• Tajna izgubljene dece
• Neverovatna podudarnost
• Sumnjam da je i meni ukradena beba
• Nema osnova za sumnju da je bilo krađe dece
• 4. Takvo dete ne treba da živi
• SUP i sud kriju istinu
• 3. Oteti Milovan postao Sigmund
• Crnoputi naslednik plavokosih roditelja
• 2. “Papirnata” majka priznala otmicu
• 1. Pronašli decu posle 30 godina
• Novorođenče 350.000 evra
• Misteriozna dokumenta o smrti bebe
• Sve je stalo

NIŠ , 22 maja - Zagonetka izgubljene dece, za koju roditelji tvrde da su odmah posle porođaja prodata, tokom protekle decenije prerasla je u zamršenu dramu, kojoj se koreni sada produžuju i više od trideset godina unazad. Ako se sudi prema onome što se proteklih dana dešavalo u Nišu – protesti roditelja pred SUP-om i njihov susret sa istražiteljima – teško je predvideti bilo kakav rasplet, budući da su, stiče se utisak, tvrdnje roditelja i nalazi istražnih organa suprotni.

Sve to znači da će ova drama još dugo trajati i sve skuplje koštati. S jedne strane, nastavljaju se patnje roditelja, čiji se broj uvećava, a kao da se potpaljuje i njihova sumnjičavost, koja kod nekih prerasta u uverenost da je kad su njihova rađanja u pitanju bilo nečistih radnji. Sa druge strane, trajaće još ko zna koliko, za neke lekare, zdravstvene radnike, dani trpljenja pritisaka, optuživanja pa i otvorenih pretnji da su, navodno, učestvovali u trgovini koja je u porodilištima izvođena tako što je novorođenčad upisivana kao mrtvorođena ili da je prilikom porođaja umrla, a prodavana bračnim parovima koja nemaju dece.

Najzad, treća strana, SUP, tužilaštva i istražne sudije sigurno će imati još mnogo posla, jer stalno primaju prijave – dolaze neke i za decu rođenu još 1970. godine – po kojima će morati da sprovode sve propisane radnje.

Nije nađen nijedan dokaz

Konkretno, u niški SUP su od jula prošle godine do sada stigle 54 roditeljske prijave, ne samo za decu koja su rođena u Nišu, već i za neku koja su rođena u drugim porodilištima. Postupajući po tim prijavama, istražitelji su navode proveravali u Ginekološko-akušerskoj klinici, Klinici za patologiju, u Kapeli niškog Kliničkog centra, matičarskoj službi, Centru za socijalni rad. Do samog kraja nije rasvetljeno samo nekoliko slučajeva, zato što je deo dokumentacije uništen kada je niška Ginekološko-akušerska klinika zbog poplave seljena. Sve što je u svim ostalim prijavama navedeno – nije moglo da bude dokazano, jer se u niškom SUP-u nije došlo do bilo čega što bi dalo osnova sumnji "da je izvršeno krivično delo oduzimanja maloletnog lica ili krivično delo promene porodičnog stanja".

Nesrećni roditelji uporno tvrde upravo to. Doduše, u prijavama najčešće ne navode ko je ta krivična dela s njihovom decom izveo. Ipak, pojedini izjavljuju da znaju ko su krivci i gde se, navodno, njihova deca nalaze. Tu se sada javlja i četvrta strana koja trpi zbog nerasplitanja ove drame: ljudi koji čuvaju tu, navodno, kupljenu decu, pa i ta deca, jer ih roditelji, koji tvrde da su pravi, prate, fotografišu i telefonski uznemiravaju, toliko da je dolazilo i do verbalnih i do fizičkih sukoba.

Sumnja i u DNK

Kome je u čitavom slučaju najteže, može se samo nagadati. Kao da kod nas u ovakvim spletovima teško može da pomogne i nauka. Pošto ni SUP ni drugi istražni organi nisu uspeli, kako kažu, da otkriju mehanizme i načine na koje ovi nesrećni roditelji utvrđuju, pa sami sebi i dokazuju, da su kod drugih zaista njihova deca, kao jedino nesporno je ostalo da se srodstvo pouzdano može dokazati DNK analizom. Nerešiv spor kao da je samo proširen. U niškom SUP-u tvrde da pokradeni roditelji ne veruju da bi i ove analize bile poštene i ispravne ako bi bile rađene u Srbiji! Roditelji, međutim, kažu da imaju takve analize, urađene u inostranstvu, a u SUP-u su izričiti da im ni jedan rezultat takvih analiza još nije dostavljen. Nije to učinjeno čak ni za predmete, nastale na osnovu ovakvih prijava, koji su uvedeni u pravnu proceduru – dostavljeni istražnom sudiji da i on pokrene postupak. Pa ni ta istraga, kako je naglašeno, u Nišu nije dala ni kamičak osnovi za sumnju da su izvršena neka od krivičnih dela za koja nesrećni roditelji okrivljuju, pre svih, zdravstvene radnike, dostavljajući i spisak, koji su sačinili, po kojem bi trebalo da budu hapšeni.

U protestu pred niškim SUP-om se okupilo više od trideset roditelja. Iako u njihovim tvrdnjama zaista ima nejasnoća, nesporno je da su to ojađeni ljudi, duboko nesrećni, bez obzira na to da li mogu ostaviti utisak da se sami utapaju u patnju ili ih je neko u nju uveo i još ih vodi. Na predlog iz SUP-a da se sa svakim od njih, dnevno sa po troje, pojedinačno razgovara, tražili su samo da ih načelnik sve zajedno primi. Obrazlažući da "nemaju povratnih informacija nakon podnetih prijava", tvrde da su "šetani" izmedu SUP-a i tužilaštva, da ova dva organa jedan na drugi prebacuju odgovornost i krivicu što se, navodno, "sve koči".

Tokom protesta pred niškim SUP-om navodili su i da su u inostranstvu uradili 77 DNK analiza, da nije tačno da neće da sarađuju, pristaće i na DNK analizu u našoj zemlji, ali "da je uradi poseban tim"! Verovatno takav kakav bi oni odabrali. Tvrde da je svaki od njih obmanut prilikom rođenja pod sumnjivim okolnostima izgubljenog deteta, potom – neki isteruju pravdu više od jedne decenije – više puta, pa se plaše da se to ne ponovi i unedogled ponavlja.

To su nesrećni ljudi koji su sebe potpuno predali onome u šta veruju, pa u sve i svakoga izvan toga kruga – sumnjaju.

Utisak je, i kad se znaju tvrdnje onih koji sumnjiče i onih koji njihove sumnje dokazuju, da je ova misterija sve zapetljanija i mračnija, jer što više vremena prolazi, postaje sve bezizlaznija, i sve je više ljudi kojima je potreban brz rasplet.

Tihomir Nešic

VEČERNJE NOVOSTI, 19.5.2003. / izvor
Usvajanje "umrlih" beba
Neverovatna podudarnost

Čitajući članak "Zaboravili na zakon" u vašem listu od 15. maja, supruga i ja naišli smo na podatak koji je neverovatno podudaran sa onim što se nama dešava. Pominje se Marija Kovačević (što je ime i prezime moje supruge) da se, navodno, odrekla deteta i da je dete usvojeno samo dva dana posle rođenja.

