• Pronašli "papirnate" roditelje
• Priče o otmici su mi prosto neverovatne
• Znam gde i kako živi moj sin!
• Roditelji se nadaju u pomoć premijera Đinđića
• Prijave protiv radnika ginekološke klinike
• Muka velika, a istina kasni
• Za otmicu dece kazna zatvora do 10 godina!
• I Novosađani sumnjaju u smrt novorođenčadi
• Greška u identifikaciji DNK?
• Telo nije Čedićevo?
• Vučo: Ministarstvo da istraži slučajeve beba
• Kradu decu i ostavljaju tragove
• Hoću da usvojim svoje dete
• Mafija trguje bebama
• Patnja ne zastareva
• Stotinak roditelja podnelo zajedničku krivičnu prijavu
• Ubeđena sam da je moj sin živ i zdrav, doktori neće još dugo da kriju istinu
• Tužilaštvo traži podatke o dve kragujevačke bebe
• Kao u američkim filmovima (2. deo)
• Roditeljstvo ne zastareva (1. deo)
• Ključ za sve tajne
• Roditelji nestale dece obratiće se međunarodnom sudu
• Umrla, u nedostatku dokaza
• Roditelji nestalih beba traže pomoć Međunarodnog suda u Strazburu
• Istina u povoju
• Roditelji nestale dece obratiće se međunarodnom sudu
• Slađana: Sin stalno pita: Mama, šta ako je naša Aleksandra živa?
• Zloupotreba tragedije
• Znam porodicu gde živi moj sin, gledam ga, a srce da mi pukne!
• Prazne sumnje ili trgovina bebama
• Porodice "nestalih beba" traže pokretanje istrage
• Bolnice u Prokuplju, Aleksincu i Nišu su centri za krađu beba!
• Misterija u arhivi
• Dete su nam oteli
• Do istine DNK analizom
• Lekari i babice podnose prijave
• Drama bez epiloga

NIŠ - Nisu Radojka i Milutin Manojlović iz Sokobanje jedini koji su pronašli devojku za koju tvrde da je njihova ćerka Nikoleta, navodno umrla pre 23 godine u Institutu za neonatalogiju u Beogradu. Posle podizanja velike prašine zbog sumnje 300 porodica, koji veruju da njihova deca nisu mrtva već da su im oduzeta odmah posle rođenja u porodilištu i prodata drugim ljudima, sve je veći broj roditelja koji tvrde da znaju gde su njihova "nestala" deca.

U grozničavim, privatnim istragama, mnogi od njih su ušli u trag deci, koje se godinama nalaze kod "papirnatih" roditelja, a sada očekuju da nadležni smognu snage i hrabrosti i konačno raskrinkaju i pred lice pravde izvedu mafijaše koji trguju bebama. A njihov lanac seže od zdravstvenih radnika, preko matičnih službi, pa i do organa MUP, koji svojim papirima pokrivaju ovu bezocnu trgovinu bebama.

Crv sumnje

Biljani i Časlavu Momiroviću iz Džigolja iz Prokuplja, kojima je čak umrlo "troje dece", do sada su "vaskrsla" dva. Jedan sin se nalazi, kako tvrde, u selu Dobrujevac, a oni su već odlazili kod navodnih roditelja ovog deteta.
- Crv sumnje nas je nagrizao. A uvek ima onih koji znaju više. Tako smo saznali da postoji jedan mali koji je usvojen. To ne krije ta porodica, ali da po vremenu rađanja i po liku na majku, sve odgovara našem pravom sinu. Odem, krijući se, da ga vidim - uveren je Časlav Momirović. - I jeste, nema mnogo razmišljanja. Ali, ta porodica priča sasvim neku drugu priču, krije nešto. Ne dozvoljavaju da se uradi analiza krvi. Da se vidi da li sam ja otac. Nisam toliko neuk da ne znam da je krv uvek ista, da to nema veze sa pubertetom i drugim pričama. Ali, polako, pravda uvek na kraju mora da pobedi.

Drugo "umrlo" dete Momirovića je u Prokuplju, a do prave istine o svom detetu došli su i Nenad i Slavica Ivanović iz Stare Božurne kod Prokuplja. Slavica se porodila 15. juna 1987. godine, sin 2.500 grama, a navodno je umro posle sedam dana.

Pronašla sina

- To dete je i dan danas živo i nalazi se u jednoj porodici u selu Lipovac kod Niša - tvrde Ivanovići. - Nije zavedeno ni kao živo, ni kao mrtvo. Što je "najčudnije", dete nema zdravstveni karton, jer ga leči kucni lekar.
I Olgica Trajkovski iz Pančeva je uspela da pronađe svoje dete, kao i Stana i Ivica Milojević iz Mogova kod Alesinca. I Nišlijka Grana Štefan, jedna od 300 majki koja ne veruje u zvaničnu verziju smrti svojih beba, tvrdi da je pronašla dečaka za koga smatra da je njen sin koji je pre 15 godina navodno umro po rođenju u niškom porodilištu. Već četiri godine krišom osmatra dečaka u Nišu, za koga kaže da liči kao "jaje jajetu", svojoj bliznakinji, njenoj kćerki Mariji. Porodica Štefan je još pre četiri godine slučajno preško Nišlijke koja se svojevremeno na moru srela sa osobom koja je "usvojila" njihovo dete, saznala sve o svom sinu blizancu. Majka koja ga je usvojila hvalila se da su "dobili dete, muškog blizanca, od roditelja koji već imaju sina".

- Živ je i zdrav, ide u Osnovnu školu "Vožd Karađorđe" u Nišu, neverovatno liči na sestru Mariju a dobio je, kakve li slučajnosti, baš i ime koje smo suprug Dragan i ja mislili da mu damo - tvrdi Grana Štefan.

Falsifikovan potpis

- Čekala sam ga jednog dana ispred zgrade i bila šokirana koliko je "isti kao i sestra". Primetio me je i uporno gledao sve dok se nisam udaljila - kaže Grana Štefan. - Kasnije smo videli i papir u jednom porodilištu u Beogradu (fotokopiju ćemo dostaviti sudu), na kojem stoji falsifikovani potpis kojim navodno roditelj Dragan Štefan iz Niša "daje saglasnost da njegovo muško dete bude usvojeno od strane tih i tih lica"(?!)

Konkretna imena
Sumnjičavi roditelji u svojim tužbama su naveli i konkretna imena pojedinih babica i lekara, za koje smatraju da su umešani u "trgovinu" bebama u porodilištu.

Miša Ristović

NACIONAL, 30.9.2002. / izvor
Ministar zdravlja kaže da njegov resor nije nadležan za slučajeve "otetih beba"
Priče o otmici su mi prosto neverovatne

BEOGRAD - Ne bih želeo da bilo kakvim komentarom povredim bilo koga od roditelja koji tvrde da su im dece ukradena iz porodilista, ali reš je o ozbiljnim optužbama koje su iznete na takav našin da je nemoguđe izađi iz ove priše ako se ne utvrdi osnovanost tih optužbi. Jednostavno, mora se utvrditi ima li ili nema osnova za takve optuzbe. Ako ti roditelji tvrde da su decu izgubili u bolnici i za to optuđuju zdravstvene radnike, onda se u ceo slucaj moraju uključiti nadlezni, a to su policija, tužilaštvo i sudovi. Naša zdravstvena inspekcija izvršila je kontrolu vođenja dokumentacije u bolnicama. Mogu vam reći da se na načini o upisivanju i vođenju evidencije vrlo strogi tako da mi priče tih roditelja izgledaju prosto neverovatno - kaže za Nacional Tomica Milosavljević, ministar zdravlja Srbije, povodom tvrdnji preko 300 porodica da su im novorožena deca oteta.

Sta ćete učiniti ukoliko policija i tužilaštvo potvrde navode roditelja koji tvrde da su im deca oteta?

- Ukoliko policija ili tužilaštvo pošalju bilo kakav zahtev Ministarstvu zdravlja, naravno da ćemo mi reagovati. Iako u zdravstvenim ustanovama godinama nije rađen redovan stručni nadzor, vrši se vanredan stručni nadzor, kada postoji povod za tako nešto. Mi smo inspekcijski ispitali način vođenja evidencije u porodilištima i nismo našli evidentne nepravilnosti. Ako ste ležali u nekoj bolnici, postoji način da se zatraži bolnička dokumentacija i ona mora da vam bude stavljena na uvid. Ali sada govoriti o nečemu sto se dogodilo 1974, 1982, 1985. i tražiti od mene komentar za svaki od takvih slučajeva, mislim da je to previše, čak i za Nacional. Mislim da vi žurite. Trebalo bi da odete tamo gde su istražni organi, da vidite šta je bilo sa pokrenutim krivičnim prijavama roditelja. Teška je tema i ne bih je širio, jer ne zelim da bilo kojom svojom reči povredim bilo koga. I ja sam roditelj. Da imam iole sumnje u tako nešto tražio bih zadovoljenje pravde, ali za to Ministarstvo zdravlja nije pravo mesto.

ILUSTROVANA POLITIKA, 28.9.2002. / izvor
Olgica Trajkovski našla svoje "umrlo" dete
Znam gde i kako živi moj sin!

Već pet stotina roditelja traži svoju decu i taj broj iz dana u dan raste. Dvadesetak porodica zna gde su im sinovi i ćerke. Ali, u životu najčešće ne biva kao u latinoameričkoj seriji "Kasandra"

Ugledala ga je na jednom slavlju, ispraćaju vojnika. Olgica Trajkovski iz sela Jabuke kod Pančeva krenula je kroz razdraganu masu kao mesečar, robot, ka mladiću koji je bio slika i prilika njenog sina. Posle devetnaest godina gledala je pravo u otelotvorenje njenog, majčinskog instinkta. U svog sina koji je zvanično "umro" čim je ugledao svetlost dana.

– Sine – počela je razgovor polako, nežno – mnogo ličiš na mog sina.

Nastavila je istim tonom, obuzdavajući erupciju emocija u sebi i uspela da od stasitog momka izvuče i ko su mu roditelji, gde živi i šta radi. Razgovor je završila isto tako nežno i smireno kao što je i počela. A želela je da mu odmah i samo jednom kaže: "Ajmo, sine, kući, dosta je bilo".

Nije mu tada rekla da je on zapravo "umro" 1. maja 1978. godine u Pančevačkoj bolnici, da je iz njene utrobe izašao u društvu identičnog brata, sada kršnog momka sportiste spremnog za ženidbu, da je odmah posle porođaja babica donela jednu povijenu bebu i rekla: "Ovo ti je živo dete", a potom i drugu potpuno istog lika i boje kože, isto uvijenu u pelene i procedila: "Ovo je umrlo". Nije mu rekla da je noć posle porodaja provela ostavljena sama na ginekološkom stolu u lokvi sopstvene krvi i tako očajna i ojađena dočekala jutro i negovateljicu koja joj kaže da su njene obe bebe odnete na interno odeljenje i, da je već tada posumnjala da se nešto čudno sa njenim blizancima dešava: šta će umrla beba na internom?

Sama protiv vetrenjača

Dok je išla ka svom domu gde su je čekali ćerka i sin ponovo je osetila istu nelagodu i zbunjenost kao kad su joj uoči samog porođaja doveli jednu bolničarku koja je htela da upozna baš nju, trudnicu koja nosi blizance. Sećala se i besa i nemoci svoga oca koji je odmah hteo da tuži bolnicu, ali su mu istog trena lokalni moćnici stavili do znanja da sam protiv vetrenjača ne može i ne sme. Ali sada, kada je videla sina, živog i zdravog kako je oduvek i osećala, odlučila je: ona će isterati istinu na videlo.

Do dokaza je dolazila samo njoj znanim kanalima. Savila je tabak i tužila Pančevačku bolnicu za obmanu, patnju koju joj je nanela. Istraga je pokrenuta. Sa "mrtvim sinom" više nije kontaktirala. On, misli Olgica, ne zna da mu je ona majka kao što i ne zna da ima brata blizanca i mlađu sestru. Ne zna, ali Olgica veruje u njegov instinkt kao što je bila sigurna u svoj. Čeka, kao i još dvadesetak roditelja koji znaju tačno gde su njihova zakonski mrtva deca, da joj država zakonski vrati sina. Onda će mu sve ispričati.

– On, njegov brat blizanac koji ga je ceo život tražio i ja, njegova majka, emotivno smo osakaćeni za ceo život – prica Olgica. – Znam gde i kako živi moj sin, šta radi. Žena koja mu se predstavlja kao majka radi u bolnici, "otac" u rafineriji. Svi žive u Pančevu. Ne, neću tužiti te "roditelje". Neću ni od mog sina tražiti da živi sa mnom. On ima 24 godine, gde ce živeti njegova je volja. Ja samo želim da država mom sinu vrati identitet.

To isto želi i Milutin Manojlović iz Sokobanje ("Ilustrovana" je u više navrata pisala o njegovom slučaju). Dok njegova ćerka Nikoleta Manojlović ne dobije krštenicu na svoje rođeno ime on neće, odlučan je, prestati da se bori protiv svih onih koji to sprečavaju. A Nikoleta je u ličnim ispravama još Violeta Roganović iako je posle 22 godine upoznala svog brata blizanca Ljubomira i mladeg brata Dragana i krstila se ovog 5. maja, baš na Uskrs, zajedno sa Ljubomirom na njihov 23. rođendan.

– Naravno da Nikoleti nije bilo lako kad je saznala istinu o svom rođenju, "smrti", roditeljima koji nisu njeni biološki roditelji. "Zašto baš meni, na celom Balkanu, to da se desi", govorila je. Tada nismo znali da na stotine porodica u Srbiji traži svoje "mrtve bebe" – prica Milutin Manojlović.

– Ali, psihološke posledice po dete koje sazna takvu istinu o sebi mnogo su manje od onih koje bi nastupile po pokolenja da obmana i krađa nisu razotkrivene.

Posledice po pokolenja

Ljubomir i Nikoleta su se sreli mnogo pre nego što su saznali da su blizanci. Išli su u istu školu. Ona, lepa devojka, prišla je njemu, zgodnom mladiću. Sve je, srećom, ostalo na jednom razgovoru od pola sata. Kad je Nikoleta došla u kuću Manojlovića, kao član porodice, Ljubomir se poverio ocu: "Da sam nešto ono veče imao sa njom – ja bih se obesio".

– U Srbiji ima na stotine Ljubomira i Nikoleta koji ne znaju da su brat i sestra. Da li iko u ovoj državi razmišlja o razmerama rodoskrnavljenja do kojih može doci i kakva bi se deca iz takvih veza rađala? Da li je ikom palo na pamet da bi uz sudije, policajce, koji rade na ovakvim slučajevima, trebalo da se angažuju psiholozi, psihijatri, socijalni radnici – glasno se pita Milutin. – A slučajeva je svakog dana sve više. Više od trista porodica imaju dokaze da su im deca ukradena, još dvesta je na početku sopstvene istrage, a svaki dan me bar jedan novi roditelj pozove telefonom i traži savet odakle da počne u dokazivanju da je mučki prevaren i da njegovo "mrtvo dete" negde živi ne znajuci da ga roditelji, braća, sestre traže.

Zvuči zastrašujuće, ali u situaciji u kojoj se našla Nikoleta može se naći svako od nas iako nikome ne pada na pamet da dovodi u sumnju da li su nam oni koji su nas odnegovali, vaspitali, prema kojima smo formirali svoj emotivni život, moralne nazore pravi roditelji. Ali šta ako saznamo da to nije tako?

– Onog trenutka kada dete shvati da njegovi roditelji nisu onakvi kakvim ga oni vide i prihvataju – njihov ceo svet se ruši. Život im se okreće tumbe. To su takvi potresi da je pitanje koliko čovek mora da bude jak da sve to izdrži – kaže specijalista neuropsihijatrije dr Dijana Lazić, upravnik Centra za urgentnu psihijatriju Instituta "Dr Laza Lazarevic". – Biološki roditelji imaju pravo na svoje dete, posebno ako mu je ono oduzeto, ukradeno. Razumljivo je da će oni ceo svoj život, svu svoju snagu, energiju i vreme podrediti samo jednom cilju: da ga pronadu. Ali, kad ostvare cilj otvoriće se hiljadu problema. Na primer, šta ako se oni ne uklapaju u predstavu deteta o tome kakvi bi njegovi roditelji trebalo da budu? U životu najčešće ne bude kao u latinoameričkoj seriji "Kasandra". Detetu, ako ga zaista vole, roditelji moraju dati podršku i vreme da se prilagodi jednoj od najdelikatnijih životnih situacija.

Solomonova presuda

Biološki roditelj je nezamenjiv, ističe dr Lazić, ali je pitanje šta je u pravom smislu roditelj: da li onaj koji vaspitava, neguje, ulaže u dete ili onaj koji mu je samo dao svoj genetski materijal. Umesto odgovora dr Lazić podseća na jednu od Solomonovih presuda.

U desetom veku pre nove ere, kada je vladao ovaj jevrejski kralj, desilo se da je jedno dete oduzeto od majke i dato drugoj ženi na čuvanje. Biološka majka je tragala i saznala gde joj je dete i pošto - poto htela da ga uzme. Njen slučaj je stigao do Solomona. On je morao da presudi čije je dete, da li one žene koja ga je odnegovala ili one koja ga je rodila. Kralj je sučelio majke u prisustvu deteta. Obe su imale jake argumente. Kako nije mogao da se odluči na čiju će stranu da stane, Solomon je umesto presude naredio svojim vojnicima da, tu, pred ženama, dete preseku na pola i svakoj daju polovinu. Vrisnula je majka koja ga je rodila: "Ne, neka joj ga, samo nek' ostane živ!" Druga žena je ćutala.

Solomon je odlučio da dete pripadne biološkoj majci jer, smatrao je, ako je bila spremna da se žrtvuje za život svog deteta makar patila do smrti onda i zaslužuje da mu bude majka.

