• Bebu dala strancima
• Tela nigde, a majku u bolnici uveravaju da je preuzela leš sina
• Nestalu bebu pronašli među regrutima
• Samo tri dana po imenovanju specijalnog tužioca, na pomolu afera
• Jovan Prijić prvi specijalni tužilac
• Postavljen specijalni tužilac
• Godišnje se usvoji 180 mališana
• Izdala 54 nezakonita rešenja o državljanstvu

PANČEVO - Protiv Marije Šalipurović (46), bivše direktorke Centra za socijalni rad u Kovinu, zbog sumnje da je zloupotrebila položaj u postupku tzv. međunarodnog usvojenja, pokrenuta je istraga pred Okružnim sudom u Pančevu.

Sumnjiči se da je 15. februara 1995. godine, protivno domaćim propisima, potpisala i overila zapisnik o potpunom usvojenju dvomesečne devojčice Ane M. iz Bavaništa, bračnom paru iz Luksemburga. Već sledećeg dana, kovinski matičar, na osnovu tog zapisnika, izdao je novu krštenicu kojom je Ana i zvanično dobila prezime novih roditelja, a kao majka i otac zavedeni su usvojitelji.

Kako je za "Glas" rekla sudija Stanka Simonović, osumnjičena je na saslušanju tvrdila da je ispoštovan zakon, kao i da je bila pribavljena obavezna saglasnost nadležnog ministarstva. Kako u predmetu nije bilo ovog dokumenta, sudija je zatražila od Ministarstva za socijalna pitanja da je o tome zvanično obavesti.

Iz Ministarstva je stigao dopis da "navedeni zahtev kovinskog Centra za socijalni rad nikad nije stigao, da taj predmet nije bio u postupku Ministarstva, kao i da prethodna saglasnost za predmetno međunarodno usvojenje nije data".

M. M.

REVIJA 92, 18.3.2003.
Obrisi ilegalnog tržišta ljudskim organima u Srbiji
Tela nigde, a majku u bolnici uveravaju da je preuzela leš sina

Književnik i savetnik ministra pravde Olivera Jelkić kaže da nije dobro ako se zataškavaju slučajevi nelegalne trgovine ljudskim organima

Trgovina ljudskim organima, kao nečim što po prirodi stvari nije za prodaju, i što se samo humanošću može darivati, nije više nešto što se dešava tamo negde u belom svetu. Sudeći po sve glasnijem medijskom alarmu, crno tržište ljudskim organima, o kojem se do koliko pre samo neku godinu vrlo su mnjičavo govorilo, postalo je i na našim prostorima opipljiva stvarnost.

Najrizičnija područja Sve veći broj siromačnih u nerazvijenim zemljama, u nedostatku da tržištu ponuda nešto drugo, oglašavaju prodaju svojih organa. Kažu da se cene kreću od 10.000 do 100.000 evra. Bogati ne pitaju šta košta. Otuda su osnovna tržišta baš u nerazvijenim zemljama. Razvijene su to davno zakonom regulisale i sankcionisale. - Kažu da je u Bombaju sabirni centar ljudskih organa, da nelegalna trgovina cveta u Rusiji. Rizična su takođe i područja ratova, tamo gde se dešavaju velike migracije naroda. Mi iz te kategorije sada izlazimo, i mislim da ozbiljnim koracima idemo ka Evropi, koja nam daje preporuke, pa i postavlja uslove kako koja oblast da se uredi.

Sa oglašivačima koji na pazar iznose sopstvene delove tela više se ne sreću samo šetači po internetu. Slične ponude (Revija 92 je o tome nedavno pisala) nisu retkost ni u našim dnevnim novinama. Naravno da postoje bolesni, da postoje darodavci, i da nije greh bolesnom produžiti život. Ali, samo ako se to čini zakonito, dobrovoljno i na odgovarajućim klinikama. U suprotnom, slične transakcije podležu sankcijama. Da i ne govorimo da je zločin, ako se organima nasilno otetih pa ubijenih, spasavaju neke druge, važne glave.

O ovoj opasnoj pojavi, sasvim izvesno prisutnoj u Srbiji, prva je, pre devet godina, javno progovorila pravnik i književnik Olivera Jelkić, sada savetnik ministra pravde u Vladi Republike Srbije. Tokom višegodišnjeg bavljenja advokaturom, zapala joj je nimalo laka uloga da se sretna s drastičnim slučajem koji vodi trgovini ljudskim organima. Angažovana na predmetu nestalog retardiranog dvanaestogodišnjeg dečaka, kao branilac, ali i kao borac zaštitu ljudskih prava, prokrstarila je sve legalne puteve, otvorila vrata svih zvaničnih institucija i sudarila se sa zidom ćutanja.

Onda je upomoć pozvala književnost. Tako je nastao njen jedinstven roman "Hiljadu ždralova" (u pripremi je četvrto izdanje). Za potku je uzela ovaj autentičan događaj, propustila ga kroz svest umetnika i poručila da će se, kad tad, dečakovom netragu ući u trag. Bio je to način da popularno ukaže na nečto opasno što se u društvu dešava ispod žita, a o čemu su zvaničnici ćutali i očekivali da se ćuti.