Moja supruga Marija, sada Kovačević-Todić, porodila se u jednom od beogradskih porodilišta (zbog istrage ne želim da kažem kojem) i samo nakon dva dana naša devojčica je navodno "umrla", tako da nismo imali prilike ni da vidimo dete.

Na moj zahtev da vidim svoju devojčicu, pa makar i mrtvu, dobio sam odgovor od nadležnih da tu nema šta da se vidi. Otpusnu listu sa epikrizom, gde je, navodno, "mrtvom" detetu određen dalji tok lečenja, dobili smo tek posle šest meseci od proglasenja "smrti", a za sve to vreme, pa čak i danas, naša devojčica se vodi kao živa u matičnoj knjizi rođenih. Za svaku ovu tvrdnju imamo uredna dokumenta sem zvanične potvrde o smrti, koji ni dan-danas nismo dobili i pored našeg upornog insistiranja kod nadležnih organa.

U navedenom članku može da postoji sličnost u imenu i prezimenu, ali teško je poverovati da budu isti i ostali podaci, odnosno, da postoji sličnost ili podudarnost sa činjenicom da se majka odrekla deteta nakon dva dana od rođenja i da je to dete odmah, drugog dana, usvojeno. Kao sto je rečeno u članku, proces usvajanja traje od šest meseci, odnosno od jedne godine do pet godina.

Dakle, nije moguće da se dete usvoji samo za jedan jedini dan i to nakon dva dana od rođenja! Međutim, to se opet podudara sa danom navodne "smrti" naše devojčice. A činjenicu da je ona navodno "umrla" (u šta supruga i ja nikako ne verujemo), opovrgava okolnost da je mojoj supruzi, samo nakon nekoliko sati od porođaja, sa ruke skinut broj koji nosi svaka porodilja.

Nadam se da ćete ovaj nas vapaj objaviti, a sve u želji kako bismo stupili u kontakt sa Zoranom Đorđevićem iz Novog Sela kod Vranja, koji se pominje u delu teksta "Zaboravili na zakon".

Nenad Todić
Sremčica, Beograd

EKSPRES, 17-18.5.2003.
Sumnjam da je i meni ukradena beba

Ne spadam u osobe koje se lako odlučuju da se obrate javnosti iako sam to više puta pokušavala s obzirom na svakodnevna događanja u našem društvu, a koje se uglavnom negativno odražavaju na nas "obične građane".

Međutim, nešto što me mesecima muči, a za šta sam sigurna da je tačno i da se događa jeste "afera krađa beba". Ja sam 1978. godine u sedmom mesecu trudnoće rodila živo dete u jednoj od naših bolnica u Beogradu, za koje su mi sutradan po rođenju rekli da je umrlo. Naravno da sam im poverovala, jer nikom normalnom nije moglo da padne na pamet da bi se time moglo manipulisati. Posle toga sam rodila još troje dece. Međutim, kada se u javnosti obznalila "afera o kradenim bebama", navrle su mi sumnje da se to možda i meni dogodilo. Uhvatila sam sebe kako zagledam po ulici devojke starosti 25 godina ne bih li prepoznala svoju ćerku. Tražila sam devojku koja liči na mene iz perioda mojih 25 godina. Ali, shvatila sam pošto nemam nikakvih dokaza (papiroloških), a da je moje psihičko stanje znatno došlo u pitanje, uspela sam to da "prevaziđem" da bih ostala normalna, da svoja tri sina izvedem na put. Shvatila sam da ni roditelji sa debelim dokazima skoro ništa ne mogu da urade, a ne ja koja nemam nikakvih materijalnih dokaza.

Jasno je da se u društvu zataškava ovaj slučaj, s tim što nikome nije jasno zbog čega i ko koga štiti. Ko god da su "zaštitnici", to su kriminalci - verovatno veći i od onih svih pohvatanih kriminalaca. Naravno, to isto mislim i za one koji ih štite. Po meni, a i po ogromnoj većini našeg naroda, na osnovu čvrstih obećanja da će se obračunati sa svim vidovima kriminala u društvu, očekujem da će i ovaj slučaj doći na red.

Zato ne molim, nego zahtevam od vlasti u čijem sam izboru aktivno učestvovala. Svim nesrećnim roditeljima poručujem da, iako to nije vidljivo, budu sigurni da imaju podršku bar nas "običnih" ljudi da ne odustaju, bez obzira na sve prepreke na koje nailaze.

S. Radulac
Novi Beograd

POLITIKA, 16.5.2003. / izvor
Novi protesti roditelja i novo saopštenje niškog SUP-a
Nema osnova za sumnju da je bilo krađe dece

Ispred niške policije danas tridesetak roditelja koji smatraju da su im deca po rođenju proglašavana mrtvom, a da su živa

NIŠ, 15. maja - U Nišu, ispred objekta Sekretara MUP-a Srbije, danas se okupilo tridesetak roditelja iz ovog, ali i još nekih gradova u Srbiji, koji sumnjaju da su im po rođenju deca proglašavana mrtvom, a nakon toga ustupana drugim porodicama i bračnim parovima bez dece. Podnosili su, ispričali su, prijave protiv kradljivaca dece, ali, do sada, ni jedan od njihovih "slučajeva" nije rešen. Na današnjem protestu tražili su ostavke svih onih koji u državnim organima odugovlače sa rešavanjem njihovih problema.

U SUP-u Niš, povodom okupljanja nezadovoljnih roditelja odmah je održana vanredna konferencija za novinare na kojoj je Goran Barun, pomoćnik načelnika niškog Sekretarijata, između ostalog rekao:

– Od jula 2002. godine do danas primili smo 54 prijave roditelja za navodnu krađu dece u niškom i drugim porodilištima. U prijavama roditelji sumnjaju da su im deca zaista preminula, a da su ustvari prodata drugim porodicama. Postupajući po ovim prijavama izvršene su brojne provere na Ginekološko-akušerskoj klinici, Instituta za patologiju niškog Kliničkog centra, u matičnim službama, centrima za socijalni rad i kapeli bolnice. Pronađena je velika dokumentacija, u većini slučajeva nekompletna ili sa greškama, ali do sada nije se došlo do osnova za sumnju da su izvršena krivična dela oduzimanja dece (iz čl. 116. KZ Srbije), niti promene porodičnog stanja (iz čl. 117. istog zakona).

Ostvareni su i brojni razgovori sa porodicama, koje sumnjaju u krađu dece, naglasio je Goran Barun i dodao:
– U pojedinim slučajevima, kao što su na primer prijave Grane Štefan, Verice Pešić, Stane Milivojević, Zlatice i Božidara Cekića podnosioci prijava su ukazivali na konkretna lica za koja su tvrdili da su njihova oduzeta deca. U svim slučajevima izvršene su detaljne provere i ni u jednom od njih nije se naišlo na dokaze da su izvršena krivična dela krađe dece. Sa opštinskim tužilaštvom u Nišu neprekidne su konsultacije po svim predmetima koji se proveravaju, a u slučaju da postoji osnova za istragu u proces se uključuju i istražne sudije. Time se slučajevi uvode u pravnu proceduru.

