POČETNA STRANA KONTAKT VAŠ KOMENTAR POSTOJEĆI KOMENTARI VESTI: Juli 06 Jun 06 Maj 06 April 06 Mart 06 Februar 06 Januar 06 Decembar 05 Novembar 05 Oktobar 05 Septembar 05 Avgust 05 Juli 05 Jun 05 Maj 05 April 05 Mart 05 Februar 05 Januar 05 Decembar 04 Novembar 04 Oktobar 04 Septembar 04 Juli 04 Jun 04 Maj 04 April 04 Mart 04 Februar 04 Januar 04 Decembar 03 Novembar 03 Avgust 03 Juli 03 Jun 03 Maj 03 April 03 Mart 03 Februar 03 Januar 03 Decembar 02 Novembar 02 Oktobar 02 Septembar 02 Avgust 02 Juli 02 Jun 02 Maj 02 Februar 02 Povelja o pravima pacijenata 02 Zataškano 01 Zataškano 00 Zataškano 98 Zataškano 96 Iza zatvorenih vrata 96 Izvoz beba 72 Svet 99-05 |
Vesti / Februar 2003
BLIC, 26.2.2003. / izvor Broj zvaničnih prekida trudnoće u padu, većina pacijenata ide kod privatnika Godišnje 20.000 ilegalnih abortusa BEOGRAD - Zdravstvena statistika poslednjih godina beleži smanjenje broja namernih prekida trudnoće, naime, sa 37.931, koliko ih je u Beogradu registrovano 1991, broj abortusa u minuloj deceniji opao je na oko 11.000, koliko je registrovano 2002. godine. Zvaničnih podataka za broj abortusa na teritoriji Srbije, za 1999. godinu, nažalost, nema, a podaci za 2000. i 2001, kako smo saznali, Institut za zdravstvenu zaštitu „Batut“ tek obrađuje. Kako je u minuloj deceniji zvanično registrovana 41 privatna ginekološko-akušerska ordinacija, kao i nekoliko privatnih klinika, neizbežno se nameće zaključak da se dve trećine očekivanih prekida trudnoće (procenjuje se da ih je oko 32.000 na godišnjem nivou), „preselilo“ u privatne ambulante. - Na jedno živorođeno dete ranije su, u proseku, rađena dva abortusa. Najnoviji podaci govore da se na troje živorođene dece uradi jedan namerni prekid trudnoće. To bi bilo veoma dobro kada bi ukazivalo na adekvatniju kontrolu rađanja, veću primenu efikasnih kontraceptivnih metoda, međutim, reč je „zaboravnosti“ privatnih lekara koji abortuse ne prijavljuju, iako ih zakonodavac na to obavezuje - kaže za „Blic“ dr Jasna Ristić, načelnik Službe zdravstvene statistike u Gradskom zavodu za zaštitu zdravlja Beograda. Tragajući za tim gde su „nestali“ brojni prekidi trudnoće, dr Ristić došla je do zvaničnog podatka da u Srbiji samo sedam privatnih ginekološko-akušerskih ustanova ima zvaničnu dozvolu da radi prekid trudnoće, ali nijedna u Beogradu. Šta je razlog da ovako mali broj privatnih ginekoloških ustanova nema i zvaničnu dozvolu da radi prekide trudnoća? - Pravilnik o uslovima za obavljanje prekida trudnoće definisao je uslove pod kojima sve, pa i privatne ginekološke zdravstvene ustanove, mogu da rade prekid trudnoće. Za slučaj mogućih komplikacija u toku same intervencije, u lekarskom timu neophodni su, osim ginekologa-akušera, još i transfuziolog i anesteziolog. Evidentno da nisu svi u mogućnosti da to i obezbede, pa zato nisu ni tražili zvaničnu dozvolu za rad abortusa, iako ih, uprkos tome, rade - kaže za „Blic“ prim. dr Đurđa Kisin.
Razlozi što se veliki broj žena odlučuje da trudnoću ipak prekine u privatnoj, a ne u državnoj zdravstvenoj ustanovi, prema njihovom svedočenju, leži pre svega u većoj pažnji koja im se ukazuje, što, kako tvrde, nije baš odlika državnih ustanova. Prema zvaničnim podacima GZZZ, abortusi se obavljaju u osam zdravstvenih ustanova na teritoriji glavnog grada (pet stacionarnih, dva doma zdravlja i na VMA). U državnim ustanovama, cena prekida trudnoće je oko 50 evra. Naše zakonodavstvo odobrava abortus iz medicinskih razloga, do 10. nedelje trudnoće, bez većih formalnosti. Dovoljan je zahtev žene i mišljenje ginekologa. - Namerni prekid trudnoće usvojeni je oblik ponašanja, nažalost i dalje, dominantni način planiranja potomstva, što sasvim sigurno nije dobro po reproduktivno zdravlje ženskog dela populacije - komentariše dr Jasna Ristić, uz opasku da rad centara za planiranje porodice pri domovima zdravlja nije dao rezultate. Z. D. Marković
– Pored mene je bila babica Vesna – kaže – kao i kad sam rađala Vukašina. Kad je beba zaplakala, ona mi kaže: "Majko, zašto ste toliko uplašeni kada je sa bebom sve u redu. Vidite, ga isti je Vule!" Drugi sin Vučkovića, težak 2.050 grama, dugačak 47 santimetara, rođen je 15. oktobra 1991. godine u pola četiri po podne.
Zvanično, po jednom od dokumenata, bezimena beba Vučković preminula je 16. oktobra 1991. godine u šest sati ujutro. Jovica je tražio da se uradi obdukcija, da tačno znaju od čega im je sin umro jer, on i Ljilja, dogovorili su se o tome još pre venčanja, želeli su da im kuća bude puna dece. Obdukcioni nalaz, sve na latinskom, bez pečata bolnice, potpisao je dr Đerđ Kokai.
Ekspresno usvajanje Jelena je, ističe Ljilja, rođena istog datuma, 15. oktobra kad i "umrli" sin, samo šest godina kasnije.
Jovica je uspeo da sakupi podebelu fasciklu dokumenata. Noćima ih je iščitavao, upoređivao, danju na poslu premotavao po glavi, pokušavajući da uhvati bilo kakav trag. Razgovarao je i sa drugim roditeljima koji su se našli u istoj situaciji. Upoznao je Veru Dobrosavljević iz sela Južine kod Aleksinca. Ona mu je najviše pomogla. Trag umrloj bebi vodio je u aleksinački Centar za socijalni rad. Ali pre nego što je otišao u tu ustanovu, Jovica je saznao da su njihovu bebu usvojili Miroslav i Zorica Božanić, meštani sela Nozrine kod Aleksinca. Miloš je jedino dete u Božanića, ima jedanaest godina i ide u četvrti razred osnovne škole u Aleksincu.
Otac piše "ocu"
Vučkovićima nije ni u jednom trenutku padalo na pamet da otimaju Miloša, upadaju Božanićima u kuću. Obratili su se aleksinačkom Centru za socijalni rad i tamošnjem MUP-u da se u njihovim prostorijama sretnu sa Miroslavom i da porazgovaraju u prisustvu inspektora.
Na njegov pismeni zahtev stigao je od direktorke Ljiljane Marković ovakav odgovor: "Poznato nam je da je maloletni Božanić Miloš potpuno usvojen
od strane porodice Božanić iz Nozrine, pa shodno članu 173. Zakona o braku i porodičnim odnosima RS po kome je predviđeno da postupak usvajanja predstavlja
službenu tajnu, nismo u mogućnosti da udovoljimo Vašem zahtevu i posredovanju
oko viđenja maloletnog Božanić Miloša iz Nozrina".
U pismu je Jovica, između ostalog, napisao: "Znam da je problem velik i težak, ali, takođe, siguran sam i rešiv. Znam da znate da je dete koje se nalazi kod vas naše, pa bih te zamolio kao čovek i otac da, ako ga stvarno volite i poštujete, a verujem da je tako, zajedničkim snagama uspemo da uspostavimo kontakt i bez prisustva trećih lica (SUP-a i pravosuđa) nađemo najbolje rešnje za njega, vas kao i nas. Mada je u ovoj situaciji najbitnije dete... Možda ste i vi prevareni ili obmanuti pa vas još jednom i poslednji put molim da dobro razmislite. On mora da sazna da ima braću i sestru, a to će se desiti kad-tad pa bi bilo bolje da to bude uz vašu i našu pomoć nego od nekog trećeg. Bude li neko treći, znajte da ćete ga tada sigurno izgubiti, a mi bismo hteli da, zbog svega onoga što ste do sada učinili za njega, ne dođe do toga. Morate da shvatite, i to što pre, da vam pružam ruku saradnje što bi retko ko učinio da je na mom mestu... Možda se pitate kako smo saznali da je dete kod vas – putem dokumentacije a i osobe koja je bila posrednik oko davanja deteta, kako moga tako i druge dece..". "Sudar" ispred kuće Sutradan, oko sedam sati uveče, baš u trenutku kada je reportažu o Vučkovićima snimala ekipa mađarske televizije, u Ljiljaninom i Jovičinom domu je zazvonio telefon. Javio se Miroslav Božanić. "Prijatelju, brate, ne znam kako da te zovem, hajde da se dogovorimo", počeo je Miroslav. "Možeš li da dođeš kod mene što pre?" Jovica mu je odgovorio da zbog nekih sastanaka grupe roditelja sa zvaničnicima, čije su bebe nestale po rođenju, on u Nozrine ne može da dođe u sledeća dva-tri dana. Pozvao je Miroslava da dođe u Beograd, ali je ovaj insistirao na susretu u svom selu. Igrom slučaja ovaj razgovor snimila je kamera mađarske televizije, pa smo ga i mi čuli i odgledali, a i gledaoci naših severnih suseda u okviru iscrpne reportaže o nestalim bebama u Srbiji. – Kad smo se ponovo čuli, Miroslav je bio uzdržaniji, verovatno pod uticajem lekara koji su mu omogućili usvajanje Miloša. "Ako imaš dokaze, vodi ga", kaže mi. Njegova supruga Zorica u telefonskom razgovoru tvrdila je da su dete usvojili u Zvečanskoj, da ga je rodila studentkinja koja nije smela da kaže roditeljima za trudnoću. Ipak, dogovorimo se da se vidimo u njegovoj prodavnici elektromaterijala u Nozrinu – priča Jovica. – Kad sam stigao tamo, na vratima je pisalo "odmah se vraćam". Čekao sam uzalud. Od seljaka sam čuo da su deca počela Miloša da zadirkuju da ga traže mama i tata. On se ni sa kim ne druži, deca mu ne dolaze, ne ide sa "roditeljima" na seoska slavlja. Iako u selu ima osnovna škola, Božanići Miloša svaki dan voze i dovoze iz škole u Aleksincu. Vučkovići naslućuju i ko je iz njihovog najbližeg okruženja "kumovao" krađi njihove bebe. Reč je o članu porodice, medicinskom radniku iz Beograda. Zorica je, ističe Jovica, sestra od kume te žene, a i ona i njen suprug
su odmah po "smrti"bebe Vučkovića kupili novi "golf,"
počeli da grade kuću...
