• Sumnja u zvaničnu verziju
• Roditelji traže pravdu u Strazburu
• Zagrljaj čekan tri decenije

Mariola (33) i Goran (36) Cavnić iz Leskovca čine deo grupe od nekoliko stotina roditelja u Srbiji koji sumnjaju da su žrtve „bebi mafije“. Ali, ono što ih možda odvaja od većine jeste čvrsto uverenje da njihovo dete živi u Leskovcu. Imaju i adresu gde sad živi, navodno njihov sin koji ima 11 godina.

Cavnići su konkretizovali „krivca“, podnevši krivičnu prijavu protiv pedijatra Biljane Stevanović, kao i protiv potpisnika prijave o rođenju i matičara koji je izvršio upis rođenja i upis smrti.

- Ne, nemamo više nikakvih dilema. Dečak je naš sin. Mi to znamo, a izgleda da su toga svesni i njegovi „papirnati roditelji“ - kaže Goran, dok njegova supruga navodi da je sličnost sa njihovim starijim sinom neverovatna.
- Prvi put videli smo ga pre mesec dana. Prepoznala sam ga po figuri, po načinu na koji zabacuje desnu nogu, kao njegov otac i brat. Nekoliko dana kasnije videla sam mu i lice i sledila se. Sličnost sa starijim sinom me je paralisala. Isti oblik glave, isto čelo, oči, obrve nos. Ta usta ista su kao ona koja pamtim iz porodilišta. Ništa se nije promenilo. To je moje dete, moj sin za koga su mi pre 11 godina u leskovačkom porodilištu rekli da je umro usled, navodne, crevne epidemije i dijareje - priča uzbuđeno Mariola, pokazujući fotografiju „umrlog“ dečaka. Sličnost sa Nenadom više je nego očigledna.

Mariola navodi da je rodila živo muško dete, pri kraju osmog meseca trudnoće. Zbog navodne male kilaže, smešteno je u inkubator.

Doktorka najavila tužbu Osumnjičeni lekar Biljana Stevanović izjavila je „Blicu“ da će protiv Cavnića podneti tužbu za klevetu. - I ja i moje kolege se veoma loše osećamo zbog tih kleveta. Danas je bila policija kojoj smo na uvidu stavili istoriju bolesti i smrtovnicu. Ništa nismo sakrili, a iz dokumentacije se jasno vidi da je dete umrlo - ističe Stevanovićeva, dodajući da „ni teoretski“ nisu moguće krađe beba u toj bolnici, budući da se u jednoj smeni nađe i po desetak lekara, babica i medicinskih sestara.

- Pet dana sam ga redovno obilazila. Ništa nije ukazivalo na probleme, a posebno me je čudilo to što je u kartonu stajalo da je teško svega kilogram i po. Bila sam drugorotka sa iskustvom. Pred sobom sam imala veselo dete sa normalnom kilažom, dužim nego što je na rođenju bio moj prvi sin. Iznenada mi je saopšteno da se razbolelo od neke crevne bolesti i da je, navodno, uzročnik epidemije neka Bosanka koja je ranije izašla iz porodilišta. Odbili su naš zahtev da bebu lečimo van Leskovca. Narednih dana nailazila sam na zatvorena vrata. Dva puta sam iskoristila nepažnju i ušunjala se na „zabranjeni teren“. Moje dete je bilo u odličnom stanju. Bila sam zbunjena. Drugi put sam zatekla prizor koji me je unespokojio. Na stolu su, naime, netaknute stajale činije sa mlekom koje smo po savetu lekara izmuzle iz naših grudi, a u neposrednoj blizini jedna od sestara rastvarala je mleko u prahu. Čemu to, pitala sam se u sebi. Sledećeg dana pozvala me jedna sestra da, kako je rekla, vidim dete pre nego što umre. Umesto moju, ugledala sam tuđu bebu. Slabašnu, izmučenu... Kriknula sam, pitajući šta su uradili sa mojom bebom. Ničega se više ne sećam. Kažu da sam se onesvestila. Godinama sam bila u depresiji. Prošli smo kroz pakao. U život me je vratio moj muž i rođenje kćeri, ali nikada se u potpunosti nisam oporavila od šoka - nastavlja ispovest Mariola.

Dok je život tekao dalje, desile su se neke slučajnosti.
- Bila je zima. Moj otac je došao sa pričom da je Nenada na ulici zamenio sa nekim dečakom umotanim šalom. Na poslu me je jednom prilikom ukorila koleginica što joj nisam rekla da imam dva sina. Ispostavilo se kasnije da je slučajno upoznala našeg sina za koga su mi rekli da je umro - priseća se Mariola.

U pronalaženju sina mldim supružnicima pomogli su eksperti novoformiranog tima sa Vericom Dobrosavljević i Milutinom Manojlovićen na čelu. Cavnići odbijaju da kažu načine i metode na osnovu kojih je otkriven identitet njihovog sina, ali ukazuju na mnogobrojne nepravilnosti u fotokopijama izvoda iz matične knjige rođenih i potvrde smrti. Sumnjivi su i drugi dokumenti. Tako, na primer, u temperatnurnoj listi stoji da je dete umrlo 13. decembra, a 14. je upisan bebin pritisak od 140 sa 80.