- Nažalost, crno tržište ljudskim organima postoji i to nije nešto što sam ja smislila ili otkrila, mada se o tome tek u novije vreme počelo pričati javno i zvanično - objašnjava naša sagovornica Olivera Jelkić. - Možda najteži predmet tokom moje petnaestogodišnje advokatske prakse, a bavila sam se uglavnom krivičnim predmetima, jeste slučaj hendikepiranog dečaka, smeštenog u domu za retardiranu decu i omladinu, koji je jednog dana netragom nestao.

Sankcije za zloupotrebu organa Naš zakon sasvim jasno zabranjuje prodaju i kupovinu ljudskih organa, kao i posredovanje u ovakvim kriminalnim radnjama. Ali, problem transplatacije nije do kraja definisan i rešen. - U poslednje vreme se u tom smislu na širem društvenom planu nešto dešava. Došli su neki novi ljudi, neke nove snage, spremne da se ovakvim stvarima bave iz opšteg interesa i ne za novac. Tako smo, zahvaljujući akciji žena u pravosuđu, uspeli da zloupotreba organa bude sankcionisana Krivičnim zakonikom. Uradili smo to više privatnom inicijativom nego kao predstavnici zvaničnih institucija. Drago mi je što su lekari s VMA, gotovo istovremeno, pokrenuli temu doniranja organa, mnogi od njih spremni da i sami zaveštaju svoje organe, samo da sve to precizno definiše. Dakle, da se uspostavi institucija doniranja i ceo taj segment stavi u legalne tokove. Uz to, da svaka zloupotreba te vrste bude sankcionisana. Na taj način crno tržište ljudskim organima moglo bi da nestane ili bude svedeno na najmanju meru. Na ovu temu se mnogo pričalo, uglavnom na nivou trača. Bezbroj puta smo čuli da je neko nestao, pa ga vratili za dva dana, pa kao nema bubreg, i slično. Jasno je da tako nešto mora profesionalno da se odradi, što ne znači da se i ne dešava. Pominjane su u prošlogodišnjoj aferi neke privatne klinike, pa je sve stalo. Ne znam zbog čega. Možda nema dokaza, možda nije tačno, a možda postupak ide, a mi ne znamo.

Iz njenog kazivanja saznajemo da je dečak niz godina proveo u tom domu., u Vojvodini. Niko ga nije posećivao, niti se previše interesovao za njega. Jednog dana majku su pozvali i tražili da domu dostavi sinovljev izvod iz knjige umrlih. Tako je saznala da je dete umrlo. Kad je došla u bolnicu da ga preuzme, mirno su joj saopštili: "Vi ste njega preuzeli". I to je bilo sve.

Majka mi se obratila dve godine posle dečakovog nestanka, pošto je prethodno obila mnoga vrata, pokušavajući da dođe do bilo kakvog podatka i traga o detetu. Onaj prvobitni šok je već bio prošao i žena je, ne prestajući da traži istinu, pomalo već bila prihvatila strašnu stvarnost. Ali, nije prestala da traži odgovor na pitanje šta joj se desilo sinu? Ispričala mi je da su joj u domu rekli da je dečaku navodno pozlilo i da je premešten u bolnicu, odakle mu se svaki trag izgubio.

Prosto je nepojmljivo da niko iz bolnice, ako se sve desilo prirodno, ne obavesti roditelje i ne pozove da preuzmu njegovo telo.
- Najteže je tražiti milosrđe od nemilosrdnih, biti u njihovom okruženju, pritom još potpuno nemoćan i prepušten njihovim rukama - s puno saosećanja priča književnica i pravnik. - Dečak je bio bolestan i majka je mogla da očekuje njegov kraj, ali prirodan. Povremeno se o sinu interesovala preko telefona. Bio je u vrlo teškom stanju, i za razliku od junaka mog romana, ne bi mogao, ni da je bio u prilici, da ispriča šta mu se desilo.

Jelkićeva, koja je krenula tragom priče dečakove majke i očuha, pokušava da, kao njihov pravni zastupnik, preko nadležnih institucija sazna istinu.

- U domu sam dobila potvrdu da je informacija koju mi je dala majka tačna, da je to i za njih strašan događaj i da oni ne znaju šta se u bolnici dešava. U bolnici nikakvu informaciju nismo dobili. Jednostavno, za nas su sva vrata bila zatvorena. Niko nije hteo da razgovara. Jedino su tvrdili da je majka preuzela telo.

Nastavila je Jelkićeva intenzivno da traga, pokušavajući da dođe do podataka ko je preuzeo dete, kada, pod kakvim uslovima i gde je mališan sahranjen. Kasnije, kad je već duboko ušla u predmet, saznala je da su ljudi, za čijim detetom traga (dečakov očuh i majka), u neposrednom komšiluku njenih roditelja. Tamo joj je potvrđeno da je majka, čuvši da joj je sin umro, kupila svu pogrebninu i otišla da ga preuzme i sahrani.