Nezadovoljni i ovim što je u niškoj policiji rečeno roditelji koji i dalje sumnjaju da se odugovlači na rešavanju njihovih problema, a i dalje su ubeđeni da su im deca po rođenju ukradena, pošto su prethodno proglašavana umrlom, nastavili su protest ispred niškog SUP-a tražeći da ih prime nadležni rukovodioci ovog Sekretarijata MUP Srbije.

T. Todorović

VEČERNJE NOVOSTI, 16.5.2003. / izvor
Takvo dete ne treba da živi (4) / 1. deo

NIŠ - I oni su sumnjičavi roditelji, koji tvrde da su pronašli svoje dete, za koje veruju da je posle rođenja ukradeno - Vukadinka i Slaviša Pešić, iz Vrtišta iz Niša, svog sina Mališu su pronašli u jednoj porodici u okolini grada, i planiraju da mu za koji mesec organizuju ispraćaj na odsluženje vojnog roka, zajedno sa "papirnatim" roditeljima!

Vukadinka Pešić je, zvanično, svoje muško čedo izgubila pre dvadeset godina.
- Sećam se dobro, bila je nedelja, 3. oktobar 1982. godine - priča Vukadinka. - Dežurni lekar u niškom porodilištu me je pregledao i rekao da će to biti karlični porođaj, i da bi trebalo da ostanem u bolnici kako bi me on ujutro porodio. Ali, odmah iza ponoći, na svet sam donela zdravo muško dete. Tri kila i trista, dugo 51 santimetar. Zaplakalo je jako, dali su mi ga u ruke, držala sam ga malo i onda ga odnesoše. Više ga nisam videla. Ne donose mi ga ceo dan i noć, a ja, prvorotka, mislim da tako treba. Došla svekrva Vukosava i odmah posumnjala.

"Dajte mi naše dete da vidim, da ga nosim kući. Naše je pa kakvo da je. Zaplakao je, a ako je mrtvo, hoćemo da ga mi, po narodski, sahranimo..." - zahtevala je svekrva Vukosava, a lekari i sestre bežali od nje. Jedva su je smirili, ali joj nisu dali da vidi bebu.
- A meni je jedan ginekolog došao i hladno rekao "Budi mirna, idi kući, takvo dete ne treba da živi, namerno smo ga pustili da umre...". Tražila sam obdukciju i tek nedavno uspela da dobijem papir da je obdukcija urađena, ali bez pečata. Potpisao neki doktor DŽinov i to dva meseca posle navodne smrti - kaže Pešićeva. - A kad sam rekla da nema pečata, oni ga lupiše i kažu "eto ti, samo bacaš pare, ne možeš ništa da dokažeš". I suprug Slaviša mi je tek nedavno ispričao da je on pokušavao tog dana kad se dete rodilo da ga vidi. I probio se do trećeg sprata, kaže, ali ga je šest lekara fizički oteralo.

Vukadinka, diplomirani inženjer elektronike, rešila je, iako je posle toga rodila kćerku Mariju i sina Marka - da utvrdi šta se, zapravo, desilo s njenim prvorođenim sinom. I kaže da je uspela u tome.

- Polako i sigurno, Mališi smo predočili istinu. U našu kuću prvi put ga je dovela naša ćerka, odnosno njegova sestra Marija, jer su se kretali u istom društvu - priča Slaviša Pešić. - LJudi koji su ga do sada uzgajali u početku su bili "tvrdi", ali su vremenom smekšali i realno prihvatili ovu situaciju do koje je moralo da dođe.
Otvoreno sam im rekao da nema potrebe da brinu, da neće imati nikakvih problema i da mi ne želimo da im Mališu preotmemo, jer može da nastavi da živi sa njima.
Mladić Mališa je, inače, od detinjstva znao da je usvojen.
- Posle susreta očeva, videle su se i moje majke, konstatovale da me je jedna rodila, druga brinula o meni toliko godina, uz dogovor da će ubuduće zajedno da me čuvaju. Sada shvatam da nije teško biti usvojen, znati prave roditelje i imati dve mame i tate - kaže Mališa.

Ja sam rodila Danijelu

Iako nije pomenuta imenom i prezimenom u tekstu "Papirnata majka priznala otmicu", pismeno je reagovala Nadežda Milovanović iz Gornje Toponice kod Niša, želeći da demantuje navode Danijele Milošević i Verice Pešić iz Vranja.

- Danijela u tekstu tvrdi da je pronašla prave roditelje, Pešiće iz Vranja, a Verica da je posle toliko godina ušla u trag kćerki. Tvrdim da sam ja rodila Danijelu i da posedujem svu neophodnu dokumentaciju, što ću dokazati na sudu - ističe u reagovanju Nadežda Milovanović. - Pod čijom sugestijom je Danijela dala ovu izjavu nije mi poznato.

Ključni svedok

Vukadinku Pešić je jedna žena iz okoline Niša još pre par godina podsetila da su zajedno ležale na niškom GAK-u oktobra 1982. godine. Rekla mi je "sin ti nije umro, potrudi se da ga pronađeš. Ja sam ti živ svedok da ti je dete posle porođaja ukradeno!" - tvrdi Vukadinka.

Ta ista žena spremna je da bude i na sudu ključni svedok krađe sina Vukadinke i Slaviše Pešića.

M. Ristović

GLAS JAVNOSTI, 16.5.2003. / izvor
Optužbe roditelja koji sumnjaju da su im deca oteta
SUP i sud kriju istinu

NIŠ - Tridesetak ljudi iz nekoliko gradova, koji sumnjaju da su im deca ukradena na rođenju, juče su protestovali ispred niškog SUP-a, optužujući tu instituciju da onemogućava otkrivanje istine o njihovim zahtevima.

Povod za protest je obećanje načelnika SUP-a Niš Radisava Gvozdenovića, izrečeno prilikom susreta sa roditeljima još početkom januara, da će sve učiniti kako bi se saznala istina o ovim događajima. Rezultat policijske istrage, kako je saopšteno na konferenciji za novinare, sazvanoj povodom protesta roditelja, jeste da do sada ne postoji osnov za sumnju da je bilo ovakvih dela.

- SUP je do sada primio 54 prijave u kojima se iznosi sumnja u zvaničnu verziju o sudbini beba. Izvršili smo provere na Ginekološko-akušerskoj i Klinici za patologiju, matičnoj službi i Centru za socijalni rad. Tačno je da je bilo nedostataka i grešaka u dokumentaciji, ali ni u jednom slučaju ne postoji osnovana sumnja da je bilo krivičnih dela. Sve prijave su prosleđene tužilaštvu, rekao je na konferenciji za novinare Goran Barun, pomoćnik načelnika SUP-a Niš.

Međutim, ogorčeni roditelji nisu prihvatili ovakvo obrazloženje SUP-a i zatražili su da ih primi načelnik Gvozdenović.

- Imamo dokaze za naše tvrdnje ali ih ne prihvataju ni SUP ni sud. Radomir Vujačić, sudija koji je odlučio da pokrene postupak, je uhapšen. Tražimo da bude pušten jer samo njemu verujemo. Njemu ćemo pokazati rezultate 77 DNK-a analiza koji pokazuju da smo bili u pravu, rekla je Grana Štefan, jedna od učesnica protesta.