- Od tužilaštva, koje se, izgleda boji da uđe u suštinu problema, zahtevamo da dođe do originala prvog izvoda iz knjige rođenih koji su morali da dobiju „papirnati roditelji“. Tu se nalazi ime majke deteta koje se usvaja. Time če se rešiti ceo problem, a mafijaši izvesti pred lice pravde - zaključuje Goran.

Milica Ž. Ivanović

Roditelji traže pravdu u Strazburu

Tužba 1.300 roditelja koji smatraju da su im deca oteta posle rođenja i nelegalno predata drugim parovima biće jedan od prvih slučajeva iz Srbije pred Sudom pravde u Strazburu. Verica Dobrosavljević, punomoćnik roditelja i ekspertska grupa sa kojom ona radi, pripremaju tužbu protiv zdravstvenih radnika i službenika državnih službi Srbije za koje se sumnja da su uključeni u otmice dece.

Roditelji smatraju da su oni počinili krivična dela iz koristoljublja. Falsifikovanjem dokumenata, tuženi su učestvovali u oduzimanju dece, davanju lažnog identiteta i prikrivanju krivičnih dela.

Verica Dobrosavljevič navodi da u Srbiji ima oko 2.000 tužbi zbog ovakvih slučajeva, a do sada je otkriveno gde se nalazi 150 dece. Roditelji imaju dokumentaciju koja to dokazuje, a urađena je i genetska analiza. Domaći sudovi ne priznaju njihove tvrdnje, a pravosuđe je čak donelo odluke kojima se tužiteljima zabranjuje prilaženje i uznemiravanje drugih porodica.

Roditelji traže od sudova da se deci vrati pravi identitet i da krivično odgovaraju svi koji su u takve slučajeve umešani.
- Biološki roditelji ne žele svoju decu nazad. Ne tražimo da se stvaraju nove drame i razaraju porodice. Moj sin koji živi sa mnom, i moja oteta ćerka su se upoznali ne znajući da su brat i sestra. S obzirom na to da postoji veliki broj otete dece, mogućnosti rodoskrnavljenja su velike - kaže Milutin Manojlović iz Sokobanje, jedan od prvih koji je krenuo u potragu za svojim detetom.

Roditelji objašnjavaju da svoju decu traže sada, zato što nisu bili upoznati sa pravima i načinom kako da potvrde svoje sumnje.
Manojlovic kaže da se tek u novembru 2001. godine zainteresovao za nepravilnosti u dokumentaciji koja je pratila rođenje i navodnu smrt njegove bebe. On tvrdi da je na osnovu grešaka u dokumentaciji uspeo da pronađe svoju čerku koja živi u Beogradu.
- Na inicijativu moje ćerke Nikolete koja sada ima 25 godina, došlo je do sastanka mene i njenih, kako mi kažemo, „papirnatih roditelja“. Kada sam im objasnio da znam da je to moje dete, oni su rekli: „Mi smo je čuvali i mazili, smatramo da je naša“. U tri strane zemlje testirao sam svoje i Nikoletine DNK uzorke i rezultati su pozitivni. Smatram da su državni organi udružili snage i čine sve da dugogodišnja sramota ne izade na videlo - priča Manojlović.

Prema saznanjima do kojih su došli članovi ekspertske grupe, u sistem otmica dece, skoro uvek je umešan i član šire familije bioloških roditelja.
- Zašto roditelji koji su nelegalno usvajali nisu uzimali bebe iz ustanove za napuštenu decu? Oni su želeli dete od nekog „dobrog para“ - pita se Jovica Vučković iz Beograda.

Vučković i njegova supruga Ljilja dobili su 1991. godine dete za koje im je rečeno da je umrlo posle porođaja. Desetak godina kasnije, istražujući dokumentaciju o rođenju i smrti bebe, Vučković je, kako kaže, našao nelogičnosti kao što je, na primer, pogrešan datum smrti.

- Prema dokumentaciji, moje dete je umrlo 31. oktobra 1991. godine, a rodilo se 15. novembra, što znači da je, po papirima, preminulo petnest dana pre rođenja - objašnjava Vučković.
Dobrosavljevićeva kaže da mnogi državni službenici čine krivična dela pokušavajući da prikriju otmice.
- Kada zatražimo neki dokument koji se po zakonu mora čuvati nadležne službe navode da ne postoje. Mnogim roditeljima nisu predata ni tela. Zvanična informacija je obično da su tela kremirana iako je po zakonu zabranjeno kremiranje osoba mlađih od 18 godina - objašnjava Dobrosavljevićeva.