- Najmanje što je očekivala bio je odgovor da je preuzela sinovljeve posmrtne ostatke - priča naša sagovornica. - Kupljene stvari vratila je u prodavnicu. Sasvim je jasno da se desilo nešto što nije redovno. Iz ono nešto malo dokumentacije koju imam, može se naslutiti da bi dečak mogao biti žrtva šire kriminalne priče o trgovini ljudskim organima. U suprotnom, roditelji bi bili obavešteni, bilo bi im predato telo. Čak i da je došlo do neke zabune i zamene, to bi se razmrsilo. A ovaj slučaj ni do danas nije razmršen, misterija nije rešena, te borba za istinu i pravdu još traje.

Saznanje da je nešto tako strašno pogodilo ljude koji su tu oko nas, bio je motiv više da posredstvom "Hiljadu ždralova" pošalje poruku u javnost, u smislu:
- Možda ste vi sledeći, prizovite se pameti, osvestite se, reagujte sada kada je neko drugi u pitanju, da ne biste posle vi bili žrtva.

"Brava" Baveći se intenzivno, uz svoje redovne poslove, književnošću Olivera Jelkić je nedavno objavila i svoj roman "Brava". I on je zasnovan na istinitom događaju. Junak je jedan od onih poštenih, koji se ni u autobusu nije nikada švercovao, koji ne zna da izgovori reč kriminalac. U vremenu društvene dekadencije (radnja počinje 1990) napravio je pogrešan korak, posrnuo i našao se iza brave, dok su oni vešti na terenu, šetali slobodno. Kada je izašao iz pritvora, izvršio je samoubistvo. Od stida. Nije mogao da prihvati to da je kriminalac.

Uporna, u traganju za istinom, odlazila je u policiju i razgovarala. Prema njenim rečima, istražnim organima dobar izgovor da ne pokrenu istragu bila je tvrdnja: "Nema leša, nema krivičnog dela". A krivično delo je, kako ističe, upravo to što nema leša. Nikakav dokument nigde nije dobila, što je nelogično, ako je sve uredno, kao što je nelogično i da niko nije hteo da je informiše, ako već nema šta da se krije.

Odlazila je i u policiju, razgovarala, pitala:
- To su bili više privatni vapaji. Mnogima sam pričala i prepričavala slučaj, i uglavnom su mi odgovarali da je to prosto nemoguće. Na tome se sve završavalo, kao da sam im pričala neku interesantnu, u zbilji nemoguću priču. U policiji su mi otvoreno rekli da izbegavaju istragu. Jedan čovek je bio iskren i na moje insistiranje rekao je da se lično ne bi založio za otvaranje istrage, jer bi put mogao dovesti do nekih vrlo značajnih osoba u lancu. "I kud ću onda?", pitao se.

Ma koliko joj do raspleta stalo, sve više je sumnjala da se Arijadnino klupko može razmrsiti. I danas, posle nekoliko godina, sumnja da će se ova zagonetka rešiti i krivce stići zaslužena kazna:
- Mislim da ova misterija neće biti rešena. Čak i kad bi se došlo do istine, slučaj će možda zastareti, pa će i sankcije izostati. Uostalom, i nije toliko bitno da svakoga stigne zaslužena kazna, koliko je važno da se svako, pa i ovo zlo preseče. Evo, naišli smo sada na aferu prodaje dece u porodilištima, "cele, u komadu", kako ja to kažem. Neki slučajevi su zastareli, neki nisu. Možda neko kome se to desilo neće imati konkretnu satisfakciju, ali će biti sprečeno da se to isto nekom drugom dogodi. Mislim da društvo temi trgovine ljudskim organima još nije posvetilo zasluženu pažnju i očekujem da, čim se završi tema borbe protiv trgovine belim robljem, ona dođe na red. O tome treba govoriti javno, problemu dati određenu težinu, posvetiti mu udarne termine i novinske stupce.

Rada Kovačević

REVIJA 92, 18.3.2003.
Dve decenije bezuspešne potrage za izgubljenim detetom
Nestalu bebu pronašli među regrutima

Poziv iz Vojnog odseka Opštine Palilula probudio nove nade roditelja da je njihova beba kojoj godinama nisu mogli da uđu u trag, zapravo mrtva samo na papiru

Priča o krađi beba, koja je na ovim prostorima prisutna punih trideset godina, iz dana u dan dobija nove okvire. Pre svega zato, što se uvećava broj porodica koje iznose čvrste dokaze u prilog tezi da su njihova deca "mrtva" samo na papiru. I da po svemu sudeći rastu u nekom drugom domu.

Među njima je i Nada Mihalkov iz Borče, koja ponovo proživljava bol istovetnu onoj koju je osetila 21. maja 1981. godine u beogradskom GAK kada je izgubila svog sina prvenca. Samo dan posle porođaja lekari su joj kratko saopštili "da se dete napilo vodice i ugušilo". Htela je da preuzme telo i organizuje sahranu, ali joj to nije bilo dozvoljeno. Čak joj nisu dali ni da ga vidi. Uzaludne su bile njene molbe i protesti. Ostatak bolničkih dana provela je u istoj sobi sa porodiljama koje su imale više sreće, gledajući ih kako bezbrižno doje svoje bebe, što je dodatno otežavalo njenu agoniju.