Načelnik Gvozdenović pokušao je da nagovori roditelje da imenuju delegaciju sa kojom bi razgovarao o njihovim zahtevima, ali nakon što je njegov predlog odbijen, a on optužen za lično učešce u trgovini decom, napustio je skup. Roditelji su pokušali da uđu u SUP ali ih je sprečilo desetak policajaca.

D. K.

VEČERNJE NOVOSTI, 15.5.2003. / izvor
Oteti Milovan postao Sigmund (3) / 1. deo

NIŠ - Već skoro godinu dana 700 porodica u Srbiji tvrde da su im deca ukradena odmah po rođenju. Dok njihove krivične prijave protiv porodilišta, matičnih službi, centra za socijalni rad pa i samih sudova, očigledno čame u sudskim fiokama - sumnjičavi roditelji su sami pronašli svoju navodno umrlu decu.

Primera ima na pretek. Vučkovići iz Beograda, Jovica i LJiljana, pozvali su čak “papirnate” roditelje svog sina Miloša na saradnju. Kada je na videlo dana izbila afera oko trgovine decom, Vučkovići su krenuli u “istragu” da utvrde istinu o smrti svog sina, za kojeg im je 16. oktobra 1991. godine saopšteno da je preminuo od izliva krvi u mozak, dan nakon što je rođen u GAK u Višegradskoj ulici u Beogradu.

Kockice su se, kažu, ubrzo sklopile, jer su u dokumentima pronašli niz nelogičnosti i manjkavosti.

Priča za roman

- Pronašao sam i video svog sina u selu Norzina kod Aleksinca - priča Jovica Vučković. - Zamolio sam njegove “roditelje” da ovaj delikatan i veliki problem rešimo na najbezbolniji način. Međutim, kako nisam naišao na njihovo razumevanje, krenuo sam sudskim putem, u nadi da će se zaduženi za pravdu u ovoj zemlji konačno trgnuti i reagovati na vapaj nas, nesrećnih roditelja, žrtava monstruoznih zločina. Svoju kćerku posle 30 godina pronašli su Mirjana i Momčilo Jeftić iz Kruševca. Živela je u Milutovcu, predgrađu Kragujevca, a posle udaje se preselila u grad.

- Kćerku sam video na skupu roditelja u Kragujevcu gde, kako sam saznao, ona živi - otvorio je srce Momčilo. - I baš tamo sam video moju Jelenu, tako se zove, video i smrzao se od svega, jer strašno liči na moju taštu. Otišao sam na adresu za koju sam saznao, tražeći navodno stan. Jelena je izašla i držala na rukama svoje dete od sedam-osam meseci.

Veskovići iz Vitanovca kod Kruševca, Rade i Stojan, još uvek nisu videli svog navodno mrtvog sina, ali je njihova priča za roman. Rada je 1990. godine rodila jednojajčane blizance, dečake, a Stojan je počeo da čašćava. Međutim svet mu se preokrenuo kada je na otpusnoj listi pročitao da mu je Milovan, starije dete, umrlo!

A onda, posle 12 godina, desilo se nešto što je Stojanu promenilo život. Jedan “poverljiv čovek” mu je javio: “Tvoje dete je prodato za dobre pare, nalazi se tu i tu”.

Našao sam ti brata

- Jednog dana zove me i neki Nikola, koji je pročitao priču u novinama o našem detetu, i kaže mi da ima neka saznanja, da mi može pomoći, a onda je prekinuo vezu - priča Stojan. - Opet mi se javio, kada je rekao da mi se sin nalazi u Lincu, da su ga usvojili jedan Albanac i Nemica, koji imaju prodavnicu blizu hotela “Siti” u ovom gradu. Rekao mi je da će “ostalo da mi ispričaju doktori”.

Identičnu priču Veskoviću je telefonom posle nedelju dana potvrdio i izvesni dr Satman Janoš iz Subotice, koji mu je saopštio da je tih godina bio u Kruševcu i da je radio baš na tom slučaju.
- Doslovce mi je rekao da je moj sin prodat za 80.000 maraka, a posle nekoliko dana ponovo se javio i rekao da mali sada ima 13 godina i da živi u Lincu, da se zove Sigmund - predočava Vesković. - Svom Milovanu nikako ne bih želeo da naudim, samo bih želeo da ga krstim, da ga pred Bogom prinesem kao svoje dete, kao što smo ovu drugu našu decu. Da ih barem tako sjedinimo, ako drugog načina nema. I voleo bih da svom sinu Radovanu ponosno saopštim: “Istina je sine, našao sam ti brata Milovana!”.

"Zaboravili" na zakon

- Zove se Aleksandra, živi ovde u našoj blizini, u Vranju. NJoj su “uzeli” godinu i po dana, a kao rodila se u Nikšiću. Majka koja se navodno, odrekla deteta zove se Marija Kovačević, bez matičnog broja i lične karte, ali postoji rešenje o usvajanju, datirano na samo dva dana po “rođenju” - priča Zoran Đorđević iz Novog Sela kod Vranja, koji tvrdi da je ušao u trag kćerkici koja je navodno umrla pre 14 godina. - Zar su krivotvorci zaboravili da je po zakonu najmanji vremenski rok usvajanja beba od šest meseci do godinu dana?

Miša Ristović
Nastavak

EKSPRES, 14.5.2003.
Afera krađe beba: Brana Jovanović iz Beča već 17 godina u potrazi za svojim sinom
Crnoputi naslednik plavokosih roditelja

"Ispovest nemačkog dečaka koju sam pročitao me je osvestila!"

- Živim u Beču već 30 godina. Za sinom rođenim pre 36 godina tragam od 1986, kada sam u jednom nemačkom magazinu pročitao ispovest osamnaestogodišnjeg dečaka romske nacionalnosti, koji je pričao kako je zapao u depresiju jer ga je okolina čudno gledala i nije ga prihvatala zbog njegovog izgleda: tamnoput ,crnih očiju i kovrdžave kose, a roditelji mu onako nemački plavi. Za osamnaesti rođendan ,tražio je od roditelja da mu kažu istinu o njegovom poreklu. Rekli su mu da je usvojen, da su ga "dobili iz Beograda", a da je njegovim biološkim roditeljima rečeno da je umro neposredno posle porođaja. Tada sam prvi put posumnjao da je i mene zadesila ista sudbina 4 marta 1967. kada su mojoj supruzi u GAK "Narodni front" rekli da nam je dete preminulo dan po rođenju.

Ovako govori za "Ekspres" Brana Jovanović, koji je ovih dana boravio u Beogradu kako bi prikupio dokumentaciju o svom, kako kaze, navodno umrlom sinu. On se povezao sa ostalim roditeljima u Srbiji koji traže svoje, kako oni tvrde, otete bebe i u mađuvremenu je podneo tužbu nadležnom sudu zbog sumnje da mu je dete oteto.

Jovanovic ima još dece i kaže da je dugo odbijao da se priseća dana kada im je saopšteno da su izgubili dete. Od kada je pročitao pomenuti članak, sumnja je počela da ga nagriza, ali nije hteo da te svoje sumnje deli sa suprugom, jer je ona gubitak bebe izuzetno teško podnela, pogotovo što je ta trudnoća do poslednjeg dana bila sasvim normalna.

