iz te DNK laboratorije pokazali su da je Sandra Roganović zapravo ćerka Radomirke i Miroslava Mandžukića, oteta iz kruševačke bolnice 1980. godine", kažu Manojlović, Vučković i Filipović. Ovu priču nam je u telefonskom razgovoru potvrdio Miroslav Mandžukić, četrdesetšestogodišnji privatni preduzetnik, navodeći da je još rano da otkrije o kojoj laboratoriji u inostranstvu je reč. Na osnovu podataka za koji tvrde da su autentični, ovi ljudi smatraju da u Srbiji postoji zločinačka organizacija i zbog toga su od kancelarije UN za zaštitu ljudskih prava u Beogradu zatražili da proveri dokumentaciju u svim centrima za socijalni rad Srbije i Jugoslavije, kao i podatke o umrloj deci. Prema nekim ocenama, ova samostalna detektivska istraživanja roditelja koji su izgubili svoju decu mogu predstavljati večno produžavanje nade da su njihova deca možda ipak živa. Mnogi detalji teorije zavere u ovom slučaju su "podgrejani" i neažurno vođenom dokumentacijom u bolničkim knjigama, arhivama opština i centrima za socijalni rad, što je inače utvrdila specijalna komisija srpskog ministarstva zdravlja. Snežana Bogdanović, javni tužilac Drugog opštinskog javnog tužilaštva, kaže nam povodom zahteva roditelja za njeno izuzeće da oni imaju na to pravo, ali da je za tužilaštvo "slučaj Manojlović" - završen. Kao i ostali slučajevi gde je posle sprovedene istrage, utvrđeno da nema osnova sumnji da je došlo do krađe beba. "U slučajevima zastarelosti krivičnog gonjenja, prijave su odbijene, s tim što su, bez obzira na to, urađene sve provere u opštini Savski venac, bolnicama i Institutu za neonatologiju. Sva dokumentacija poslata je tim ljudima", kaže Bogdanovićeva. Molekularni genetičar dr Oliver Stojković, šef DNK laboratorije Instituta za sudsku medicinu u Beogradu, obavio je veštačenje upravo u predmetu Roganović. "kao veštak u ovom predmetu, stojim apsolutno iza nalaza da je Violeta Roganović biološka ćerka Slavice i Sime Roganović". Doktor Stojković, povodom navoda roditelja da su upućivali vlasi kose DNK laboratorijama u inostranstvu, kaže da takve laboratorije zaista postoje u svetu i da one mogu praviti DNK analizu na osnovu uzoraka koji se šalju poštom. "Te laboratorije ne zanima ko im šalje uzorke. Nažalost, takvi rezultati nemaju vrednost na sudu, što ne znači da su pogrešni. Zakon predviđa da se stranke od kojih se uzimaju uzorci identifikuju pred veštakom. Sada bi roditelji trebalo da se obrate sudu i traže da sud izvede dokaze do kojih su ti ljudi došli samostalno. Mora se poštovati kontinuitet dokaznih sredstava. Odnosno, u svakom trenutku se mora znati ko je odgovoran za biološki materijal za koji se veštači", ukazuje dr Oliver Stojković. DNK laboratorija Instituta za sudsku medicinu u Beogradu smatra se inače jednom od najsavremenijih u svetu. Ona radi, pod pokroviteljstvom Međunarodne komisije za nestala lica, i na identifikaciji oko 40.000 lica nestalih u međuetničkim konfliktima na prostoru bivše Jugoslavije. Aleksandar Apostolovski
Afera, koja je avgusta prošle godine ustalasala javnost, vratila se na početak. Da podsetimo, krajem leta novinske stupce počela je da puni zastrašujuće priča Milutina Manojlovića da se njegova supruga porodila 5. maja 1979. godine u GAK "Narodni front" i rodila blizance - dečaka i devojčicu i da joj je rečeno da je njeno žensko dete umrlo. Milutin je, u izjavama medijima, tvrdio da ima dokaze da devojčica nije umrla, već da je oteta, i da iza toga stoji organizovana grupa koja tom decom trguje. On je još, tvrdio da njegova ćerka, sada dvadesetčetvorogodišnja devojka, živi u porodici Roganović iz Beograda i da se zove Violeta. Manojlovićeva priča izazvala je reakciju nalik lavini: na stotine roditelja, koji godinama imaju istu sumnju u vezi sa svojom, na porođajima, preminulom decom, počeli su da podnose krivične prijave i da se oglašavaju u medijima. Za vrlo kratko vreme osnovali su i neformalno udruženje. Prošle jeseni njih su primili i predstavnici savezne i republičke vlasti, kao i zvaničnici mnogih nevladinih organizacija koje se bave ljudskim pravima i pravima dece.
Pre nešto više od deset dana, roditelji, njih 107, potpisani sa podacima iz ličnih karata, podneli su zahtev za izuzeće javnog tužioca Snežane Bogdanović i Okružnog tužilaštva u Beogradu. Potpisnici, između ostalog, tvrde da su rezultati DNK analize - krivotvoreni.