Godine koje su usledile nisu izbrisale bol, ali su donele neminovnu utehu kroz sina Danijela i ćerku Maju, koji su dobili svu ljubav i toplinu porodičnog doma. A onda je počelo NATO bombardovanje, koje je na čudan način unelo novi nemir u ovu porodicu.

- U aprilu 1999. godine a našu adresu je stigao poziv iz Vojnog odseka Opštine Palilula - priseća se majka Nada. - Bio je imenovan na našeg mrtvog sina. Na pozivu je pisalo Mihalkov Save sin, pošto detetu nismo stigli ni da damo ime. Bila sam u šoku. Posle 18 godina otvorili su mi staru ranu. Pomislila sam da su možda pogrešili, pa sam povela sina Danijela. Međutim službenica iz Vojnog odseka mi je razbila sve nedoumice rekavši: "Gospođo, pa vi imate još jedno dete rođeno 1981. godine". Kad sam joj rekla da je dete umrlo, pobledela je i odgovorila: "Oprostite, onda je greška" i počela je da plače. Kako je tek meni bilo.

Najava u noći Sedam godina nakon bebine smrti Nada je usnila neobičan san. - Bila sam u bolnici i sanjam san kako pored mog kreveta stoji dečak i gleda me. Znam da je moj sin i zovem ga da mi se približi da ga pomilujem, ali on samo ćuti. Onda mi kaže: "Ljut sam što si me ostavila, što si me dala". Danas sam sigurna da je to bio predznak događaja koji su usledili.

Do 2002. godine, kada je otvorena velika afera krađe dece, u srcima Nade i Save Mihalkova nezadrživo su rasle sumnje u istinitost medicinske dokumentacije. Klupko je najzad počelo da se odmotava nakon što je Nada stupila u kontakt sa Milutinom Manojlovićem iz Sokobanje, poznatog široj javnosti po tome da je pronašao svoju ćerku. Po Milutinovom savetu gospođa Mihalkov je počela da istražuje.

- Najpre sam u opštini Savski venac izvadila izvod iz matične knjige rođenih, izvod iz knjige mrtvih, potvrdu o smrti a dobila sam i prijavu o smrti , a zatim sam otišla do porodilišta "Narodni front" gde su mi krajnje ljubazno pružili na uvid svu dokumentaciju. Čak su mi pripremili i kopije. Upravo tu su se i potvrdile moje sumnje, zbog kojih je čak dva puta izlazila i zdravstvena inspekcija.

Najsporniji medicinski dokument je bez svake sumnje protokol obdukcije na kojem ne postoji pečat ustanove, faksimil lekara i broj obdukcije, što je svojim potpisom potvrdila i Jelica Radulović, zdravstveni inspektor. Osim toga, inspektorka Radulović je sglasna i sa Nadinom konstatacijom da potpis obducenta, doktora Sinđića, koji se može videti na protokolu obdukcije nije istovetan njegovom potpisu u evidenciji prijava matičnom uredu.

- U "Narodnom frontu" su mi rekli da je možda neko drugi potpisao doktora - kaže ogorčeno Nada. - Pa znaju li ti ljudi šta znači potpisati nečiju smrt?!

Očigledno je da nedostatak tako važnih detalja, bez sumnje govori o fušerski obavljenom poslu. Čini se, tek reda radi. Osim toga, na protokolu obdukcije, prepravljan je i datum smrti. Ispravljen je broj koji označava mesec srmti, pa tako ispada da je dete preminulo dva meseca kasnije od zvaničnog proglašenja smrti.

Kontradiktorni fakti uočljivi su i na potvrdi o smrti. U rubrici "da li je umrli bio lečen", zaokruženo je "da". A kao datum poslednjeg lečenja navodi se 22. maj 1981. godine, pa ostaje nejasno kako se dete može uopšte i lečiti ako je već mrtvo. Očigledno da je u pitanju još jedan nelogičan podatak, dovoljan da potkrepi več postojeće sumnje.

Nadina trudnoća je od samog početka tretirana kao patološka, jer je kod porodilje konstatovan visok krvni pritisak, mada se iz njenog zdravstvenog kartona jasno vidi da je pritisak sasvim normalan. Čak i malo niži.
Nadina beba uvedena je u matičnu knjigu rođenih tek 19. juna 1981. godine, što je za roditelja još jedan od mogućih tragova da je dete ipak živo.

- Sasvim je logično da se odmah po rođenju dete upisuje u knjigu rođenih, pa tek onda u knjigu umrlih ukoliko dođe do smrti - objašnjava Nada. - Međutim, ovde se desilo suprotno. Moje dete je upisano najpre u knjigu umrlih, a tek dvadesetak dana kasnije u knjigu rođenih. Ni sama ne znam zašto.
Nada se u dva navrata obraćala Javnom komunalnom preduzeću za pogrebne usluge, tražeći informacije o tome da li je njen bezimeni sin pod prezimenom Moldovan (Nadino devojačko prezime) ili Mihalkov, sahranjen na nekom beogradskom groblju. Odgovor je u oba slučaja bio negativan. Javno komunalno je sugerisalo Nadi da se obrati Zavodu za neonatologiju u Beogradu.