- Supruga se porodila trećeg marta 1967. Sve je bilo u redu. Dete je bilo teško 2.700 grama i 47 centimetara dugačko. Zaplakalo je odmah, ali bebu nisu pokazali majci. Tog celog dana ona nije videla sina. Narednog dana lekarka joj je rekla da joj ne donose bebu na podoj, jer se bore za njeno zdravlje i život. Majka je bila u šoku. Stalno je plakala i molila da vidi dete, dok je još u životu. Lekarka joj je to obećala, ali se pojavila kasno popodne i saopštila da je beba umrla i da će se za sahranu pobrinuti bolnica. Tešila ju je rečima da je još mlada i da će imati dece - priča Jovanović i seća se kako su pokušali da tu tragediju ostave za sobom u Srbiji, a da u Beču počnu život iz početka.

- Kada je prošle godine u Srbiji "pukla" afera krađe beba, nemaški, a i drugi svetski mediji su o tome opširno izvestili, jer takva stvar izaziva opštu pažnju javnosti. Tada sam odlučio da idem u potragu za odgovorima i da objasnim supruzi da treba da učinimo barem toliko da pribavimo dokumentaciju o sinu - navodi naš sagovornik.

Septembra prošle godine doputovali su u Beograd na nedelju dana da izvade dokumantaciju, jer nisu ništa imali. Dugo ne žive u Beogradu i u početku nisu mogli da se snađu. Dokumentacija koju su ipak uspeli da dobiju pojačala je njihove sumnje.

Ne bih tražio da mi se vrati! Potpuno sam svestan da moj sin ima sad 36 godina. Odrastao je u nekoj drugoj realnosti. Drugi ljudi su ga vaspitali i školovali. Možda ima decu. U koliko bi mi se desilo da mi neko sutra kaže: "Brano, idi tu i tu! Tamo ti je sin", ja bih se duboko zamislio. Shvatam sada da mu ne bih tražio da se vrati, samo bih voleo da se vidimo i da mu kažem da sam mu otac i da ima majku i sestru. - kaže Brana Jovanović i dodaje da je potpuno siguran u to da su svi oni koji su (ako su) uzeli tuđu decu, bili toj deci dobri roditelji.

- Otišli smo u GAK "Narodni front" i najpre uspeli da dobijemo fotokopiju protokola u kome piše da je beba umrla četvrtog marta zbog vode u plućima i mozgu. Rekao sam ženi da je ovo dijagnoza koja stvarno može da izazove smrt novorođenčeta i razmišljao da smo u vezi sa našim sinom sve rešili i da treba da se vratimo kući i nastavimo život. Ali, dobili smo potom nalaz sa obdukcije koja je urađena istog dana kada je dete umrlo i taj ključni document nas je pokolebao u našoj nameri. U njemu piše da je naš sin bio nedonošče, a dijagnoza je takva da beba sa svim tim nije mogla ni da se rodi živa - tvrdi naš sagovornik.

Zbog toga su kako navodi Jovanović, odlučili da od JKP "Pogrebne usluge" zatraže izveštaj kada je i gde njihov sin sahranjen. Odgovor je brzo stigao i u njemu piše da njihovo dete to preduzeće uopšte nije sahranilo ni na jednom od beogradskih groblja.

- Trenutno smo u Beogradu ne bi li dobili informacije dokle je nas "slučaj" stigao. U petak su nam u Drugom opštinskom tužilaštvu rekli da još nisu dobili neophodnu dokumentaciju iz GAK "Narodni front" i SO Savski venac, ali i da misle da će naša tužba biti odbijena zbog zastarelosti slučaja - priča Jovanović.

On se nada da će se afera u Srbiji razjasniti. Još kaže da naša republika nije jedina gde se to (ako se) dešavalo i da su se slične stvari pojavljivale u inostranim medijima.

- Većina tih otetih beba su sad već odrasli ljudi i možda i ne slute ko su im biološki roditelji i čije gene nose. Takođe mnogi od njih imaju sopstvenu decu - završio je Brana Jovanović.

Radmila Bajčić

VEČERNJE NOVOSTI, 14.5.2003. / izvor
“Papirnata” majka priznala otmicu (2) / 1. deo

NIŠ - Bilo je potrebno 25 dugih, teških godina neverice da Verica Pešić iz Vranja čuje glasove svojih kćerki, bliznakinja Aleksandre i Danijele, koje su navodno umrle po rođenju.
Aleksandru je pronašla u Vranju, dok je ovih dana sa suprugom Milivojem posetila drugu ćerku Danijelu, u niškom naselju Donji Komren, koja ih je i prihvatila kao majku i oca.

Ova priča, koja kao da je preslikana iz latinoameričkih sapunica, datira od novembra 1978. godine.
- Primljena sam u vranjsku bolnicu 27. novembra, a sledećeg dana upućena na GAK u Nišu, gde sam se porodila carskim rezom. Tada nisam znala ni koliko sam dece rodila, ni kog su pola. Posle par dana samo mi je saopšteno da mi je žensko dete umrlo - priča Verica. - Kada sam prošle godine počela da prikupljam dokumentaciju, uhvatila sam se za glavu! Za jedno dete, na primer, u prijavi o rođenju potpuno su pogrešno unete generalije roditelja, falsifikovan je moj potpis, a opštinski službenik prijavio je dete tek mesec dana kasnije.

Frapantna vest

Pešićeva tvrdi da se ne slažu ni podaci iz prijave i oni iz matične knjige rođenih. Jedan od krunskih razloga za njenu sumnju je bio kada je dobila uvid u kompjuterske podatke matične službe SO Niš, gde je stajalo da ni jedna beba u 1978. godini nije prijavljena kao umrla!

Pre nekoliko meseci Pešići su najpre ušli u trag kćerki Aleksandri, koju je telefonom pozvala Verica i saopštila joj frapantnu vest. Ubrzo je usledilo i priznanje “papirnate” majke.
- Istog dana javila se njena “majka”, koja je rekla da je ćerka u šoku, da je cela njena kuća uznemirena - priča Milivoje Pešić. - Smireno sam joj predložio da se vidimo i popričamo o svemu, ali je ona konstatovala da naše tvrdnje nisu istinite. Jer, “to dete sam uzela od Miše policajca, čija je supruga trgovac”. Očigledno nije znala kome se javila, a ostala je bez komentara kada sam joj rekao da razgovara upravo sa Milivojem - Mišom policajcem, suprugom Verice, trgovca.

Posle par dana Pešićima su se javili iz Centra za socijalni rad u Vranju, a jedan psiholog je Verici saopštio da je sa Aleksandrinom “majkom” dogovoreno da devojci prizna da ju je usvojila.
- Rečeno mi je i da je ta žena i ranije pokušala da kaže istinu Aleksandri, ali da nije uspela - kaže Verica. - Isti psiholog tada me je pitao i gde je Aleksandrina sestra bliznakinja. Odgovorila sam da je i ona doživela istu sudbinu. Potom su me opet pozvali iz Centra, sa predlogom da odem kod njih kako bi razjasnili jednu nedoumicu. Saopštili su mi, naime, da poseduju papir na kome sam se sa navodno mojim potpisom odrekla kćerke Aleksandre, uz obavezu da nikada više neću da je tražim! Kada sam ih pitala kako mrtvo dete može da se da na usvajanje, istog trenutka su mi predočili da dokumentaciju o ovom slučaju mogu da vidim samo uz sudski nalog.