Zoran Dojić

VEČERNJE NOVOSTI, 11.1.2004. / izvor
Zagrljaj čekan tri decenije

VRŠAC - Jovan (49), Bosiljka (47) i njihove ćerke Maja (24) i Dijana (20) Groza doživeli su ono što samo najbolji režiser može da smisli: ispratili su staru godinu i dočekali novu u zagrljaju sina, odnosno brata - Milana Petrovića (28), Kragujevčanina, kojeg je životna sudbina otrgla od porodičnog ognjišta odmah po rođenju u vršačkom porodilištu.
Slavili su, i plakali. Sreću su podelili sa Milanovom pomajkom bakom Georginom Petrović, suprugom Zoricom i mališanima Stefanom i Milicom.

Odmah stigli

Tragedija sa srećnim ishodom dogodila se pre, bezmalo, tri decenije. Bosiljka Groza je 16. jula 1975, u sedmom mesecu trudnoće, rodila sina koji je, potom, prebačen u inkubator u Beogradu. Videla ga je samo nakratko. Surovu vest, posle nekoliko dana, da joj je sin umro, nikada nije prihvatila. Nada da je živ tinjala je u duši, kako priznaje, svih ovih godina.

Klupko prevare počelo je da se odmotava pre tri meseca. Jovan i Bosiljka, koji već 25 godina rade i žive u glavnom gradu Švajcarske gledali su emisiju "Ekspirijum" BK televizije u kojoj je prikazan slučaj pronađene, pre mnogo godina ukradene bebe.

- Odmah smo nazvali Beograd i stupili u kontakt sa ljudima u BK televiziji. Oni su nas povezali sa Vericom Dobrosavljević koja je uspešno razotkrila više slučajeva ukradenih beba. Poslali smo joj punomoć. Nedelju, 13. decembar 2003. godine, nikada nećemo zaboraviti: saznali smo da je naš sin pronađen... - suznih očiju kazuje Bosiljka.

Maja i Dijana su sele na avion, doputovale u domovinu i sa ujakom Nikolom Basarom, za tili čas, stigle do prigradskog naselja u Kragujevcu gde su zagrlili svoga brata i sestrića. Potom se cela porodica našla se na okupu u Vršcu, u Margitskoj ulici broj 8.

To je sreća!

Sreću sa najlepšim ishodom pomućuje u srcima roditelja i sestara činjenica da je tako nešto moglo da se desi. Ono što ih najviše boli jeste činjenica da je Milan do svoje 11. godine, kada ga je usvojila posredstvom novosadskog Centra za socijalni rad baka Georgina, promenio više porodica i da je imao nesrećno detinjstvo.
- Maja i Dijana rasle su u Bernu srećne, dok je naš sin imao baš teško detinjstvo. Pričao nam je - kazuje majka Bosiljka - da je od dece na ulici čuo da je usvojen.
Baka Georgina ispričala je da je Milan stalno govorio da želi da nađe majku i sazna zašto ga nije htela. Po glavi mu se neprekidno vrzmala misao da će žena koja ga je rodila jednog dana doći velikim kolima po njega. To se i obistinilo.
Nesvakidašnju radost zbog pronalaska sina, mašinbravara koji se bavi povrtarstvom, zamenila je uvek prisutna želja oca i majke da isteraju istinu na videlo. Da ruka pravde sustigne one koji su im ukrali, kako vele, 28 godina života. Baka Lina Groza veli da na fotografijama iz detinjstva Milan mnogo liči na oca, a i glasovi su im identični...

Trnovit put

Milan Petrović se jedva seća trenutka kada ga je uzeo stariji bračni par. Potom, živeo je u jednoj mađarskoj porodici. Kasnije je smešten u Irigu, a onda kod teta-Gospave i čika-Milorada u Budisavi. Pamti i kratak boravak kod Darinke i Abdula Sinanija, nedugo zadržavanje u Futogu kod Tutića. Zapamtio je i Jelenu Movnar. Udomio se, u 11 godini, u domu Periše i Georgine Petrović u Kragujevcu. Živo se seća i danas da su mu u Centru za socijalni rad u Novom Sadu rekli da usvojiteljima ne priča da je ranije živeo u više porodica, jer će misliti da je loš dečak.

Zatiranje tragova

Lažni podaci u zvaničnim dokumentima očigledno su bili put za prikrivanje istine o trgovini decom. O tome svedoci činjenica da je u matičnoj knjizi umrlih za bezimenog dečaka u Vršcu zapisano Bozora, devojačko prezime Bosiljke, umesto Basara, a kod Jovana je zavedeno da je rođen 18. decembra 1954. godine, iako je tačan datum 18. novembar iste godine.

- Različita dokumenta i različite godine - ističe Bosiljka Groza. - U jednoj sinovljevoj krštenici piše da je rođen 1974. godine, u drugoj 1975. a u trećoj da je to bilo 1978. Ono što unosi sumnju u spregu dobro smišljene otmice, jeste činjenica da gde god smo pokucali tražeci dokumenta, nismo bili dobrodošli.

B. Mikša