Zastarelost

Više od dvesta roditelja u gradovima širom Srbije, a najviše u Beogradu i Nišu, podnelo je krivične prijave što protiv porodilišta, što protiv matičnih službi i N.N. lica optužujući ih za nasilnu promenu porodičnog stanja. Međutim, većinu tih prijava javni tužioci nisu uzeli u razmatranje jer, kako nam je prenelo na desetine roditelja, slučajevi su zastareli.

– U ovakvim slučajevima moglo bi da se radi ili o krivičnim delima zloupotrebe službenog položaja ili promene porodičnog stanja. Član 117. Krivičnog zakona Srbije predviđa da ce se onaj ko podmetne zamenom ili na drugi način promeni porodično stanje deteta kazniti zatvorom od tri meseca do tri godine. U oba slučaja apsolutna zastarelost nastupa za deset godina, što znači da bi krivični postupak mogao da se vodi za sva dela izvršena posle 1992. godine. I u slučaju krivičnog dela falsifikovanja isprava, na šta ukazuje većina roditelja, zastarelost je deset godina – kaže Vojislav Nedić, predsednik Advokatske komore Beograda. – Ja sam razgovarao sa više javnih tužilaca koji imaju ovakve predmete i sugerisao, a oni se saglasili, da, bez obzira da li su predmeti sa krivičnog pravnog aspekta zastareli, policija mora da ispita i utvrdi osnovanost i tačnost tvrdnji oštećenih građana. Jer, radi se o pojavi koja ugrožava temelje društva i zato joj se mora stati na put. Oštećeni mogu da se obrate Advokatskoj komori, a mi ćemo sa naše strane preduzeti sve što budemo mogli da se ispitivanje takvih slučajeva podigne na viši nivo.

BLIC, 28.9.2002. / izvor
Oko 300 porodica u Srbiji tražiće da se formira ekspertski tim koji će utvrditi šta je zaista bilo s njihovim "umrlim" bebama
Roditelji se nadaju u pomoć premijera Đinđića

Od premijera Vlade Republike Srbije Zorana Đindića roditelji koji veruju da njihova deca nisu mrtva već da su im oduzeta odmah nakon rodenja u porodilištu i prodata drugim ljudima, tražiće trećeg oktobra, za kada je zakazan sastanak, da se oformi ekspertski tim koji bi ispitao sve slučajeve bez obzira na vreme kada su se dogodili - kaže jedan od roditelja Nikola Šegrt. - Prosto je neverovatno da se za ovih deset meseci, koliko se o problemu piše, niko od nadležnih nije oglasio. Na sastanku s načelnikom kriminalističke policije MUP-a Srbije Srboljubom Randelovićem, rečeno nam je da će se oni potruditi da nam pribave sva dokumenta koja mi ne možemo. Zar nije čudno da nama roditeljima milicija dostavlja dokumentaciju za našu decu - pita se Šegrt u ime grupe roditelja.

Formiranje posebne komisije roditelji traže i zato što tužilaštvo i sudovi ne razmatraju prijave ovakvih slučajeva ako su stariji od deset godina, zbog zastarelosti.

- To nikako nećemo prihvatiti, jer kao roditelj ne bih mogao da se pomirim s činjenicom da moje dete živi u nekoj drugoj porodici, a da ja nemam nikakva prava, jer je slučaj navodno zastareo - kaže Šegrt.

Najduži "staž" u traganju za svojim detetom ima Dušanka Kovrlija koja već 40 godina pokušava da sazna istinu.

"Blic" je do sada u više navrata objavljivao ispovesti roditelja iz Niša, Beograda, Novog Sada i drugih mesta koji sumnjaju u to da su njihove bebe umrle odmah po rođenju.

Sličan problem muči i nekoliko porodica u Kruševcu. Tamošnje opštinske novine objavile su i ispovest nekolicine roditelja, a njihova želja je bila i da "Blic" upozna širu javnost sa ovim problemom. Evo šta su neki od roditelja rekli:

Rada Vasković iz Vitanovca priseća se prvog porođaja: "Normalno iznetom trudnoćom, ranog jutra 27. februara 1990. godine, u kruševačkom porodilištu radam jednojajčane blizance, sinove. Stariji rođen u 5.05 bio je 3.350 grama težak, dok drugorođeni u 5.25 teži 2.600 grama. Doktor Garčević uredno prati trudnoću, dok doktor Stanković vrši porodaj. Potpuno svesno, čujem plač mojih beba. Kažu: "Uredno!" Smeštaju me u sobu, a dr Trena Strelarac obaveštava da su bebe premorene i moraju u inkubator. U jutarnjoj viziti dr Zdravko Jovanović insistira da ustanem i uvodi me u sobu s inkubatorima. Dečaci su bili mirni, potpuno isti samo je mlađi sitniji. Na pitanje: "Kako su?" dobijam odgovor da su dobro, samo malo premoreni. I dr Trena me uverava da je sve u redu. Obojicu mi donose prva dva puta na dojenje, obučavaju kako se doje dvojke, a potom dalje u toku dana samo jednog. Noću oko 23.00 časa mi majke reagujemo na plač beba, u tom trenutku kroz hodnik prolazi žena s rečima "...kradu se deca...". Ni jednog trenutka ne pomišljam na tako nešto.

Drugog jutra, pre vizite, obilazi me neznanac srednje visine u farmerkama i majici, braon jakni, crne kose i očiju. Predstavlja se kao portir i kaže da je došao da vidi koja je to majka rodila tako krupne blizance. Naziva me imenom, raspituje se o meni i mojim bebama. Odlazi pre vizite dr Trene koja mi se obraća recima: "Vama je beba umrla!" Sve što sam htela u tom trenutku pitati, pitala sam suzama... moji jecaji ponavljali su zašto - kako? Dr Trena odgovara tražeći me u svojoj kancelariji: "Prvi je umro. Znajte majko, vama je beba bila premorena porođajem, a i da je ostala živa ne bi mentalno bila normalna. Mladi ste, imaćete još dece!" Želim dete da vidim i sahranim, ali doktorka odgovara: "Nema potrebe, mi to ovde radimo, u krugu bolnice." Nakon nekoliko dana izlazim, a na prijemnom me dočekuju muž sa fotografom. Slikamo se s jednim sinom, dok iza leđa čujem reči sestara na stepeništu: "Vidi ove žene, ona je i dalje srećna a ne zna šta su joj uradili!" Tada nisam razumela rečeno.

Roditeljsko pravo ne zastareva

Državni organi povodom slučaja roditelja koji sumnjaju da su im deca umrla odmah po rođenju već veruju da su im oduzeta i prodata drugim ljudima, kako smatraju u Jugoslovensko komitetu pravnika, preblago i jednostrano reaguju, što onemogućava otkrivanje prave istine. - Ovo je prava prilika da se formira državna anketna komisija, koju bi činili stručnjaci iz raznih oblasti, a koja bi ispitala sve slučajeve. Veoma je važno da se slučajevi ne rascepkaju i pojedinačno posmatraju, jer u tom slučaju bi krivična dela izgubila na težini i bila tretirana kao niža krivična dela. Republički javni tužilac bi trebalo da pruzme nadležnost nad svim slučajevima i obavi jednu celovitu istragu, jer roditeljsko pravo ne zastareva - rekla je Biljana Kovačević-Vučo, predsednik JUKOM-a.

Neko je iskoristio situaciju

NIŠ (Srna) - Roditelji čija su novorođena deca navodno nestala podneli su Opštinskom javnom tužilaštvu u Nišu i drugim tužilaštvima na području Srbije, od 1. jula do 26. avgusta, 12 krivičnih prijava protiv radnika Ginekološko-akušerske klinike u Nišu.

Opštinski javni tužilac u Nišu Aleksandar Petković izjavio je da ovo tužilaštvo u saradnji sa SUP-om Niš i inspektorom zdravstvene zaštite preduzima odgovarajuće provere na planu prikupljanja dokumentacije i donošenja javno-tužilačke odluke. Prema njegovim rečima, iako su nastupili svi rokovi koji ukazuju na zastarelost gonjenja, rad na ovim predmetima će se nastaviti u pretkrivičnom postupku, zbog pojačanog interesovanja javnosti. "Opravdano se sumnja i da su tešku situaciju ovih roditelja iskoristila pojedina lica koja su im, predstavljajući se kao vidari, pružila informacije da navodno znaju gde se nalaze njihova deca i da su živa. Na to ukazuje i podatak da su sve prijave ispisane na istom obrascu", naglasio je Petković.

B 92 VESTI, 27.9.2002. / izvor
Prijave protiv radnika ginekološke klinike

Roditelji čija su novorođena deca navodno nestala podneli su Opštinskom javnom tužilaštvu u Nišu i drugim tužilaštvima na području Srbije, u periodu od 1. jula do 26. avgusta, 12 krivičnih prijava protiv radnika Ginekološko-akušerske klinike u Nišu. Opštinski javni tužilac u Nišu Aleksandar Petković izjavio je da to tužilaštvo u saradnji sa SUP Niš i inspektorom zdravstvene zaštite proverava prikupljenu dokumentaciju.

"U nekim slučajevima krivične prijave su odbačene jer prikupljena dokumentacija ne ukazuje na postojanje krivičnih dela oduzimanja maloletnika i promene porodičnog stanja. O tome smo obavestili podnosioce krivičnih prijava", izjavio je Petković. Prema njegovim rečima, rad na tim predmetima će biti nastavljen u pretkrivičnom postupku zbog pojačanog interesovanja javnosti. "Opravdano se sumnja i da su tešku situaciju tih roditelja iskoristila pojedina lica koja su im, predstavljajući se kao vidari, pružila informacije da navodno znaju gde se nalaze njihova deca i da su živa. Na to ukazuje i podatak da su sve prijave ispisane na istom obrascu", naglasio je Petković.

On je dodao da su provere u toku i da će ukoliko bude potrebno protiv takvih lica biti podnete krivične prijave zbog širenja lažnih vesti.

VEČERNJE NOVOSTI, 27.9.2002. / izvor
Muka velika, a istina kasni

NIŠ - Posle dostavljanja objedinjenih krivičnih prijava stotinak roditelja iz Niša i drugih mesta jugoistočne Srbije opštinskom javnom tužiocu u Nišu, koji sumnjaju da su im novorođena deca oteta, uveliko se radi na slučajevima nestalih beba iz niškog porodilišta.

Krivična prijava je prosleđena tužiocu nakon što se nekoliko desetina roditelja prošle nedelje okupilo na protestu ispred Opštinskog suda u Nišu, kada ih je primio čelnik sudskog istražnog odeljenja i predmet prosledio tužiocu.
Oglasio se i Aleksandar Petković, opštinski javni tužilac, koji je predočio da su roditelji, čija su novorođena deca nestala, OJT u Nišu i drugim tužilaštvima na području Srbije, od 1. jula do 26. septembra podneli 12 krivičnih prijava protiv radnika Ginekološko-akušerske klinike u Nišu.

- U nekim slučajevima krivične prijave su odbijene jer prikupljena dokumentacija ne ukazuje na postojanje krivičnih dela oduzimanja maloletnika i promene porodičnog stanja, o čemu smo obavestili podnosioce krivičnih prijava - predočio je Aleksandar Petković. - Radi se slučajevima navodnog oduzimanja dece od 1956. do 1999. godine.
U niškom OJT ističu da, iako su nastupili svi rokovi koji ukazuju na zastarelost gonjenja, rad na ovim predmetima se nastavlja u prekrivičnom postupku zbog pojačanog interesovanja javnosti.

- Opravdano se sumnja i da su tešku situaciju ovih roditelja iskoristila pojedina lica koja su im, predstavljajući se kao vidari, pružila informacije da navodno znaju gde se nalaze njihova deca i da su živa. Na to ukazuje i podatak da su sve prijave pisane po istom obrazcu - istakao je Petković.
Ovakva ocena Opštinskog javnog tužilaštva je dočekana na "nož" kod sumnjičavih roditelja, koji tvrde da neko uporno pokušava da preokrene tezu u ovoj aferi, i umesto da pronađe aktere krađa beba, sada hoće da dokaže kako su "izmanipulisani".

- Mene su još u niškom porodilištu, kada sam zatražila dokumentaciju za mog navodno umrlog sina, pitali "ko stoji iza mene" - kaže Grana Štefan iz Niša. - Pokušavaju da nas ubede da smo ludi i paranoični.

Bez obzira što je još pre mesec dana Slaviša Virijević, načelnik kriminalističke službe SUP Niša, javno obelodanio da posle detaljene provere dokumentacije i rada GAK-a u Nišu nisu otkrivene nikakve nepravilnosti, roditelji su ohrabreni onim što su čuli pre dve sedmice u MUP Srbije. Tada im je obećano da njihove sudbine nisu "zastarele" i da nijedna od njih neće ostati nerasvetljena do kraja.

Aleksandar i Vukica Stanković iz Niša navode da su od opštinskog javnog tužioca uporno dobijali obrazloženje da su njihove tužbe neosnovane, tačnije da je došlo do "zastarelosti krivičnog gonjenja".
- Čim je prelistao neke od naših dosijea, istražni sudija je rekao "Bože, ljudi, pa šta ste do sada čekali? Ovo je delo koje se tretira kao zločin!" - kaže Aleksandar Stanković.

Sofijanka i Miodrag Milojević iz Mozgova kod Aleskinca tvrde da su smešne tvrdnje da su im proroci "solili pamet".

- Ako nadležni hoće da dođu do istine, ne treba im mnogo vremena. Uz našu tužbu, priložili smo dva dokumenta - prepis otpusne liste, sa matičnim brojem istorije bolesti 1577, sa eprikrizom "dete muško TM 3100/49 cm, rodeno 22. 05. 1986. godine". Međutim, mi posedujemo otpusnu listu iz 1986. godine, ali sa matičim brojem 03718, sa epirkizom da je dete rođeno, ali i umrlo 23. maja te godine - kaže Sofijanka Milojević. - Kako može da bude čas mrtvo, čcas živo?

Zahtev

Grupa sumnjičavih roditilja tvrdi da za 3. oktobar u 10 sati imaju imaju zakazan prijem kod premijera Srbije Zorana Đindića. Od njega će tražiti da svi državni organi sprovedu detaljnu istragu i konačno izvedu pred lice pravde "trgovce bebama".

Miša Ristović

NACIONAL, 27.9.2002. / izvor
Mirna Kosanović, izvršni direktor jugoslovenskog komiteta za ljudska prava, o aferi krađe beba.
Za otmicu dece kazna zatvora do 10 godina!

BEOGRAD - Ministarstvo zdravlja nadležno je i mora da ispita sve optužbe roditelja koji tvrde da su im deca oteta iz porodilišta. U slučaju da istraga pokaže da postoje osnovane sumnje da su akteri činili kriminalne radnje, podnosi se krivična prijava i slučaj prelazi u miliciju, a zatim i u tužilaštvo - kaže Mirna Kosanovič, izvršni direktor JUKOM-a

Da li bi porodice koje sumnjaju da su im deca po porođaju oteta mogle da se obrate nekoj višoj instanci u Evropi?

- Osnovni preduslov za obraćanje Međunarodnom sudu za ljudska prava jeste da naša zemlja postane član Evropske unije, ali i da ti ljudi prethodno iscrpe sva pravna sredstva koja su moguća u našoj zemlji.

Jedan broj slučajeva je po našem zakonu zastareo. Da li postoji mogućnost da se zbog velikog broja slučajeva promeni zakon?

- Takva inicijativa bi morala da bude odobrena u Skupštini, jer je Skupština ta koja se bavi izmenama i donošenjem zakona. Za sada u našem pravosudu ne zastarevaju samo ratni zločini!

Po kom zakonu bi sada mogli da budu optuženi učesnici u navodnom otimanju dece?

- Mogli bi biti optuženi po dva člana Krivičnog zakona Srbije. Član 116. bavi se krivičcnim delima oduzimanja maloletnog lica, a član 117. krivičnim delom promene porodičnog stanja. Prvi oblik je teži i predviđa kaznu od jedne do deset godina, a član 117. predvida kaznu od jedne do tri godine.

BLIC, 25.9.2002. / izvor
U Novom Sadu nekoliko porodica traga za istinom o svojoj "preminuloj" deci
I Novosađani sumnjaju u smrt novorođenčadi

NOVI SAD - Ljiljana Ljubisavljević, rodena Lepir, porodila se u novosadskoj "Betaniji" 2. maja 1981. godine. Dete je zaplakalo odmah po rođenju, bez reanimacije i dobilo je ocenu 9-10. Ljiljana, nasuprot navodima iz istorije bolesti, tvrdi da na detetu nisu bile uočljive nikakve anomalije. Šest dana kasnije, 8. maja oko 11 časova, majci je saopšteno da je detetu iznenada pozlilo. Samo sat kasnije odnosno oko podneva, Ljiljana je obaveštena da je njena devojčica umrla. Međutim, u dokumentaciji dobijenoj iz GAK-a stoji da je devojčica Ljubisavljević umrla u 16 sati i 25 minuta i to u Dečjoj bolnici.

Nakon prvog šoka, Ljubisavljevići su zatražili da im se preda leš deteta, ali su obavešteni da je telo poslato u Sloveniju na obdukciju.
- Nekoliko puta smo podnosili zahteve, ali telo deteta nismo dobili. Obdukcioni nalaz primili smo ovoga leta i ostali zaprepašćeni: u nalazu stoji da je autopsija izvršena nad muškim detetom, a ja sam rodila devojčicu - kaže Ljiljana i napominje da je dokumentacija koju su dobili iz GAK-a neuredna i da je prepravljana težina deteta, datumi i broj bebe. Nepotpunu i prepravljanu dokumentaciju, bez potpisa i pečata lekara od GAK je primila i Ljubinka Bubnjević koja je 20. marta 1983. rodila blizance. Dan kasnije, jedan od blizanaca proglašen je mrtvim.