Neće DNK test

Verica Pešić objašnjava da je “zabunu” kod žene koja je do sada uzgajala njihovu Aleksandru, i u Centru za socijalni rad, izazvao podatak da ona živi u Krupcu kod Niša, gde je u stvari rođena, dok se svi ostali podaci slažu. Drugu ćerku Danijelu, Pešići su pronašli pre par meseci. Tvrde da su joj “papirnati” roditelji iz Gornje Toponice kod Niša, dok je Danijela udata za Ivana Miloševića u Donjem Komrenu. Često se viđaju, a Danijela je nedavno porodici u Gornjoj Topnici otvoreno rekla da su je pronašli pravi roditelji.

- Bili su začuđujuće smireni, konstatovavši da od “toga nema ništa”, iako sam im rekla da sam prilikom prikupljanja dokumentacije sebe pronašla u knjizi za usvojenje - priča Danijela Milošević. - Predložila sam im da uradimo DNK test, ali su mi rekli šta ima da se to radi kada se zna...

Ista sudbina

I Danijela Milošević, za koju Pešići iz Vranja tvrde da je njihova ćerka, rodila je avgusta 2000. godine blizance - devojčicu i dečaka. Prema zvaničnim tvrdnjama niške GAK, kćerkica joj je umrla na putu za Beograd, prilikom transporta na Institut za neonatologiju.
- Na putu sam da dokažem da je i ovo dete živo. Nalazi se u jednoj niškoj porodici - tvrdi Danijela Milošević.

Miša Ristović
Nastavak

VEČERNJE NOVOSTI, 13.5.2003. / izvor
Mnoge porodice, koje tvrde da su im bebe po rođenju otete, nastavljaju borbu za roditeljsko pravo (1)
Pronašli decu posle 30 godina

U svojim privatnim istragama, kako tvrde, čak 110 roditelja pronašlo svoju davno ukradenu decu. Već urađeno 77 DNK analiza u Italiji, Švajcarskoj i Rusiji

Krivične prijave Protiv Milana Sarajlića, smenjenog zamenika republičkog javnog tužioca i još devet radnika tužilaštva u Beogradu i Kragujevcu, kao i Instituta za sudsku medicinu, roditelji koji sumnjaju da su im deca prodata ili kidnapovana nakon porođaja, podneli su krivićne prijave. Prijava je, kako se navodi, podneta zbog "počinjenog krivičnog dela organizovanog kriminala i zločinačkog udruživanja", a za desetoro optuženih se kaže da su upotrebili svoju političku moć da bi prikrili detalje u aferi krađe beba. Takođe se okrivljuju za pripremu lažnih DNK analiza, a kao dokaz navode se rezultati analiza urađenih u Švajcarskoj. Navodi se i da je ova grupa "svesno dezinformisala javnost, porodice blamirala i preteći hapšenjima privodila na saslušanje u stanicu policije u Ulici 29. novembra u Beogradu".

NIŠ - I pored upozorenja da je reč o mogućoj paranoičnoj umišljenosti koja uliva lažnu nadu i da se ovakve bolne situacije na završavaju baš srećnim krajem kao u latinoameričkim serijama, mnogi roditelji i dalje tvrde da su im bebe po rođenju otete. Njih izgleda, niko i ništa ne može da ubedi da u našoj zemlji godinama nije delovala dobro organizovana "bebi mafija". Tim pre što je u svojim privatnim istragama, kako tvrde, čak 110 očeva i majki pronašlo svoju davno ukradenu decu, dok je već urađeno 77 DNK analiza u Italiji, Švajcarskoj i Rusiji, a te podatke čuvaju za "prava" suđenja.

"Izgubljeni - nađeni"

Od ovolikog broja "uspešno okončanih istraga", dvadesetak roditelja kategorički tvrdi da može javno da saopšti gde se nalaze njihove ćerke i sinovi, koji su kao bebe "naprasno umrle" pre mnogo godina.

Kako predočavaju sumnjičavi roditelji, Dejan, sin Biljane i Časlava Momirovića iz Čigolja nalazi se kod jedne porodice u selu Dobrujevcu. Stana i Ivica Milojević iz Mozgova kod Aleksinca dobili su, pa "izgubili" sina Stefana, koji je sada u jednoj porodici u Aleksincu. U Malom Mokrom Lugu živi Jovo, "izgubljeni" sin zaječarske doktorke Olivere Stevanović.

Vera Nikodijević iz Aleksinca rodila je sina Radojicu, koji sada ima "papirnate" roditelje u Sokobanji. Slobodanka Kljajić iz Opova je na svet donela Oliveru. Njeni drugi "roditelji" prekrstili su je u Natašu. Ona je jedno od dvoje dece jedne porodice "rođene" na isti način, jer se kod njih nalazi i Nebojša, rođeni sin Olgice Trajkovski iz Pančeva.

Beograđanka Danica Dimitrijević tvrdi da je rodila kćerku porodici Krstić, koja živi na Novom Beogradu, dok su Vela i Spasoje Predojević iz Pazove dobili decu Ivana i Milana, koji se danas prezivaju Dudić. Ivanovići iz okoline Prokuplja, Slavica i Nenad, imaju dete koje se sada zove Ivica Filipović i nalazi se u porodici u jednom selu kod Aleksinca.

Vukadinka i Slaviša Pešić iz Vrtišta kod Niša dobili su Mališu, koji je odmah po rođenju postao sin jedne niške porodice. Verica i Milivoje Pešić iz Vranja imali su dve devojčice, koje se danas zovu Aleksandra i Danijela i sa kojima kontaktiraju. Grana i Dragan Štefan iz Niša imaju sina Miloša, koji živi u jednoj "medicinskoj" porodici u Nišu.

Zabrana iz ambasade

Aleksandra i Vukica Stanković, takođe iz Niša, "izgubili" su sina, koji se danas zove Bratislav Savić. Kada je pročitao njihovu priču u novinama, Bratislav je sam došao i zakucao na vrata Stankovića.

Vladimir, sin Stane i Damjana Čorbića Lapatnice nalazi se u Kraljevu, a svojo "mami", koja je inače veoma stara, ne želi da kaže da sve zna. Čorbići, inače, već dugo žive u Italiji, gde su i pronašli prve tragove o svom sinu, koji je navodno umro pre 23 godine u GAK u Višegradskoj ulici u Beogradu.

- Mi smo više informacija dobili od Italijana nego od ljudi koji su odavde - predočava Damjan. - Obratili smo se "Kanalu 5", italijanske televizije koja spaja rasturene porodice. Oni su bili vrlo voljni da nam pomognu. Za četiri dana, od njih smo saznali da pod prvobitnim matičnim brojem postoje podaci o detetu do 1983. godine, kada se gubi trag. To znači da je moj sin živ, a ne da je umro 1979. godine. Pošto se gubi matični broj, pretpostavljam da je te godine usvojen. Mojoj supruzi su rekli da u dokumentaciji stoji da je ona rodila vanbračno dete i da ga se odrekla, što nema veze sa istinom. Kada su ljudi sa "Kanala 5" hteli da nastave istragu, iz jugoslovenske ambasade u Italiji stigla je zabrana, jer nas je naš ambasador smatrao mafijom.