- I od zavoda sam dobila potvrdu da dete kod njih nije evidevtirano, a sasvim je i logično jer tamo idu nedonoščad a moje je imalo četiri kilograma i 300 grama. Bila je to krupna beba.
Gospođa Mihalkov je Drugom opštinskom sudu u Beogradu podnela krivičnu prijavu protiv N.N. lica iz GAK "Narodni front" zbog krivičnog dela oduzimanja maloletnog lica, kao i protiv N.N. lica Matične službe Opština Savski venac, zbog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja. Krivična prijava je odbačena "zbog postojanja okolnosti koje isključuju krivično gonjenje - zastarelost krivičnog gonjenja".

- Idemo do kraja, po cenu života - kaže Nada. - Ako ikada pronađemo sina nećemo mu remetiti život, ali mu dugujemo istinu. Vrata ove kuće biće mu uvek otvorena. A svi oni koji imaju bilo kakve veze sa njegovim nestankom, naći će se pred licem pravde. Neću im oprostiti to što su mi ukrali dete.

Saša Milošević

Zametnut trag Na medicinskoj dokumentaciji uočljiva je kompletna zbrka sa prezimenima. Novorođenče se u masi dokumenata vodi pod Nadinim devojačkim prezimenom Moldovan. Matičarka je roditeljima objasnila da dete nikako ne sme da se vodi pod majčinim devojačkim prezimenom, jer je rođeno i prijavljeno bračno. Ali je moguće da je cela zbrka sa prezimenima bila jedan od načina za manipulaciju. Posebno zato što se niko nije nadao da će cela priča biti otkrivena posle dvadeset godina.

VEČERNJE NOVOSTI, 3.2.2003. / izvor
Samo tri dana po imenovanju specijalnog tužioca, na pomolu afera
Jovan Prijić bio član JUL-a

Dragana Kuzmanović (JUL): Prave ljude na prava mesta

Zanemariti knjižicu Dragana Kuzmanović kaže da ne bi bila iznenađena da član JUL-a bude postavljen na ovako visoku funkciju. - To bi značilo da postaje normalno da na prava mesta dolaze pravi, kompetentni ljudi, bez obzira na njihovu stranačku pripadnost. Kad se mi budemo vratili na vlast, nećemo postavljati ljude samo na osnovu toga čiju knjižicu imaju - kaže ona.

ZRENJANIN, BEOGRAD - Novoimenovani specijalni republički tužilac Jovan Prijić pristupio je 1995. godine Jugoslovenskoj levici, potvrđeno je juče agenciji Beta u odboru te stranke u Zrenjaninu.

Kako navode u zrenjaninskom odboru JUL-a, Prijić se učlanio u tu stranku maja 1995. godine, njegova pristupnica nosi broj 92, a u podacima koje je naveo piše da je rođen u Beogradu 8. avgusta 1956. godine i da je diplomirani pravnik.

Beti je juče potvrđeno u zrenjaninskom Okružnom tužilaštvu da je Prijić do pre dve godine bio zamenik okružnog javnog tužioca, kada je prešao na mesto v.d. zamenika republičkog javnog tužioca.

07. Mar 2003 22:45 (GMT+01:00) Počeo da radi Premijer Srbije Zoran Đinđić izjavio je za agenciju Beta da je Jovan Prijić već počeo da radi na predmetima, "kod kojih su se u poslednjih mesec dana pojavile osobe koje žele da budu zaštićeni svedoci". Đinđić je na konstataciju da je Prijić od 1995. godine član JUL-a, rekao da je potrebno da se realno sagleda situacija, dodavši da sve mora da se gleda kroz moguće alternative, a ne u odnosu na ideale. "I ja bih mogao da zamislim nekog idealnog Džemsa Bonda, ali je pitanje da li ga mi imamo među našim tužiocima, a ako neko misli da ga imamo neka kaže ko je to", kazao je Đindić, dodavši da će se ubrzo videti da li novi tužilac dobro radi svoj posao.

Prijić je prethodno radio i u Opštinskom javnom tužilaštvu u Zrenjaninu. Republički javni tužilac Siniša Simić u utorak je imenovao Prijica za specijalnog tužioca, koji će prema novim propisima imati široka ovlašćenja u borbi protiv organizovanog kriminala.

Portparol JUL-a Dragana Kuzmanovic nije mogla juče da potvrdi da li je ova informacija tačna, jer Prijićevog imena nema u bazi podataka ove stranke. Međutim, to ne mora da znači da specijalni republički tužilac nije bio član JUL-a, s obzirom da je, prema rečima Dragane Kuzmanović, "dobar deo dokumentacije uništen 5. oktobra".

Prijićevo eventualno članstvo u JUL-u za "Glas" nije mogao da potvrdi ni predsednik zrenjaninskog odbora JUL-a, Nikola Adamović. On juče kod sebe nije imao spiskove članova, a na pitanje da li uopšte poznaje Prijića, kaže:
- Ne poznajem ga. Moguće je da je on bio samo član, ali sigurno je da nije bio u organima stranke ni na jednom nivou, jer bih to sigurno znao.