Vučkovići su Novu godinu dočekali u domu Vere Dobrosavljević u Lužanima. Tamo su proveli tri dana. Kad su automobilom krenuli za Beograd, slučaj ili sudbina su hteli da se na ulici "sudare" sa Božanićima ispred njihove kuće. Dok je Jovica pokušavao da porazgovara sa Miroslavom, Miloša su "majka i baka" gurale prema vratima automobila. Pre nego što je nestao iz njihovog vidokruga, Miloš se okrenuo i mahnuo Vučkovićima. Ljilja Vučković je tada, posle jedanaest godina, videla svog drugog sina. Još je u šoku. Ne skida pogled sa Miloševe fotografije, uveličane sa grupnog snimka njegovog razreda. I širom otvorenih očiju sanja kako svog sina prvi put privija na grudi. DNK analize Kada je proletos Milutin Manojlović, Beograđanin nastanjen u Sokobanji, otkrio javnosti kako je pronašao "umrlu" ćerku posle 22 godine, nije se moglo naslutiti da će se u istu "avanturu" upustiti na stotine, sada već oko sedamsto, porodica. Tužilaštvima u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Kruševcu, Prokuplju, Pančevu... gotovo svakog dana stigne po jedan novi predmet sa istim pitanjem: gde je moje dete? Roditelji, kako sami tvrde, ukradene dece kucali su na vrata kod predsednika SRJ Vojislava Koštunice, premijera Srbije Zorana Đinđića, visokih funkcionera MUP-a, pisali i tražili pomoć od patrijarha Pavla i Karađorđevića... Javno tvrdili, nudeći prikupljene dokaze na uvid, da je reč o organizovanoj trgovini bebama. Međutim, niko od nadležnih nije ni demantovao ni potvrdio ovu strašnu konstataciju. Sve dok se krajem prošle godine saopštenjem nije oglasila Snežana Bogdanović, tužilac Drugog opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu, gde se kaže da je DNK analizom utvrđeno da Violeta Roganović nije Nikoleta Manojlović, odnosno, da su njeni biološki roditelji Simo i Slavica Roganović čija je ona i zvanična ćerka. Po rečima Snežane Bogdanović za tužilaštvo je ovaj slučaj time okončan. Ali, odmah je reagovao i Milutin Manojlović, tražeći izuzeće Snežane Bogdanović. Rekao nam je da i on ima DNK analizu i da ti rezultati govore
da su njegova supruga Radojka i on biološki roditelji Violete Roganović. Da sve bude još komplikovanije, na adresu Roganovića stigla je i novogodišnja čestitka za njihovu mlađu ćerku Sandru od porodice Mandžukić koja tvrdi, takođe na osnovu DNK analize, da je Sandra njihova kći.
Zatvori bi već trebalo da budu puni bivših državnih funkcionera, na osnovu onoga što su novine objavljivale o njima. Skandalozno je da oni izmiču odgovornosti jer državni tužilac i sudovi ne reaguju - izjavio je još početkom novembra 2000. godine Zoran Đinđić, sada premijer Srbije, a u to vreme jedan od lidera DOS. Punih 28 meseci posle te izjave, u zatvorima još nema istaknutih čelnika bivšeg režima. Štaviše, pravosnažno je osuđen samo jedan, a i on je u bekstvu - Dragoljub Milanović, bivši direktor RTS, kome je određeno 10 godina robije zbog pogibije 16 radnika RTS u bombardovanju. Pravni stručnjaci koje je „Blic“ konsultovao uglavnom ocenjuju da u javnosti postoji snažno uverenje o krivici nekadašnjih funkcionera, ali da nema političke volje za njihovo kažnjavanje. Advokat Sava Anđelković smatra da nova vlast nije dovoljno organizovala policiju i pravosuđe da bi bili efikasni i mogli da kazne predstavnike bivšeg režima. - Predstavnici nove vlasti ne žele da organizuju institucije u društvu, jer kada bi to učinili, ne bi više bilo okupacije sudske i zakonodavne vlasti od strane izvršne. Ne postoji pravi raskid sa prošlošću, jer su svuda po istom receptu postavljeni ljudi partija na vlasti. Po zakonu ne postoji „vršilac dužnosti“ na mestu predsednika suda ili tužilaštva, ali kod nas je svuda „v.d. stanje“ koje kontroliše izvršna vlast. Nikada građani Srbije nisu bili u većoj pravnoj nesigurnosti, a Ustavni sud za to vreme ćuti - kaže Anđelković. Manjak čelnika bivšeg režima u zatvorima advokat Ivan Janković objašnjava dužinom sudskih procesa i nepostojanjem želje da sa napravi raskid sa prošlošću. - Od promene vlasti prošlo je oko dve i po godine, a da bi se u našem sudskom procesu stiglo do pravosnažne presude, potrebno je više od dve godine. To je dobro, jer što je brzo često je i kuso. S druge strane, ne postoji politička volja da se izvede istinski raskid sa prethodnim režimom. Jedan način da se to učini su suđenja čelnicima iz prethodne vlasti, drugi je lustracija, a treći delovanje sudova časti u okviru pojedinih profesija. Uočljivo je da ne postoji volja za promene, a zašto je tako, odgovor bi trebalo da daju predstavnici vlasti - kaže Janković. Advokat Slobodan Šoškić kaže da javnost ima utisak o nesumnjivoj krivici većeg broja čelnika prethodne vlasti, a da za to ne postoje dokazi. On predlaže da se oforme komisije na nivou Republičkog javnog tužilaštva i Vrhovnog suda Srbije koje bi ispitale da li sudovi loše rade ili je javnost pogrešno informisana. Advokat Strahinja Kastratović smatra da svakog pojedinca koji je učestvovao u prethodnoj vlasti treba osloboditi ukoliko ne postoje dokazi da je počinio krivično delo koje mu se pripisuje. On kaže da to treba učiniti uprkos velikim očekivanjima javnosti da ih treba kazniti. - Izneverena su očekivanja da će na sud biti izvedeni svi koji su učestvovali u našem posrnuću i gubljenju nacionalnog dostojanstva, jer neko nije shvatio pravi karakter smene vlasti. Narod je tražio ozbiljne i radikalne promene i mnogo toga je moralo da se desi već 5. oktobra. Međutim, sada mora postojati pravna sigurnost za svaku osobu, čak iako je ranije imala značajnu funkciju. Ako ne postoji dovoljno dokaza da je neko počinio krivično delo, on mora biti oslobođen i ne može mu se suditi samo zato što je bio pion Slobodana Miloševića - kaže Kastratović. Z. Dojić
Grčka policija je zbog trgovine novorođenčadima u gradu Lamiji uhapsila sedam osoba, četvoro grčkih i troje bugarskih državljana. Među uhapšenima je poznati ginekolog Hristos Cagaris, i suvlasnik privatnog porodilišta u Lamiji, koji je 1995. godine bio optužen za isto delo, ali ga je sud oslobodio. Takođe, uhapšeni su advokat i bivši funkcioner lokalne samouprave u Lamiji Evangelos Andrulas, jedna njegova službenica i jedna bolničarka. Uhapšeni bugarski državljani su roditelji bebe koja je trebalo da bude ustupljena grčkom bračnom paru na usvajanje za 10.500 evra i žena koja je u ovom “poslu” posredovala. Istraga ukazuje da su iste osobe bile umešane i u druge slučajeve ilegalnog usvajanja i trgovine bebama. Afera je otkrivena zahvaljujući istraživanju privatne televizijske stanice “Alfa” i poznatog novinara Makisa Triandafilopulosa o fenomenu nelegalnog usvajanja dece i kupoprodaje novorođenčadi u Grčkoj. Zbog problema i kašnjenja u proceduri legalnog usvajanja dece, grčke državne ustanove su predložile promene zakonske regulative, kako bi se stalo na put nelegalnom usvajanju. Ugledni atinski list “To vima”, je tim povodom, objavio opširnu analizu o ovom fenomenu u Grčkoj. Od 600 odluka koje sudovi u Grčkoj godišnje donesu o usvajanju, samo 80 se odnosi na usvajanje iz tri ovlašćene ustanove, a u 520 slučajeva sudovi odobravaju usvajanje na osnovu dogovora prirodnih roditelja i bračnog para koji želi da usvoji dete. Kupoprodaja novorođenčadi se pojavljuje upravo kod ovakvih slučajeva. Prema istraživanju istog lista bračni parovi bez dece, koji čekaju i do pet godina da im se odobri usvajanje iz tri ovlašćene ustanove, obraćaju se “posrednicima”, najčešće advokatima ili lekarima, da im pronađu dete za usvajanje i obave sudske procedure. “Tarifa” za “uslugu” se kreće od 10.000 evra za romsku decu do 30.000 evra za bebe iz Albanije, Bugarske, Rumunije i drugih istočnoevropskih zemalja. Problem kupoprodaje novorođenčadi se pojavljuje kod takozvanih privatnih usvajanja dogovorom roditelja, koja su od 1996. dopuštena u Grčkoj. Međutim, profesor prava Atanasios Papahristu za atinski list “To vima” objašnjava da bi bez institucije privatnog usvajanja bilo mnogo više slučajeva prikrivenih usvajanja i lažnih porođaja. Između ostalog, u Grčkoj ima dosta privatnih porodilišta. Inače, Grčka se sa fenomenom nelegalnih usvajanja suočava po drugi put za poslednjih 50 godina. Naime, pedesetih godina prošlog veka, u periodu velike političke nestabilnosti posle građanskog rata, veliki broj grčke dece je nelegalno i uz finansijske transkacije dat na usvajanje bračnim parovima u SAD. Zbog te afere su vođeni sudski procesi u SAD i u Solunu, a svake godine se u Grčkoj pojavi po nekoliko američkih državljana koji, uz svesrdnu pomoć medija i Crvenog krsta traže, najčešće i nalaze svoje prirodne roditelje, ili braću i sestre. Ivana Đorđević