M. Ristović
Nastavak

VEČERNJE NOVOSTI, 13.5.2003. / izvor
Ukrajinski šverceri dece uhvaćeni na delu u Italiji
Novorođenče 350.000 evra

Četvor Ukrajinaca je uhapšeno u Fođi na jugu Italije, dok su se pripremali na licitaciji da prodaju novorođenče za 350.000 evra, objavili su karabinjeri.

Četiri osumnjičene osobe, jedan muškarac i tri žene, među kojima i majka deteta, 28-godišnja Ukrajinka, prisiljena na prostituciju, uhvaćeni su "na delu", tj. tokom licitacije, na kojoj je cena bebe dostigla 350.000 evra. Pošetna cena bebe, rođene prošle nedelje u Đovinacu blizu Barija, iznosila je 50.000 evra.

Italijanski istražitelji, koji su se predstavili kao dileri droge, glumili su da su zainteresovani za kupovinu novorođenčeta. Licitaciju je organizovao italijanski par, takođe zainteresovan za kupovinu deteta.

Istraga nije završena jer istražitelji smatraju da je družina upletena i u trgovinu ženama.

Smatra se da je mozak bande 46-godišnja Ukrajinka koja poseduje dozvolu boravka u Italiji.

U stanu jedinog muškarca iz družine blizu Napulja pronađeni su čekovi u vrednosti od više hiljada evra, veliki iznosi dolara, pasoši i pištolj jugoslovenske proizvodnje.

REVIJA 92, 13.5.2003.
Bračni par Stanković - Jovanović pokušava posle 36 godina da sazna istinu o svom detetu
Misteriozna dokumenta o smrti bebe

U otpusnu listu, uzetu nedavno u bolnici "Narodni front" u Beogradu, nije upisan isti datum bebine smrti, kao na otpusnoj listi od pre 36 godina, a ima i drugih sumnji, pa su roditelji podneli tužbu protiv odgovornih lica

Pre tačno 36 godina sudbina se, na strašan način, poigrala sa Vericom Stanković i Branom Jovanovićem, tada nevenčanim bračnim parom iz Vrčina, kraj Beograda. Igra se, čini se, i danas, postavljajući, sada bračnom paru Jovanović, na privremenom radu u Austriji, mnoga teško rešiva pitanja.

Te davne 1967. godine Verica, tada šesnaestogodišnjakinja donela je na svet, kako su joj babice odmah po porođaju rekle, mušku zdravu bebu. Njena sreća, međutim, nije dugo trajala. Samo dan posle porođaja, doktorka je Verici rekla da joj je dete umrlo. Njen suprug Brana i ona, prihvatili su saopštenja, ali ne i doktorkina objašnjenja.

Punih osamnaest godina su se mirili s činjenicom da im je sin umro odmah po rođenju. Mirili su se s njom, sve dok početkom 1986. godine, Brana u novinama nije pročitao priču o sudbini tada osamnaestogišnjeg mladića koji se povukao u sebe kada je saznao da su ga roditelji "dobili" od švercera beba iz Jugoslavije.

- Verica je u bolnici "Narodni front" u Beogradu, 3. marta 1967. godine rodila muško dete teško 2.700 grama i dugačko 47 centimetara - seća se Brana Jovanović. Porodila se oko 11.40 sati toga dana, i to joj je bio drugi porođaj. Njena sreća, međutim, nije dugo trajala. Dan posle porođaja, kada sam joj došao u posetu, bilo je to nekako u vreme podoja, doktorka Kadija koja je porodila Vericu, došla je do nas i rekla da je naša beba na drugom odeljenju gde se konzilijum lekara bori za njen život. Kao i svaka majka, Verica je tražila od doktorke da joj pokaže dete. Lekarka je obećala da će to ispuniti. Prolazili su sati. Doktorka se vratila tek kasno popodne i obavestila nas da je dete umrlo.

Kao što je i uobičajeno u takvim situacijama lekari su počeli da umiruju Vericu, tešeći je rečima da je mlada i da će sledeći put bez problema roditi. Doktorka je mladoj Verici rekla i da će brigu oko sahrane umrle bebe na sebe preuzeti bolnica.

U to vreme Verica i ja smo živeli nevenčano - nastavlja s detaljima Jovanović. - Išao sam u srednju školu. Vanbračna zajednica je u to vreme smatrana "nezgodnom", pa smo Verica i ja imali dosta problema. Od zadirkivanja, do pretnji okoline. Pošto su u srednjoj školi, koju sam prvu pohađao, mislili da sam oženjen, direktor je odlučio da me izbaci iz nje. Upisao sam drugi zanat, za hemijskog tehničara. Moja supruga, tada Stanković, i ja, uspešno smo godinama krili da živimo zajedno.

Verica je, kada je došla u bolnicu da se porodi, rekla da ne zna ko je otac deteta koje nosi. I njena majka, koja je u to vreme primala socijalnu pomoć opštine Mladenovac, je doktorima potvrdila priču. Uradila je to iz razloga da troškove Veričinog boravka u bolnici ne snosi mladi bračni par, nego opština od koje je primala socijalna pomoć.

- Kada sam, 3. marta, saznao da mi se supruga porodila, slavio sam s društvom do kasno u noć - seća se Jovanović. Bio sam jako tužan i razočaran kada su mi sutradan javili da je Verica rodila mrtvo (!?) dete. I Verica i ja smo prihvatili saopštenje doktora. Bili smo mladi i verovali da nas je zadesila loša sudbina i da se moramo pomiriti s tim. Nikakve sumnje nisu nam padale na pamet.

U tom trenutku, kako nam Verica priznaje, nije razmišljala o tome da je dete videla živa. Odmah po rođenju, doktori su joj pokazali dete. Bilo je uobičajene boje i, kao svako novorođenče - plakalo je. Verica se seća svakog detalja. Kaže da joj je sve to još pred očima, kao da je juče bilo.

- Babice su bile dužne da mi posle kupanja, donesu bebu - ubacuje se u priču Verica Stanković. Tako je bilo posle prvog i trećeg porođaja. Babice to, međutim, nisu učinile. Doktorka je, poslala sestru da mi "veže grudi" i da mi injekciju. Ležala sam u bolnici nekoliko dana. Pri izlasku iz bolnice nije mi dat ni jedan dokument koji potvrđuje da je moje dete rođeno mrtvo.

Posle ovoga, Verica je rodila zdravo, žensko dete. Nikakvih komplikacija nije bilo.
Sudbina, očigledno, nije htela da se Brana i verica pomire s činjenicom da im je drugorođenče rođeno mrtvo. Osamnaest godina kasnije, igrom slučaja, jedan austrijski novinski tekst uzbudio je Branu koji se u Austriji preškolovao i zaposlio na neonatološkom odeljenju bolnice i njegovu ženu nastojnicu zgrade u kojoj žive.