J. M. - Beta

DANAS, 7.3.2003. / izvor
Jovan Prijić prvi specijalni tužilac

BEOGRAD - Jovan Prijić iz Zrenjanina imenovan je za prvog specijalnog tužioca Srbije, a jedan od njegovih zamenika biće Nebojša Maraš, javio je Radio B92, pozivajući se na neimenovane izvore u pravosuđu. Prijić je do sada bio zamenik republičkog javnog tužioca, dok je Maraš bio zamenik okružnog tužioca.

Suzbijanje organizivanog kriminala je u direktnoj nadležnosti specijalnog tužioca. Kako je juče nagovestio ministar pravde Vladan Batić "nekoliko predmeta te vrste će odmah biti u ingerenciji specijalnog tužioca, sa tužilačke strane, odnosno, posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu, koje će suditi u tim predmetima". Eventualni atentat na premijera Đinđića i optužbe Ljubiše Buhe spadaju u tu sferu.

R. D.

BLIC, 5.3.2003. / izvor
Novi antimafijaški organi biće smešteni u zgradi u Masarikovoj ulici oko koje se postavljaju bezbednosni uređaji i ograda
Postavljen specijalni tužilac

BEOGRAD - Republički javni tužilac doneo je akt o postavljenju specijalnog tužioca, a njegovo ime biće saopšteno istovremeno sa imenima predsednika Posebnog odeljenja pri Okružnom sudu u Beogradu i starešine Službe za suzbijanje organizovanog kriminala koja se formira u okviru MUP.

Kako „Blic“ saznaje, Specijalno tužilaštvo će početi rad sa četvoročlanim timom u kojem će biti jedan zamenik republičkog tužioca i trojica zamenika okružnih tužilaca u Srbiji. U zavisnosti od priliva predmeta, sastav Specijalnog tužilaštva može biti proširivan, a Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala daje ovlašćenje Republičkom tužiocu da u ovu instituciju na devet meseci uputi javnog tužioca ili zamenika javnog tužioca. „Blic“ takođe saznaje da će ovih dana predsednik beogradskog okružnog suda postaviti predsednika Posebnog odeljenja u kojem će u početku raditi osam do devet sudija.
Rukovodioca Službe za suzbijanje organizovanog kriminala postaviće ministar policije, pošto prethodno pribavi mišljenje specijalnog tužioca.

Novi organi biće smešteni u zgradi u Masarikovoj ulici, oko koje se trenutno postavljaju bezbednosni uređaji i ograda. Od okončanja ovog posla zavisi kada će biti obnarodavana imena specijalnog tužioca, predsednika Posebnog sudskog odeljenja i starešine policijske službe.

Zakon o suzbijanju organizovanog kriminala daje izuzetna ovlašćenja specijalnom tužiocu. Tako će, na primer, policijska služba postupati samo po njegovim zahtevima. Uz to, državni organi i organizacije su dužne da na zahtev specijalnog tužioca bez odlaganja omoguće upotrebu svakog tehničkog sredstva s kojim raspolažu, da obezbede blagovremeno odazivanje svakog zaposlenog radi davanja obaveštenja i saslušanja u svojstvu svedoka ili osumnjičenog, kao i da predaju svaki dokaz koji može da pomogne. Za medije je posebno značajna odredba po kojoj se podaci o pretkrivičnom postupku mogu objaviti samo na osnovu pismenog odobrenja specijalnog tužioca. Objavljivanje informacije o istražnom postupku odobrava istražni sudija, ali uz prethodnu saglasnost specijalnog tužioca.

M. I.

BLIC, 3.3.2003. / izvor
Ministarstvo za socijalna pitanja najavljuju novi Zakon o braku i porodici koji bi trebalo da pojednostavi proceduru usvojenja
Godišnje se usvoji 180 mališana

Usvajanje dece u Srbiji je proces koji često traje dve i više godina, a događa se da, i pored urednog zahteva bračnog para, do usvajanja nikada ne dođe. Većina socijalnih radnika koji se bave ovom problematikom objašnjava da je, pored drugih razloga, dugo čekanje prvenstveno posledica višestruko većeg broja zahteva za usvajanje od broja dece koja mogu da budu usvojena.

Prema podacima Ministarstva za socijalna pitanja, 2000. godine su zahtev za usvajanje podnela 173 para, 2001. godine 174, a prošle godine taj broj je pao na 134 para. U proseku, godišnje je bilo usvajano oko 180 dece, a taj prosek je bio premašen 1999. godine, kada je usvojeno 237 dece. Tokom 2000. i 2001. godine usvojena su po 184 mališana.

U Ministarstvu za socijalna pitanja kažu da je u pripremi nacrt novog Zakona o braku i porodici koji bi trebalo da pojednostavi proceduru usvojenja. Sadašnji zakon datira još iz SFRJ, a podrazumeva potpuno i obično, odnosno srodničko usvojenje. Kod potpunog usvojenja dete dobija nov identitet, u matičnu knjigu rođenih usvojioci se upisuju kao roditelji, dok stari podaci ostaju u gradskom centru za socijalni rad. S navršenih 16 godina dete ima pravo da sazna svoje biološko poreklo ukoliko mu je rečeno da je usvojeno a ako je usvojenje bilo do pete godine starosti. Kada je reč o inostranim usvajanjima, deca zadržavaju dvojno državljanstvo do punoletstva kad sama odlučuju da li će zadržati naše državljanstvo, kao i da li će potražiti biološke roditelje.