- Svi roditelji koji su vezali svoje tužbe za "slučaj Manojlović" pristali su da prate i podržavaju tok mog sudskog spora koji još nije okončan. Mislim da je Tubićeva davala izjave upravo iz straha, jer se pisanjem tendencioznih tekstova i intervjua o aferi "krađa beba" zastrašuju roditelji - objašnjava za Ekspres Miltin Manojlović. Šef Matičarske službe SO Savski venac Milica Novaković kaže da je iznenađena količinom laži kojima su se Manojlovići, od kojih je sve krenulo, služili, a "novine pisale do besvesti". Ona je rekla da se protiv Manojlovića podnosi krivična prijava po tri osnova, a jedan od njih je uznmemiravanje javnosti. Milica Novaković tvrdi da su "Manojlovići obmanuli novinare koji, opet, imaju veliki udeo u obmani ostalih roditelja, i da su Manojlovići dobili informaciju gde im je ćerka od vračare sa povećim dosijeom u policiji". - Verovatno je, govoreći o vračari, Milica Novaković mislila na Vericu Dobrosavljević, osobu koja je 1979. godine bila svedok krađe bebe u GAK Niš prilikom boravka u tom porodilištu na održavanju trudnoće. Jedino ta gospođa u celoj našoj grupi nema ukradeno dete, već nam zdušno pomaže u rasvetljavanju svih slučajeva - odgovara Milutin Manojlović na navode iz izjave šefa Matičarske službe Savskog venca. Radmila Bajčić
Godišnje, prema jednom istraživanju Centra za proučavanje alternativa iz prošle godine, u proseku, 75% građana ima kontakt sa medicinskim ustanovama, 62% sa poštom, 57% sa opštinom, tj. sa opštinskim službenicima, 52% sa bankom, 38% sa školom, isto toliko sa poreskim službenicima, 31% sa policijom… Nemoguće je pronaći građane koji tokom godine nemaju kontakt ni sa jednom društvenom institucijom. Godišnje blizu tri petine građana (57%) ima kontakt sa opštinom, dok svaki četvrti među njima ima loša iskustva iz tog posla, dve petine građana Srbije (40%) ima malo poverenje ili nema nikakvo poverenje u opštinske službenike i da gotovo isti toliki broj građana (39%) smatra da su korumpirani svi ili većina opštinskih službenika. Kako "živ čovek" doživljava društvene institutucije u koje mora da ide da bi obavio neke poslove? Bilo kao podanik, bilo kao građanin, u ovom slučaju gotovo da je svejedno. U istraživačkom vidiku nam je opština ali u okolini institucija u kojima obaveznost nije ništa manja: sud, pošta, banka, vojni odsek, policija…
Korupcija u opštini je jedan od tri-četiri sinonima za korupciju uopšte. Kada smo u jednom istraživanju pitali građana na šta prvo pomisle kada se kaže korupcija i podmićivanje, najčešci odgovori bili su carina, policija, lekari i opština. Četiri tipa korupcije obeležavaju onaj korpus pojava u opštini koji se može podvesti pod pojam korupcije. To su (1) tzv. veze i poznanstva, potom (2) "PCK" korupcija ("piće, cigarete, kafa"), (3) korupcija srednjeg obima (sa čuvenim obrazloženjem "Mora da se podmaže"), i na kraju (4) krupna korupcija. Ovo je, istovremeno i redosled po učestalosti, od učestalijeg ka manje učestalom. Javne službenike kao korumpirane, krajem 2001. godine vidi 8% opštinskih službenika i 28% gradana koji su nekim poslom došli u opštinu. Krajem 2002. godinu korumpiranost primećuje 4% opštinskih službenika i 20% građana ispred šaltera. Prvo treba konstatovati smanjenje percipirane korupcije i prema službenicima (sa 8 na 4%) i prema građanima ispred šaltera (sa 28 na 20%). Drugi zaključak se odnosi na razliku u percepciji korupcije između opštinskih službenika i građana ispred šaltera (za 20 procentnih poena krajem 2001. i 16 procentnih poena krajem 2002. godine). I treće, velika je razlika između percipirane korupcije od strane građana ispred šaltera (20%, krajem 2002.) i onih u opštem uzorku građana Srbije (64%, u proleće 2002. godine)1 - ova razlika može se objašnjavati različitim iskustvom, tj. različitim stepenom ne/postojanja iskustva kod građana uopšte i kod građana koji nekim poslom posećuju opštinu, Trećina građana "ispred šaltera" (32%) opštinsku administraciju ocenjuje kao dobru ili veoma dobru, 28% smatra da je ona loša ili veoma loša, dok je dve petine (40%) ocenjuje kao osrednju - tako je bilo po istraživanju koje je obavljeno krajem 2001. godine. Godinu dana kasnije, krajem 2002., administracija se vidi u nešto boljem svetlu, dobre ocene rastu sa 32% na 38%, loše opadaju sa 28% na 23%, a osrednje sa 40% na 38%. U pitanju je veoma blago poboljšanje što se vidi i prema prosečnoj oceni (u ocenama od 1 do 5), krajem 2001. opštinska administracija je ocenjena sa 3,04 a krajem 2002. godine sa 3,17. Sve je to drukčije u odnosu na to kako opštinski službenici ocenjuju sami sebe, pogotovu krajem 2002. godine. Tek 1% daje službama lošu ocenu (ranije 10%), samo 5% svoju branšu ocenjuje kao osrednju (ranije 42%), dok čak 94% sebe vidi u najboljem svetlu (ranije 48%). Prosečna samoocena je neverovatno visoka - 4,44. Građani su kritičniji prema opštinskim vlastima nego prema opštinskoj administraciji. Dok je od strane građana sada administracija dobila ocenu 3,17 dotle je opštinska vlast ocenjena sa 2,93 (razlika je 0,24). Krajem pretprošle godine razlika u ocenama bila je još izrazitija, tada je administracija ocenjena sa 3,04 a vlast sa 2,72 (razlika 0,32). Poređenje 2001. i 2002. godine pokazuje da je u proseku u svih šest ispitivanih institucija došlo do povećanja zadovoljstva građana, ali najmanje tamo gde je najgore (dom zdravlja, porast sa 2,72 ma 2,82), a najviše tamo gde je najbolje (pošta sa 3,09 na 3,40 a tu je odmah i uprava prihoda sa 2,79 na 3,09). Gotovo polovina građana smatra da im je u poslednjih godinu dana učinjena neka nepravda. Polovinu od svih učinjenih nepravdi građani lociraju u četiri institucije: dom zdravlja, radno mesto, opština i policija. Na pitanje : "Da li ljudi koji zbog posla dolaze u opštinu mogu to da urade brzo ili nepotrebno gube vreme" dobili smo odgovore koji nedvosnisleno pokazuju da građani, korisnici usluga lokalne administracije i zaposleni u lokalnoj upravi očigledno ne vide na isti način ovaj problem. Iz istraživanja CeSID-a, autora Srećka Mihailovića i Đorđa Vukovića
BEOGRAD (Beta) - Predlogom izmena i dopuna Krivičnog zakona Jugoslavije, koji je Savezna vlada uputila Skupštine SRJ na usvajanje, predviđeno je uvođenje posebnih odredbi o trgovini ljudima, kao i zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina. Tim predlogom zakona Savezne vlade, koji je usklađen s više međunarodnih konvencija, uvedena su još neka nova krivična dela, a predviđena je i zamena pravosnažno izrečene smrtne kazne zatvorskom kaznom u trajanju od 40 godina.
Uveden je poseban član o trgovini ljudima, a za to krivično delo zaprećena bi bila kazna zatvora od jedne do deset godina. Minimalna kazna za slučajeve trgovine maloletnim osobama bila bi tri godine zatvora. Predviđen je i novi član koji se odnosi na zločin protiv čovečnosti, za šta je zaprećena kazna zatvora od pet godina (najmanje) do 40 godina. Takođe, predloženo je uvođenje novog člana za nepreduzimanje mera za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava, čime komandna odgovornost nije definisana kao opšti oblik krivične odgovornosti, već kao posebno krivično delo. Takođe, date su nove formulacije u vezi sa međunarodnim terorizmom i uzimanjem talaca, u skladu sa međunarodnim konvencijama.