KRAGUJEVAC - U Okružnom sudu pokrenuta je istraga protiv dr Dejana Vulovića (38), specijaliste plastične hirurgije u ovdašnjem Kliničko-bolničkom centru, zbog osnovane sumnje da je primio mito. Vulović se tereti da je za operaciju Zorana Matovića, zahtevao i uzeo 500 evra od njegovog sina Radoslava Matovića. U gornjem levom džepu Vulovićevog mantila, pronađene su novčanice koje su bile u različitim apoenima i - obeležene. Prilikom saslušanja, osumnjičeni Vulović je negirao da je trazio i uzeo novac. Tvrdio je da mu je Matović tutnuo neki smotuljak u džep, ali da on nije znao da se radi o novcu. Z. R.
BEOGRAD - Leposava Karamarković, predsednica Vrhovnog suda Srbije i član Visokog saveta pravosuđa, povodom internog izveštaja misije Evropske komisije čije je delove „Blic“ juče objavio, kaže da treba prihvatiti sugestije koje odlaze iz Evrope. - Naš cilj je Savet Evrope i integracija u Evropu. Visoki savet pravosuđa će izaći u susret preporukama koje dolaze iz Evropske komisije i korigovati eventualne nedostatke - kaže za „Blic“ Karamarković.
- Tačno je da kriterijumi nisu precizni, ali takvi su zakoni. Evo Ustavni sud je ovih dana proglasio neke članove zakona o sudovima i sudijama neustavnim. Ne treba kriviti ogledalo ako je lice ružno. Kakvi su zakoni takvi smo i mi, ali trudimo se da budemo bolji. Savet treba da se sastane sledeće nedelje i tražićemo da nam dostave taj izveštaj u kome se spominjemo - kaže Tomić. Vladan Batić, ministar pravde, kaže da je „Blic“ „neodgovorno objavio samo delove izveštaja koji su negativni“. - Izveštaj je izuzetno povoljan, a vi ste to objavili kao neki pamflet. Nakon ovog vašeg teksta pogledao sam ceo izveštaj i uverio se da je povoljan. Sam izveštaj je rađen pre nekoliko meseci. Iako tužilaštvo nije u nadležnosti Ministarstva pravde, već je deo slobodnog i nezavisnog pravosuđa, moram da kažem da su obavili lavovski posao. Republički tužilac je zgranut i ojaden vašim pisanjem - kaže Batić. Dejvid Hadson, prvi sekretar delegacije Evropske komisije u Beogradu, kaže da izveštaj Misije za regionalne projekte o kome je „Blic“ pisao nije nikakav politički već tehnički dokument koji služi da evropskim organizacijama ukaže u kojim oblastima je potrebna pomoć.
On ističe da je izveštaj predstavljao trenutnu sliku stanja u ovim institucijama. - Podaci koji se spominju u nacrtu su inovirani, jer se situacija od tada u nekim oblastima znatno promenila nabolje. Nadležna ministarstva su dobila taj nacrt i sada očekujemo njihove komentare i predloge. Taj dokument nije nešto što nameće Evropska komisija, već finalni izveštaj treba da bude rezultat razgovora i saradnje - ističe Hadson. Prema njegovim rečima, izveštaj nije nikakva tajna.
On je naglasio da su isti izveštaji rađeni u pet zemalja regiona.
T. Aleksić
BEOGRAD - Izveštaj Evropske komisije za regionalne projekte u kojem se, između ostalog, iznose ocene stanja u tužilaštvu Srbije, sačinjen je na osnovu razgovora republičkog tužioca, beogradskog okružnog tužioca i drugih tužilaca sa članovima pomenute komisije od 17. maja 2002. godine, kaže u izjavi za „Blic“ republički javni tužilac Siniša Simić. Njegovu izjavu prenosimo u celini: „Tom prilikom komisiju smo obavestili o problemima i teškoćama, nasleđenim iz prethodnog perioda, sa kojima se suočava naša organizacija. Na funkciju republičkog tužioca stupio sam 1. januara prošle godine, nepunih pet meseci pre razgovora sa komisijom. Navod iz izveštaja da republički tužilac nema strategiju za borbu protiv organizovanog kriminala nije tačna. U vreme razgovora nije bilo zakonskih propisa koji regulišu tu oblast. Naime, Zakon o specijalnom tužiocu Skupština Srbije je donela u julu 2002, a izmene i dopune Zakonika o krivičnom postupku, bez kojih Zakon o specijalnom tužiocu ne bi mogao biti primenjen, tek krajem decembra iste godine. Kao republički tužilac imao sam aktivnu ulogu u koncipiranju ovih zakonskih rešenja. Konstatacija iz izveštaja da su „tužioci navikli da budu pasivni“, odnosno, da su navikli da na nerad i političke direktive, jeste zapravo naša ocena stanja u tužilačkoj organizaciji i odnosi se na prethodni period. Imajući u vidu ovu ocenu krenuli smo u kadrovsku obnovu tužilačke organizacije. Tako su u 18 od 25 okružnih tužilaštva došli novi ljudi, kao i u 37 od 102 opštinska javna tužilaštva. Postupak reimenovanja zamenika javnih tužilaca je u toku, gde se takođe vrši selekcija kadrova. Zbog nepostojanja centralne baze podataka i neposredne komunikacije s nižim tužilaštvima, a to je stanje koje sam nasledio, inicirao sam izradu projekta i tehničko osposobljavanje tužilačke organizacije. Ovaj projekat, koji je u završnoj fazi, finansiraće Evropska agencija za rekonstrukciju. Po stupanju na ovu dužnost izdao sam više uputstava za postupanje nižih tužilaštava, a koja su vezana za određene kriminalne pojave. Nakon stupanja na snagu novog ZKP-a, RJT je preduzelo potrebne mere da na teritoriji Srbije tužioci budu osposobljeni za primenu novih zakonskih rešenja. Tu, pre svega, mislim na rukovodeću ulogu javnog tužioca u pretkrivičnom postupku i neposrednom radu sa organima MUP-a, što već uveliko daje pozitivne rezultate. Jedan od takvih primera je nedavno hapšenje i procesuiranje većeg broja ljudi osumnjičenih za proizvodnju i promet veštačkih narkotika. Nije tačan ni navod da tužilaštvo ništa nije preduzelo povodom 46 krivičnih prijava zbog zloupotrebe budžetskih fondova. O našem postupanju u ovim slučajevima javnost je više puta obaveštavana. Republičko tužilaštvo je pomenuti izveštaj dobilo pre izvesnog vremena i upoznalo se s njegovim sadržajem. Ovaj tekst nam je poslužio u radu i planiranju budućih aktivnosti. Pada u oči da se u novinskom tekstu navode samo van konteksta izvučeni delovi koji negativno odslikavaju srpsku tužilačku organizaciju i to posle perioda u kojem je komisija „snimala“ stanje. Čudno je što se ne citira deo izveštaja u kojem se kaže: „Tužilaštvo se stalno razvija, pri čemu novi državni tužilac nastoji da postavi prave ljude na prava mesta, odozdo nagore. Stari režimski kadrovi se uklanjaju gde je to moguće. Traže se novi zamenici i u samoj kancelariji tužioca. Radno opterećenje i resursi se raspoređuju, a efikasnost proverava putem lokalnih obilazaka i rada na osnovu papirne verzije dokumentacije, pošto ne postoji centralna baza podataka“. Na kraju, želim da istaknem da Republičko tužilaštvo ima strategiju, da ima odlučne tužioce, spremne da rade i koji više ne čekaju političke direktive“.