Procedura procene podobnosti roditelja koji traže usvajanje deteta, u Srbiji traje 60 dana. U većini evropskih zemalja i zemalja u okruženju ta procedura traje najmanje godinu dana, uz obavezne edukativne programe kroz koje prolaze kandidati za usvojitelje. Naš zakon propisuje i da najmanja razlika u godinama između deteta i usvojitelja mora da bude 20 godina, bez definisane gornje starosne granice.

Zoran Milačić, upravnik Doma za decu bez roditeljskog staranja u Zvečanskoj ulici u Beogradu, kaže da je procena podobnosti parova najsloženiji deo postupka, jer se tada odlučuje o ljudskim životima.

- Postupak se sastoji iz dva dela - procene opšte i konkretne podobnosti. Nakon toga sledi izbor deteta, gde prioritet uvek ima dete a ne usvojitelj, to jest ne bira se dete po želji roditelja već pravi usvojitelji za dete - kaže upravnik Doma u Zvečanskoj, gde je sada smešteno 260 mališana starosti do tri godine. U svih šest objekata ovog doma na smeštaju je 585 dece svih uzrasta. Godišnje se iz Zvečanske u proseku usvoji oko 80 dece, a trenutno dvadesetak mališana čeka usvojenje. Procentualno, blizu 80 odsto dece iz cele Srbije usvoji se upravo iz ove ustanove - kaže Milačić.

On objašnjava da je veoma mali broj dece čiji su roditelje nepoznati - samo dva do tri odsto od ukupnog broja.

- Ovakva deca mahom mogu da idu na usvojenje, ali proces je ili veoma dug ili ponekad nemoguć zbog neophodne saglasnosti bioloških roditelja. Kada se sve to sagleda, nije čudno što neki roditelji izuzetno dugo čekaju na usvojenje. Kod ostale dece uglavnom se znaju roditelji, ali su oni zbog, na primer, duševne bolesti, zlostavljanje detete, odlaska u zatvoru, siromaštva i nemogućnosti izdržavanja van funkcije. U Zvečansku se uglavnom smeštaju deca problematičnih roditelja. Kada bračni par dode kod nas sa željom da usvoji dete, dužni smo da im kažemo sve. Nažalost, često se dogada da parovi traže idealnog mališana i ne očekuju probleme - dodaje Milačić.

Zakonska procedura usvojenja nalaže da, kada par odluči da usvoji dete, mora da podnese zahtev lokalnom centru iz kojeg dete dolazi. Zasad ne postoji objedinjena evidencija o tome koliko dece i u kojim centrima čeka na usvojenje, pa kao jedino rešenje Milačić potencijalnim usvojiteljima predlaže da kontaktiraju sa svakim od centara posebno, a u Srbiji ih ima ih oko 120.

Prema podacima Ministarstva za socijalna pitanja, u 2001. godini 184 dece usvojili su naši državljani, a bilo je i 11 slučajeva usvajanja iz inostranstva. Svaka od zemalja u našem okruženju o tome ima različite propise. Primera radi, iako je u BiH 3.000 dece bez roditelja, a još 500 u sirotištima, usvajanje iz inostranstva je skoro nemoguće. U Bugarskoj je to teško, a u Rumuniji je suspendovano 2001. godine, mada je 43.000 mališana u sirotištima i 41.000 u privremenim porodicama. U Grčkoj je to ostvarivo samo ako stranci žive u zemlji. Razvijene države s tim nemaju problema. Šveđani su rekorderi - u ovoj zemlji živi 40.000 dece usvojene iz drugih zemalja.

- U našem ministarstvu stoji 200 zahteva iz inostranstva za usvajanje naše dece, a godišnje se, u proseku, pozitivno reši najviše 15 - kaže za „Blic“ Milka Ignjatović, pravnik Odeljenja za inostrana usvajanja. Interesantno je da od 1997. do 2000. nije bilo nijednog inostranog usvojenja, jer tadašnji ministar za socijalna pitanja, iz Srpske radikalne stranke, nije to odobrio.

- Najviše zahteva za usvajanje dece stiže iz Francuske, Švajcarske, Grčke, sa Kipra i iz SAD. U ovu kategoriju ubrajaju se i parovi našeg porekla koji žive u jednoj od pomenutih zemalja, uglavnom u SAD - kaže Ignjatovićeva.

Što se tiče država bivše SFRJ, zasad postoje samo pojedinačni zahtevi za usvajanje naše dece iz Slovenije, Republike Srpske i Makedonije, dok iz Hrvatske dosad nije stigao nijedan zahtev.