Vladislava Tubić je jedan od 300 (po nekima od 700) roditelja u Srbiji koji smatraju da su im deca ukradena, a ne umrla na porođaju, kako im je to u porodilištima saopšteno. Zbog nepotpune i, kako ona kaže, falsifikovane dokumentacije koju je uspela da dobije o svojoj devojčici rođenoj 1980. godine u GAK u Višegradskoj ulici, ona ne veruje da je njeno dete mrtvo, već da joj je oduzeto i prodato. Tubićeva je podnela krivične prijave protiv Živane Glišić, matičara u SO Savski venac, Milice Novaković, načelnice matične službe u istoj opštini, dr Ljubimira Lopičića, nekadašnjeg načelnika Neonatologije Instituta za ginekologiju u Višegradskoj ulici, i prim. dr S. Gligorović, takođe radnika u istom institutu, zbog falsifikovanja dokumentacije. Drugo opštinsko tužilaštvo je krajem prošle godine pokrenulo i istragu povodom njenog slučaja i saopštilo da će angažovati i grafologa koji će pokušati da rastumači ko je i kada popunjavao njenu i dokumentaciju deteta. - Posle porođaja nisam dobila ništa osim moje otpusne liste, i usmenog saopštenja da je moja beba preminula 12. decembra 1980. godine, dan nakon rođenja. Kada sam prošle godine videla da moj slučaj nije usamljen, odlučila sam da pribavim svu neophodnu dokumentaciju. Zaključila sam da je dokument o prijavi rođenja deteta falsifikovan, jer svi tamo uneti podaci ne slažu se sa pravim stanjem stvari, pogotovu ukoliko se uzme u obzir da se taj obrazac popunjava na osnovu izjave roditelja, a ja nikakvu izjavu nisam davala - ističe naša sagovornica i dodaje da je, osim tog dokumenta, Tužilaštvo zaintrigirala prijava o smrti njene devojčice. - U potvrdi o smrti, prema Zakonu o matičnim knjigama, mora da se naglasi lice ili ustanova koja je konstatovala smrt, što nije učinjeno. U rubrici pod brojem jedan netačno je upisano prezime deteta Tubić, umesto Ivanović, jer sam u vreme porođaja nosila svoje devojačko prezime. Trake oko ruke na kojima je pisalo Ivanović nosile smo i ja i moje dete - rekla je Tubićeva i dodala da je u rubrici pod brojem šest istoga dokumenta, takođe, netačno naznačeno poslednje prebivalište njenog deteta, iako ono nikada nije napustilo kliniku u kojoj je rođeno. Prema njenim rečima, čudima tu nije kraj, jer je u rubrici osam naznačeno da je preminula osoba u trenutku smrti bila u - bračnom stanju! U prijavi o smrti nema podataka o mestu izdavanja niti kada je izdata, a to mora da sadrži. Takođe, potvrdu je vrlo nečitko neko potpisao, ali bez faksimila. Na poleđini dokumenta piše da obdukcijom nije proverena dijagnoza koja je, navodno, izazvala smrt moga deteta, što su lekari bili u obavezi da urade, jer je dete rođeno u 29. nedelji trudnoće - kaže naša sagovornica. Ona navodi da potvrda o smrti nema popunjenu belešku matičara da je, na osnovu podataka iz nje, umrlo dete upisano u Matičnu knjigu umrlih u SO Savski venac i pod kojim brojem se tamo nalazi. Izostao je, kako Tubićeva objašnjava, potpis matičara i pečat koji moraju da stoje na dokumentu. - Potvrdu o smrti moga deteta potpisala je prim. dr S. Gligorović, koja 1980. godine, kada sam se ja porodila, nije imala zvanje primarijusa, a što se može lako utvrditi na Madicinskom fakultetu gde su upisani primarijati - kaže Tubićeva. R. Bajčić
Slučaj Milice i Milojka Bugarčić prvi je takav u Valjevu. Oni nikada nisu poverovali da je njihov sin, rođen pre 13 godina, umro na beogradskom Institutu za majku i dete. Sumnjaju da je to bio slučaj stravične trgovine decom o kojoj se tek prošle godine počelo da govori, ali o kojoj još zvaničnih potvrda nema. Zbog takvih sumnji, Milica je u oktobru prošle godine podnala tužbu Opštinskom javnom tužilaštvu tražeći da se pridruži, što je i učinjeno, ostalima koji se vode u drugom opštinskom sudu u Beogradu. Njen predmet, među 82 takva, nalazi se u komesarijatu za ljudka prava Ujedinjenih nacija. - Nikada nismo poverovali da je naš sin umro i nikada mu nismo zapalili sveću, jer smo bili ubeđeni da je među živima - kažu nam Milica i Milojko Bugarčić. Njihova priča počinje 9. decembra 1989. godine kada je Milica carskim rezom na svet donela blizance u 34. nedelji trudnoće - devojčicu tešku 1.900 grama i dečaka od dva i po kilograma. Samo je ona, kaže, videla oboje dece. Poslali su ih u Institut za majku i dete kao prevremeno rođene. Po njenom kazivanju. dečak je poslat samo zato, kako joj je rečeno, da se ne bi odvajali blizanci. A na Institutu, sada zna, odvojeni su - jedan je lekar lečio devojčicu, a drugi dečaka. Na rođenju deca su dobila ocenu osam. Dok je Milica bila u Bolnici, 12. decembra stigao je telegram sa instituta na kućnu adresu kojim ih obaveštavaju da je "drugo blizanče" (bez informacije o polu deteta) 10. decembra preminulo i da sahranu obavlja Institut. Milojko Bugarčić je sa Miličinim bratom otišao da preuzme telo. Međutim, niti ga je mogao preuzeti, niti su mu dozvolili da ga vidi. Nikakav dokument o sinu nije dobio. Dozvoljeno mu je samo da vidi ćerku. Njihov košmar počeo je tada i traje do danas. Milica je imala 18 godina i lekar ju je tešio da je mlada, da će imati još dece, ali, kako kaže, ona se ni tada nije sa tim pomirila i neće se pomiriti sve dok ne sazna istinu. I 1994. su ponovo pokušali da saznaju šta se dogodilo sa njihovim sinom. U dokumentima koje je dobila 1989. godine, pa 1994. godine, kada im je izdata otpusna lista za muško dete na Institutu, do dokumenata koje su sada pribavili, mnogo je "propusta", razlišitih podataka koje Milica, kako kaže, nikako ne može da pripiše samo nečijoj aljkavosti. Po njenom mišljenju, sve je to planski rađeno i u pitanju je organizovani kriminal. Njeno dete, priča Milica, prvo je upisano u knjigu mrtvih, pa onda u knjigu Živih, da bi ga ponovo proglasili mrtvim. A o vremenu njegovog rođenja tri su različita podatka. Otpusna lista sa Instituta, koju su dobili 1994. godine, ima samo pečat prijemne ambulante. Nema podataka ni u kakvom stanju je dete stiglo na Institut, ni kako je lečeno, niti da li je obdukcija rađena ili nalaz s obdukcije. S druge strane, otpusna lista za devojčicu sadrži sve podatke o njenom stanju i lečenju. Milica ne veruje da to može da bude samo slučajnost. Nema podataka ni gde je dete sahranjeno, ni ko je njegovo mrtvo telo preuzeo... - Običli smo sve kapele na beogradskim grobljima. Ni u jednoj nismo našli podatak da je mučko bezimeno dete Bugarčić sahranjeno. To je još jednom potvrdilo moje osećanje , instinkt majke, da mi je dete živo. Nismo ga našli među mrtvima. Moje dete nije stiglo do groblja. Niko ga nije video mrtvog, niti nam je bilo dozvoljeno da ga sahranimo. Ono je među živima. Ako je neko mislio da ću ga zaboraviti, jer sam bila mlada, prevario se. Nisam zaboravila niti ću zaboraviti. Znam, ako ga nađem, neće biti lako, ni njemu, ni nama. Ali, istina mora da se zna i zato da se ne bi više nikada nikome desilo ovo što se nama dogodilo - kaže Milica. Ističe da je put do istine težak, da se svugde nailazi na zatvorena vrata koja treba otvarati. Veruje u državu i da će im država u tome pomoći, da će se svi ovi slučajevi i na taj način početi da rešavaju. Naglašava da je 1989. i 1994. u svojoj borbi bila usamljena i da zato nije mogla postići ništa, ali sada veliki broj je onih koji se bore da saznaju istinu o sudbini svojih beba. Zajdno su jači i istrajaće u svemu tome, kaže, ošekujući da će za njihovu borbu i država imati razumevanja i sluha... R. Ristić
- Gospodin Pol Miler, visoki predstavnik UN za ljudska prava u Jugoslaviji, upoznat je sa slučajevima otete dece u porodilištima širom Srbije i najavio je da će se uključiti u rasvetljavanje ovog slučaja. Verujem da će, uz angažovanje i pritisak stranih humanitarnih organizacija, uspeti da se krene sa mrtve tačke u ovom slučaju, kaže Tomislav Maksimović, direktor kancelarije Odbora za ljudska prava i slobode iz Kuršumlije koji je preuzeo da zastupa šest porodica koje tvrde da su im novorođena deca nestala u porodilištima u Prokuplju i Beogradu.