BEOGRAD - Etički komitet Srpskog lekarskog društva našao je čitav niz administrativnih grešaka u dokumentaciji o bebama za koje roditelji tvrde da nisu umrle, iako im je u bolnicama svojevremeno tako saopšteno.
Obaveza bolnica bila je i da telo bebe ponude roditeljima da ga sahrane ili da potpišu da to ne žele. Da se ovakvi propusti ne bi ponavljali, Etički komitet predlaže da se zakonom propiše obaveza bolnica u ovakvim slučajevima. Srpsko lekarsko društvo, takođe, traži da se kod nas i zakonom
zabrani kloniranje u reproduktivne svrhe.
B. R.
BEOGRAD - Tužilaštvo Republike Srbije izrazito je negativno ocenjeno u izveštaju Evropske komisije za regionalne projekte, koja je u periodu od maja do oktobra pravila presek stanja u srpskom pravosuđu i policiji, kao neku vrstu preporuke za popravku stanja i približavanje Evropskoj uniji. Ova ocena je nedavno predstavljena nadležnim institucijama u Srbiji (ministarstvima policije, pravde, i ekonomskih veza sa inostranstvom), a sudeći po dokumentu do kojeg je „Blic“ ekskluzivno došao, stanje u srpskoj policiji i pravosuđu, a naročito u državnom tužilaštvu, pokazuje da smo još daleko od EU. Posebno je napomenuto da nedostaje strategija za borbu protiv organizovanog kriminala. „Državni tužilac nema strateški plan za borbu protiv organizovanog kriminala. Tužioci su navikli da budu pasivni. Decenijama su obično čekali političke signale da bi znali kako da dejstvuju. U tužilaštvu nema centralnih baza podataka, kao ni specijalizovanih sudija.“ „Javni tužilac Srbije ne izdaje opšte smernice za obezbeđenje jednakog sprovođenja krivičnog zakona. Državni tužilac mora da kontroliše i prati sveukupan rad lokalnih tužilaštava. Za žaljenje je što se tužioci ne smatraju delom sudstva“, stoji u navedenom izveštaju. U osvrtu na stanje sudstva u Srbiji, izveštaj Evropske komisije govori o tome da su novi zakoni o sudstvu doneti bez konsultovanja stručnjaka, sudija i tužilaca, nisu date budžetske procene za njihovo sprovođenje, često su menjani i dopunjavani „u sumnjivom postupku“ i omogućavaju različita tumačenja. Povodom statusa sudija u Srbiji, izveštaj ukazuje na činjenicu da Narodna skupština bira sudije, što „može da stvori prostor za zloupotrebe i političko mešanje“, kao u prošlosti, kada su sudije birane na osnovu lojalnosti. U izveštaju se navodi da je „dosta maglovito“ određeno po kojim kriterijumima Visoki savet pravosuđa predlaže kandidate za sudije, kao i da sistem po kome predsednici sudova biraju pripravnike, ne znači selekciju najboljih kandidata. Preporuka je Evropske komisije da za regrutovanje pripravnika bude zadužen neki nezavisni savet. Posebno je u izveštaju ukazano na sporost u sprovođenju postupaka, koji u proseku traju od tri do pet godina. „Kada se predmet dodeli sudiji, kretanje predmeta je prepušteno diskrecionom pravu sudije. Kašnjenje u presuđivanju dalje pogoršava situaciju.“ Preporuka je da se postupak pred sudom pojednostavi, da bi se skratilo trajanje procesa i rešili zaostali predmeti. Ukazano je i na lošu saradnju policije u tužilaštva - „do dijaloga dolazi samo kada su dokazi jasni i neosporni“. „Međutim, tužioci bi trebalo više da se angažuju, jer nije na policiji da određuje šta je ozbiljno.“ „Ne postoji inicijalna saradnja između pravde, finansija, carine i policije. Finansijska policija funkcioniše u okviru Ministarstva finansija. Štaviše, mafija ima mnogo bolju opremu na raspolaganju nego sama policija.“ Iako se u izveštaju ne navode konkretni dokazi o postojanju korupcije u srpskom pravosuđu, ističe se da tvrdnje o postojanju korupcije dolaze od ljudi koji poznaju situaciju, insajdera i „izgleda naivno što se tim tvrdnjama ne pridaje značaj“. „Čak i da je politički uticaj na predsednike sudova znatno manji, uticaj se još vrši preko ličnih veza.“ Konačna preporuka Evropske komisije je formiranje jakih institucija, definisanje strategije u borbi protiv organizovanog kriminala i osposobljavanje kadrova. „Glavna je dužnost tužilaštva da proceni ima li dokaza za pokretanje postupka pred sudom, a dužnost sudije da donese objektivne odluke na bazi dokaza, a ne da bi udovoljio političarima ili nekom drugom, niti sme da mu bude cilj da se okoristi. Ovaj način razmišljanja još nije prodro u Srbiju“, zaključuje se u izveštaju Evropske komisije. N. B. Pohvale za predsednicu Vrhovnog suda Srbije „Jedna od zamerki sudstvu u Srbiji je što su sudije birane zbog političkih veza i lojalnosti režimu. Iako to važi za neke sudije, nije fer prema drugima, koji su dokazali svoju doslednost kada su bili na probi i koji nisu prezali od preuzimanja velikog ličnog rizika da iznesu aferu krađe glasova na lokalnim izborima čime je odzvonila poslednja faza Miloševićevog režima, ili u drugim slučajevima sa političkim implikacijama (jedan od takvih sudija je sada predsednica Vrhovnog suda Srbije).
Devojčica osmeh duguje porodici iz Amerike. Slike i poruke su deo godišnjeg izveštaja poslatog Ministarstvu za socijalna pitanja naše zemlje. - Problem međudržavnog usvajanja u poslednjoj deceniji je bio veoma izražen. Ne zbog široke primene ovog vida usvajanja, već zbog naglog porasta molbi stranaca da usvoje decu bez roditelja u Srbiji. Ali, naš zakon je vrlo rigorozan: saglasnost za usvajanja deteta strancima se daje, tek kada se detetu ne može naći usvojilac u nacionalnim okvirima. Uglavnom, to su deca s posebnim potrebama. Za njih ne može da se obezbedi smeštaj u hraniteljskim porodicama, a ne postoje ni specijalizovane ustanove za njihov smeštaj - objašnjava mr Nada Đuretić, vođa Tima za inostrano usvojenje dece u Ministarstvu za socijalna pitanja. Druga slika iste devojčice, snimljena pre nekoliko godina, u Domu za decu bez roditeljskog staranja, pokazije tužnu, natmurenu sedmogodišnjakinju, u polumračnoj prostoriji; sedi na gvozdenom krevetu, beizražajno joj lice. Umesto leve nogice, visi patrljak. Nogu je izgubila još kao beba, majka epileptičarka spustila devojčicu na vrelu ringlu. Psiholog Milena Stojanović, savetnik u Ministarstvu za socijalna pitanja Vlade Srbije, i član tima za inostrano usvajanje dece, tvrdi da slika dece koja se usvajaju nije ista kao pre nekoliko decenija. - Ranije su to bila samo deca napuštena zbog predrasuda, vanbračna deca. Uz majčinu saglasnost, dete je usvojenjem, odlazilo u drugu porodicu. Danas ima dece koja su, kako se to stručno kaže, porodično opterećena. To su deca čije majke boluju od šizofrenije, psihoza, mentalno su zaostale... Neka deca i sama imaju problem, bilo fizički, bilo hroničnu bolest, invalidi su, ili imaju psihofizički poremećaj. Kako naše porodice izbegavaju da usvoje takvo dete, ono postaje kadidat za stranca - kaže ona. Trenutno, u Ministarstvu za socijalna pitanja ima oko 200 molbi stranaca. Prošle godine odobreno je 11 molbi. Ovaj fenomen je posledica građanskog rata u delovima bivše SFRJ, odnosno, uverenja da u Srbiji ima mnogo dece, ratnih siročadi. Na zapadu, pak, usvojenje deteta donosi viši društveni status, ali i velike poreske olakšice. A taj detalj mnogi smatraju glavnom motivacijom nekog, ko zapne čak iz Amerike da iz nekog našeg centra preko Okeana povede dete u beli svet. Novinar će naići, u poverenju, na bezbroj priča o prodaji dece strancima, ali - ni na jedan dokaz. Upravo zbog mogućih zloupotreba, ali i drastičnog pada nataliteta u Srbiji, koji sada ne obezbeđuje ni prostu reprodukciju stanovništva, tvrdi mr Đuretić, Ministarstvo je u poslednje tri godine zaoštrilo kriterijume za međudržavno usvojenje. - Jedino što nas zanima je interes deteta. A pošto je nesumnjivi interes deteta i očuvanje nacionalnog indentiteta, prednost za usvojenje deteta uvek imaju parovi koji su poreklom iz naše zemlje, ili su u mešovitom braku. Oni koji se odluče na usvajanje, uglavnom su u veoma dobro situiranim porodicama, koje detetu mogu da pruže odličnu medicinsku negu. Drugo, mehanizmi provere usvojitelja su veoma složeni, tako da je praktično nemoguće da se otkrije neka vrsta zloupotrebe - kaže mr Đuretić i tvrdi da se u njenoj praksi, dugoj trideset godina, nije desio nijedan takav slučaj zloupotrebe. Ipak, mogućnost postoji. - Usvojenje je najčešće motivisano željom da se toj porodici omogući da podiže dete. Ali, tako se istovremeno, zemlji u koju dete dolazi veštački podiže natalitet. Ako ovako postavimo stvari, onda se slobodno može reći da je reč o specifičnom vidu zloupotreba institucija za međunarodno usvojenje. Da bi se ovome stalo na kraj, nadležni organi moraju da stvore uslove i brzo reaguju, kako bi zaštitile dete - tvrdi ona. Oko usvojenja postoje i neki praktični problemi, kao što je, na primer, jezička barijera. Kako