- Prepravljeni su podaci o broju dece rođene tim porođajem, o broju preživele dece... Kada sam izlazila iz bolnice jedan blizanac je već bio proglašen mrtvim, ali o tome nije bilo napomene u mojoj otpusnoj listi. Nisam bila dobro obaveštena ni o smeštaju moje dece u Dečjoj bolnici. Naime, meni je rečeno da su obojica prebačena na odeljenje za nedonoščad, a pregledom dokumentacije shvatila sam da je umrli blizanac iz "Betanije" bio prebačen na Odeljenje fiziologije. Na GAK-u sam saznala da istorija bolesti umrlog blizanca ne postoji, a u Dečjoj bolnici sam obaveštena da postoje sva dokumenta, ali ih mogu pregledati samo na zahtev nadležnog organa - priča Ljubinka.

Istinu o svom detetu traži i otac Lehbo Škriljenj, čija je nevencana žena na Betaniji rodila blizance 10. jula 1980. godine. Starija i teža bliznakinja umrla je deset dana kanije.

- Prepravljeni su mnogi podaci u dokumentaciji koju sam primio iz GAK-a i od matičara. U dokumentima umrle devojčice čak ni ne postoje neki podaci. Ipak, najčudnija stvar je da je moja devojčica umrla 20. jula, a da je obdukcioni nalaz datiran na 30. avgust - kaže Lehbo i pokazuje nalaz. Sumnje ovih porodica začete još za vreme boravka u porodilištu produbile su se nakon što je priča o prodaji dece aktuelizovana u medijima. Prepravljeni podaci u istorijama porođaja i bolesti novorođenčadi, neupotpunjeni podaci u knjigama rođenih i umrlih i netrpeljivost nadležnih prema njihovom pokušajima da shvate šta se desilo sa decom, samo je učvrstila uverenje roditelja da njihova deca ipak nisu mrtva.

Ove porodice nastavice da prikupljaju dokumentaciju kako bi saznali istinu o svojoj deci, a ne isključuju ni mogucnost tužbe.

Tvrdnje nisu dokazane

- Do sada nijednom nije dokazano da sumnje roditelja imaju osnova. Tvrdim da je u pomenutim slučajevima vođena sasvim uredna dokumentacija i da je lečenje bilo sasvim ispravno - kaže pravnik novosadskog GAK-a Slavica Dokmanović. Ona napominje da je svim porodicama izašla u susret i da je sva dokumentacija dostavljena na njihov zahtev porodicama Ljubisavljević i Bubnjević. Lehbo Škriljenj nije mogao dobiti dokumentaciju jer u "Betaniji" ne postoje podaci o njegovom očinstvu, te se mora poštovati privatnost pacijentkinje. Ipak, Dokmanovićeva je predložila majci devojčica da podnese zahtev i zatim je i toj porodici isporučena dokumentacija.

Video dete i šokirao se

- Muž i ja smo započeli potragu pre tri godine, nakon neobičnog susreta. Pošto je mene i sina ostavio u centru grada, muž se odvezao svojim poslom. Usput je ušao u prodavnicu da kupi cigarete i čuo glas našeg sina Miloša, preživelog blizanca. Okrenuo se iznenađen i zastao, jer više nije bio siguran da li pred njim stoji Miloš ili ne. Toliko je bio šokiran sličnošcu momaka sa našim sinom i svojim osećajem da nije stigao ni da zatraži neke podatke - priča Ljubinka Bubnjević i napominje da je u potrazi neprestano nailazila na zid ćutanja.

B 92 VESTI, 24.9.2002. / izvor
Greška u identifikaciji DNK?

LESKOVAC (Beta) - Prvi rezultati analize DNK uzoraka tela pronađenog pre 3 nedelje u okolini Leskovca pokazali su da se ne radi o lešu sedmostrukog ubice Dragana Čedica. Postupak analize je ponovljen i sada je uzet uzorak DNK od oba roditelja, piše "Blic", pozivajući se na nezvanične izvore. Izvori bliski istrazi tvrde da je moguća greška, pa su zbog toga sada uzeti uzorci oba roditelja, a rezultati se očekuju za nekoliko dana. Istražni sudija Okružnog suda u Leskovcu Nebojša Stojčić kaže da su iskrsli problemi prilikom prve obrade uzoraka DNK, a da je za ponovljeno ispitivanje on odneo u Beograd uzorke DNK Čedićevih roditelja.

BLIC, 24.9.2002. / izvor
Prvi rezultati DNK analize leša otkrivenog pre tri nedelje kraj Leskovca
Telo nije Čedićevo?

BEOGRAD, LESKOVAC - Prvi rezultati analize DNK uzoraka tela pronađenog pre tri nedelje u okolini Leskovca, za koje se pretpostavlja da je sedmostruki ubica Dragan Cedić, pokazali su da se ne radi o lešu ubice iz Leskovca, zbog čega je postupak ponovljen, saznaje nezvanično "Blic". Policija je prvi put uzela uzorke krvi samo od jednog roditelja i analizom je utvrđeno da se njihovi DNK profili ne preklapaju. U principu, za nesumnjivu identifikaciju tela potrebno je uzeti uzorke od oba roditelja preminule osobe. Rezultat analize je niz brojeva koji se naziva DNK profil. Polovina dobijenih brojeva iz profila deteta uvek se poklapa sa polovinom očevog, a druga polovina sa polovinom majčinog DNK profila. Kako ocenjuju izvori bliski istrazi, u slučaju Čedica moguće je da je u pitanju greška, nastala prilikom prvog uzimanja uzoraka. Zbog toga su sada uzorci krvi uzeti od oba roditelja, a rezultati se očekuju za nekoliko dana.

Nebojša Stojičić, istražni sudija Okružnog suda u Leskovcu, kaže da je prošle nedelje ponovo uzeta krv od Čedićevih roditelja, a da je uzorke on lično odneo u Beograd.

- Iskrsli su tehnički problemi prilikom analize prethodnih uzoraka, pa je bilo neophodno ponovo uzeti uzorke krvi - kaže Stojičić, odbacujući istovremeno špekulacije da uzorci DNK sa Čedićevog tela i iz krvi njegovog oca nisu identični.

Z. D. - M. Ž.

NACIONAL, 24.09.2002. / izvor
Pravnici o slučajevima porodica koje tvrde da su im deca oteta iz porodilišta
Vučo: Ministarstvo da istraži slučajeve beba

Državni organi moraju da urade bilo šta kako bi se tvrdnje ovih roditelja potvrdile ili opovrgle, smatra Vučo

BEOGRAD - Priče o zdravorođenim, pa naprasno "umrlim" bebama u porodilištima širom Srbije poprimaju neverovatne razmere, jer je svakog dana sve veći broj porodica koje sumnjaju da su njihova deca, na sreću nekih drugih porodica, i danas živa i zdrava, ili da su iz određenih razloga, morala da umru neprirodnom smrću.

Neprijatna i sama pomisao - Nisam upoznat ni sa jednim konkretnim slučajem dece kojima se bave mediji, ali mi je neprijatna i sama pomisao da je tako nešto moguće. Ali, ako je tačno da su roditelji podneli zajedničku krivičnu prijavu, do istrage će doći, a onda je u sve umešana policija, koja je i inače najveći problem u zemlji, jer ne rešava ubistva i druge kriminalne rednje - rekao je advokat Rajko Danilović. Tortura za decu - Kada je jedna osoba menjala pol, saopštila mi je da je teže od svega bila psihička tortura koju je doživela dok je bila podvrgnuta psihološkoj pripremi za sam hirurški čin. Plašim se da će deca koju roditelji eventualno "ožive" posle tolikih godina preživeti još veću psihičku torturu od pomenute - kaže advokat Sava Andelković.

Biljana Kovacevic Vučo, predsednik JUKOM-a, izražava čuđenje zašto Ministarstvo zdravlja ne pokrene bilo kakve radnje kako bi se tvrdnje ovih roditelja potvrdile ili opovrgle.
- Ukoliko zaista postoji toliki broj ljudi koji sumnjaju da su njihova deca po rođenju umrla, i još imaju saznanja ili dokumentaciju koja potvrđuje takve indicije, Ministarstvo zdravlja bi moralo da pokaže izuzetnu brigu prema njima. U zemljama sa demokratskom tradicijom, ukoliko bi se pokazalo da je ijedan slučaj tačan, nadležno ministarstvo mobilisalo bi sve moguće institucije da se takve tvrdnje provere - kaže Kovačević Vučo.

Advokat Sava Anđelković kaže da ovo pitanje otvara mnoga moralna, etička i pravna pitanja.
- Kada bi priče roditelja bile istinite, to bi bio kriminal, ali postojanje DNK laboratorije odnedavno razrešava mnoge dileme. Nažalost, u vreme komunizma porodica je bila ekskomunicirana, i taj odnos do danas je zadržan. Smatram da su mnoge porodice iz razumljivih razloga ušle u patološku euforiju. Mediji iz tih razloga ne bi smeli stvaranjem afera da unose dodatnu pometnju u javnosti, jer to kod budućih majki može da izazove opasne predporođajne psihološke traume - rekao je Andelković.

I ako se tvrdnje porodica pokažu kao tačne i biološki roditelji pronađu svoju decu, to su, po mišljenju advokata Andelkovića, opet vrlo osetljive situacije.
- Problem je u tome što mnogo toga kod nas nije regulisano zakonom. Nedvosmisleno je da su roditelji na sopstveni zahtev imali pravo da vide svoje "umrlo" dete. A ako je to dete, ipak, i danas živo i zdravo i ima više od 18 godina, ono ima pravo da samo odluči s kim će i gde dalje da živi - naglašava Andelković, uz upozorenje da su svi ovi postupci praćeni vrlo komplikovanom i dugom procedurom pravnog i svakog drugog dokazivanja.

N.S.

Porodice "otete" dece kod premijera Zorana Đindića

KRAGUJEVAC - Grupa roditelja koja sumnja u izveštaje zdravstvenih ustanova da su njihove bebe umrle prilikom rođenja razgovarace 3. oktobra sa premijerom Srbije - kaže Živan Agatonovic, jedan od roditelja.

Prema njegovim rečima, oni žele da upoznaju premijera sa dokumentacijom o svojoj navodno umrloj deci i dokazima do kojih su došli nastojeći da saznaju šta se bebama stvarno dogodilo.
Agatonović je rekao da ce roditelji premijera upoznati s "opstrukcijom nadležnih organa i rukovodstava bolnica u kojima su se majke porodile", kao i s pokušajima da se roditelji onemoguće da dođu do dokumentacije o svojoj deci.

GLAS, 24.9.2002.
Još jedna niška priča o krađi beba
Kradu decu i ostavljaju tragove

Stankovići veruju da im je sina neko ukrao iz porodilišta u Nišu 1970.

NIŠ - Vukica i Aleksandar Stanković iz Niša, Somborska 41/31, imaju tridesetogodišnjeg sina Dejana, ali otvoreno sumnjaju da imaju i dve godine starijeg sina Sašu, jer veruju da im ga je neko ukrao iz niškog porodilišta 1970. godine.

Kažu da su jedno vreme verovali u priču o smrti njihove bebe, iako je rođena živa i zdrava, da su verovali u lekarsku etiku i Hipokratovu zakletvu, ali da su razlozi za njihovu sumnju nastali zbog papira koji su puni nelogičnosti.
Vukica Stanković porodila se u Nišu na Ginekološko-akušerskoj klinici 12. novembra 1970. godine. Rodila je muško, živo i zdravo dete, čula ga i kad je zaplakalo. Babice su dolazile u bolničku sobu da majka namuze mleko za bebu, a i kum bio vredan pa mu nadenuo ime Saša. A onda, majci iznenada u bolnici saopštavaju da je dete iznenada umrlo.
Lekar joj izjavljuje saučešće, medicinska sestra daje injekciju za prekid mlečnosti i potura joj se prazan beo papir koji je potpisala "ispod crte u donjem desnom uglu". Kasnije su oni mogli da dopišu šta god hoće, a zanimljivo je i da su me pitali da li je dete možda već dobilo ime i koje, kaže u svojoj ispovesti za "Glas" majka Vukica.

Susreti s Đinđićem Grupa, sada već udruženih, a istom sudbinom povezanih roditelja iz Niša, tvrdi da za 3. oktobar u 10. sati imaju potvrđen termin za susret sa premijerom Srbije Zoranom Đinđićem. Kažu da i od premijera očekuju obećanje da će svi državni organi sprovesti temeljnu istragu i konačno izvesti pred lice pravde "trgovce bebama".

- Slušajući i čitajući po novinama razne priče o bezočnoj krađi beba i mi smo vratili film unazad i krenuli tragom papira, kaže otac Aleksandar. I počele su da se ređaju sve same nelogičnosti. Jer, iako su nam u bolnici saopštili da je Saša umro dan po rođenju, sedam dana kasnije, odnosno 19. novembra 1970. godine u matičnu opštinsku službu stigao je zvanično potpisan obrazac iz porodilišta sa prijavom o rođenju zdravog muškog deteta. Jedino je kod podataka u majci upisano da je rođena 18. maja umesto 20. marta 1952. godine. Verovatno namerna greška radi daljeg zavaravanja tragova, dodaje Aleksandar.

On dalje navodi i potvrđuje i fotokopijom koju nam predočava, da je na prijavi o rođenju, koja je stigla iz porodilišta, istim rukopisom falsifikovan potpis majke Vukice. Stoji, inače, uredan pečat klinike i potpis medicinske sestre Radmile Dimitrijević.

- Još čudnije je da do današnjeg dana, posle 32 godine, u matičnu službu nije stigla potvrda o smrti našeg sina Saše. Tražio sam juna ove godine zvanično dopisom i dobio isto tako zvaničan odgovor da takvom prijavom ne raspolažu. Izdali su mi čak izvod iz knjige rođenih, ali i izvod iz knjige umrlih, bez objašnjenja odakle im osnov da Sašu upišu u knjigu umrlih, navodi još otac Aleksandar i pita se zar je potrebno još razloga za sumnju da im je dete ukradeno iz porodilišta.

Porodica Stanković navodi da je od opštinskog javnog tužioca uporno dobijala obrazloženje da su njihove tužbe neosnovane, tačnije da je došlo do "zastarelosti krivičnog gonjenja". Takav odgovor stigao im je i 6. avgusta ove godine, zaveden pod brojem KTN 1702 / 02. Međutim, oni su uložili žalbu, došlo je i do samoorganizovanja porodica slične sudbine i sumnji i konačno istražni sudija Opštinskog suda u Nišu Radomir Vujačić pozvao je 18. avgusta grupu roditelja, uz predlog da dalje idu sa združenom tužbom.

- Čim je prelistao neke od naših dosijea, Vujačić je rekao: "Bože, ljudi, pa šta ste do sada čekali? Ovo je delo koje se tretira kao zločin !", kažu još za "Glas" Stankovići, napominjući da su uputili i pismo načelniku kriminalističke policije MUP Srbije Srbislavu Ranđeloviću, dok je jedna delegacija roditelja sa Ranđelovićem imala i razgovor 17. septembra uz njegovo obećanje da će se "sa istragom ići do kraja", a da će zbog ove vrste zločina ako bude trebalo biti izmenjen i dopunjen postojeći zakon.

Stankovići na kraju rekoše da su nam namerno ponudili slike iz vremena kada su imali po 32 godine, koliko sada ima i njihov Saša. Ako posumnja u svoje poreklo, neka pogleda, možda liči na prave roditelje, rekoše još na kraju puni nade.

M. Doderović

GLAS, 24.9.2002.
Grana Štefan, koja tvrdi da su joj pre 15 godina oteli bebu
Hoću da usvojim svoje dete

Nekoliko desetina niških roditelja u zajedničkoj tužbi protiv porodilišta

NIŠ - Pred sudijom Opštinskog suda u Nišu Radomirom Vujačićem od pre nekoliko dana nalazi se zajednička tužba nekoliko desetina niških roditelja koji tvrde da su im u porodilištu u ovom gradu bebe na čudan proglašavane mrtvim, da bi kasnije ulazile u lanac trgovine čiji akteri su već toliko drski da za sobom ostavljaju brojne tragove i nesređenu papirologiju koja ih ozbiljno optužuje.

Neki iz ove grupe niških roditelja, koji se inače udružuju i na nivou Srbije, bili su 17. septembra primljeni i u MUP Srbije, gde im je obećana puna pomoć kako bi se organizovanoj mafiji koja trguje bebama konačno stalo na put. Među njima su i Grana (41) i Dragan (40) Štefan, iz ulice Ivana Gorana Kovačića 34, koji su, kako tvrde, nakon upornog traganja i saznali da im "oteto dete" živi u Nišu.

- Ja sam u niškom porodilištu 11. maja 1987. godine rodila blizance, najpre devojčicu Mariju, koja sada ima 15 godina i pet minuta kasnije sina. Prethodno smo već imali tri godine starijeg sina Marka. Porodio me je lekar Palestinac, zvao se Valid Masad, čestitao, rekao da sam dobila zdravu decu, a jedinstvenu po tome što su kao jednojajčani blizanci istog pola, priča za "Glas" majka Grana Štefan. Videla sam svoje bebe koje su na stolu pored mene i zaplakale, lekari su me zadirkivali da prepoznam koja je kog pola, a onda su odnete u inkubatorsko odeljenje.