- Mi ne verujemo u naše zdravstvo. Ako su mogli da učestvuju u otimanju naše dece, ko nam garantuje da će se i DNK analiza obaviti korektno, ističe Ljubiša Petrović iz Kuršumlije, koji tvrdi da je njegov naprasno preminuli unuk, pre dve godine u Institutu za nanotologiju u Beogradu, u stvari otet. Ovakvu sumnju izražava i većina drugih roditelja jer, kako ističu, u dosadašnjoj istrazi koju su sprovodili državni organi nijedan slučaj nije razrešen. Istovremeno, direktor kancelarije Odbora za ljudska prava i slobode iz Kuršumlije Tomislav Maksimović kaže da je trgovina decom u zapadnoevropskim zemljama veoma unosan posao i da se radi o organizovanom kriminalu za koji nadležne državne institucije treba da utvrde da li je postojao i u našoj zemlji. Inače, šest porodica sa teritorije Topličkog okruga je podnelo krivičnu prijavu Okružnom javnom tužiocu u Prokuplju protiv Ginekološko- akušerske bolnice u ovom gradu, Instituta za nanotologiju u Beogradu, kao i protiv matičnih službi opština Prokuplje i Savski Venac. Do sada su izjave u policiji uzete svih šest porodica. M. Ivanović
NIŠ - Načelnik MUP-a Niš Radisav Gvozdenović primio je delegaciju roditelja koji smatraju da su im deca oteta, a povod za susret bila je nedavna izjava Nebojše Petkovića, načelnika Odeljenja za krvne delikte, da nema dokaza da je bilo krađe dece na Ginekološko- akušerskoj klinici u Nišu, a da je manjak medicinske dokumentacije posledica administrativnih propusta. Ova ocena je izazvala ogorčenje roditelja. - Ni jedan slučaj neće biti zatvoren dok se ne utvrdi puna istina, obećao je Gvozdenović i dodao da očekuje razumevanje za teškoće sa kojima se policija suočava u radu s obzirom na to da je od ovih događaja proteklo dosta vremena. Među onima koji su se obratili Gvozdenoviću bili su i Vukosava Balujev i Momčilo Đorđević, iz Soko Banje, koji tvrde da im je 1974. godine na Ginekološko-akušerskoj klinici u Nišu ukradeno muško dete.
BEOGRAD (Tanjug) - Biološki roditelji, koji sumnjaju da su im deca oduzeta u porodilištima i lažno proglašena mrtvim, podneli su zahtev za izuzeće javnog tužioca i celog Okružnog tužilaštva u Beogradu zbog nesavesnog i jednostranog rada u postupku utvrđivanja roditeljstva. Oni su zatražili da slučajeve utvrđivanja roditeljstva preuzme Republičko javno tužilaštvo. Kako se navodi u peticiji, koju je potpisalo 110 roditelja koji smatraju da su njihova deca data drugim porodicama, u sudskom postupku utvrđivanja roditeljstva izneti su neistiniti podaci da je bračni par Manojlović odbio DNK analizu. Roditelji sudiju Snežanu Bogdanović i tužilaštvo optužuju i za "pristrasnu koaliciju sa porodicom Roganović" i izjave "jedva čekam analizu DNK u korist Roganovića, pa ću lično izdati nalog za hapšenje Manojlovića" i napominju da će na ročište dovesti svedoke. Sudija Bogdanović i celo tužilaštvo su, takođe, bili dužni da obezbede suočenje bioloških majki i doktora ili određenih službenika koji im nisu dali adekvatnu dokumentaciju za njihovu novorođenčad koja su proglašena mrtvim. Umesto toga, data nam je falsifikovana DNK analiza i time je slučaj za tužilaštvo završen, navode biološki roditelji u saopštenju dostavljenom medijima. Grupa bioloških roditelja je, takođe, dostavila Komisiji UN za ljudska prava u Jugoslaviji zahtev za proveru i reviziju dokumentacije u svim centrima za socijalni rad u Srbiji, kao i za proveru i reviziju podataka o umrloj deci, zbog sumnje da su, kao što je i ranije predočeno, upražnjavane raznovrsne manipulacije.