zainteresovane strane obično same angažuju prevodioce, ti prevodi su, tvrde upućeni, često nepouzdani i, još češće zloupotrebljeni u korist usvojitelja. To stoga što su, kako kažu u timu, stranci mnogo više motivisani od naših ljudi, kad žele dete. - Porodica ulazi u proces prilagođavanja, i to se odigrava obično u centrima i pod nazorom stručnjaka. Procedura traje nekoliko dana, dok dete ne prihvati novu porodicu. A usvojitelji su, obično vrlo motivisani, pa nauče i poneku našu reč. Ipak, deca koja se usvajaju nisu starija od tri godine, taj uzrast je najpogodniiji za adaptaciju. Zato jezik i nije velika prepreka. Trenutno, najviše je zainteresovanih parova iz Francuska, Švajcarske, Grčke... - kaže Stojanovićeva. Iskustva sa strancima pokazuju da su ljudi koji dođu da usvoje dete veoma tolerantni prema hendikepu. Ipak, lakše se opredeljuju za fizički hendikep, makar i teži, nego za mentalni. - Oni moraju da nas uvere da će detetu pružiti ljubav i podršku. Kako činjenica da dug boravak u instituciji, dodatno oštećuje dete sa problemom, u interesu je, znači, samog deteta da mu što pre omogućimo adekvatnu zamenu za pravu porodicu. Pravo deteta je da raste i razvija se unutar porodice, a to su i osnovna načela Konvencije UN o pravima deteta - podseća Stojanovićeva. Uslovi koje stranac treba da ispuni da bi usvojio naše dete, ne razlikuju se mnogo. Posle uobičajenih dokumenata, potreban je i dokaz o zaposlenju i ličnim prihodima. Obično se ambasade prve povežu s ministarstvom. Dete koje je rođeno u SRJ, a usvojeno u inostranstvu, zadržava dvojno državljanstvo do punoletstva. Tada samo odlučuje da li će, ili neće ostati i naš državljanin, te da li će potražiti prirodne roditelje. Iskustvo mr Đuretić pokazuje da tu može da nastane problem. - Dete posle svoje šesnaeste godine ima pravo da zatraži podatke o svojim biološkim roditeljima. To se često dešava i po zakon,u mi moramo da mu damo te podatke. Kakva je, međutim, praksa, nemamo pravi uvid. Dešava se da se javi usvojenik, koji je tek u punoletstvu saznao da je usvojen, i to od nekog trećeg. Ako pak, odluči da potraži pririodne roditelje, mora da se obrati ustanovi u koju je bio smešten, a što može da bude problem - kaže mr Đuretić. Bračni par koji je usvojio devojčicu s početka priče ima i jedno svoje dete, i dva usvojena. Hoće li blistavi osmeh ove devočice biti tu, čak i ako ona nekad poželi da pronađe svoje prirodne roditelje, verovatno neće biti poznato javnosti. Brankica Ristić
BEOGRAD - Misija Evropske komisije za regionalne projekte, koja je krajem prošlog meseca boravila u Beogradu, veoma je nepovoljno ocenila rad srpske policije i pravosuđa, pre svega Republičkog tužilaštva, i sugerisala je Vladi Srbije radikalne poteze u ovim oblastima, saznaje „Blic“. Ovaj interni izveštaj koji su evropski zvaničnici prosledili nadležnim ministarstvima napravio je veliku pometnju i njegov sadržaj se čuva kao „stroga državna tajna“. Kako „Blic“ saznaje, izveštaj je prosleđen ministrima za ekonomske odnose sa inostranstvom Goranu Pitiću i Miroljubu Labusu, u čijoj je nadležnost saradnja sa evropskim organizacijama. Izveštaj je dobio i ministar policije Dušan Mihajlović, koji je i razgovarao sa članovima misije, a najverovatnije i ministar pravde Vladan Batić. Sa sadržajem ovog izveštaja upoznati su i ostali članovi Vlade Srbije. U više ministarstava nezvanično su nam potvrdili da su policija i pravosuđe, a naročito tužilaštvo, ocenjeni jako loše u ovom izveštaju, ali da ne mogu da nam proslede ovaj dokument jer „neće da ruše vladu u kojoj sede“. U kabinetu ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom Gorana Pitića dobili smo informaciju da nisu dobili takav izveštaj, a ministar pravde u Vladi Srbije Vladan Batić demantuje da je dobio pomenuti izveštaj: - Prvi put čujem za to. Inače, sve ocene su odlične. Misija Evropske komisije za regionalne projekte je zadužena za raspodelu novčane pomoći od 4,65 milijardi evra namenjene zapadnom Balkanu. Njihov boravak ovde bio je vežan za početak sprovođenja projekata integrisanja službi koje su vezane za granicu, kao što su carina, policija i razne inspekcije. Izveštaj koji su oni sačinili sadrži snimak trenutnog stanja u nekim ključnim državnim institucijama i predloge kako to popraviti. T. Aleksić
BEOGRAD - U Nacrtu zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, za državne organe predložene su, kako „Blic“ saznaje, kazne od 30.000 do 300.000 dinara. „Novčanom kaznom od 30.000 do 300.000 dinara kazniće se za prekršaj odgovorno lice ako organ vlasti: postupi protivno načelu jednakosti, diskriminiše novinara ili javno glasilo, ne označi nosač informacije (naziv publikacije i sl.) gde je i kada tražena informacija objavljena, ne saopšti istinitu i potpunu informaciju ili ne omogući uvid u dokument koji sadrži informaciju, tražiocu ne stavi na uvid dokument“, navodi se u ovom nacrtu. „Novčanom kaznom od 30.000 do 300.000 dinara kazniće se za prekršaj portparol organa vlasti ako: odbije da primi zahtev, odbije da primi pritužbe na rad organa vlasti“, navodi se u nacrtu. Visinu kazni je propisalo Ministarstvo pravde Srbije. Ukoliko Vlada Srbije usvoji ove zakonske predloge, oni bi uskoro trebalo da se nađu na dnevnom redu Skupštine Srbije. Potpredsednik Vlade Srbije Žarko Korać je predložio da se zakaže sednica parlamenta na kojoj bi se razmatrali medijski zakoni, a u izjavi za „Blic“ on kaže da očekuje da će Vlada na sednici koja je zakazana za četvrtak raspravljati o nacrtima ovih zakona. T. Aleksić
Tu si bre da lečiš, a ne da se bečiš - dreknuo je na medicinsku sestru s one strane šaltera suvonjavi penzioner. Zatim joj iz ruke otrgao upute, pa iz sveg glasa zaređao po porodičnom stablu medicinarke. I majku i oca, i nanu, dete, dugačak je bio spisak pomenute familije... Kroz dijagnostičko odeljenje Urgentnog centra dnevno prođe u proseku od 400 do 800 pacijenata. Samo na neurološkom bloku od početka ove godine pregledano je hiljadu i po ljudi. Mnogo ljudi, mnogo je i ćudi. Lekari dužni da leče, a gotovo svakodnevno obavezni i da trpe. Pitanje je samo šta i koliko? Doktor Gordana Rakić radi na urgentnoj neurologiji, a njena iskustva sa pacijentima posle 20 godina rada u duševnoj bolnici su zanemarljiva spram ovih koje je stekla u Urgentnom. U ludnici joj pacijenti nisu pretili! - Za prevelik broj pacijenata najviše je kriva Hitna pomoć. Ni ne pogledaju bolesnika, a odmah na uputu pišu "neurologija". Tako zbog običnih glavobolja, sinuzitisa, išijasa nekada ne stižem da obradim pravog neurološkog pacijenta koji je hitan. A pijani svake noći prosto naleću na ovo odeljenje. Poslali jednog, nije znao ni gde se nalazi, ni gde stanuje. Pregledam ga, kažem mu da je zdrav, ali i podnapit, odvedemo ga da odspava u sobu za opservacije, a gospodin kad se probudio urinirao po celoj sobi, izlupao sve što je dohvatio, valjda mu smeštaj nije bio po volji... Ima i onih kojima kad kažete da nisu slučaj za Urgentni kao da je žao što su zdravi. Takvi psuju, prete, pitaju koliko treba da plate za dijagnozu... Pamtim kad mi je zet ozbiljno povređen da sam razgovarala sa ukućanima telefonom. U tom momentu su se otvorila vrata, ušla je registrovana narkomanka. Videvši me sa slušalicom u ruci, a ja pričam sa ćerkom je li zet živ, momak u pratnji pacijentkinje se razgoropadio, počeo da urla "prosviraću ti lobanju, spuštaj slušalicu", seća se ona. Ne boji se, mada nije zgodno kad razjareni pacijent obeća "sačekušu" posle radnog vremena ili pak zna kućne adrese osoblja. - Doktora Bajeca su pretukli, u gipsu završio, a taj čovek je - školski primer lekara. Nikada nikog nije odbio, nikome naplatio. Zadnje je vreme došlo, pribojava se Rakić. Raditi sa ljudima je teško, kaže sestra sa istog odeljenja. Sa bolesnima još teže. Na nju je nasrnuo vremešni kaskader Bata Kameni. - Doveo je suprugu, seli su u čekaonicu, ženi je iznenada pozlilo, a on nogom razvalio dvoje vrata, pa pretio bombom, žalio na sav glas što on nije neka vlast pa da nas pobije, kaže. Ispred ortopedije gužva. Na kolicima za hitan transport bolesnika hrče beskućnik. Pored njega dete sa obe noge u gipsu drži otac u naručju. Čekaonica kao šibica. Tehničaru Slaviši smene uvek zapale u nezgodno vreme. Takvi mu i pacijenti. Arkan, Ćanda, Bombona, Šijan... Međutim, najviše pamti anonimnog pacijenta koji ga je izudarao. - Došlo mu tako. Što? Što je nekulturan! Počeo da viče na žene u hodniku, izašao sam da ga smirim, međutim spopao ga nekakav napad besa pa skočio i na mene. Obezbeđenje ga na kraju otrglo, priča i kaže da ljudi mahom shvataju Urgentni kao ustanovu koja će momentalno rešiti sve njihove probleme.