- Početkom 1986. godine, čekajući da stignem na red kod svog lekara u Beču, uzeo sam nekoliko časopisa iz vitrine u čekaonici - prepričava Brana događaj koji ga je pokrenuo. - Prelistavajući novine, naišao sam na tekst u kojem je pisano o sudbini jednog austrijskog osamnaestogodišnjaka. Autor je pisao o nekada živahnom mladiću, punim energije koji se odjednom povukao u sebe. Na insistiranje roditelja, pristao je da im se poveri. Priznao je da su u školi u koju je išao, drugari počeli da ga zavitlavaju i šale se na njegov, ali i na račun njegovih roditelja. Pošto su mu roditelji bili svetle puti i kose, a on crnoput i tamne kose, poznanici iz škole su ga vređali najrazličitijim pričama o tome kako on, u stvari, nije sin svojih roditelja. Ova priča naterala je mladićeve roditelje, inače nosioce doktorske titule, da sinu priznaju istinu. Objasnili su mladiću da njega nije rodila žena za koju je on mislio da mu je biološka majka. Priznali su mu i da su ga "dobili" od nekih ljudi, koji su preko dobro organizovanog kanala, švercovali decu iz Jugoslavije.

Ostavljajući novine posle pročitanog teksta, Brana je osetio "nešto", a u njemu se probudila sumnja. Vođen nekim čudnim osećajem, odlučio je da, kada pođe kući, uzme novine. Uzeo ih je, međutim, neko pre njega.

Tek posle dve-tri nedelje, o čitavom slučaju sam razgovarao s Vericom - priča Brana. - Priznala mi je, da je i ona, pošto je saslušala priču, osetila nešto čudno. Do tada smo u crkvi palili sveće za dušu našeg pokojnog sina, a od 1986. godine i za njegovo zdravlje. O svemu što nas je zadesilo i tada i sada razgovarali smo s ćerkama. Razumele su nas i podržale nas, u svemu što bismo odlučili. Potajna želja da saznaju da li im je sin živ, tinjala je u srcima Brane i Verice sve do oktobra prošle godine, dok iz novina "Oko" nisu saznali za slučajeve slične njihovom. Odlučili su da dođu u Jugoslaviju i pokušaju da saznaju makar i jedan detalj o sinu. Na programu satelitske televizije, koji se emituje za naše ljude u Austriji, čuli su da svi koji imaju veze sa ovakvim slučajevima treba da se jave gradskom SUP u Beogradu. U Beogradu su se povezali s ljudima sličnih sudbina.

Obratili smo se beogradskom SUP i tamo dobili ime inspektora koji se bavio slučajevima nestale dece - objašnjavaju supružnici Jovanović. Nazvali smo ga da zakažemo razgovor, ali nas nije primio. Rekao nam je da to možemo i sami. Da samo treba da odemo u Peti opštinski sud. Ne znajući koga treba da tražim i kome da podnesem tužbu obratio sam se advokatu koji nam je savetovao da najpre odemo u bolnicu i potražimo otpusnu listu ili bilo kakav dokument o smrti našeg sina. Službenice u pisarnici bolnice "Narodni front" bile su mnogo ljubazne, čak su zamolile svog nadležnog da nam izađe u susret. Pokazale su nam knjige o prijemima i porođajima tokom 1967. godine. Službenice su nam objasnile da možemo da dobijemo i kopije podataka o smrti deteta. Uzeli smo ih i krenuli kući.

Tek u autu, Verica je primetila da se datum smrti na otpusnoj listi ne poklapa s datumom navodne smrti njihovog sina. Sve ovo je, još više, podgrejalo njihove sumnje da im je sin rođen mrtav. U izveštaju sa obdukcije piše da je Veričin i Branin sin rođen kao nedonošče. Upoređujući podatke koje su babice saopštile Verici odmah posle porođaja nikako se nisu slagali sa onima iz izveštaja.

- Dodatni dokaz da imamo razloga za sumnju bila je činjenica da je na zapisniku o izvršenoj obdukciji stajalo da je ona urađena 4. marta, znači istoga dana kada je naš sin, navodno, umro - priča Verica. - Sećam se da su mi tog dana uveče rekli da je moj sin mrtav. Bio je petak, sećam se. Kasnije smo od čoveka koji radi u Institutu za sudsku medicinu saznali da se obdukcije vrše samo radnim danima i to do 12 sati. Posle svega što smo saznali, sasvim je izvesno da datum na izveštaju o izvršenoj obdukciji nije tačan. Postoji još jedan podatak koji potkrepljuje našu sumnju. Na njega nam je ukazala jedna babice (njeno ime nećemo da spominjemo iz razumljivih razloga). Ona nam je rekla da je smrt našeg deteta u knjige upisana tek naknadno, nekoliko dana posle navodne smrti. Ni podataka o tome da im je sin sahranjen na nekom od beogradskih grobalja, nigde nema.

Jovanovićo su, nedavno, podneli tužbu protiv bolnice "Narodni front", službenika i medicinskog osoblja, kao i matične službe SO Savski venac, zbog krivičnog dela iz člana 116. i 117, stav 1. - oduzimanje maloletnog lica i promena porodičnog stanja.

Miroslava Derikonjić

EKSPRES, 10-11.5.2003.
Šta je sa "aferom krađe beba"?
Sve je stalo

Dugogodišnji sam čitalac Ekspresa i pažljivo sam pratio "aferu krađe beba". U početku sam bio skeptićan zbog svega što je u medijima iznošeno u vezi sa tim "slučajem" u našem društvu, ali sam na kraju poverovao, jer kako se kaže "gde ima dima, ima i vatre". Bilo mi je prosto neverovatno da sve one majke lažu ili izmišljaju da su im deca na porođajima oteta... Međutim, kada se činilo da će se konačno rešiti misterija da li je u našoj zemlji bilo takvih bezumnih krađa žive dece i kada su državnici počeli da razgovaraju sa tim roditeljima, sve je stalo. Moje pitanje je šta se dešava sada sa tim?

Odgovor na pitanje našeg čitalaca je - ništa. Jer, kako nam je ispričala majka Rada Pantelić, koja je i danas u potrazi za svojim detetom, sve je nekako stalo.

- Prosto mi je neverovatno da se još neko interesuje za nas. Teško je živeti sa sumnjom ili indicijama da moje dete nije mrtvo, već je u nekoj drugoj porodici. Ja sam ga rodila i želela da mu budem mama, ali... U ovoj godini nikakvog pomaka nema. Istina o našoj deci i dalje je negde dobro skrivena - kaže nam ta majka i dodaje da su nadležne institucije za ove roditelje prosto "nedostupne".

Kako ona navodi, od obećanja raznih političara ništa se nije ostvarilo, čak nije oformljen ni pominjani ekspertski tim za rešavanje te "misterije".

- Jedina novina je ta što je tužilaštvo, zbog ozbiljnosti naših problema, rešilo da odbaci zastarelost kao prepreku za rešavanje slučajeva. To sam prekjuča saznala u telefonskom razgovoru sa tužiocem zaduženim za moju tužbu. Sve u svemu, naša agonija i dalje traje. Što je najgore nikome to ne dopire ni do razuma i srca. Zlo koje se nama desilo može svakome da se desi. Kada ste me već pozvali, želim da se zahvalim svim onim malobrojnim ljudima koji su se tokom prethodnih meseci ćutnje javljali i bodrili nas da izdržimo do kraja - završila je majka Rada Pantelić.