BEOGRAD- Ministarstvo zdravlja Srbije poslednjih dana intenzivno radi na izradi zakona o transplantaciji organa, jer ta oblast kod nas nije dovoljno dobro regulisana postojećim propisima, izjavio je za naš list ministar zdravlja Tomica Milosavljević. - Kreiraćemo bazu podataka kompatibilnu sa evropskom bazom podataka a definisaćemo i mnoge probleme počev od načina utvđjivanja života i smrti do načina uzimanja organa odnosno kriterijuma za donaciju organa - objašnjava ministar Milosavljević. Prema njegovim rečima, svi centri u Srbiji koji su "tehnički u stanju da sprovedu transplantaciju, pre svega bubrega i jetre, uključeni su u pripremanje pravne regulative". - Vrlo je važno obavestiti građane koliko je značajna i plemenita dimenzija takvog gesta. U tom smislu donatorske kartice i akcija VMA predstavljaju prvi korak u osmisljavanju tog programa, ali i njegovoj realizaciji - zaključuje Milosavljević. Z. Vuković
VALJEVO - Ni posle 13 godina Milica Bugarčić (32), radnica "Krušika" iz Valjeva, ne želi da se pomiri sa svojevremeno datim objašnjenjem da je njeno muško dete umrlo drugi, odnosno treći dan posle rođenja. Zbog otvorene sumnje da u svemu nisu čista posla ona je podnela tužbu nadležnom tužilaštvu i tako prvi roditelj iz valjevskog kraja koji veruje da su i ona i njeno dete žrtve surovih trgovaca bebama. Po njenoj tvrdnji, muška beba, inače rođena kao blizanac sa devojčicom, nestala je na putu od Valjeva do Beograda ili na Institutu za neonatologiju. Majčinski osećaj da je obmanuta dobio je na intenzitetu kada je Milica, zajedno sa suprugom, krenula da prikuplja dokumentaciju vezanu za rođenje i smrt muške bebe. - U valjevsku bolnicu sam primljena 9. decembra 1989. godine u osmom mesecu trudnoće. Istog dana porođaj je izvršen carskim rezom i na svet sam donela jedno žensko i jedno muško dete. Od dešurnog osoblja, odnosno lekara, bebe su dobile visoku ocenu - osmicu. Međutim, koji sat kasnije saopšteno mi je da deca ipak moraju da budu prebačena u Institut za neonatologiju u Beogradu, zbog toga što su rođene pre vremena. Dok sam još bila u bolnici, dakle drugi dan posle porođaja, na kućnu adresu stigao je telegram da je muško dete umrlo. Posle ove bolne informacije usledilo je nešto što je gore od svakog skandala. Dan kasnije dobijam otpusnu listu u kojoj piše da se otpuštam kući i to sa muškim detetom. Ko posle ovoga ne bi posumnjao da u svemu nisu čista posla? - pita se Milica.
- Posle svega što sam saznala i videla ne mogu niti želim da prihvatim da je sve ovo bilo nečija aljkavost i greška. Propusta i nelogičnosti je toliko da ja iskreno verujem da je moje dete živo i da smo mi njegovi roditelji žrtve organizovanog kriminala trgovine sa bebama. Na slučaj mog deteta biće stavljena tačka tek onda kada se utvrdi prava istina. Znam da je put do istine dug i težak, ali isto tako znam da je dostižan. Ako uz sve naše napore i država bude imala sluha i želje da nam pomogne puna istina o tome da li je kod nas bilo trgovine sa decom brzo bi se u potpunosti rasvetlila. Ovako, sve još uvek ide sporo i bolni, ali majčinski instinkt mi govori da sam na dobrom putu - kaže Milica Bugarčić iz Valjeva. B. Novović
KURŠUMLIJA - U ime 6 porodica koje tvrde da im je u prokupačkom porodilištu od 1985. do 1995. nestalo osmoro novorođene dece, Odbor za ljudska prava iz Kuršumlije zatražio je da se u rešavanje tog problema uključi i predstavnik Ujedinjenih nacija. Kako za B92 javlja Ljilja Danilović, direktor Odbora za ljudska prava i slobode Tomislav Maksimović je naveo da roditelji tvrde da su njihova deca nezakonito data na usvajanje drugim porodicama i da su moguće manipulacije prilikom analize DNK. "Oni smtraju da analiza može biti falsifikovana. Pol Miler iz kancelarije UN za ljudska prava u Beogradu, upoznat je sa slučajevima roditelja koji su ostali bez dece, a jednom prilikom je izjavio da će se uključiti u taj slučaj, pa verujemo da će uz pritisak međunarodnih organizacija nešto i biti urađeno", kaže on. Kako ističu roditelji, u dosadašnjoj istrazi državnih organa nijedan od 6 slučajeva u Prokuplju i Kuršumliji nije rešen, a neki tvrde da su posle dugogodišnjeg traganja našli svoju decu.
BEOGRAD - Drugo beogradsko tužilaštvo pokrenulo je istragu za falsifikovanje službenih isprava protiv NN, posle prijave Vladisave Tubić iz Beograda, koja tvrdi da je u dokumentaciji o rođenju deteta u bolnici u Višegradskoj uočeno više propusta. Istražni sudija Drugog opštinskog suda u Beogradu Rajko Ilić već je saslušao Tubićevu, koja je istakla da je ovo bio jedini način da se pokrene postupak, jer je njen slučaj, kao i mnogi drugi, “zastareo”. Kako je predočila, istražni sudija je obećao da će pokušati da pribavi dokumentaciju, a u istragu će biti uključen i grafolog kako bi ispitao različite brljotine u dokumentaciji. Vladislava se porodila 11. decembra 1980. u Višegradskoj, u Beogradu, kada je na svet donela devojčicu. Na viziti su joj saopštili da je dete umrlo i pustili je kući posle 48 sati. Otpusna lista je bez pečata i potpisa, datum prepravljen. Posle dva dana, pojavila se i babica da poseti dete i porodilju!? Tubićeva je letos krenula u potragu, kada je pravnica iz bolnice odbila da primi njenog advokata za uvid u knjige, rekavši: “Advokati oživljavaju mrtvu decu”. - U glavnoj arhivi bolnice uspela sam da pronađem istoriju bolesti deteta. Fascikla je bila potpuno nova, u njoj nekoliko analiza krvi, od kojih je jedna rađena posle zvanične smrti bebe, nema konstatacije smrti, sem na fascikli i to dopisano rukom, bez pečata - predočila je Tubićeva na jednom od sastanka “sumnjičavih roditelja”. - Kad sam to videla, otišla sam u Zdravstvenu inspekciju. Oni su zaključili da je dete otpušteno iz porodilišta. U opštini mi daju izvode: 24. decembra 1980. zavedeno je da je dete umrlo, a 25. decembra je upisano da je rođeno. Ne zavode se deca prvo u knjigu umrlih, pa u knjigu rođenih. Matični broj je lažan. U SUP su mi dali potvrdu da pod tim brojem ne postoji niko, ni živ, ni mrtav. Tražim od države da mi pronađe dete, a kako će ga naći, to je njen problem. M. Ristović
Tokom protekle godine srpsku javnost dobro je "prodrmala" afera "krađe beba". Roditelji koji smatraju da su im deca ukradena, a ne mrtva kako im je u porodilištima saopšteno, podneli su krivične prijave protiv NN lica i zahtevali od nadležnih da preduzmu bilo šta ne bi li se rešila ta misterija. Krajem godine, u Drugom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu saslušan je Milutin Manojlović, jedan iz pomenute grupe roditelja, koji je u brojnim nastupima u medijima tvrdio da poseduje neoborive dokaze da je Violeta Roganović njegova ćerka, za koju mu je u porodilištu rečeno da je umrla odmah po rođenju. Prema saopštenju tužilaštva, slučaj je zaključen DNK analizom koja je pokazala da Manojlović nije otac Violete Roganović. - "Slučaj Manojlović" nas neće pokolebati - rekao je za Ekspres Mirko Radišić, jedan od roditelja koji tragaju za svojom decom.