- Mi njima dođemo kao ventil. Da se istresu na nama. Dođu istraumirani za najbanalnije stvari. Ima porodičnih problema i sve to tebi priča. A nije tvoj posao da mu spašavaš brak! Ili dovede prijatelj prijateljicu, nju guši, srce joj iskače, dobije histeričan napad pa ubeđuje nas da mi ubedimo njenog dragana da ostavi ženu jer je ona, bože moj, težak slučaj. Pobiju se u hodniku, mire... Posle su nezadovoljni uslugom. Mogu da te psuju, a ti njih čik i pogledaj popreko. Da ih izbačite bez pregleda ne smete, ipak odgovorni ste za njegovo zdravstveno stanje, kaže on. Nedavno mu jedan krizirani narkoman, unezvereno gurao u džep 20 dinara, u zamenu za iglu i špric. Kako pregovori nisu upalili, pacijent promenio metod. Uperio bolničaru pištolj pod nos. Svakom svoja muka najteže pada, kažu pacijenti. A od onog broja sa početka priče, od one cifre od 400-800 pregledanih dnevno, skener u samo deset odsto slučajeva zaista i utvrdi bolest... Tih deset odsto i ostane u bolnici. Takvi, tvrde lekari, ne vitlaju pištoljima! Takvima je samo jedna želja na pameti. Ivana Ikraš
BEOGRAD - Hraniteljskim porodicama u Srbiji biće isplaćena jednokratna pomoć od 1.700 dinara za 2.295 lica koja u njima žive, saopštilo je juče Ministarstvo za socijalna pitanja. Sredstva su obezbeđena iz donacije, a isplata počinje danas.
BEOGRAD - Reforma sistema zdravstvene zaštite, sa posebnim osvrtom na primarnu zdravstvenu zaštitu, bila je ključna tema upravo završenog redovnog sastanka Izvršnog odbora Svetskog udruženja lekara porodične medicine. - Oni su ovaj put izabrali Beograd za svoj redovni sastanak, što je nama veoma važno, jer mi još uvek nismo aktivni članovi Svetskog udruženja, rekao je ministar zdravlja profesor dr Tomica Milosavljević. - Važno nam je, jer je orijentacija Ministarstva zdravlja od opšte, prema porodičnoj medicini, za šta su nam njihova iskustva dragocena. Da je to za nas strateško pitanje pokazuje i podatak da ćemo od oktobra, u okviru edukacije, imati umesto opšte medicine, predmet porodična medicina. Treba napomenuti da su sastanku prisustvovali svi oni, kojima je porodična medicina po vokaciji bliska, počevši od uprave Medicinskog fakulteta, članova katedre opšte medicine, udruženja porodične medicine... Z.O.
Nikola je imao sreće. Pažnju i ljubav svojih hranitelja pamti i uzvraća im i danas. Slađana je od treće godine živela s hraniteljima, a trenutak kad su je usvojili skoro nepoznati ljudi, doživela je kao izdaju onih koji su o njoj dotad brinuli. Marko je svojim hraniteljima služio kao dodatna radna snaga. A sedmogodišnjak iz okoline Mladenovca, smešten u hraniteljsku porodicu, nije stigao ni da odraste. Pronađen je mrtav u blizini kuće u kojoj živi porodica kojoj je poveren. Umro je od posledica batina. Istraga je obustavljena. Hraniteljstvo se smatra privremenim oblikom zbrinjavanja deteta o kome roditelji, trajno ili privremeno, ne mogu pravilno da brinu. Centar za socijalni rad dete smešta u drugu porodicu koja preuzima brigu o njegovoj dobrobiti, sigurnosti, razvoju, rastu i obrazovanju. To nije usvajanje deteta. U Srbiji, prema podacima Ministarstva za socijalna pitanja od novembra 2002. godine, postoji između 1.200 do 1.300 hraniteljskih porodica, u koje je smešteno 2.045 dece. Gledajući po uzrastu, 50-oro dece ima tri, ili manje godina, 156 je između cetvrte i pete, a 1. 839 dece su petogodišnjaci. Podaci govore da je u porodice, u proseku, smešteno po jedno ili dvoje dece. U životu, situacija je malo drugačija. Tako, u porodici Cordaš iz Crvenke trenutno boravi 15-oro dece, a kako bi poboljšali uslove života, Cordaši planiraju da kupe komšijsku kuću. Kod bračnog para Kociš je desetoro dece. U Miloševu i Aleksandrovu, u hraniteljskim porodicama je toliko mališana da se čovek ne može oteti utisku da su ovde napravljeni pravi privatni domovi za kolektivni smeštaj dece. Novčana naknada od 3.500 do 5.000 dinara, koju hranitelji dobijaju od države, u zavisnosti od uzrasta deteta, u poređenju s dečijim dodatkom, koji je oko 1.000 dinara, ili socijalnom pomoći, i nije tako mala stavka. Prosta računica kaže da u porodicama koje imaju ovoliko dece na smeštaju, mesečna primanja prelaze 45.000 dinara. Uz to idu i olakšice za telefon, struju. Da li se to od hraniteljstva pravi dobar privatni biznis? Da li je utisak pogrešan? Sagovornici "Glasa" tvrde da jeste. Njima takođe nije poznato da postoje porodice sa ovako brojnom decom. Mirijana Karleuša, pravnik, savetnik u organizaciji "Spasimo decu" i saradnik u nevladinoj organizaciji "Familija", kaže da je naknada pravo deteta koje se nalazi na smeštaju, a isplaćuje se porodici. Cilj naknade je da pokrije troškove izdržavanja deteta. - Oklevala bih da bez ozbiljne provere kažem da je reč o nekoj vrsti biznisa. Naravno, niti mogu, niti želim da tvrdim da neko nema takve motive. Ali, postoje jaki mehanizmi i provere potencijalnih hranitelja u Centru za socijalni rad, čiji je osnovni cilj zaštita dece. Ipak, tvrdim da se ni jedna porodica nije obogatila od toga. Hranitelji, zapravo, iako to zvuči dosta jednostavno, treba da zamene prirodnu porodicu, a to nije tako - navodi Karleuša. Ljubomir Pejaković, direktor Centra za prava deteta, takođe smatra da je utisak potpuno pogrešan.
Ovakvom stavu u prilog idu i rezultati dobijeni u okviru istraživanja: "Deca pod okriljem hraniteljske zaštite - viđenje hranitelja" koje je sprovedeno na Filozofskom fakultetu, na slučajnom uzorku od 113 hraniteljskih porodica. Istraživanje govori da je, kao motivacija, hraniteljstvo isključivo zasnovano na altruizmu i zadovoljstvu podizanja dece. A hraniteljstvo i zaštitita dece bez roditeljskog staranja, početkom 2002. godine definisani su kao jedan od stratreških prioriteta Ministarstva za socijalna pitanja Republike Srbije. Ko i koliko brine o deci u hraniteljskim porodicama? Kako na to gledaju deca?
- Ispitali smo 125 dece iz hraniteljskih porodica. Ona smatraju da im je posvećeno dosta pažnje i ljubavi. Naravno, kao istraživač uvek morate s malo rezerve uzeti ove podatke, jer postoji takozvana tendencija davanja socijalno poželjnih odgovora. Možda su se deca stidela da navedu neke probleme, ili su smatrala da nije dobro ako bi za to hranitelji saznali - kaže Stepanovićeva. Ni reči o zlostavljanju, o iskorišćavanju deteta kao radne snage, o zanemarivanju. Centar zadržava odgovornost prema kvalitetu zaštite dece u porodicama. Oni imaju pravo i obavezu da od hranitelja periodično zahtevaju usmene izveštaje o deci. Ali, i da razgovaraju s decom.