S druge strane, po važećem Zakonu o braku i porodici de fakto se zabranjuje stranim državljanima da usvajaju našu decu, osim u slučaju naročito opravdanih razloga - kada je reč o deci sa rizikom, usporenom u razvoju, ometenom ili sa fizičkim oštećenjima. U Ministarstvu za socijalna pitanja kažu da su svi dosadašnji slučajevi inostranih usvajanja upravo takvi, te da je uvek u takvim slučajevima reč o deci s posebnim potrebama.

- Retka su deca koja su na usvajanju a da nemaju neki problem. Većina parova želi zdravo, skoro savršeno dete. Sretali smo se i sa zahtevima, na primer, da dete nije starije od godinu dana, da je potpuno zdravo i određenog pola, a ponekad čak i da dete ima odredenu boju očiju - kaže Milka Stojanović, psiholog Odeljenja za inostrana usvajanja.

Ona kaže da, ipak, većina parova koji žele da usvoje dete s vremenom promeni zahteve kada se upozna s detetom. Nažalost, retki su naši roditelji koji su spremni da usvoje dete s rizikom u razvoju, ali postepeno se i to menja nabolje.

N. Janković - S. Tasić

Duga procedura usvojenja

Pored molbe za usvojenje, potencijalni usvojioci, bilo da su naši državljani ili stranci, dužni su da uz svoje biografije prilože izvode iz matičnih knjige rođenih i venčanih, dokaze da se protiv njih ne vodi istražni postupak i da ne postoji krivični dosije, zdravstveno uverenje, dokaz o zaposlenju, prihodima i imovinskom stanju, uverenja da nisu lišeni roditeljskog prava i da sami nisu pod starateljstvom.

Dodatna dokumentacija za inostrane usvojitelje jeste i ocena ovlašćene socijalne ustanove zemlje iz koje dolaze o roditeljskoj podobnosti, kao i dokaz da ispunjavaju uslove za adopciju po propisima svoje države. Tek po pribavljenoj dokumentaciji, potencijalni usvojitelji se upoznaju sa stručnim timom koji u roku od 60 dana procenjuje njihovu podobnost za usvajanje. Ovaj tim to čini kroz raznovrsne testove, razgovore i posete domu u kojem će dete možda živeti.

Posle eventualno pozitivne ocenjene podobnosti, roditeljski par šalje zahtev jednom od lokalnih centara u Srbiji za koji zna da smešta dete koje može da bude usvojeno. Tek kada i taj centar da saglasnost, počinje postupak usvojenja, odnosno upoznavanja novih roditelja s detetom i adaptacija koju neprestano prati stručni tim.

Prilagođavanje deteta može da traje i nekoliko meseci. Tek nakon ocene stručnog tima da dete i formalno može da postane član porodice koja ga je usvojila, sledi svečani čin zasnivanja usvojenja.

U Zvečanskoj čeka najviše dece

Prema podacima Gradskog centra za socijalni rad, u Beogradu je 2001. bez roditeljskog staranja bilo registrovano 1.622 dece. Od tog broja samo za 20 dece roditelji su nepoznati, dok su 677 roditelji napustili. Čak 326 mališana završilo je u Domu za nezbrinutu decu usled smrti oba roditelja ili staratelja.

Usled nemogućnosti da se staraju o njima zbog teške bolesti, izdržavanja zatvorske kazne i drugog, 526 dece roditelji su predali u Dom, a za 40 dece roditelji nisu ispunjavali svoje zakonske obaveze, pa su lišeni roditeljskog prava. Prošle godine je iz 16 beogradskih Centara za socijalni rad usvojeno 30 dece, što je za petoro manje od proseka tokom proteklih godina.

POLITIKA, 1.3.2003. / izvor
Uhapšena zbog falsifikovanja
Izdala 54 nezakonita rešenja o državljanstvu

Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije saopštila je juče da je uhapsila i predala istražnom sudiji dve osobe (jedna je bivši radnik savezne policije), osumnjičene za krivično delo falsifikovanja službene isprave.

Istražnom sudiji predana je Zorica Ristić, bivši matičar u Upravi za upravne poslove Saveznog MUP-a, koja je zloupotrebom službenog položaja od 2000. do 2002. godine bez osnove i bez ikakve prateće dokumentacije donela 54 nezakonita rešenja o upisu u matičnu knjigu jugoslovenskih državljana.

S njom je uhapšena i Danica Jovičić, koja je osumnjičena da je Ristićevu podstrekivala na krivična dela, tako što je u Nemačkoj pronalazila lica zainteresovana za dobijanje državljanstva SRJ, koja nisu ispunjavala sve zakonom predvidene uslove za to.

Jovičićeva, koja je vlasnik fotokopirnice neposredno uz zgradu jugoslovenskog konzulata u Štutgartu, od tih lica je uzimala od 100 do 300 evra i Ristićevoj dostavljala samo njihove lične podatke, na osnovu kojih je ova sačinjavala nezakonita rešenja i zavodila ih pod brojevima pod kojima su u knjigu državljana već bili upisani drugi građani.

MUP Srbije poziva sve građane koji su na taj način oštećeni da se jave na telefon 011/3614-612 ili upute poruku na e-mail adresu: ubpok@mup.sr.gov.yu