Prema njegovim rečima, otvorena je još jedna istraga, 30. decembra u Drugom opštinskom tužilaštvu, a radi se o porodici Tubić koja je svoju ćerku izgubila davne 1980. godine, a sumnju da je beba mrtva izazvala je nepotpuna i aljkava dokumentacija koju je majka Vladislava tubić uspela da dobije. - Tokom postupka biće uključen i grafolog koji će imati zadatak da rastumači sve ono što je napisano u dokumentaciji devojčice rođene u GAK u Višegradskoj ulici. Nadam se da će ova majka saznati istinu u 2003. godini - zakljušio je Radišić. R. Bajčić
KRALJEVO - Stanu i Damnjana Čorbića iz Kraljeva dirnula je priča porodice Manojlović iz Soko Banje, koja je uspela da pronađe navodno mrtvu kćerku, o čemu je pisano u "Svedoku". Snažne emocije i nada Manojlovića pobudili su sumnju u oko trista porodica u Srbiji, koje su posle rođenja izgubile decu. Ili im je tako samo rečeno. Među tih trista porodica nalaze se i Čorbići, koji već dugo žive u Italiji, nadajući se da će saznati istinu o navodnoj smtri novorođenog sina 1979. godine. Ta nada ih sve češće vraća u zavičaj. Njihova priča se skoro podudara sa svim onima o kojima je već pisano, ali Čorbiće to ne teši. Uoči Nove godine, Damnjan je posetio pastorku Sanju i onda nam ispričao kako je pre 23 godine izgubio sina, i kako je u Italiji saznao da je on, u stvari, živ. - Supruga Stana je, posle problema pri rođenju moje pastorke Sanje, odlučila da se zbog boljih lekarskih uslova i drugi put porodi na Ginekološko-akušerskoj klinici u Višegradskoj ulici u Beogradu - kaže Damnjan.
- Zamislite kako nam je bilo kada su posle sedam godina pozvali iz Beograda da damo detetu ime, jer treba da krene u školu! Pa, to je bilo strašno. Shvatio sam to kao uvredu u tom trenutku. Mi smo objasnili da je naš sin umro, a naš poznanik, advokat iz Beograda, otišao je i rekao da mi nećemo doći, jer je naš sin umro. Tek posle toga, 1986. godine mi dobijamo dokument o smrti deteta. Godine su prolazile, rana zarastala, sve dok se u medijima nije pojavila priča o sudbini Manojlovića iz Soko Banje. Tada su i Stana i Damnjan Čorbić počeli da se pitaju da li je moguće da je i njihov sin živ. Razmislili su i shvatili da nemaju ništa što bi dokazalo smrt njihove bebe. Štaviše, prema onoj dokumentaciji koju su sakupili, veruju da im je dete sigurno živo, jer nigde ne piše da je umrlo. Sanja Matijašević, Stanina kćerka iz prvog braka, koja živi u Kraljevu, preuzela je na sebe potragu i istragu, ali kaže da je svuda nailazila na zid ćutnje. - Mi smo više informacija saznali od Italijana, nego od ljudi koji su odavde - priča Damnjan. - Obratili smo se "Kanalu 5", italijanskoj televiziji koja spaja rasturene porodice. Oni su bili veoma raspoloženi da nam pomognu. Za četiri dana, od njih smo saznali da pod prvobitnim matičnim brojem postoje podaci o detetu do 1983. godine, kada se gubi trag. To znači, da je moj sin živ, a ne da je umro 1979. godine. Pošto se gubi matični broj, pretpostavljam da je te godine usvojen. Mojoj supruzi su rekli da u dokumentaciji stoji da je ona rodila vanbračno dete i da ga se odrekla, što nema veze sa istinom. Kada su ljudi sa "Kanala 5" hteli da nastave istragu, iz jugoslovenske ambasade u Italiji stigla je zabrana, jer nas je naš ambasador smatrao mafijom. Sanja Antonijević
Genetičar dr Oliver Stojković ukucao je šifru na ulazu u DNK laboratoriju, u zgradi Instituta za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu. Šifru zna samo nekoliko ljudi - prof. dr Dušan Dunjić, upravnik Instituta, docent Stojković, koji predaje molekularnu genetiku na Biološkom fakultetu u Beogradu, i DNK analitičar Tatjana Varljen. Iako vrsni naučnici, svesni su da u njihovom poslu ima prilično detektivskih, da ne kažemo bezbednosnih elemenata. Kao, recimo, u filmu "Virus" sa Dastinom Hofmanom, s tim što ovde ne rade u skafanderima i ne čuvaju strašne bakterije. Nedavno su profesor Dunjić i docent Stojković obavili veštačenje u predmetu porodice Roganović, pominjane u aferi krađe beba u našim porodilištima. Naime, ovaj nemio slučaj, koji duže vreme potresa jugoslovensku javnost, upravo je započeo optužbom bračnog para iz Sokobanje, Milutina i Radojke Manojlović, da je njihova beba posle porođaja "proglašena mrtvom", a zatim "prodata" Slavici i Simi Roganović. Mrlje krvi Devojka Violeta Roganović takođe je podvrgnuta DNK analizi. Za nju porodica Manojlović - nezvanični koordinatori delovanja više stotina srpskih porodica koji veruju da su njihove bebe ukradene - tvrdi da je zapravo njihova izgubljena ćerka Nikoleta. Rezultati su pokazali da su Slavica i Simo Roganović Violetini biološki roditelji sa verovatnoćom većom od 99,9999 odsto. Manojlović i ostali roditelji, međutim, ne veruju u verodostojnost ovih rezultata.