Uvrede umesto razumevanja - Ne smeju u MUP da tvrde, na osnovu falsifikovanih papira, da je moje dete umrlo u porodilištu i da su "čak došli i do broja pod kojim je telo bilo zavedeno u kapeli". A onda da izbegavaju da mi zvanično dostave i potpišu, jer sam to zvanično i tražila, rezultate te i takve svoje istrage. Još manje ima pravo javni tužilac da me ironično pita - da nisam možda član neke sekte(?!), kaže Grana Štefan, dodajući da je ipak ohrabrilo ono što je čula prošle sedmice u MUP Srbije gde im je obećano da njihove sudbine nisu "zastarele" i da nijedna od njih neće ostati nerasvetljena do kraja. - Ne smeju u MUP da tvrde, na osnovu falsifikovanih papira, da je moje dete umrlo u porodilištu i da su "čak došli i do broja pod kojim je telo bilo zavedeno u kapeli". A onda da izbegavaju da mi zvanično dostave i potpišu, jer sam to zvanično i tražila, rezultate te i takve svoje istrage. Još manje ima pravo javni tužilac da me ironično pita - da nisam možda član neke sekte(?!), kaže Grana Štefan, dodajući da je ipak ohrabrilo ono što je čula prošle sedmice u MUP Srbije gde im je obećano da njihove sudbine nisu "zastarele" i da nijedna od njih neće ostati nerasvetljena do kraja.

Sutradan, tokom vizite dr Zečević mi je saopštio da mi je muška beba umrla. Počela sam da vrištim, poturili su mi neki prazan papir da potpišem i onda su mi dali injekciju od koje sam zaspala. Kada sam se probudila, pošla sam da tražim telo svoje bebe, nigde ga nije bilo uz obrazloženje da je navodno poslato na obdukciju u Beograd. A onda je stigao obdukcijski nalaz sa niške, a ne beogradske patologije, u kojem je pisalo da je beba imala "nerazvijena pluća, krvarenje u mozgu i još nešto nečitko". Jedan ginekolog mi je diskretno došapnuo da se bebe sa tom vrstom deformacija i ne mogu roditi žive, kaže dalje majka Grana i podseća da je zakonska obaveza porodilišta da roditeljima bude predato telo bebe kako bi ga sahranili kao svako ljudsko biće. Tešili su me da će oni to da urade "o bolničkom trošku, a da je i bolje da ne vidim telo i naknadno se potresam", kaže Grana.

Porodici Štefan bilo je sve sumnjivo i krenuli su u privatnu istragu do istine. U opštinskoj matičnoj službi u Nišu pronašli su da je 13. juna 1987. godine (mesec dana po rođenju) iz porodilišta stigla službena prijava novorođenih blizanaca Grane i Dragana Štefan iz Niša. Na jednoj je pisalo "živo-muško", na drugoj prijavi "živo-žensko". Naišli su i na trag da je kasnije (nekome i nekada) iz matične službe izdat duplikat prijave o rođenju njihovog muškog blizanca.

- Muvali su očigledno i sa otpusnim listama, pa je tako za Mariju na toj listi napisano da je iz bolnice izašla čak maja 1988. godine, dakle godinu dana po rođenju, dok je na mojoj otpusnoj listi bio tačan datum izlaska, što su bili ozbiljni razlozi za našu sumnju. Kasnije smo videli i papir u jednom porodilištu u Beogradu (fotokopiju ćemo dostaviti sudu), a na kojem stoji falsifikovani potpis kojim navodno roditelj Dragan Štefan iz Niša "daje saglasnost da njegovo muško dete bude usvojeno od strane tih i tih lica"(?!), navodi dalje za "Glas" majka Grana.

Porodica Štefan je kasnije, uz privatne tužbe za koje je dobijala odgovore da su "zastarele", slučajno preko Nišlijke koja se svojevremeno na moru srela sa osobom koja je "usvojila" njihovo dete, saznala sve o svom sinu blizancu. Majka koja ga je usvojila hvalila se da su "dobili dete, muškog blizanca, od roditelja koji već imaju sina", što je u slučaju porodice Štefan, tačno. Živ je i zdrav, ide u OŠ "Vožd Karađorđe", neverovatno liči na sestru Mariju, a dobio je i (kakve li slučajnosti) baš i ime koje su Grana i Dragan i mislili da mu daju.

- Čekala sam ga jednog dana ispred zgrade i bila šokirana koliko je "isti kao i sestra". Primetio me je i uporno gledao sve dok se nisam udaljila, kaže Grana, napominjući da još ne žele da otkrivaju ime porodice u kojoj im dete živi. Dodaje da je posle jednog razgovora u Centru za socijalni rad, prosto dreknula: "Pa ljudi, mogu li ja konačno da usvojim dete koje mi je oteto"?

Udruženi roditelji sa sličnim pričama čekaju da vide kakva će biti sudbina njihove zajedničke tužbe u Opštinskom sudu u Nišu, verujući da državnim organima (ukoliko to budu hteli) neće biti teško da konačno raskrinkaju i pred lice pravde izvedu mafijaše koji trguju bebama. A njihov lanac poseže od zdravstvenih radnika, preko matičnih službi, pa i do organa MUP, koji svojim papirima pokrivaju ovu bezočnu trgovinu bebama.

M. Doderović

GLAS JAVNOSTI, 20.9.2002.
Grupa od sto roditelja podnela prijavu Tužilaštvu u Nišu u kojoj tvrdi
Mafija trguje bebama

NIŠ - Opštinskom javnom tužiocu u Nišu Aleksandru Petkoviću dostavljena je objedinjena krivična prijava stotinak roditelja iz Niša i drugih mesta jugoistočne Srbije koji sumnjaju da su im novorođena deca oteta.

Roditelji tvrde da se radi o mafiji koja bezočno trguje bebama i kojoj konačno treba stati na put. Inače, njihova krivična prijava je prosleđena tužiocu nakon što se nekoliko desetina roditelja prekjuče okupilo na protestu ispred Opštinskog suda u Nišu, kada ih je primio čelnik sudskog istražnog odeljenja i predmet prosledio tužiocu.

Opasna sprega Ozlojeđeni roditelji tvrde da trgovina bebama predstavlja opasnu i dobro uigranu spregu između zdravstvenih i socijalnih radnika, ali i drugih državnih organa. Istovremeno upozoravaju, da pošto godinama prolaze bez posledica, akteri ove mafije postaju sve bezočniji, pa se više i ne trude da navodnu smrt beba pokriju odgovarajućom dokumentacijom.

Bez obzira što se ne radi samo o prijavi protiv "NN" počinioca, već i protiv konkretnih imena lekara koje roditelji optužuju za umešanost u ovu vrstu kriminala, u tužilaštvu procenjuju da se radi o ozbiljnom i delikatnom slučaju na kojem će se maksimalno angažovati, ali i uz izbegavanje bilo kakvih ocena koje bi se davale unapred, bez temeljne istrage i činjenica.

Predmet krivične prijave grupe roditelja su "slučajevi" nastali u poslednjih tridesetak godina, uz mnogo primera da su majke prvo videle svoju bebu u porodilištu uz jasnu ocenu lekara da su "rodile živo i zdravo dete", da bi nakon nekoliko dana iznenada dobijale obaveštenje da im je dete umrlo. Dodatnu sumnju izazivale bi kasnije činjenice o nedostatku dokumentacije o stvarnoj sudbini deteta, obdukcijskih i drugih nalaza i druge dokumentacije čije je postojanje i čuvanje obavezno po zakonu.

- Drsko je i bezobrazno od strane pojedinaca koji su nam govorili da su naši slučajevi zastareli, jer radi se o zločinu koji nikada ne zastareva, kaže Miodrag Milivojević iz Aleksinca, a koji je prekjuče u Nišu sa suprugom Sofijankom učestvovao na protestu pred sudom. On navodi da je njima u niškom porodilištu 1986. godine saopšteno da su dobili sina, sa zdravstvenom ocenom 9, da bi onda bili šokirani izjavom lekara da je njihovo dete iznenada umrlo, uz dokumentaciju koja je davala povode za nove sumnje, ili koje nije ni bilo, a obavezna je u takvim slučajevima, kaže Milivojević, dodajući da su on i supruga Sofijanka već ušli u trag svom detetu za koje veruju da trenutno živi u Kruševcu.

Sličnu priču novinari su čuli i od Stane Milivojević iz Mozgova kod Aleksinca, koja se porodila u aleksinačkoj bolnici, da bi joj dete naknadno bilo prebačeno u Niš i "proglašeno mrtvim" bez ikakve otpusne liste ili umrlice. A da im je dete "žrtva bezočne trgovine bebama" koja traje decenijama i čiji akteri nisu više nepoznati, potvrđuju i Grana Štefan, Aleksandra Stanković i brojni drugi roditelji.

Miodrag Milivojević kaže da će, ukoliko naši državni organi ne isteraju priču o sudbini njihove dece na čistac, zatražiti pomoć saveznog ministra policije Zorana Živkovića, sa kojim su već u kontaktu, a zatim i odgovarajućih međunarodnih sudova i organizacija.

M. Doderović

VEČERNJE NOVOSTI, 20.9.2002. / izvor
Patnja ne zastareva

NIŠ - Sudeći po dokumentaciji koju dobijaju iz porodilišta i matičnih službi skupština opština, njihova deca nisu ni živa ni mrtva.Papiri su kontradiktorni i aljkavi što je mnogim roditeljima, čija su deca umrla pod misterioznim okolnostima u porodilištima, dokaz više za sumnje da su živa i ukradena.

- Da smo svojevremeno, kada nam je saopšteno da je dete preminulo, dobili sve potrebne papire i da su nam dozvolili da vidimo telo bebe i sahranimo ga, ništa ne bi bilo sumnjivo - kaže Miodrag Milojević iz Mozgova.

- Sada, kada je pukla afera, upravo nedostatak dokumentacije mnogima daje za pravo da traže istinu o svom detetu.
Opštinskom javnom tužiocu u Nišu Aleksandru Petkoviću dostavljena je objedinjena krivična prijava stotinak roditelja iz Niša i drugih mesta jugoistočne Srbije koji sumnjaju da su im novorođena deca oteta.

Sve ove porodice ubedene su da postoji organizovana trgovina decom, a da je mozak svega lekarski kadar po mnogim bolnicama u Srbiji. Roditelji se čude što država ćuti posle toliko sumnji da već par decenija nesmeteno radi "bebi mafija", koja otkupljuje tek rođenu decu i skupo ih preprodaje.
- Neka neko odgovori zašto su pravljene tolike brljotine sa dokumentacijom o rođenoj pa navodno umrloj deci - kaže Milutin Manojlović iz Sokobanje. - Zašto dražava ne reaguje kada novine mesecima bruje o ovoj aferi.

Manojlović, koji tvrdi da je pronašao devojku za koju smatra da je njegova ćerka Nikoleta, navodno umrla pre 23 godine, ističe da je još pre sedam meseci podneo krivičnu prijavu, ali do danas iz Drugog opštinskog tužilaštva u Beogradu nema odgovora.
- Pokušaćemo na svaki način da ostvarimo svoje pravo, koje nam niko ne može osporiti. Želimo da saznamo istinu o svojoj deci, a ako su zaista mrtva, neko će morati da odgovara i za to što ih mrtvu nikada nismo videli. Ako krivično delo može da zastari, naša patnja ne može. A ni istina - poručuju roditelji.

Miša Ristović

RTS, 19.9.2002. / izvor
Stotinak roditelja podnelo zajedničku krivičnu prijavu

Opštinskom javnom tužiocu u Nišu Aleksandru Petkoviću dostavljena je objedinjena krivična prijava stotinak roditelja iz Niša i drugih mesta jugoistočne Srbije koji sumnjaju da su im novorođena deca oteta, rečeno je Beti u Opštinskom sudu u Nišu.

Prijava je podneta protiv N.N. lica ali i protiv pojedinih doktora koje roditelji optužuju da su umešani u trgovinu bebama od 1969. do 2001. godine.

"Drsko je i bezobrazno od strane pojedinaca koji su nam govorili da su naši slučajevi zastareli, jer radi se o zločinu koji nikada ne zastareva", rekao je novinarima Miodrag Milivojević iz Aleksinca. Prema njegovim rečima u niškom porodilištu im je 1986. godine saopšteno da su dobili sina, sa zdravstvenom ocenom devet, da bi potom bili šokirani izjavom lekara da je njihovo dete iznenada umrlo.

"Dokumentacija je davala povode za nove sumnje, ili je nije ni bilo, a obavezna je u takvim slučajevima. Ja i supruga Sofijanka već smo ušli u trag svom detetu za koje verujemo da trenutno živi u Kruševcu", rekao je Milivojević.

NACIONAL, 18.09.2002.
Radojka Pantelić, koja veruje da joj je dete oteto, kaže da je birokratija neće zaustaviti
Ubeđena sam da je moj sin živ i zdrav,
doktori neće još dugo da kriju istinu

BEOGRAD - Osim u Božju pravdu, verujem i u pravdu i zakon ove zemlje i nadam se da će nam neko reći šta se dogodilo sa našom decom. Ubeđena sam da je moje dete živo i zdravo, a to što nam ne dozvoljavaju uvid u dokumentaciju i što nas odbijaju na svakom koraku neće nas sprečiti da idemo do kraja. Nisu ni svesni da nam svojim odbijanjem daju samo još više podstreka da saznamo pravu istinu - kaže Radojka Pantelić, jedna od tri stotine majki koja pokušava da dokaže da joj je navodno umrlo dete zapravo oteto.

Nema podataka o sahrani bebe Iz bolnice u Kosovskoj Mitrovici je dobila otpusnu listu, s tačno navedenim podacima o rođenim blizancima, ali i obrazloženje da zakonski ne smeju da daju ostalu dokumentaciju. Iz SO Kraljevo, nadležne za Kosovsku Mitrovicu, saznaje da je smrt jednog od blizanaca prijavljena tek 1985. godine, a uvidom u knjigu protokola JKP "Pogrebne usluge" utvrđeno je da ne postoje podaci o sahrani bebe s prezimenom Pantelić.

Ukazujući na nepravilnosti u dokumentima koje ima, Radojka Pantelić objašnjava:
Rodila sam 8. avgusta 1983. u Kosovskoj Mitrovici blizance, dva dečaka. Prvi je bio težak dva kilograma, a drugi 1.800 grama, zbog čega su odmah prebačena u Institut za neonatologiju u Beogradu. Prevoz dece organizovao je moj suprug. Na dan mog izlaska iz bolnice iz Beograda nam je javljeno da je mlađe dete umrlo, ali da nije potrebno da preuzimamo telo jer, kako su naveli, sahrana beba umrlih u Institutu obavlja se u njihovoj režiji. Po dolasku u Beograd, osim što mi nije bilo dopušteno da vidim živo dete sve do njegovog otpusta, uvidom u knjige protokola Instituta, saznajem da je, umesto mlađe, umrla starija beba 7. septembra 1983. Kada smo otišli u opštinu da prijavimo ime živog deteta, matičar je rekao da raspolaže podacima o postojanju dva živa deteta Pantelić, zbog čega izdaje i dva izvoda iz matične knjige rođenih - kaže Radojka.

Mučeni sumnjom, Pantelići 1990. godine traže od Instituta za neonatologiju da im dostavi dokumentaciju o umrlom detetu. Tada počinje višegodišnja prepiska porodice Pantelić sa mnogim institucijama. Kao i u većini slučajeva, nepotpuna dokumentacija samo ih je još više ubedila da nešto nije u redu.

Na nekoliko upućenih zahteva Institutu za neonatologiju da nam dostave dokumentaciju i za živo i "umrlo" dete, 31. jula ove godine stigli su papiri samo za umrlu bebu, navedenu kao Pantelić II i nešto što oni nazivaju izveštajem sa obdukcije, iako na tom papiru nema ni potpisa, ni pečata lekara, kao ni vreme kada je dete umrlo. Razgovarala sam i sa Vidosavom Jovanovićem, pomoćnikom direktora Instituta za pravne i opšte poslove, koji je bio veoma neprijatan, rekavši da ne postoji nikakva druga dokumentacija što nije želeo i pismeno da potvrdi. Takođe mi je savetovao da se ne povodim za drugim sličnim slučajevima jer su u pitanju ljudi sumnjivog psihičkog stanja - kaže Radojka Pantelić.

Porodica Pantelić potražila je pravni savet kako bi mogla da pronađe svoje dete.
- Javni tužilac Mira Jovanović objasnila nam je da 8. avgusta sledeće godine, kada se navršava dvadeset godina od rođenja blizanaca, naš slučaj zastareva. Verujem da nije neverovatno da je neko namerno ostavio nesređene papire da bi nam kad-tad otvorio oči - kaže Radojka Pantelić.

A.M.

Milivojevići preko suda traže svoje dete
Sofijanka: Lekari iz KBC u Nišu oteli su moju bebu!

ALEKSINAC - Sofijanka i Miodrag Milivojević iz Aleksinca podneli su 12. jula ove godine tužbu protiv osoblja GAK Niš i zaposlenih u matičnoj službi tamošnje opštine zbog sumnje da su pre 16 godina učestvovali u oduzimanju njihovog tek rođenog sina.

- Porodila sam se 22. maja 1986. godine u 21.45 sati u niškoj bolnici. Rodila sam zdravog sina od 3,1 kilograma sa ocenom devet. Doktor Lilić, znajući da mi je to prvi porođaj, ohrabrio me je rečima: "Rodili ste Kraljevića Marka!". Sutradan po podne donose bebe na podoj, ali moje nema - priča Sofijanka.

Majčino mleko Sofijanki Milivojević iz Aleksinca nijednom nisu doneli sina na podoj, a ona podseća na verovanje naših starih da dete, ako okusi majčino mleko, ma koliko dugo bilo razdvojeno od nje, kasnije kao zreo čovek prepoznaje svoju pravu majku upravo po tom mirisu. - Bez obzira na to što on mene neće moći da prepozna, pronaćićemo svoje dete - uvereno kaže Sofijanka.