Istraživanja su, međutim, pokazala da centri donose odluku o smeštaju deteta u porodicu, ali da, uglavnom, tu završava njihova briga. Socijalni radnici iz centara malo učestvuju u procesu adaptacije deteta, a takođe, dete retko prate u njegovom novom domu. Tako, nema odgovora na pitanje koliko se svakom mališanu poklanja starateljska pažnja kad ih je desetoro ili petnaestoro u kući. - Na primer, 16 odsto dece tvrdi da ih saradnici centra nikada ne obilaze, 33 odsto da ih retko obilaze, 35 odsto da im dolaze povremeno. Samo 16 odsto dece je izjavilo da ih ljudi iz centra često obilaze. A deca bi volela da se češce viđaju s njima. Iako znaju da oni mogu da im pomognu, čini se da nemaju dovoljno poverenja u njih. Ovi ljudi su deci važni, jer objektivno odlučuju o njihovoj budućnosti, koja je vrlo neizvesna, pošto napuste hraniteljske porodice. Ne treba zaboraviti da je ovo privremeni smeštaj i da se ne radi o usvojenju. Takođe, deca smatraju da bi preko centara mogla da nešto saznaju o pravim roditeljima, ili da tako s njima održavaju kontakt - kaže Stepanovićeva.
Suštinski cilj zbrinjavanja deteta, kažu upućeni, jeste da porodica u koju dete ulazi bude po obeležjima što sličnija prirodnoj porodici deteta. Ali, problem se javlja kod sve starijih hraniteljskih porodica, koje su uglavnom sa periferija gradova, ili iz seoske sredine. - Roditelji u hraniteljskoj porodici, u proseku, imaju više od pedeset godina. Zato radimo na tome da se te porodice podmlade, kao i da se na neki način zainteresuju i porodice koje su višeg obrazovnog nivoa. Ali, ima ljudi s talentom koji nađu vremena da svako dete zagrle, pomiluju, pomognu. Smatram da su se centri uverili da su sva ta deca dovoljno zaštićena i voljena - uverena je Karleuša. U Srbiji živi više od 4.000 dece bez roditeljskog staranja, smeštenih po domovima i u hraniteljskim porodicama. Koliko će puta ovi mališani promeniti adresu svog detinjstva, znaće samo oni. Brankica Ristić
"Odmah po rođenju je zaplakala, i to je bio prvi i poslednji put da sam je čula. Videla je nisam nikada, jer su mi je odmah uzeli, a ja sam iscrpljena od porođaja ubrzo zaspala", kaže Milena. Dete je video otac, koji je odmah po rođenju došao u bolnicu. "Izgledala mi je potpuno zdravo, a to su mi potvrdili i lekari koji su je pregledali. To je bilo oko 14, a već u 18 časova obavestili su me da mi je kćerka prebačena na Dečje odeljenje jer ubrzano diše i modri. Rečeno mi je da se sumnja na srčanu manu. Bio sam potpuno sluđen. Tek kasnije se javila sumnja, jer da je dete zaista imalo problema sa srcem verovatno bi se oni registrovali još ultrazvučnim pregledom, dok je Milena bila trudna", priča Goran. Dalje se sve odigravalo kao u košmaru. Otac je, na svoju odgovornost, želeo da bebu prebaci u Beograd, ali nije dobio saglasnost lekara. Rekli su mu da dete ne bi preživelo put. Nakon dva dana, majci, koja je sve vreme bila odvojena od deteta, rečeno je da beba "uopšte nije dobro i da ima tešku srčanu manu". "Tog 3. juna pozvali su me iz bolnice oko 24 sata i kazali mi da je dete bilo u kritičnom stanju i da je umrlo. Kao bez duše sam otrčao gore i doktorku, koja mi je javila tu vest, zatekao da spava. Jedva su je probudili", priseća se Goran. Roditeljima je rečeno da će im kćerkica biti sahranjena u Boru, ali su oni zahtevali da se najpre obavi obdukcija u Beogradu ili Nišu. Međutim, bez njihovog znanja, telo je prebačeno u Zaječar, iako po zakonu otac ili majka moraju da daju pismenu saglasnost za tako nešto. "Kada sam došao u Zaječar, iz zamrzivača su izvukli kartonsku kutiju i rekli mi da je unutra leš moje kćerke. Uprkos šoku, krenuo sam da pogledam unutra, ali su me zaustavili rekavši mi da je dete skroz isečeno, te da mi ne preporučuju da to gledam. Sebi ne mogu da oprostim što sam ih tada poslušao", priča Milojević. Beba je, navodno, sahranjena na Novom groblju u Boru. A, onda, nakon skoro dva meseca, Milojevići su dobili nalaze obdukcije. Ispostavilo se da je ona rađena bez prisustva lekara, a nalaze je potpisao samo jedan čovek. U tom dokumentu, koji je prosleđen roditeljima, nema istorije bolesti, a zvaničan rezultat ukazuje na to da se beba nagutala plodove vode i da je preminula zbog mane na plućima. "Nalazi obdukcije su u potpunoj suprotnosti sa potvrdom o smrti. Prema prvom dokumentu, beba je umrla u 19, a po drugom u 24 časa. Međutim, ono što nas je ubedilo da nešto definitivno nije u redu jeste podatak da je u knjizi državljanstva, u prijavi o rođenju deteta od 8. juna, pod rednim brojem 283, zavedeno da je dete živo", kaže Milena. Milojevići su zbog sumnje da im je dete oteto podneli krivičnu prijavu protiv N.N. lica. Prema njihovim saznanjima, državni tužilac je prijavu prihvatio i naložio pokretanje istrage. Njen rezultat s nestrpljenjem i nadom očekuju i Milena i Goran. "Sigurna sam da mi je kćerka živa. I Goran i ja sve bi oprostili, sve zaboravili, samo neka nam vrate dete. Oteli su deo mene, bez tog dela kao da me nema", rekla je Milena. Ljubiša Trifunović
Umesto 400 evra, koje je očekivao od pacijenta kao nagradu, i za ono što je inače morao da uradi, dr Rajica Stošović, zaposlen u Kliničkom centru Srbije, dobio je 400 dolara i krivičnu prijavu, zbog sumnje da je počinio krivično delo korupcije. Beograđanki Silviji D. alergolog dr Stošović imao je da pripremi recept za specijalnu vakcinu protiv alergije od koje se pacijentkinja lečila. Sa tim receptom ona je trebalo da ide u Institut na Torlaku, gde bi joj pripremili vakcinu. Međutim, kada se sredinom decembra, posle brojnih laboratorijskih analiza, pojavila u alergološkoj bolnici KCS, dr Stošović joj je saopštio da će morati da primi "specijalnu" vakcinu, a formulu će dobiti kada donese 400 evra. Videvši da će morati da se leči uz pomoć policije, ona im se obratila 17. decembra, a već sutradan, nemajući evre, stigla je kod svog doktora sa 400 dolara. Prethodno su zabeleženi brojevi četiri novčanice od po 100 dolara i fotokopirane na jednom dnevnom listu gde se video i datum 17. decembar 2002. Pošto je dr Stošović dežurao 18. decembra, pozvao je pacijentkinju da ga poseti u dnevnoj alergološkoj bolnici, naravno sa "poklonom". Alergolog nije bio "alergičan" na zelene novčanice, prihvativši i odnos evro - dolar 1:1. Nakon izlaska Silvije D. u ordinaciju su banuli inspektori sa dva svedoka. Iz gornjeg džepa mantila dr Stošovića "preuzeli" su obeležene dolare... B. Jović
Leskovac - Ovih zimskih dana porodica Obradović iz Leskovca i marković iz Bojnika obilaze mnoge institucije i ustanove u nadi da će nešto više saznati o svojim novorođenim sinovima. Obradovići su sina dobili 14.3.1997. godine u beogradskom GAK-u, a Markovići u leskovačkom Zdravstvenom centru, 20.avgusta 2002. godine. Sudeći po propustima koje su zapazili, oni tvrde da su sigurni da su njihova deca živa. Slobodan i Blaga Obradović (36) iz Leskovca, su nakon izveštaja koji su 21. januara 2002. godine dobili od JKP "Pogrebne usluge" iz Beograda sigurni da je njihov sin, rođen 14.3.1997. godine u beogradskom GAK-u živ, što i potvrđuje, kako kažu, neadekvatna i neažurna dokumentacija. - Ovaj izveštaj je uneo nemir u našu porodicu. Jer, u dopisu koji je potpisao Vladimir Nenezović doslovce piše da u registru sahranjenih za 1997. godinu nemaju podataka za umrlo bezimeno muško dete pod prezimenom Obradović. To je ono što smo sumnjali - kaže Blaga Obradović, majka novorođenog sina, zatim dodaje: Kada sam se porodila, dr Jović mi je saopštila posle carskog reza da sam rodila sina živog i zdravog i da liči na oca, a onda je sutradan krenulo sve naopako saopštenjem da beba nije u redu. Nešto kasnije su mom suprugu Slobodanu saopštili da je beba umrla. Dr Kesić je tešila mog supruga, uz napomenu da nema potrebe da vidi umrlu bebu. Međutim, kako kaže Blaga, crv sumnje je odmah posle dolaska kući "proradio". Da nešto nije u redu oko njene bebe pokazali su bakteriološki nalazi, gde su dve bebe pod njenim imenom upisane, jedna pod brojem 69 (to je njena - kaže) a druga pod brojem 63. U obdukcionom nalazu bez pečata, nema podataka o detetu. Na otpusnoj listi je tuđi potpis, a ne njen, kako kaže. Takođe, u dokumentaciji se pojavljuju datumi od 14. do 17. marta, koji se "ne uklapaju".