Ova laboratorija primenjuje najsavremeniju tehnologiju DNK analize koja je revolucionarna i u svetskim okvirima, zato što obezbeđuje da se za relativno kratko vreme sprovede ogroman broj DNK analiza i da se identifikuje veliki broj ljudi. Laboratorija je i otvorena 10. septembra ove godine, pod pokroviteljstvom Međunarodne komisije za nestala lica, radi identifikacije oko 40.000 nestalih ljudi u međuetničkim konfliktima na prostoru bivše Jugoslavije. Međunarodna komisija za nestala lica je međunarodna međuvladina organizacija koju finansiraju SAD, sa 95 odsto sredstava, dok su, srazmerno visini nacionalnog dohotka, najveći donatori Britanci, Finci i Islanđani. Jedan od najvažnijih programa ove organizacije upravo je DNK program, a o kakvoj organizaciji je reč, naglašava dr Stojković, govori činjenica da su stručnjaci ove komisije, dr Ed Hafajn, direktor programa forenzickih nauka, i Adnan Riznić iz slične laboratorije u Tuzli, odmah posle teroristickog napada na Njujork, pozvani u Sjedinjene Države da bi savetovali njujoršku policiju kako da obave DNK analize. Sporne liste
Zbog ovakvih referenci, a zbog velikog medijskog odjeka skandala sa događanjima u porodilištima, u DNK laboratoriji su uz svakodnevni rad na identifikaciji nestalih lica posvetili posebno vreme utvrđivanju očinstva u slučaju Manojlović ili Roganović, prema naredbi Drugog opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu. Prema nalogu Okružnog suda u Kruševcu, u ovoj laboratoriji se obavlja još jedna analiza vezana za aferu krađe beba pre 20 godina, jedna žena iz Kruševca rodila je dete i, posle nekog vremena, ono je navodno umrlo. Međutim, zbog protivurečnih podataka o polu deteta u otpusnoj listi, obdukcionoj listi i izvodu iz matične knjige umrlih pokrenuta je istraga. Međutim, posao je omogućen time što je prilikom obdukcije deteta sačuvan histopatološki uzorak i sada treba analizirati DNK roditelja i uporediti dobijeni DNK profil sa nalazom iz uzorka. Profesor Dunjić napominje da analiza DNK obezbeđuje nedvosmislenu identifikaciju svake osobe, ona je nalik matičnom broju. Molekul DNK traje i posle čovekove smrti, sve dok traje i njegovo poslednje tkivo. Zbog toga profesor Dunjić predlaže da zbog ove afere postane zakonski obavezujuća obdukcija posle smrti deteta na odeljenjima patologije, s tim da se posle završene obdukcije roditelji obavežu da preuzmu telo bebe i da ga sahrane. On isključuje svaku mogućnost manipulacije ili greške u ovoj laboratoriji, koja radi po standardima "Kodis" sistema za definisanje gena. Naime, laboratorija treba da analizira uzorke da bi analiza bila validna i pred američkim sudovima, kao i evropskom standardu Interpola za identifikaciju ljudi. Haljina gospođe Levinski Osim što je pristup laboratoriji moguć samo pod šifrom, isti sistem obezbeđenja važi i za posebne prostorije u kojima se vrši izolacija DNK, umnožavanje i, konačno, analiza umnožene DNK. Svaka od ovih prostorija ima zasebne ventilacione sisteme kako se vazduh ne bi mešao, u svakoj od prostorija instalirane su ultraljubičaste lampe velike snage za obezbeđenje sterilnosti uslova i uništavanje svih drugih molekula DNK, izuzev onih koji se analiziraju. Osim rešavanja problema identifikacije nestalih lica, koji je sada prioritet, poput istraživanja identiteta sahranjenih u masovnoj grobnici u Batajnici, profesor Dunjić i docent Stojković kažu da je DNK pristup već postao aktuelan u pravosuđu, policiji, utvrđivanju očinstva... Takvim DNK pristupom u Beogradu se bave Biološki fakultet i Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, a nedavno je ovu najsavremeniju opremu nabavio Institut za bezbednost. U bliskoj budućnosti, možemo se nadati da će i naša zemlja slediti primer nekih drugih evropskih zemalja i formirati nacionalnu bazu podataka sa DNK profilima osuđenih prestupnika, čime bi se proces identifikacije počinilaca krivičnih dela ubrzao. Junabomber, američki terorista koji je na adrese velikog broja senatora i javnih ličnosti u SAD slao pisma sa eksplozivnim sadržajem, otkriven je upravo zahvaljujući svojoj pljuvački koju je ostavio na markicama, Bil Klinton je umalo izbačen iz Bele kuće zbog traga sperme na marinskoplavoj haljini marke "gep" stažistkinje Monike Levinski, O’ Džej Simpson je izbegao zatvorsku kaznu iako je njegova DNK nađena u stanu njegove ubijene bivše žene Nikol Braun, a njena krv na njegovim italijanskim cipelama "bruno maclji" i na presvlakama njegovog belog džipa "ford bronko". Šifra i bar-kod Svaki biološki uzorak za identifikaciju osoba stradalih u ratovima na prostorima bivše Jugoslavije u poslednjoj deceniji, prilikom ulaska u laboratoriju za DNK analize Instituta za sudsku medicinu, obeležen je šifrom i bar-kodom, čime se omogućuje potpuna nepristrasnost. "Mi nemamo informacije o etničkom poreklu osobe čije uzorke analiziramo. Zato se DNK profili, koje mi utvrdimo, upućuju u Tuzlu, gde centralni kompjuter vrši pretragu baze podataka sa DNK profilima rodbine nestalih lica, utvrđuje eventualno poklapanje i, praktično, vraća identitet nastradaloj osobi", kaže dr Stojković. Aleksandar Apostolovski
U razgovoru za "Politiku" on je ocenio da bezbednost Srbije najviše ugrožava organizovani kriminal, najavljujući da će to biti posebna tema jedne od prvih sednica Odbora za bezbednost u 2003. godini, kojoj će prisustvovati i ministar unutrašnjih poslova. Članovi odbora najpre će se dogovoriti sa ministrom o definiciji organizovanog kriminala, a potom o početku efikasnije borbe protiv kriminalnih grupa, koju će omogućiti stupanje na snagu odgovarajućih zakona o borbi protiv organizovanog kriminala, usvojenih u Republičkoj i Saveznoj skupštini. Drugi korak "Efekti dosadašnje borbe nisu zadovoljavajući upravo zato što ova oblast zakonski nije bila regulisana. Sada, pošto je donet i Zakon o Bezbednosno-informativnoj agenciji (BIA) kojim je nekadašnji Resor državne bezbednosti izdvojen iz MUP-a Srbije, to omogućava bolju kontrolu borbe protiv kriminala. Najzad, dužni smo da definišemo pojam organizovanog kriminala", dodaje Šutanovac. U nastavku razgovara pomoćnik saveznog ministra policije poriče optužbe o umešanosti republičke vlade u lance organizovanog kriminala. Korupcija u zemlji nije ništa novo, kaže, ali je siguran da ona ne postoji u meri u kojoj je postojala. Šutanovac je u prilog tome naveo da je u reorganizaciji MUP-a, "za koju treba vremena", otpušten veliki broj policajaca koji su bili umešani u organizovani kriminal. - Primena zakona biće drugi važan korak u