Pred zoru 24. maja doktor Cvetanović ulazi u sobu i kaže da je beba umrla. Babica mi je gurnula neke papire da potpišem. Tražila sam da vidim mrtvu bebu, ali ni meni, ni suprugu kasnije, to nije bilo dozvoljeno. Tek posle slučaja Manojlovića iz Sokobanje otišli smo u GAK Niš i tamošnju opštinu da potražimo dokumenta, koja su bila puna nelogičnosti. Na otpusnoj listi iz 1986. godine matični broj istorije bolesti je 03718 i piše da sam rodila živo dete, koje je potom umrlo. U prepisu otpusne liste iz 2002. godine matični broj istorije bolesti je 1577 i piše da je beba rođena, ali ne i da je umrla! Samo je na mašini otkucano ime Slavice Jovanović. Njeno ime iskucano je i na zahtevu za obdukciju od 23.11.1986. ali bez ikakvog pečata - priča Sofijanka.

Sumnje kulminiraju kada Milivojevići na svoj zahtev u niškoj opštini dobijaju za dete izvod iz knjige rođenih i umrlih.

U knjizi rođenih nije upisano ni ime ni prezime deteta, a nema ni naših matičnih brojeva, tj. brojeva roditelja! U ovom dokumentu navodi se samo moje devojačko prezime Blagojević, iako sam već tri godine bila u braku i u zdravstvenoj knjižici je pisalo Milivojević. U potvrdi o smrti deteta piše da se vodi kao N. Milivojević - kaže Sofijanka.

D.M.

BLIC, 18.9.2002. / izvor
U Kragujevcu 11 porodica podnelo krivične prijave zbog sumnje o otmici novorođencadi
Tužilaštvo traži podatke o dve kragujevačke bebe

U Beogradu odbijeno 18 zahteva, tužilaštvo prikuplja obaveštenja za pet slucajeva

KRAGUJEVAC, BEOGRAD - U Opštinskom tužilaštvu u Kragujevcu 11 porodica podnelo je krivične prijave protiv nepoznatih izvršilaca - medicinskog osoblja KBC, zbog krivičnog dela oduzimanja maloletnog deteta i promene porodičnog stanja.

Kosana Radović, opštinski javni tužilac, izjavila je za "Blic" da se devet krivičnih prijava odnose na događaje od pre 12 i više godina, pa tužilaštvo neće preduzimati ništa jer su istekli svi rokovi u kojima može da započne krivično gonjenje. Preostale dve krivične prijave roditelja vezane su za događaje iz 1992. i 1998. godine i tužilaštvo je zatražilo podatke iz KBC kako bi, nakon analize, donelo odluku kako će postupiti po tim prijavama. Dr Ljiljana Mijatović, zamenica direktora kragujevačkog KBC, kaže da će svako ko se obrati ovoj zdravstvenoj ustanovi, kako bi pribavio dokumentaciju o svom preminulom detetu, dobiti sve što KBC poseduje.

- Knjige sa protokolom umrlih vode se od 1968. godine i sadrže podatke o poreklu, odnosno imenu i prezimenu, zatim informacija sa obdukcije, kao i o preuzimanja leša. Na odeljenju patologije od 1978. godine čuvaju se "kalupi" sa delovima tkiva preminulih osoba nad kojima je obavljena obdukcija radi otkrivanja uzroka smrti. U slučaju beba, to su parčići mozga, srca i pluća, koji su nakon obdukcije sačuvani na drvenim daščicama i uliveni u medicinski parafin. Zainteresovanim roditeljima, koji sumnjaju da su njihove bebe prodate, delovi tkiva će biti izdati "na revers", kako bi nakon DNK analize utvrdili pravu istinu. Nakon toga, materijal će morati da vrate bolnici - kaže Mijatovićeva.

Tela preminule novorođenčadi u kragujevačkom KBC se od 1971. godine spaljuju ukoliko roditelji ne žele da ih preuzmu. Kako kažu u ovoj ustanovi, to se dešava uglavnom kada su roditelji pravoslavci, jer sveštenici prave probleme kada treba da se sahrani dete koje nije kršteno. S druge strane, po zakonu se svaki leš tretira kao "stvar" i državna je svojina, pa se mrtva novorođenčad, ostavljena na brigu državi, kao i sav ostali "biološki materijal" uništavaju u specijalnim krematorijumima.

Dr Mijatović kaže da je moguće da je deo dokumentacije uništen, jer je pre četiri godine iz arhive KBC izbačen deo materijala koji je po odobrenju Istorijskog arhiva označen kao nepotreban. Kasnije je utvrđeno da je pritom eliminisan i deo arhive koji nije bio na tom spisku. Zbog toga je pokrenut sudski postupak kako bi se kaznili krivci za uništenje vrednog materijala.

- Posle 20 godina čekanja niko od zainteresovanih roditelja ne može da očekuje da ce od KBC dobiti brz odgovor. Mnogo je vremena prošlo i treba imati strpljenja. Pomoci ćemo na najbolji način svima, jer nemamo šta da krijemo. Ako je nekih malverzacija sa bebama i bilo, sadašnje rukovodstvo KBC je za njih najmanje krivo - tvrdi dr Mijatović. Inače, u Srbiji više od tri stotine porodica ne želi da se pomiri s tvrdnjom da su njihova deca mrtva. Mnogi od ovih roditelja godinama traže i dokazuju svoje sumnje, ali nisu daleko odmakli od početka. U najvećem broju slučajeva postoji samo nepotvrđena priča ožalošćenih roditelja o krađi i prodaji žive i zdrave dece odmah po rođenju. U želji da saznaju istinu, roditelji uglavnom pokušavaju da pribave što veći broj dokumenata. Međutim, većina nije uspela da dobije ni izvod iz matične knjige rođenih i umrlih za svoje dete, a nije im dostupan ni dokument kojim se potvrđuje smrt deteta, kao ni istorija bolesti iz bolničke arhive. Te činjenice, same po sebi, kako kaže advokat Slobodan Šoškić, dovoljne su da izazovu sumnju kod roditelja.

- Javno tužilaštvo, na osnovu sumnje roditelja, može da pokrene istragu koja bi se obustavila ukoliko se utvrdi da je sumnja neosnovana. U istrazi se ispituje dokumentacija, ali ona sama po sebi nije dovoljan dokaz, jer papiri mogu biti lažni. Neophodno je uraditi i DNK analizu i antropološko veštačenje, kao i ispitivanje svedoka, medicinskog osoblja i ljudi koji su u nekoj vezi sa slučajem. Na osnovu svih tih dokaza sklapa se mozaik i tačno je moguće utvrditi da li je neko izvršio teško krivično delo - kaže Šoškić.

Republička zdravstvena inspekcija je po nalogu Ministarstva zdravlja Srbije, a po prijavama roditelja, obavila nadzor vođenja medicinske dokumentacije na odeljenjima porodilišta, neonatologije i kliničke patologije u svim zdravstvenim ustanovama, ali nije našla nikakve nepravilnosti. Usled velike medijske pažnje, od pre godinu i po u beogradskom GAK-u od roditelja se traži da na otpusnim listama, odnosno umrlicama, daju izjavu da li će preuzeti leš svog umrlog deteta, a to je iskoristilo samo nekoliko roditelja.

Detaljne provere dokumentacije i rada GAK-a u Nišu uradili su i operativci niškog SUP i zdravstvena inspekcija, a kako je nedavno za "Blic" izjavio Slaviša Virjević, načelnik kriminalističke službe, nisu otkrivene nepravilnosti.

Vuk Pribić, advokat iz Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava, kaže da su lekari, u slučaju smrti deteta, dužni da roditeljima dozvole da vide preminulo dete. Zdravstvena ustanova, u skladu sa Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, ima obavezu da zahteva obdukciju bez odobrenja porodice umrlog deteta.

Ipak, objašnjava Pribić, kod ovakvih slučajeva mnogo toga zavisi od pristupa lekara. Bolnica nema pravo da roditeljima zabrani da vide telo preminule bebe, izuzev u slučaju smrti deteta od opasne infektivne bolesti. Takođe, obaveza zdravstvene ustanove je da dokumentaciju o smrti dece u porodilištu čuva najmanje deset godina. Deo arhive čini "kalup" - presek tkiva organa sa obdukcije, čijom analizom se može pouzdano utvrditi i verodostojnost dokumentacije o smrti beba. Kada javni tužilac, kako kaže Šoškić, pokrene istragu o konkretnom slučaju, sve do tada ispitano se ponovo proverava.

- Ukoliko Javno tužilaštvo odbije zahtev, oštećeni roditelji u roku od osam dana mogu pojedinačno sami da pokrenu istragu, preuzmu gonjenje i podnesu optužnice protiv odgovornih lica, u ovom slučaju lekara, medicinskog osoblja i ljudi u koje sumnjaju da su umešani. Kazne zavise od toga koje je delo počinjeno, a u ovim slučajevima moguće je da je i više krivičnih dela izvršeno. Kazne su od pet godina za falsifikovanje dokumenata, do deset godina za oduzimanje maloletnog lica - rekao je Šoškić.

I Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu podnete su 33 krivične prijave, od čega je deset dostavljeno nadležnim tužilaštvima, 18 odbijeno zbog apsolutne zastarelosti, a za pet je tužilaštvo podnelo zahtev za prikupljanje potrebnih obaveštenja. - Za sve koji nisu podneli prijave, a sumnjaju da se takvo krivično delo dogodilo pre septembra 1992. godine, sada je kasno da to učine jer je delo zastarelo. Za ovih pet prijava policija prikuplja podatke i tužilaštvo je spremno da ih ispita. U interesu tužilaštva je da tako smanjimo psihozu koja se pojavila u javnosti i da otklonimo svaki trag sumnje. Naložićemo da se uradi i DNK analiza kao jedan od najrelevantnijih dokaza - rekao je za "Blic" Milan Sarajlić, zamenik okružnog javnog tužioca u Beogradu.

Zakon, s druge strane, predviđa kazne zatvora do tri godine i za one koji neosnovano oklevetaju nekoga da im je oduzeo dete.

Jednostavna analiza DNK

Dileme oko beba za koje njihovi roditelji tvrde da su ukradene, najlakše bi se mogle rešiti DNK analizom. Uzorci tkiva čuvaju se u bolnicama i analizom u laboratoriji, bez obzira na protok vremena, moguće je načiniti njihov DNK profil. Moguće je takođe uraditi i DNK analizu očeva i majki i poređenjem rezultata otkriti da li je preminula beba zaista njihovo dete. Nedavno otvorena DNK laboratorija na Insitutu za sudsku medicinu u Beogradu, jedina je osposobljena za ove analize. Medutim, stručnjaci i oprema angažovani su isključivo na identifikaciji nestalih tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji.

GLAS, 17.9.2002.
Oko 300 roditelja u Srbiji sumnja da su im deca prodata u sprezi sa lekarima (2) \ Prvi deo
Kao u američkim filmovima

U borbi sa opštinskim službama, arhivama i činovničkim aparatom postavljaju samo jedno pitanje: šta se desilo sa njihovim bebama

U neizvesnoj potrazi za istinom nalazi se 300 roditelja dece koja su navodno umrla ubrzo po rođenju. Porodice iz Beograda, Niša, Prokuplja, Kragujevca, Leskovca, Vranja, Pančeva… otpočele su donkihotovsku borbu sa opštinskim službama, arhivama, činovničkim aparatom postavljajući samo jedno pitanje: šta se desilo sa njihovom decom.

Kad krene u bitku za pravdu, čovek se obrati državi, bogu ili narodu. Nesrećni roditelji obratili su se prvo državi i zemaljskoj pravdi, ali brzo su se zapleli u trnje birokratije. Bog samo gleda i meri, tako kažu. A narod k'o narod - ćuti i pogne glavu. Ko pametan udara na državu? Usamljenici, poput ovih, zatvoreni u svoju nesreću kao u tamnicu, tvrdokorno udaraju glavom u neprobojne zidove države…
i ne odustaju.

Upornim roditeljima našao se paroh Ilija iz crkve Sv. Trifuna u Malom Mokrom Lugu omogućivši im da se okupljaju u obližnjem parohijskom domu.

- Moj brat je 1982. godine dobio blizančad u šabačkoj bolnici. Video živu decu, a posle mu javili telegramom: "Primite naše saučešće, vaše bebe su umrle, mi ćemo ih sahraniti". Kome će normalnom čoveku pasti na pamet neka ujdurma? To je najveći greh - lišiti roditelja dece, a sutra ako se rastavljeni brat i sestra sretnu, eto ti rodoskvrnuća - upozorava otac Ilija.

Pre 25 godina, 10. marta 1977, Slobodanka Kljajić iz Opova prerano, u šestom mesecu trudnoće, donela je na svet blizance, dečaka i devojčicu, u Gradskoj bolnici u Beogradu. Seća se da je svih osam dana, koliko je tamo provela, bila omamljena. Četvrtog dana neka crvenokosa sestra Dana rekla joj je da je devojčica umrla.

- Počela sam da plačem, a ona je povikala: "I ovaj sin teško će vam preživeti! Znate li kolišno dete ste rodili, kako možete da očekujete da preživi". Moj muž radio generalku nekom načelniku Marjanoviću da mi dopuste da vidim Predraga koji je smešten na Institut za prevremeno rođenu decu. Kada sam zamolila da mi daju da sahranim devojčicu, Marjanović mi je odbrusio: "Vi puno gledate američke filmove!", ogorčeno priča Slobodanka.

Predrag je dugo patio za Oliverom. U vrtiću je uporno crtao dve kuće, dva drveta i dva sunca. Vaspitačica je savetovala majci da dete odvede neuropsihijatru, posle je taj isti napisao na uputu da mu dovedu - vaspitačicu!
- Kad je Predrag pošao u vojsku, saznali smo da mu je zdravstveni karton, sve sa otpusnom listom, nestao iz doma zdravlja u Opovu.

Posle godinu dana pronašla ga je jedna medicinska sestra praznog, među umrlima… - kaže majka.
- Prvo sam otišla na Institut za prevremeno rođenu decu i podnela zahtev za otpusnu listu. Poslali su me zameniku načelnika koji je odmah zaključio da je verovatno moj muž prodao dete. Ispred njega gomila zahteva. Ljutito je rekao:

- Obesiću se svim tim zahtevima.
- Kad se budete besili, zovite me da vam pripomognem!

Odgovorili su mi posle mesec dana nekakvim dopisom, naravno, bez otpusne liste, tvrdi Slobodanka potkrepljujući svoju priču debelom fasciklom.
- Moj muž je dao i ime Oliveri, jer nisu hteli da upišu Predraga u matičnu knjigu dok ne da ime i ženskom detetu. Sad mi u opštini Zvezdara ne daju izvode ni iz knjige rođenih, ni knjige umrlih. Kažu, nedostaje ime. Izgleda, čim se dete rodi, dobije sudsku zabranu! Tvrde da moraju da se raspitaju u Ministarstvu pravde. U opštini Savski venac nisu mogli da pronađu decu i traže da im dostavim gde su se rodili, kada i… zašto su se rodili. Dali su mi neku potvrdu o smrti po kojoj ispada da sam ja iz Beograda i porodila sam se kod kuće u osmom mesecu trudnoće, nema uzroka smrti, imena lekara, potpisa, pečata.

Jedino iz pogrebnog zavoda roditelji su dobili uredno obaveštenje da oni nemaju podatke da je umrlo i kod njih sahranjeno žensko dete pod prezimenom Kljajić.
- U opštini Zvezdara kažu da će mi izvod iz matične knjige rođenih dati samo sudskim putem. Ja mogu za svoju pokojnu babu dobiti izvod iz MKR, ne treba mi za to Ministarstvo pravde. Ne znaju da i ja radim u opštini. Svi se vade na istu priču - imali su poplavu, uništena dokumentacija. Sad kad mi saopšte da nemaju dokumentaciju, odmah pitam: "A da vam nisu popucale neke cevi", a oni klimaju glavom: "Jesu, jesu". Sve mi govore da sam luda, kud ću s tim papirima. Neka oni meni daju moje dete umesto papira, traži Slobodanka Kljajić.

- Ja sam samo obična majka koja traži svoje dete i više nikom ne verujem.

Sanja M. Petrović

GLAS, 16.9.2002.
Oko 300 roditelja u Srbiji sumnja da su im deca prodata u sprezi sa lekarima
Roditeljstvo ne zastareva

Majkama su dan ili dva posle porođaja saopštavali da je beba mrtva

Nešto me je privuklo da zurim u tu devojčicu u autobusu pre devet godina. Neverovatno je ličila na mog muža i srednju kćerku. Tad sam ponovo posumnjala, priča četrdesetjednogodišnja Vladislava Tubić iz Beograda.

Njoj su pre 22 godine u porodilištu u Višegradskoj lekari rekli da joj beba umrla odmah po rođenju. Odmah je posumnjala u priču, ali je godinama ćutala. Tek nedavno je saznala da je slična sudbina zadesila mnoge porodice u Srbiji. Danas oko trista roditelja iz Beograda, Niša, Leskovca, Kragujevca, Šapca... traga za decom. Ubeđeni su da su im bebe po rođenju - prodate!

Vladislava se porodila 11. decembra 1980. u Višegradskoj, u Beogradu. Donela je na svet devojčicu. Na viziti su joj saopštili da je dete umrlo i pustili je kući posle 48 sati. Otpusna lista je bez pečata i potpisa, datum prepravljen. Posle dva dana pojavila se i babica da poseti dete i porodilju!? Vladislava je krenula jula ove godine u potragu.

- Pravnica iz bolnice odbila je da primi zahtev mog advokata za uvid u knjige rekavši: "Advokati oživljavaju mrtvu decu". U glavnoj arhivi bolnice uspela sam da pronađem istoriju bolesti deteta. Fascikla je bila potpuno nova, u njoj nekoliko analiza krvi (od kojih je jedna rađena posle zvanične smrti novorođenčeta), nema konstatacije smrti, sem na fascikli i to dopisano rukom, bez pečata. Kad sam videla šta sam videla, odem u Zdravstvenu inspekciju. Oni su zaključili da je dete otpušteno iz porodilišta. U opštini mi daju izvode: 24. decembra 1980. zavedeno je da je dete umrlo, a 25. decembra je upisano da je rođeno. Ne zavode se deca prvo u knjigu umrlih, pa u knjigu rođenih. Matični broj je lažan. U SUP-u su mi dali potvrdu da pod tim brojem ne postoji niko, ni živ, ni mrtav, otkriva majka.