Za Slavoljuba, pekarskog radnika, i Snežanu Marković (28) domaćicu iz Bojnika, nema mira u porodici od 20. avgusta 2002. godine, kada je u leskovačkom Zdravstvenom centru bez problema rodila zdravo muško dete teško 52 santimetra. Beba je, kaže majka Snežana, zaplakalo dva puta. A onda joj je, kasnije rečeno da beba ima problema sa disanjem, da bi babica Slavoljubu saopštila da je beba umrla. - Tražio sam da vidim dete odmah, ali mi nije dozvoljeno. Rekli su mi da je u pitanju dijafragma i da ću obdukcioni nalaz dobiti za tri dana, a nisam ga dobio dolazeći više puta, da bi to učinili tek za 40 dana - kaže Slavoljub. Njegova supruga Snežana kaže da je dr Todorović koji je bio kraj nje rekao da je sve u redu. Međutim, kako se i gde iskomplikovalo ona to ne zna. Slavoljub je pokušao da dođe do umrlice, ali deteta nema u knjizi umrlih. Njemu nije jasno zašto mu nisu dozvolili da on sahrani ili pak prisustvuje sahrani bebe, već su mu saopštili da će oni to po dužnosti da urade. Od matične službe je dobio izvod iz matične knjige rođenih, gde samo ime nije upisano. Zbog toga se obratio SUP-u Leskovac i Tužilaštvu koje je zatražilo proveru i ispitivanje ovog slučaja. Slavoljub koji sa Snežanom ima dve ćerkice, kaže da ima nade i da je spreman za DNK analizu. A. Davinić
Po oceni republičkog ministra zdravlja profesora dr Tomice Milosavljevića, smisao reforme zdravstvenog sistema u Srbiji je u tome da se vrati dostojanstvo zaposlenima u zdravstvu, ali i korisnicima zdravstvenih usluga. Ključnom koraku u toj reformi doprineće i rezultati funkcionalne analize Ministarstva zdravlja, upravo objavljeni u istoimenoj publikaciji, inače četvrtoj po redu iz biblioteke "Reforma državne uprave". Reč je o prvoj analizi te vrste u našoj zemlji, relativno novom metodu u reformi javne uprave, koja se poslednjih godina primenjuje u zemljama tranzicije istočne i srednje Evrope i bivšem Sovjetskom Savezu. Domaći stručnjaci
Kako objašnjava dalje, ovaj metod u prvi plan stavlja funkciju koju organizacija obavlja. Znači, utvrđuje se koje funkcije organizacija obavlja (a koje bi trebalo da obavlja), da li postoje preklapanja ili praznine i na osnovu toga se predlažu promene. Na pitanje zbog čega je odabrano baš ovo ministarstvo, dr Rakić kaže da su glavni motivi bili loše stanje sistema zdravstvene zaštite u Srbiji, sâm značaj sistema zdravstvene zaštite i reformska orijentacija najviših funkcionera Ministarstva. Šta je to što je utvrđeno? U ovom trenutku, Ministarstvo zdravlja ima šest sektora: za zdravstveno osiguranje i menadžment u zdravstvu, za međunarodnu saradnju i koordinaciju projekata, za plan, razvoj i reformu sistema, za organizaciju zdravstvene službe i zdravstvenu inspekciju, za sanitarni nadzor i Sekretarijat Ministarstva. Ne postoji sektor ili odsek za evropske integracije i harmonizaciju propisa sa propisima Evropske unije, a ni telo koje bi se bavilo internom kontrolom. Smisao tog tela bio bi, preporuka je eksperata, u ustanovljavanju do koje mere se finansijska sredstva koriste efikasno i efektivno. Kada je u pitanju sam zdravstveni sistem, utvrđeno je, kaže dr Rakić, da je nivo centralizacije visok, kako u institucionalnom, tako i u geografskom smislu. Izvestan broj poslova koji se obavljaju u Ministarstvu (istraživanja, baza podataka, zdravstveni informacioni sistem) može se preneti na Institut "Batut". Rakić ističe i preporuke o formiranju Agencije za lekove, Agencije za kontrolu hrane, Agencije za standarde u zdravstvu i Agencije za licenciranje, akreditaciju i kategorizaciju. Veće kazne - Pored izuzetno teškog materijalnog stanja u zdravstvenom sistemu zemlje, vodeći ljudi Ministarstva su suočeni sa dodatnim problemima, kao što su nedostatak kadrova u samom Ministarstvu (a tu imamo u vidu kako broj, tako i profil potrebnih stručnjaka) i nedovoljna obučenost rukovodećih ljudi u mnogim zdravstvenim ustanovama. Neobičan momenat je i oskudica prostora u Ministarstvu - objašnjava nalaze naš sagovornik. Eksperti su, na kraju, preporučili formiranje novog Sektora za medicinsko snabdevanje (u koji bi bili uključeni odsek za lekove i odsek za humanitarnu pomoć), objedinjavanje odseka za zdravstveno osiguranje i zdravstvenu zaštitu u jedan sektor, formiranje novog sektora za menadžment u zdravstvu i organizaciju zdravstvenih ustanova. Takođe, jedna od preporuka je i formiranje Inspektorata za zdravstveni i sanitarni nadzor (koji bi uključivao i farmaceutsku inspekciju), kao i formiranje Grupe za internu kontrolu u Sekretarijatu. Dr Rakić dodaje da je ustanovljeno da je postojeća kaznena politika previše tolerantna prema prestupima u različitim oblastima, tako da se savetuje pooštravanje kazni koje se izriču na osnovu nalaza različitih nadzornih tela Ministarstva. Sandra Dimitrijević
BEOGRAD - Oborili smo sve evropske rekorde u pogledu opadanja nataliteta i smanjenja životnog veka čoveka. S najmanjim procentom mladih u svetu, svega 19,7 odsto, postali smo jedan od najstarijih naroda na svetu, čiji je prosečan vek 40 godina. Uskoro će to biti narod bez potomstva, narod staraca i penzionera. Prema poslednjem popisu stanovništva, manje nas je nego 1991. godine - kaže za „Blic“ profesor doktor Marko Mladenović. Njegova novoosnovana organizacija „Opstanak“ pokušava da animira javnost u borbi protiv izumiranja Srba.
- Još 1900. godine bili smo narod brojniji nego sad, do 1990. godine smanjili smo se za deset odsto! A do 2003. godine za 20 odsto - napominje Mladenović. On smatra da prvo treba da se izvrši drastična preraspodela nacionalnog dohotka u korist rađanja, da treba da osnujemo dečji dinar kao nacionalnu instituciju. Materinstvo, takođe, treba pod određenim uslovima da postane poziv. Posle trećeg deteta, majka ako hoće, može da zasnuje radni odnos s državom. On upućuje apel da se izvrši reforma vaspitno-obrazovnog sistema, pojača borba protiv društvene patologije i kriminala, ojača uloga dijaspore davanjem prava glasa.
T. N. Đaković
|
Ljilja Vučković, ekonomista i njen suprug Jovan, trgovac, već su imali trogodišnjeg Vukašina kada je ona krajem avgusta 1991. godine otišla u GAK u Višegradskoj ulici
u Beogradu na održavanje trudnoće. Ležala je nepuna dva meseca i još dva dana po pucanju vodenjaka, dok nije počeo porođaj u boksu broj devet, pamti još sve do detalja.
Ali kad je slučaj Nikolete Manojlović ili, zvanično, Violete Roganović dospeo na novinske stupce, Ljilja i ja smo se dogovorili da našu, godinama duboko u sebi zapretanu, sumnju otklonimo jednom zauvek. Počeli smo da vadimo papire. Gde god smo se obratili, nailazili smo na prepreke, ljudske a pravdana administrativnim razlozima – priča Jovica. – Bili smo uporni, dovijali se na razne načine. Kako smo do kog dokumenta dolazili, umesto da sve bude jasnije, sve se dodatno komplikovalo. Našli smo se u lavirintu nebuloznih podataka, falsifikovanih potpisa, nepotpunih dokumenata bez potpisa ovlašćenih lica i pečata ustanove koja ga je izdala. Život nam se okrenuo tumbe. Teško je bilo Vukašinu, Nikoli, Jeleni objasniti šta se to sa mamom i tatom dešava, da imaju brata koji negde živi, a ne zna da i oni postoje...
Sliku nasmejane smeđokose devojčice na porodičnoj fotografiji kvari samo jedna stvar - proteza na mestu leve noge. Uz sliku, i poruka dečijom rukom na engleskom: ovo su mi mama i tata, brat, deda... ovo sam na krstarenju, ovde se igram na našem igralištu...
Nikola, Slađana, Marko... I mada se nikad nisu sreli, njihovi životi su slični. Oni su deca bez roditelja, odrastala u hraniteljskim porodicama. Iskustva koja su poneli sa sobom, različita su.
Kada je Milena Milojević, trgovac iz Bora, sredinom 1998. godine po drugi put dobila kćerkicu njenoj i sreći njenog supruga Gorana nije bilo kraja. Doduše, roditelji su bili zbunjeni odlukom lekara koji je Mileni vodio trudnoću da zakaže porođaj pre roka, carskim rezom, iako Milena pretporođajne bolove uopšte nije imala. Prema prvim analizama, bebica, teška skoro tri kilograma, bila je potpuno zdrava.
- Analizu je obavio tim domaćih stručnjaka, uz asistenciju Kristofera Žubera, prvorazrednog međunarodnog eksperta u toj oblasti i uz podršku Fonda za razvoj kapaciteta Programa za razvoj Ujedinjenih nacija i Saveta za državnu upravu Vlade Republike Srbije - objašnjava dr Vojin Rakić, koordinator analize i specijalni savetnik Vlade Republike Srbije.