suprotstavljanju bandama kojima naše tlo, otkako je povećan standard, više nije tranzitno već krajnje odredište. One su bile u mreži i povezane sa strukturama bivše vlasti, koja se njenom smenom raspala. Sada je kriminal u fazi dezorganizacije, bande se bore za prevlast u Srbiji, smatra predsednik Odbora za bezbednost. Narkomafija je najveći problem, jer nedostaje oprema za borbu protiv narkodilera, nastavlja Šutanovac i dodaje da nemamo ni policijski i vojni suverenitet da ga rešimo na najugroženijem tlu - Kosmetu, sedištu najvećih narkodilera i trgovaca ljudima. Na međunarodnoj konferenciji o organizovanom kriminalu održanoj nedavno u Londonu, kojoj je Šutanovac prisustvovao, stručnjaci su se složili sa ovim stavom. Pomoć sa Zapada - Srbija ovaj problem ne može sama da reši, a saradnja sa UNMIK-om nije zadovoljavajuća. Potrebna nam je pomoć iz inostranstva. Mislim da su na Zapadu, ipak, shvatili da je granica Srbije istočna granica Evrope. Osim pomoći koju smo dobili za zaštitu granica od tranzitnog kriminala od SR Nemačke i drugih zemalja, i OEBS nam je ponudio pomoć tako što je za sada dodelio svog saradnika-stažistu za pomoć Odboru za bezbednost, objašnjava Šutanovac. U prilog tome, plan Odbora za bezbednost za 2003. godinu je da se njegovi članovi na terenu, obilaskom jedinica MUP-a, upoznaju sa radom policije, što su već počeli krajem godine, a potom i da posete poznate strane službe civilne kontrole policije. Fondacija "Vestminster" već je ponudila da plati put za četiri naša poslanika do Londona kako bi obišli Skotland jard i britanski parlament. Očekuju se i druge donacije, ali kao najvažniju pomoć u otkrivanju lanca kriminala, Šutanovac vidi uvođenje instituta zaštite svedoka kod nas, koji će doprineti da najveći trgovci drogom, ljudima, oružjem i automobilima najzad izađu pred sud. M. Nikić U informaciji MUP-a o stanju bezbednosti u poslednjih šest meseci, koju dobija Odbor za bezbednost, konstatuje se da smo, ipak, po kriminalu najbezbednija zemlja i u istočnoj i u zapadnoj Evropi, kaže predsednik Odbora. Važno je i da se vidi da je broj saobraćajnih nezgoda, a time i poginulih u njima, smanjen za celo jedno selo, ali nedostaje još razgraničenje statističkih podataka o organizovanom kriminalu od ostalih, kao i po krivičnim delima. Inače, celokupan kriminal u Srbiji je u opadanju, tvrdi Šutanovac. Sednice Odbora su otvorene za javnost, naglasio je, pozivajući novinare na korektnu saradnju što se tiče informacija bitnih za istrage o aferama poznatim javnosti. Inače, za borbu protiv terorizma, kaže, biće potrebna saradnja svih društvenih činilaca kao i pomoć jedinstvene nacionalne kancelarije Interpola u novoj državnoj zajednici.
|
ENGLISH DOLIJALI: VESTI IZ SVETA VAŽNO ZNATI: IZMIŠLJOTINE ZVANE GEN I DNK EUGENIKA KUĆNI POROĐAJ
BAZA PODATAKA SLUCAJEVA: 1950-1969 1970-1979 1980-1989 1990-1999 2000-2009 2010-2019 DEČIJA BAZA PODATAKA: TRAŽIM RODITELJE |
kradjabeba.org
Vladimir, sin Stane i Damnjana Čorbica iz Lapatnice nalazi se u Kraljevu, a svojoj "mami", koja je inače veoma stara, ne želi da kaže da sve zna. Čorbići, inače, već dugo žive u Italiji, gde su i pronašli prve tragove ka svom sinu, koji je navodno umro pre 23 godine u GAK u Višegradskoj u Beogradu.
- Pronašao sam i video svog sina u selu Norzina kod Aleksinca, ali se još nismo upoznali - priča Vučković. - Zamolio sam njegove "roditelje" da ovaj delikatan i veliki problem rešimo na najbezbolniji način. Međutim, kako nisam naišao na njihovo razumevanje, krenuo sam sudskim putem, u nadi da će se zaduženi za pravdu u ovoj zemlji konačno trgnuti i reagovati na vapaj nas, nesrećnih roditelja, žrtava monstruoznih zločina.
"Dobar dan, meni treba jedna beba", dođe kupac i poruči, a doktor je isporučuje. Majku, koja je omogućila ovu plodotvornu transakciju, doktor potapše po ramenu s rečima: " Beba je mrtva. Nije to ništa, vi ste mladi... i dođite nam opet"...
Milutin sumnja i u sud i u tužilaštvo. Prašina se uskovitlala, istraga je u toku, ali za sada niko nikom ništa ne veruje.
I drugi roditelji pokušavaju na osnovu DNK analize da dođu do odgovora na pitanje da li su njihova deca umrla na porođaju ili neposredno posle: oni su, naime, uzeli uzorke od 77 dece koje smatraju svojom i vlasi njihove kose uputili na adrese DNK laboratorija u Rusiji, Italiji i Švajcarskoj, potvrđuju nam Milutin Manojlović, Goran Filipović i Jovica Vučković.
Manojlovićev "slučaj" prvi je stigao i do pravosudnih instanci: Drugo opštinsko tužilaštvo otvorilo je istragu i naložilo DNK analizu krvi Violete Roganović i njenih roditelja. U saopštenju tužilaštva, nakon dobijenih rezultata analize, nedvosmisleno je pisalo da su Roganovići biološki Violetini roditelji. Međutim, Manojlović se ne miri sa pomenutim saopštenjem i cela priša kreće u pravcu koji na čitavu aferu baca sasvim drugačije svetlo...
Razloge za internacionalizaciju ovog slučaja u Odboru za ljudska prava i slobode u Kuršumliji obrazlažu nepoverenjem roditelja u državne institucije Srbije. U vezi ovog slučaja već je najavljeno da će se obaviti i DNK analize kojima bi trebalo da se sa sigurnošcu utvrdi da li su tačni ovi navodi. Međutim, iako je DNK analiza u ovakvim slučajevima jedini pouzdani metod, većina roditelja sumnja da su u Srbiji moguće manipulacije i prilikom ovakvog testa.
"Nedvosmisleno je utvrđeno da su Roganovići biološki roditelji te devojke i sve dalje spekulacije dodatno uznemiravaju javnost", kaže profesor Dunjić, dok docent Stojković vadi iz fascikle dokumentaciju o DNK analizi porodice Roganović, obavljene 29. novembra u 10 časova, kada je Simi, Slavici i Violeti uzeto pet kapi krvi iz prsta, i po četiri brisa sluzokože usne duplje. Videli smo sasušene mrlje krvi na filter-papirima, koje su Roganovići svojeručno potpisali.
"Dizajniran je, takođe, posebni kompjuterski softver za pretragu baze podataka za identifikaciju žrtava iz nesreća, poput avionskih ili železničkih katastrofa", kaže docent Stojković.
Bezbednosna kultura u Srbiji ponekad podseća na scene iz "Balkanskog špijuna". Građani nikako da shvate da u borbi protiv kriminala moraju svi da učestvuju, ali ne tako što će svakodnevno obaveštavati MUP da ih neko progoni ili što ce špijunirati komšije. Umesto toga, trebalo bi da se odvaže da izađu na sud kada vide zločin i pristanu da svedoče, poruka je Dragana Šutanovca, predsednika Odbora za bezbednost Narodne skupštine Srbije i pomoćnika saveznog ministra unutrašnjih poslova, koji najavljuje od početka nove godine efikasniju bitku protiv kriminala.