Na osnovu dokumenata koje poseduje Vladislava, tužilac je odlučio da pokrene krivični postupak zbog izdavanja falsifikovanih dokumenata.
- Tražim od države da mi pronađe dete, a kako će ga naći, to je njen problem. Neka se oglasi direktor GAK-a zašto nam ne da dokumenta. Zašto ćuti bolnica, pravosuđe, Ministarstvo? Ko treba, neka se oglasi više! Valjda postoji neka pravda u ovoj zemlji Jugoslaviji… Srbiji… ne znam više kako da je zovem, ogorčena je Vladislava.

Radojka Pantelić je iz Kosovske Mitrovice. Poslednju deceniju živi u Beogradu. U Kosovskoj Mitrovici donela je na svet blizance, dečake, 8. avgusta 1983. Deca su bila dobro, ali pošto su nedonoščad, savetovali su da ih prebacimo u Zavod za prevremeno rođenu decu u Beogradu. Posle šest dana telefonom su rekli mužu da je manji dečak umro. Nakon nedelju dana odlazimo u Beograd da bih dojila drugo dete. Saznajemo da nije umrlo manje, nego veće dete!?

Zatim mi saopštavaju da ne mogu ostati jer "mi žene s Kosova imamo neku infekciju", sestra je prosto raširila ruke da me spreči da prođem. Uzeli su mi bris stolice, pa će mi javiti kad da dođem. Taj bris nikad nije urađen. Kad sam napokon 26. septembra otišla da preuzmem dete, svratila sam na odeljenje da obiđem rođaku koja je tu bila s bebom. Pored nje je ležala Ciganka s Kosova začuđena što meni nisu dopustili da ležim! Opet, mislim, možda sam ja stvarno bolesna, odmotava klupko Radojka.

I Crkva ćuti Svih trista porodica uputilo je 4. septembra pismo patrijarhu Pavlu u kojem je obrazložena afera navodno umrle dece i gde roditelji mole poglavara Crkve da im pomogne. Još niko se nije oglasio! Roditelji ujedno zahvaljuju na ljubaznosti i predusretljivosti Pogrebnom preduzeću Beograd, Arhivu Srbije i Arhivu grada Beograda.

U opštini su tražili da daju imena obojici dečaka - nisu imali podatke da je dete umrlo.
- Imam obdukcijski nalaz bez potpisa i pečata - za ovo dete što je živo. Pomešali mi decu k'o krompire. Tražila sam izvod u opštini. U njemu piše da je neko iz opštine Savski venac tek 1985, znači nakon dve godine, prijavio smrt novorođenčeta. Svih ovih godina sumnjam i pitam se, bože, da li postoji da ti dete ukradu, zamišljeno će Radojka.

Dvadesetosmogodišnja Ilona Novak iz Kikinde rodila je prevremeno blizance 3. marta 1997. u bolnici u Narodnog fronta. Nisu znali da nosi dvojke, pošto u Kikindi postoji samo jedan ultrazvuk. Porodila se pre nego što je stigla na - red.
- Porađao me je doktor - kikindski zet. Bio je vrlo predusretljiv i ljubazan. Ležala sam tri dana pre porođaja. Zvao je mog muža i tražio da ga časti - novcem.

- Pa vi znate gde ja radim, pravdao se moj muž.
- Onda, za ženu mogu da vam garantujem, a za decu ne, uzvratio je doktor. Muž je otišao kući plačući. Porodila sam se. Obe bebe su plakale. Uspavali su me. Kad sam se probudila, neka medicinska sestra mi je grubo saopštila da je jedna beba umrla: "Šta plačete, znali ste da se ranije porađate i da bebe neće preživeti". To mi je rekla u tri ujutro, a tad je i navedeno da je beba umrla. Valjda je kod njih tako - umrlo dete, evo trčim da ti kažem!? Dobila sam otpusnu listu samo za Denisa, za mrtvu bebu - ništa, priča Ilona.

- Pre nekoliko nedelja svekrvina prijateljica usplahireno donosi novine. U njima slika dečaka - duplikat Denisa. Njegovi roditelji traže pomoć za operaciju očiju, jer je dečak proveo pet meseci u inkubatoru i ima dioptriju -18. Denis je proveo tri meseca u inkubatoru i takođe ima dioptriju -13. Taj dečak je bio u Zavodu za nedonoščad, a Denisa nisu prebacivali iz Narodnog fronta. Kad sam otišla u redakciju tih novina, nisam mogla da progovorim, da kažem kako se zovem i šta tražim, kaže Ilona.

Roditelji su presavili tabak i tužili Zavod za prevremeno rođenu decu, opštine Zvezdara i Savski venac.
Majke ove dece žele da znaju istinu, ma kakva ona bila. Sud je dosad smatrao da su ovi slučajevi zastareli. Može li roditeljstvo da zastari, pitaju se one?

Sanja M. Petrović
Foto:D. Peternek

Nastavak

VEČERNJE NOVOSTI, 15.9.2002. / izvor
Ključ za sve tajne

BEOGRAD - DNK profil mogao bi u dalekoj budućnosti da zameni matični broj u ličnoj karti, a za analizu DNK, koja je sada, kao jedina pouzdana metoda, nezaobilazna u forenzickoj praksi, možda će biti potreban tek samo jedan sekund.
Za sada, i u najsavremenijoj laboratoriji, kakvu je Institut za sudsku medicinu u Beogradu dobio od Međunarodne komisije za nestala lica (ICMP), za analizu DNK potreban je jedan dan. Ali to je korak "od sedam milja" u odnosu na postojeću laboratoriju Univerziteta u Beogradu, koja nema automatski aparat i gde se ista analiza radi tri nedelje.

"DNK metoda" nezamenljiva je u identifikaciji postekshumiranih žrtava rata na ovim prostorima i u novoj laboratoriji se, za sada, jedino to i radi, iako je analiza DNK dragocena i u kriminalistici, pri utvrđivanju očinstva, naslednih bolesti.

- Analiza molekula DNK je jedina metoda koja sa apsolutnom sigurnošcu može da poveže biološki trag sa konkretnom osobom, počiniocem ili žrtvom – objašnjava docent dr Oliver Stojković, koordinator DNK programa u Institutu za sudsku medicinu. – Kada se na mestu zločina nađe kap krvi, vlas kose, trag pljuvačke ili semene tečnosti, koža napadača ispod noktiju žrtve, na osnovu tog biološkog traga možemo da utvrdimo DNK profil osobe koja ga je ostavila. Analiza DNK se primenjuje i u slučajevima identifikacije tela, kada se to ne može uraditi standardnim metodama. Tako je identifikovano i troje nastradalih u bombardovanju zgrade RTS.

Usmereno, za sada

Slučaj iz Subotice, kada je za silovanje i ubistvo Helge Čevari, na osnovu analize DNK na dugogodišnju zatvorsku kaznu osuđen čovek koji, kao što je naknadnom ekspertizom i dokazano, to nije učinio, pokazuje da su i kod analize DNK moguće greške.
- Takve greške nastaju zbog ljudskog faktora – kaže docent Stojković. – Upravo zbog toga svaka DNK laboratorija mora da ima sistem unutrašnje ili međusobne kontrole kvaliteta. Naše pozitivno zakonodavstvo ne propisuje koliko gena treba da se analizira. U svetu je drugačije. KODIS sistem, recimo, definiše gene koje laboratorija treba da analizira da bi analiza bila validna pred američkim sudovima. Mi radimo analizu 16 gena, od kojih su 15 standardni, a iz 16. se vidi da li je uzorak od muškarca ili žene. DNK analizom, iako se takva priča često provlači u nestručnim krugovima, nemoguće je utvrditi da li određeni biološki trag potiče od belca ili crnca, Srbina ili muslimana.

Profesor dr Dušan Dunjić, upravnik Instituta za sudsku medicinu, kaže da je DNK analiza apsolutno pouzdana ako se ispoštuje metodološki postupak, od uzimanja uzoraka do analize. Najmanji dodir, recimo, može da zagadi uzorak koji se analizira.

- Laboratorija koju smo dobili od ICMP, zahvaljujući donacijama vlada SAD i Velike Britanije, najsavremenija je ove vrste u svetu i to je, ujedno, dosad najveća donacija Medicinskom fakultetu – kaže prof. Dunjić. – Svaka prostorija u laboratoriji ima sigurnosni sistem za ulazak, zatim pojedinačnu klimu da se ne meša vazduh, antistatički pod.

Na žalost, laboratorija koju je Medicinski fakultet dobio za sada je namenjena isključivo za rešavanje problema nestalih lica na teritoriji bivše SFRJ i radiće u sadejstvu sa laboratorijama koje već postoje u BiH, i Hrvatskoj. Naime, beogradska laboratorija dobijaće šifrovani uzorak na analizu i po obavljenom poslu rezultati se šalju u Sarajevo gde se, pod kapom Komiteta za nestale osobe UN, traga za identitetom nađene žrtve.

- Bez obzira na ovako limitiranu upotrebu laboratorije ipak se radi o krupnom koraku za domaću nauku – potvrđuje i prof. dr Zvonko Magić, načelnik Odeljenja za kliničku i eksperimentalnu molekularnu genetiku Vojnomedicinske akademije koji još kaže.

Komercijalni ugao

- FBI je u Americi odavno izdala knjigu o načinima upotrebe u praksi ove laboratorije sa dragocenim primerima za pravosuđe i policiju – priča doktor. – Od kada se u SAD koriste ove laboratorije, firme "Aplajd baj sistem", njihovo pravosuđe i policija beleže zavidne rezultate u otkrivanju i kažnjavanju počinilaca najtežih krivičnih dela. Tu je druga, komercijalna komponenta u korišćenju ove opreme, recimo u otkrivanju očinstva. Naime, ove laboratorije u stanju su da sa gotovo sto odsto preciznosti na osnovu bioloških tragova ukažu ko je počinio krivično delo ili ko je otac deteta.

- U praksi za analizu najčešće se uzima kap krvi od recimo najbližeg srodnika žrtve koja se odlaže na filter papir promera milimetar sa milimetar. Tako dobijeni genetski kod se ukršta i poredi sa već dobijenim rezultatima analize tkiva, kosti ili drugih ostataka (kada je u pitanju identifikacija mrtvih). Rezultati koji se dobijaju tačni su apsolutno. Mogućnost da ova laboratorija pogreši je 1:600.000.000 – kaže Magić.

Sagovornik sa VMA navodi i da je američka vojska odnedavno uvela "DNK ličnu kartu" za sve svoje pripadnike, tako da se ne može dogoditi da u slučaju nesreće ostanu NN. Medutim, to je samo prvi korak u eksploataciji ove grane nauke. Mogućnosti koje se otvaraju otkrićem humanog genoma odnosno biočipa su neslućene.

Inače kako kaže dr Magić, kompletna laboratorija za analizu DNK košta danas oko 250.000 evra. U Ljubljani rade već četiri ove laboratorije kao i u Hrvatskoj. Kod nas zbog nestašice para i izolacije takvih laboratorija nije bilo. Postoje najave da će ih u najskorije vreme nabaviti privatnici iz čisto ekonomskih razloga.

- Jedan "Kit" ili da uprostimo, šaržer laboratorije može da opsluži 60 analiza kod utvrđivanja očinstva. Na tržištu ovakva analiza staje najmanje 500 evra, i to znači da se posle samo tri analize ceo "Kit" isplati. Ostale analize su čista zarada. Naravno, nabavka ovakve laboratorije ne bi za ozbiljnu zemlju trebalo da predstavlja prevelik izdatak – veli Magić. Dodaje da je i VMA zainteresovana da nabavi ovako nešto.

Očinstvo

Za razliku od svih drugih metoda, koje sa sigurnošću mogu samo da isključe očinstvo, DNK analizom očinstvo može da se dokaže.
- Bez DNK analize peripetije u dokazivanju očinstva su velike - kaže prof. Dušan Dunjić. – Započinje se sa utvrđivanjem krvne grupe, a stigne sve do antropološkog mišljenja, pa proces može da potraje i dve-tri godine. Kada se radi DNK metodom, uzme se krv majke, deteta i osumnjičenog za očinstvo, i sa sudskim ročištem sve se završi za dva meseca.

Tačnost

Prof. Dušan Dunjić kaže da DNK analizom može da se utvrdi da li su tačne optužbe roditelja koji tvrde da su njihova deca, za koju im je u zdravstvenim ustanovama rečeno da su umrla, u stvari živa.
- Pošto je reč o deci za koju akušeri tvrde da su umrla, treba da se uradi obdukcija, uzme uzorak DNK – objašnjava prof. Dunjić. – Roditelji neka daju krv, onda će se upoređivanjem DNK videti da li su to njihova deca ili ne.

Miša Ristović

NEZAVISNE NOVINE, 13.9.2002. / izvor
Kragujevac - Bebe
Roditelji nestale dece obratiće se međunarodnom sudu

Roditelji tridesetak beba u Kragujevcu i oko tri stotine u Srbiji kojima je rečeno da su njihova deca umrla na porođaju obratiće se Međunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu, kako bi saznali sudbinu svoje dece. "Dvanaest godina zivela sam sa saznanjem da mi je dete umrlo, ali posle svih slučajeva nestale dece i analize postojeće dokumentacije, moja porodica utvrdila je nedopustive propuste", rekla je za kragujevački nedeljnik "Nezavisna svetlost" LJiljana Kostić, jedna od majki koja je 1990. godine rodila živu i zdravu devojčicu, za koju su joj lekari rekli da je umrla jer se "verovatno ugušila plodovom vodom".

Kostićeva tvrdi da njeno dete nije upisano u matičnu knjigu umrlih, iako postoji dokument koji svedoči da je rođeno živo i da je prilikom rođenja jako zaplakalo, što je babica šaljivo prokomentarisala "plače kao da je muško". "Na otpusnoj listi umesto načelnika i upravnika ginekologije potpisano je 'treće lice', koje se sreće i na dokumentima ostalih oštećenih.

Niko ne zna čiji je to potpis", rekla je Kostićeva i dodala da se brojevi sa izvestaja o izvršenoj obdukciji i otpusne liste sa epikrizom "ne slažu", kao i da "istorija bolesti u izvestaju o izvršenoj obdukciji uopšte nije upisana". Ona je apelovala na sve ljude, "naročito radnike bolnice koji znaju šta se zapravo dogodilo", da ne ćute i da pomognu roditeljima da dođu do potrebnih podataka. "Svi roditelji su spremni da idu do kraja, i ako treba, urade analize krvi i DNK", kazala je Kostićeva.

Roditelji nestalih beba tražili su prijem i kod novopostavljenog Vladike šumadijskog Jovana, jer žele da čuju i stav crkve povodom nedavno otkrivenog skandala.

GLAS, 13.9.2002.
Kragujevački parovi pitaju lekare, tužioce, inspektore: Gde su naša deca?
Umrla, u nedostatku dokaza

Sokobanjski slučaj s hepiendom svetionik roditeljima da im novorođenče možda negde raste. Ali, lekari ćute, a za sud stvar zastarela

Glas prenosi

KRAGUJEVAC - U Kragujevcu već mesecima traje kolektivna drama u kojoj više porodica traži odgovor na pitanje "Gde su naša deca?". Pod specifičnim i sličnim okolnostima, ti roditelji, koji su uvereni da su ona živa, ostali su bez novorođenčadi za koje su im u kragujevačkoj bolnici rekli da su ubrzo posle rođenja preminula.

Dosad je 20 porodica zatražilo od kragujevačke bolnice kompletnu dokumentaciju o rođenju i smrti njihove dece jer sumnjaju da su zaista umrla na rođenju, ili ubrzo posle toga, kako im je rečeno. Roditelji su se obratili i organima pravosuđa i matičnoj službi Skupštine grada, ali najčešće nailaze na zid ćutanja.
Sve je počelo slučajem porodice Manojlović iz Soko Banje, koji je uzbudio celu Srbiju. Blizanci, brat i sestra - za koju su u bolnici rekli da je umrla odmah po rođenju, sreli su se posle 15 godina na maturskoj zabavi.

Bračni par Živan i Milka Agatonović prvi su Kragujevčani koji su krenuli u potragu za svojom bebom rođenom 26. septembra 1974. i za koju su uvereni da je žrtva trgovine decom.
Milka Agatonović se porodila prevremeno i na svet donela živo muško dete težine 1.600 grama, dužine 46 centimetara. Odmah je odvojena od deteta, uz objašnjenje da beba mora hitno da se prebaci u nišku bolnicu, zbog navodne infekcije koja je vladala na dečjem odeljenju u Kragujevcu. "Idemo i ja i dete?", pitala je majka, ali je dobila odgovor da ona ostaje u Kragujevcu.

Roditelji više nikada nisu videli dete. U niškoj bolnici im je saopšteno da je mrtvo već šest dana, a da nisu imali njihovu adresu da ih lično obaveste. "Bili smo mladi, ona 19 godina, ja tek neku godinu više. Kasnije ćemo saznati da su takvi parovi za trgovce ljudima idealna meta...", kaže Agatonović. Pokazujući obimnu dokumentaciju koju je prikupio, Agatonović tvrdi da su mu lekari u kragujevačkoj bolnici rekli da je "dete rođeno potpuno zdravo", a u Nišu da je dete navodno, bilo "bolesno još u utrobi majke" i da nije imalo izgleda da preživi. Agatonovići su ubeđeni da je njihov sin živ jer nisu videli mrtvo dete niti im je dozvoljeno da preuzmu leš, a prema dokumentaciji, posmrtnica sa uzrokom smrti izdata je pre obdukcije.

Radeći seriju o slučaju umrlih beba, TV Kragujevac je krajem avgusta uputila otvoreno pismo rukovodstvu kragujevačke bolnice, pitajući da li na otpusnoj listi porodilje treba da stoje potpis, faksimil lekara i pečat klinike, da li za novorođenčad koja preminu klinika izdaje posebna dokumenta, zatim da li je klinika u obavezi da u slučaju smrti bebe izda roditeljima umrlicu i izveštaj o obdukciji i, na kraju, da li roditelji mogu preuzeti umrlo dete.

Odgovori još nisu stigli. Zaposleni na Klinici za ginekologiju i akušerstvo uglavnom ne žele i ne smeju da daju izjave bez saglasnosti rukovodstva koje, umesto odgovora, novinarima prete tužbama.
Krajem avgusta, direktorka KBC Ljiljana Mijatović bila je na Zlatiboru i novinarima je saopštila da "ništa ne zna". Za razgovor nije bila raspoložena ni pomoćnica direktorke za internistička pitanja Ljiljana Bajević, koja takođe nije bila dovoljno informisana, uz napomenu da se o ovoj temi nije razgovaralo na Kolegiju direktora.

Prema navodima nedeljnika "Nezavisna Svetlost", jedini je pristao na razgovor pomoćnik direktora za hirurška pitanja Dragan Đoković, koji je pokušao da odvrati novinare. "To nije vaša nadležnost. Da li će nešto da se raščisti ili ne, Božja je volja. Naše je samo da se trudimo", rekao je Đoković i izneo lični stav da "sve informacije treba prezentovati", pogotovu onim ljudima kojih se to direktno tiče, te da ni on "ne priznaje zastarelost kod stvari gde postoji intenzivni emotivni naboj".

Posle dužeg vremena, javnosti se obratio i advokat KBC Milan Dumić, koji je rekao da "ne zna o kojim porodicama se radi", precizirajući da za sve slučajeve u kojima "porodice potražuju svoju decu" bolnica ima urednu dokumentaciju.

Bračni par Vera i Milovan Vukomanović iz Donje Sabante kod Kragujevca jedan su od parova koji je u kragujevačkom KBC-a 1987. izgubio bebu pod nerazjašnjenim okolnostima.
Na redovnoj kontroli trudnoće jedan lekar je rekao majci da ne čuje tonove deteta i da je dete mrtvo, dok je drugi lekar, koji je bio u blizini, rekao: "Dete je živo!". Od tog dana ovaj bračni par koji ima dvoje odrasle dece, traži odgovor na pitanje šta je sa njihovim detetom, koje je prilikom rođenja zaplakalo i koje je majka, kako kaže, videla živo i zdravo. Ubrzo posle porođaja majci je saopšteno da je beba umrla. Na molbu majke da je vidi, jedan od lekara je odgovorio da je "dete već isečeno na parčad, rađena je obdukcija. Dete je spaljeno i već je otišlo u kanalizaciju."

Grupa od 20 roditelja obratiće se za pomoć Jugoslovenskom udruženju pravnika i međunarodnim organizacijama. Najavili su i osnivanje nevladine organizacije.

Novinarka TV Kragujevac Slađana Palčić, koja je radila seriju "Gde su naša deca?", primećuje da sve ovakve slučajeve povezuje činjenica da su najčešće u pitanju prevremeni porođaji, da su bebe bile male težine, kao i da majke nisu videle mrtve bebe, niti je bilo kome dozvoljeno da preuzme leš.
Tri kragujevačke porodice, koje su prikupile potrebnu dokumentaciju, podnele su krivične prijave zbog krivičnih dela "promena porodičnog stanja" i "oduzimanja maloletnog deteta" koje se odnose na događaje iz 1974, 1985. i 1987, ali su prijave odbačene "zbog zastarelosti". Opštinski javni tužilac Kosara Radovanović izjavila je da je kod ovih dela nastupila zastarelost i da roditelji sada mogu da se obrate inspektoru Ministarstva zdravlja, koji ima ovlašćenja da prekontroliše celokupnu dokumentaciju i u slučaju da se utvrde neke nepreciznosti, može da se traži materijalna nadoknada štete.

Ali, čini se da niko od roditelja neće pristati da ih hladnim pravno-birokratskim rečnikom odvrate od namere da dođu do istine. Klupko je posle 25 i više godina počelo da se odmotava, a slučaj iz Sokobanje ohrabruje.

Olivera S. Tomic

NACIONAL, 13.9.2002. / izvor
Roditelji nestalih beba traže pomoć Međunarodnog suda u Strazburu

KRAGUJEVAC- Roditelji tridesetak beba iz Kragujevca i oko tri stotine u Srbiji kojima je rečeno da su njihova deca umrla na porođaju obratiće se Međunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu, kako bi saznali sudbinu svoje dece.

- Dvanaest godina živela sam sa saznanjem da mi je dete umrlo, ali posle svih slučajeva nestale dece i analize postojece dokumentacije, moja porodica je utvrdila nedopustive propuste - kaže Ljiljana Kostić, jedna od majki koja je 1990. godine rodila živu i zdravu devojčicu, za koju su joj lekari rekli da je umrla jer se "verovatno ugušila plodovom vodom".

Ona je apelovala na sve ljude, naročito radnike bolnice koji znaju šta se zapravo dogodilo, da ne ćute i da pomognu roditeljima da dođu do potrebnih podataka. - Svi roditelji su spremni da idu do kraja, i ako treba, urade analize krvi i DNK - kazala je Kostićeva.

NOVINE VRANJSKE, 13.9.2002. / izvor
Misterije nestalih beba
Istina u povoju

Poslednjih meseci srpska je štampa preplavljena slučajevima koji već svojom brojnošću i osetljivošću teme prerastaju u aferu. Radi se o probuđenoj nadi roditelja, koji na osnovu brojnih pokazatelja smatraju da su im bebe, za koje im je rečeno da su mrtvorođene, ipak žive, te da su svojevremeno bile žrtve zloupotreba, najčešce trgovine novorođenom decom. Tako se i u našem gradu našla grupa roditelja, potaknuta ovakvim slučajevima, koja gaji tvrdu nadu da će naći svoje bebe, navodno mrtvorođene, a sumnju im podstiče dokumentacija kojom raspolažu, a do koje su došli uz velike napore, kao i gorka sećanja na tadašnju birokratiju u zdravstvu i opštinskim matičnim službama, poslovično odbojnu i zatvorenu prema strankama. Ispostavilo se da ni današnja nije mnogo bolja, te su roditelji prinuđeni da vode pravu borbu kako bi došli do neophodnih dokumenata, što potvrđuju, recimo, dopisi iz ZC Vranje od pre nedelju dana, upućeni porodicama Jovic i Pešic, u kojima stoji da se traženi "dokumenti mogu dobiti samo sudskim putem", kao da je u pitanju vojna ili državna tajna, a što je, dakako, samo pothranilo sumnju roditelja.

Jezive priče

Priče su, međutim, same po sebi jezive. Počinje LJiljana Krstić:
- Porodila sam se 16. oktobra 1980. godine u vranjskoj bolnici, gde je porođaj prošao normalno i rodila živo žensko dete, čiji sam plač čula, i nikad ga neću zaboraviti. I u prijavi o rođenju piše jasno da je dete rođeno živo. Porođaj je bio prevremen, u sedmom mesecu, pa sam odmah upućena sa detetom na Ginekološko-akušersku kliniku u Nišu, da bi dete bilo stavljeno u inkubator. Suprug je celim putem do Niša držao dete, koje je otvaralo okice i povremeno zaplakalo. Tamo smo smešteni odvojeno, ja sam stalno pitala zašto ne smem da vidim dete, na šta su mi odgovarali - "Ništa ne brinite, dete je sasvim dobro". Više puta sam prošla pored prostorije u kojoj je bila beba i videla bih dete koje sam poznavala po karakterističnom ćebetu u koje je bilo umotano. Nijednog trenutka nije bilo u inkubatoru. Posle nekoliko dana saopšteno mi je da je dete umrlo. Tražili smo da vidimo telo deteta, i suprug, koji je odmah stigao, i ja, no nisu nam dozvolili. Od tog trenutka bebi se gubi svaki trag, ostalo je samo ćebe. Kad su me otpuštali, kao da su me isterali iz bolnice - nisu mi dali nikakav dokument, čak ni otpusnu listu. Pre koji dan suprug je otišao u ZC Vranje, da mu iz arhiva izvade dokumenta. Tamo su ga slali od službe do službe, ništa mu nisu dali, čak mu je jedna službenica rekla - "Neću ja da zbog vas idem u zatvor"! Zahtev za dokumentacijom o navodnoj smrti naše bebe uputili smo i u Niš, i očekujemo odgovor. Ukoliko ne stigne, to će biti siguran znak da su naše sumnje opravdane.

Nadovezuje se Slavica Dinčić:
- Godine 1976, 11. avgusta, porodila sam se na GAK Leskovac, i rodila živo žensko dete, koje je babica uzela, okupala i povila, dok je ono plakalo - sve tu, preda mnom. Zatim sam smeštena u sobu, a bebu su nekud odneli. Posle izvesnog vremena došao je izvesni doktor i saopštio mi da je dete umrlo. Isto je rekao mom suprugu i "tešio" ga je time da je "bolje što je odmah umrlo, nego u petnaestoj godini", kako je on pretpostavio. Suprug je tražio da uzme dete, da bi ga odneo i sahranio, ali lekar mu nije dozvolio ni da ga vidi, samo je rekao da će na detetu biti izvršena obdukcija. Naglašavam da nisam čak imala ni broj na ruci, koji je obavezan i za majku i za dete posle samog rođenja. Prilikom otpuštanja, dobila sam samo otpusnu listu. Još tada sam počela da sumnjam da je dete živo. Prošlog meseca otišla sam na Odeljenje patologije leskovačke bolnice, da bih uzela obdukcioni nalaz. Osoblje me je odvraćalo od toga, govoreći da se dokumentacija čuva najviše deset godina, ali se jedan tehničar "smilovao" i doneo protokol za 1976. i liste o obdukciji. Tada sam se uverila da obdukcija nije vršena, jer je ta rubrika bila prazna. Iz svega ovoga zaključujem da je tamo prikriven zločin - nezakonito oduzimanje tuđeg deteta. Moja beba je, po svemu sudeći, oteta.

Upečatljiv je i slučaj Verice Pešić, od novembra 1978. godine:
- Primljena sam u vranjsku bolnicu 27, a sledećeg dana upućena na GAK u Nišu, kada sam, carskim rezom, rodila živo žensko dete, kako i piše u izvodu iz matične knjige umrlih. U prijavi o rođenju, međutim, potpuno su pogrešno unete generalije roditelja, falsifikovan je moj potpis, a opštinski službenik prijavio je dete tek mesec dana kasnije; ne slažu se ni podaci iz prijave i oni iz matične knjige rođenih. Jedan od krunskih razloga za moju sumnju je taj, što kada sam dobila uvid u kompjuterske podatke matične službe SO Niš, tamo je stajalo da ni jedna beba u 1978. godini nije prijavljena kao umrla! Tražila sam na GAK Niš kompletnu dokumentaciju o mom slučaju, i na moje oči ona je bila pripremljena. Međutim, pomoćnik direktora GAK nije dozvolio da mi se ona izda. Čak je zvao i obezbeđenje u civilu, koje me je fizički napalo i izbacilo iz ustanove. Otpusna lista, koju sam dobila u Vranju, bila je bez pečata, potpisa i faksimila lekara. Takođe i obdukcioni nalaz sa niške patologije, koji sadrži potpuno pogrešne podatke, sa različitim datumom smrti - na tri dokumenta o obdukciji, stoje tri različita datuma, sa pogrešnim brojem zdravstvene legitimacije! Na osnovu ovoga, od porođaja sumnjam da mi je dete živo, a poslednji događaji me u to sve više uveravaju.

Falsifikati

Ni materinsko srce Blagice Jović nikada se nije pomirilo sa sumnjivom situacijom oko navodne smrti deteta:
- Od datuma porođaja, 25. avgusta 1977. godine, ni suprug ni ja nismo verovali da je naš novorođeni sin Zoran preminuo. Posle porođaja u Vranju, u sedmom mesecu, upućena sam na GAK Niš, radi smeštaja deteta u inkubator. To, međutim, nikada nije učinjeno. Suprug 29. avgusta prijavljuje dete na ime Zoran, o čemu posedujem dokument. U to vreme, ja sam još bila u bolnici u Nišu, šest-sedam dana mi nisu davali da vidim dete, i jedne noći sam uz pomoć babice to učinila tajno. Držala sam je u rukama, beba je izgledala potpuno normalno, čak mi se, čini mi se, i nasmešila dok sam je štipkala. Samo posle nekoliko sati, oko pet ujutru, doktorka me probudila i saopštila mi da je dete umrlo! U isto vreme došla je i neka babica, pričala mi priču, da je možda i bolje što je tako, da sam još mlada i da ću tek da rađam i slične stvari. Suprug i majka odmah su došli, tražili smo da vidimo dete, da ga mi sahranimo, a grubo nam je odgovoreno - "ma, mi takvu decu bacamo,"! Tako smo bukvalno oterani sa GAK, a za dokumentaciju su rekli da će doći kasnije, poštom, što nikada nije učinjeno. Kao što sam rekla, nikada se sa time nismo pomirili, i krenuli smo nanovo da istražujemo. Avgusta sam zatražila potrebnu dokumentaciju od SO Vranje. Dobila sam prijavu o rođenju, u kojoj su svi podaci upadljivo izmešani, precrtavani, prepravljani, bez mog potpisa. Što je najvažnije, u zaglavlju dokumenta stoji napisano tuđim rukopisom - "umrlo u Niš". To je jedina informacija u kojoj se uopšte pominje smrt deteta! I što je najčudnije, dokument je datiran 25. avgusta 1977, što je i datum rođenja deteta, a ono je bilo živo nedelju dana! Nigde se, dakle, ne pominje bebina smrt; štaviše, u dokumentu iz SO Niš od 14. 12. 1977. doslovce stoji - "Vraćamo vam izvod rođenih Jović Zorana, sa izveštajem da smo proverili kroz registar umrlih za 1977. godinu i ustanovili da smrt ovog deteta nije upisana u matičnu knjigu umrlih kod SO Niš".

Sunčica Anđelković porodila se 15. juna 1977. godine u Surdulici, i u otpusnoj listi joj piše - "otpušta se kući oporavljena posle normalnog porođaja sa zdravim muškim detetom. Dete dobilo be-se-že vakcinu na otpustu".
- Nekoliko sati posle porođaja saznala sam da mi je dete mrtvo, i to od žena koje su bile sa mnom u sobi i čija su deca navodno bila umrla. Po dolasku mog supruga, potvrđena je vest da je dete mrtvorođeno. U šoku zbog toga, otpusnu listu nisam nekoliko godina ni uzela u ruke, ali sam je sačuvala. Tada nam je rečeno da se mrtvorođena deca sahranjuju o trošku bolnice, tako da ni suprug ni ja nismo videli telo. Ali, naglašavam da sam dete videla posle porođaja, i da je bilo živo. Kada smo ponovo pokrenuli celu stvar, zatražila sam u SO Surdulica prijavu o rođenju deteta, koju sam i dobila, a na kojoj su upadljive ispravke datuma; najupadljivije je da je u prijavi datum rođenja deteta pogrešen za "sitnicu" - za celu godinu! Nisam dobila izvod iz matične knjige rođenih, ali sam dobila iz matične knjige umrlih, gde u napomeni piše da je dete "mrtvorođeno"; pitam se, šta će mrtvorođenom detetu be-se-že vakcina?! Kada sam jula Ginekološkoj bolnici u Surdulici podnela zahtev za dokumentacijom, odgovoreno mi je da se ona čuva deset godina, ali "da će pokušati nešto da saznaju u matičnoj službi". Do danas, međutim, nikakvog odgovora nema.

Sve ove porodice, kojima razvoj događaja i okolnosti njihove tragedije i te kako daju pravo na osnovanu sumnju oko dešavanja sa njihovim bebama, ne nameravaju da odustanu, dok istina ne izađe na videlo. U tom smislu, sve su podnele prijave organima pravosuđa i gonjenja, stupaju u vezu sa medijima i nevladinim organizacijama, i organizuju mrežu svojih sapatnika širom Srbije. Za njih bi, sasvim razumljivo, bila najveća sreća da se njihove, za sada pretpostavke, obistine; s druge strane, to bi bio alarm da se jedno moralno posrnulo društvo najzad trgne iz letargije i suoči se sa svojom višedecenijskom slikom Vajldovog Dorijana Greja.

Goran M. Antić

B 92 VESTI, 12.9.2002. / izvor
Roditelji nestale dece obratiće se međunarodnom sudu

Roditelji tridesetak beba u Kragujevcu i oko 300 u Srbiji kojima je rečeno da su njihova deca umrla na porođaju obratiće se Međunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu, kako bi saznali sudbinu svoje dece. Roditelji nestalih beba tražili su prijem i kod vladike šumadijskog Jovana, jer žele da čuju i stav Crkve povodom nedavno otkrivenog skandala.

NACIONAL, 12.9.2002. / izvor
NESTALE BEBE:
Pre tačno 17 godina u Sokobanji se rodila Aleksandra, za koju njeni roditelji sumnjaju da je umrla
Slađana: Sin stalno pita: Mama, šta ako je naša Aleksandra živa?

Niko mi nije rekao da dete ima temperaturu, a primetila sam da ubrzano diše. Dežurni lekar posle pet minuta ušao i kazao da je dete umrlo

BOR- Slađana i Nebojša Savić iz Bora su jedan od mnogobrojnih parova u Srbiji koji su otvoreno izrazili sumnju u smrt svog novorođenčeta, iznoseći pretpostavke da je njihova ćerkica, koja bi na današnji dan napunila 17 godina, od njih oduzeta i udomljena ko zna gde u svetu. Tačno u 17.25, 12. septembra 1985.godine, u porodilištu u Sokobanji, Slađana, sada daktilograf u borskom sudu, u osmom mesecu trudnoće na svet je donela žensko dete. U protokolu porođaja zapisano je da je porođaj protekao normalno, težina deteta 2,5 kilograma, visina 49 centimetra.

Nepoznati ljudi se raspitivali o deci Savića - Ne znam da li je reč o nekoj višoj sili, ali kada u crkvi zapalim sveću za mrtve i namenim je Aleksandri, sveća se prvi put ugasi - kaže Slađana. Takode, priča da su pre nekoliko godina nepoznati muškarci svratili u selo Mužinac u kojem živi Slađanin otac. Zastali su slučajno baš kod njega i, ne znajući, raspitivali se o njegovoj ćerki i suprugu. - Pitali su ga za mene i supruga i da li smo nekada imali dete. Na njegovo iznenađenje i pitanje zbog čega ih to interesuje, oni su se okrenuli i otišli. Niko ih pre, a ni posle toga, nije video u selu - kaže Slađana.

- Našoj sreći nije bilo kraja i već smo isplanirali da ćerkici damo ime Aleksandra. Ipak, naše traume, koje traju i dan danas, počele su još istog dana uveče kada je dežurni pedijatar odlučio da pošalje dete za Niš ocenjujući ga kao nedonošce. Po dolasku u Nišku bolnicu, prilikom prijema konstatovano je da je dete normalno i da nije za inkubator, pa je smešteno u boksove sa ostalom decom - priča nam Slađana. Kaže da je dete normalno dojila nekoliko dana, da bi ubrzo bilo odlučeno da Aleksandra, ipak, mora u inkubator jer je dosta spavala.

- Sve do 26. septembra u 23 sata niko mi od lekara i sestara nije rekao da dete ima temperaturu, a kada sam zatražila da vidim toplomer, to mi nije bilo dozvoljeno. Iste večeri primetila sam da dete ubrzano diše. Dežurni lekar ušao je u sobu bez instrumenata i posle svega pet minuta izašao i samo kazao: "Dete je umrlo" - kaže Slađana.

Prva sumnja

Kaže da više nikada nije videla svoje dete, iako je na tome insistirala. Doktori su im rekli da bi slika deteta na njih ostavila dubok trag, da su mladi i da će imati još dece. Nebojša, po zanimanju vozač, kaže da je sutradan ujutru došao u Niš i tražio da vidi dete kako bi ga sahranio. U bolnici su mu objasnili da je dete poslato na patologiju, a rezultati obdukcije nikada nikome nisu dostavljeni. Ipak, prava sumnja u zvanični izveštaj o smrti rodila se tek nakon više godina, kada je i započeta cela lavina sličnih slučajeva širom Srbije. U potrazi za dokumentima nailaze na mnoge sumnje i nelogičnosti.

Prvo što nam je zapalo za oko jeste crvena tačka koja se nalazila pored Slađaninog imena u knjizi protokolu porodilja u Sokobanji. Ne navodi se da je dete poslato u Niš, a u jednoj od rubrika je navedeno da je dete umrlo. U otpusnoj listi koju smo dobili nije bilo pečata, a pisalo je da je dete nedonošce i da mu je data urgentna terapija - kaže otac.

Hoćemo samo istinu

Krivična prijava protiv NN lica Savići su SUP-u Sokobanja podneli krivičnu prijavu protiv NN lica, a pre dva meseca i zvanično su iz bolnice zatražili sva dokumenta. Takođe, ministarstvu zdravlja poslali su predstavku o celom slučaju i tim povodom dobili obaveštenje da je sve prosleđeno zdravstvenoj inspekciji.

Prema njegovom mišljenju, najčudnije u svemu jeste to što matična služba u Nišu nije dobila prijavu o smrti deteta, pa je dežurna službenica u matičnu knjigu umrlih popunila podatke verujući nesretnim roditeljima na reč.
- Ne želimo nikoga da optužimo, samo hoćemo pravu istinu. Ako je dete zaista umrlo, želimo tačne podatke, jer smo Aleksandru preboleli pre mnogo godina - pričaju u glas oba roditelja.

Sada imaju dvoje velike dece, ali kažu da im je najteže, kada stariji sin Aleksandar upita majku: "A šta ako mi je sestra živa?"

Oba ova roditelja su ubeđena da u Boru još ima sličnih slučajeva, ali je strah kod ljudi veliki. Smatraju da bi se neko možda i uplašio kada bi saznao surovu istinu da im je dete u nekoj porodici živo i zdravo.

S.T.

Porodice traže obdukcijske nalaze beba

NIŠ - Pedesetak porodica se obratilo Klinici za patologiju tražeci obdukcijske nalaze svojih umrlih beba. Povod za svojevrsnu opsadu ove zdravstvene ustanove je sumnja roditelja u zvaničnu verziju sudbine njihove dece, od kojih su neka proglašena mrtvim i pre tridesetak godina. Sumnja se pojačala nakon izjava da je bilo krađe dece u više porodilišta u Srbiji, te su očajni roditelji posle obilaska matičnih službi i porodilišta odgovor potražili na Klinici za patologiju.

Dr Vuka Katić, direktor instituta za patologiju, najavila je da ce ubuduće do ovih podataka moći da dode samo na osnovu sudskog naloga. Argument za ovakav stav je, po njenim rečima, velika prezauzetost medicinskog osoblja koja ih onemogućava da izgube po nekoliko sati tražeci dokumentaciju u podrumu.

N.N.

REPORTER, 10.9.2002. / izvor
Afere u zdravstvu

Šta se dogodilo sa bebama u Kragujevcu?

Zloupotreba tragedije

Kragujevačka afera je otišla predaleko i neko će sada morati da odgovara - ili lekari koje roditelji sumnjiče za nestanak njihovih beba, ili roditelji, ukoliko neosnovano prozivaju lekare

Kragujevačka javnost se uzburkala kad je jedan beogradski list objavio priču Jasne Spasojević (42) koja se 16. maja 1985. godine porodila u kragujevačkom KBC. Beba nije preživela, ali su sumnje šta se u stvari dogodilo ostale i 17 godina kasnije. Spasojevićeva je za nestanak svog deteta optužila lekare kragujevačkog Kliničko-bolničkog centra, a njen primer su sledile još četiri porodice.

"Mislila sam da sam ja kriva za smrt deteta, jer sam do porođaja trpela jake bolove", priča Jasna Spasojević. "Međutim, moj muž je uvek sumnjao u istinitost lekarevih reči. Na sumnju me navodi i to da su me kljukali 12 dana sredstvima za spavanje. Ne sećam se ničega, bila sam kao drogirana. Nisam bila u stanju da reagujem i tražim od lekara da mi pokaže bebu - kaže nesrećna žena, kojoj su novi šok 17 godina kasnije priredili činovnici opštinske administracije. Prema administraciji, nije se ni porodila. Niti je bilo dokumentacije da je dete umrlo. Sledeći šok uslediće u bolnici, gde nesrećnoj ženi traže sudski nalog pošto je dokumentacija zastarela!

"Nepotpuna je i dokumentacija iz bolnice koju sam ranije dobila. U otpusnoj listi stoji da je dete rođeno živo, a zatim je preko te reči prekucano "mrtvo". Ne slažu se ni podaci sa otpusne liste koje smo dobili uz naknadnu intervenciju mog supruga, na kome nema ni faksimila lekara. U prvom dokumentu piše da je dete teško 2.920 grama, a u drugom 2.870", kaže Jasna Spasojević.

Hladnokrvnost činovnika, koji kao da su došli iz Gogoljevih dela, provlači se kroz svaku od ovih priča. Neverovatna aljkavost u administraciji jedan je od ključnih razloga za sumnje roditelja čija su deca umrla na porođaju. Ipak, u svemu se otišlo predaleko i neko će morati da odgovara - lekari, ako su optužbe tačne, ili roditelji, ukoliko su one neosnovane. Ali na tom putu postoji opet niz prepreka. Na primer, kragujevačko Opštinsko javno tužilaštvo ne može da pokrene istragu ni u jednom od pet slučajeva, pošto je prošlo 10 godina, posle kojih ovo krivično delo zastareva. Policija može da prosledi prijavu tužilaštva, ali istraga koju, kako nezvanično saznajemo, interno sprovodi Ministarstvo zdravlja, odbacilo je za sada sumnju da su za nestanak beba krivi lekari.

"Vi ste jedini koji su došli u policiju da o tome razgovaraju sa nama." Ovim rečima su nas dočekali u kragujevačkom SUP-u posle prijava roditelja koji su lekare kragujevačkog KBC osumnjičili za nestanak svojih beba. Zamenik načelnika SUP Kragujevac za kriminal, Žikica Janićijević, kaže da je u poslednja dva meseca podneto pet prijava zbog nestanka deteta po rođenju. Prijave su podneli Živan Agatonović, Radojka Mitrović, Vera Vukomanović, Jasna Spasojević iz Kragujevca i Vesna Knežević iz Sopota. Prijave se odnose na period od 1974. do 1986. godine.

Mada nesrećni roditelji nisu zadovoljni ponašanjem SUP, u policiji nam ukazuju na neke karakteristike prijava: svih pet je tipizirano, praktično su promenjena samo imena majki i podataka koji su doveli do nesrećnih događaja. Jedna od pomenutih prijava je potkrepljena čak i sa nalazom, odnosno zapisnikom o obdukciji koji je uradila tadašnja Služba za patologiju i sudsku medicinu, što je čini bespredmetnom.

U svih pet slučajeva, međutim, krivično gonjenje je zastarelo.

"Neko sada mora da odgovara. Ili oni koji su ovom temom zloupotrebili nešto najsvetije, ili oni za koje se dokaže da su na neki način zloupotrebili svoj lekarski poziv", kaže dr Vesna Pajević, sekretar Sekretarijata za zdravstvo u kragujevačkoj vladi.

Povodom ovog slučaja Kliničko-bolnički centar obavestio je Skupštinu Kragujevca da je otvoren za sve informacije i da je spreman da stavi na uvid svu dokumentaciju kojom raspolaže. Dosadašnja ispitivanja ne dokazuju da je bilo ikakvih zloupotreba.

U KBC naglašavaju da im se do sada od roditelja obratila samo jedna porodica iz Jagodine. U ovoj zdravstvenoj ustanovi postoji dokumentaciju u tzv. "lešnim knjigama" o svim slucajevima još od 1968. godine, a od 1978. postoji i dokumentacija koja omogućava DNK analizu.

Reagujući na tekstove u novinama i priloge u televizijskim emisijama u kojima se u vezi sa aferom pominjalo i ime dr Bogoja Nikolova, ovaj poznati lekar, sada vlasnik specijalističke ginekološke ordinacije, ovlastio je svog advokata da podnese privatne tužbe protiv autora tih tekstova. Dok je radio u Kliničko-bolničkom centru Kragujevac veliki broj budućih majki tražio je da ih baš Nikolov porodi. On kaže da je pomogao da svet ugleda 8.375 dece.

Privatne tužbe najavili su i ostali prozvani lekari, medicinske sestre, babice...

NACIONAL, 10.9.2002. / izvor
Neverovatna priča Grane Štefan, majke kojoj su lekari u niškoj bolnici rekli da joj je beba umrla po rođenju
Znam porodicu gde živi moj sin, gledam ga, a srce da mi pukne!

Fakta

Jedan od znakova u slučajevima krađe dece jeste i manipulacija dokumentacijom, kao i nepoklapanje podataka. U slučaju Štefan Grane ima takvih manjkavosti u dokumentaciji. U svojoj privatnoj službi Štefan Grana navodi da je obdukcioni nalaz dobila godinu dana posle porođaja, sa datumom 23. jun 1987. godine, bez potpisa patologa, faksimila ili bilo kakvog pečata.
Kada sam bebu odvela u niški dom zdravlja, dr Momčilović me je dočekao pitanjem: "Pobogu ženo, pa zašto ponovo dovodite dete, kad ste juče bili ovde!"

NIŠ - Priča Grane Štefan, jedne od oko 300 majki koje tragaju za decom jer sumnjaju u lekarske nalaze da su im deca mrtva, razlikuje se od većine drugih. Grana zna gde se nalazi dete čija je biološka majka i kaže: "Gledam ga, ali ne smem da mu priđem, mogu samo iz daljine da ga vidim, hoće srce da mi pukne!" Slučaj Grane Štefan počinje 11. maja 1987. godine kada se Grana u niškom porodilištu porađa i na svet donosi jednojajčane blizance, dečaka i devojčicu, mada su slučajevi jednojajčanih blizanaca različitog pola izuzetno retki.

- Doktor koji me je porodio bio je stranac, a obe bebe bile su zdrave i s visokim ocenama, čak je i doktor odmah rekao da su obe bebe dobro! Sutradan je u moju sobu došao doktor Zečević i saopštio da mi je muška beba mrtva. Dali su mi neke injekcije od kojih sam se uspavala. Posle buđenja kada sam tražila da vidim telo svog sinčića, rečeno mi je da je već poslato na obdukciju. Bolnicu sam napustila posle 40 dana, sumnjajući da mi je dete mrtvo - objašnjava Grana Štefan.

Dokumentacija u KBC Kragujevac o bebama vođena vrlo aljkavo Agatonović: Dokazaćemo svima da naša deca nisu preminula Kragujevac - Živan Agatonović, jedan od roditelja koji tragaju za "izgubljenim bebama", upozorava da se povećava broj porodica koje tvrde da su im od 1974. do 1999. odmah posle porođaja ukradena novorođenčad. - Do sada je evidentirana 21 porodica iz Kragujevca i okoline kojima su deca ukradena i prodata, uz zvanično obrazloženje da su bebe rođene mrtve ili umrle odmah nakon rođenja. Na osnovu dokumentacije do koje smo uspeli da dođemo sigurno je da su te tvrdnje netačne, a pravu istinu o sudbini naše dece tek treba da utvrdimo - kaže Agatonović. Podneto je i sedam krivičnih prijava - jedna tužilaštvu u Nišu, dve su odbačene kao zastarele, a četiri čekaju na razmatranje. U poslednjih 30 godina umrlo je 1.319 beba, ali se ispostavilo da je dokumentacija o njima vođena aljkavo i da u nadležnim službama nedostaju pojedini izvodi iz knjige rođenih i knjige umrlih, na osnovu čega bi se moglo zaključiti da neka od te dece nisu ni rođena, a još manje umrla. Milan Dumić, načelnik pravne službe KBC kaže da ne postoji misterija nestalih beba i da ta zdravstvena ustanova ima potrebnu dokumentaciju koja opovrgava tvrdnje roditelja da su im deca ukradena i prodata. Ag.

Grana ističe da je čist splet slučajnih okolnosti šest meseci posle porođaja pojačao njenu veru u ideju da joj je i muška beba živa.

Doktori prepoznali blizance

- Dok sam šetala bebu u parku, slučajno sam srela doktora koji me je porodio. Zatim je usledio neverovatan razgovor. Kada sam mu odgovorila na pitanje zašto ne šetam i drugo dete, odnosno šta je sa muškom bebom, doktor je prvo zanemeo, a odmah zatim rekao da je to nemoguće! Rekao mi je da sigurno zna da je dete živo i obećao da će ispitati celu situaciju. Nešto kasnije mi je rekao da radi na mom slučaju, ali je odjednom, baš kada je bio pri kraju, morao da se vrati u svoju zemlju. Dobio je iz porodilišta pismenu preporuku da odmah mora da napusti Niš i Jugoslaviju - kaže Grana.

Ona dodaje da je ubzo usledio još jedan događaj koji je utvrdio njeno uverenje da joj je sin živ.
- Kada sam odvela svoju šestomesečnu devojčicu u niški Dom zdravlja na snimanje kukova, dr Momčilović me je dočekao pitanjem: "Zašto ponovo dovodite dete, juče ste bili ovde!" Kada sam raspovila bebu i kada je doktor video da je, ipak, u pitanju žensko dete i dalje je tvrdio da je juče video "isto takvo dete samo muško". Ali usledio je još jedan preokret. Kada sam posle dve nedelje ponovo došla kod njega na kontrolu deteta, pobeleo je i rekao da ne zna ništa o tom slučaju - dodaje Grana Štefan.

Znam gde mi je sin

Grana je tako godinama živela sa uverenjem da joj je i muška beba, ipak, živa i posle afere sa umiranjem beba u niškom porodilištu 1997. godine, krenula je, kao i 300 drugih porodica koje tragaju za svojom decom, u proveru dokumentacije koju su joj izdavali u bolnicama i opštini. U priči Grane Štefan neobičnost predstavlja to što ona zna gde se nalazi njeno dete za koje su lekari rekli da je mrtvo.

- Ime žene koja je sada "majka" mog biološkog sina dobila sam na neobičan način. Razumite me da ne mogu mnogo o tome da pričam. Samo ću reći da sam papir s imenom porodice kod kojih se nalazi moje dete dobila od jedne žene. Sina sam prvi put videla 1998. godine u Nišu. Od tada ponekad ga samo iz daljine gledam, ne mogu da priđem bliže, srce hoće da mi pukne! Još uvek se nadam da će me neko od nadležnih kontaktirati, da krenu da rade barem na nekim slučajevima! Ali bih najviše volela da me kontaktiraju sadašnji roditelji moga sina - kaže Grana Štefan.

P.U.

Dr Vesna Knežević sumnja u zvaničnu verziju i izveštaje doktora
Lekari su izrežirali komplikovani porođaj samo da bi beba "umrla"

BEOGRAD - Od dvadesetak porodica iz Kragujevca koje sumnjaju u navodnu smrt svojih beba, rođenih u Kliničko-bolničkom centru u Kragujevcu, pet je prikupilo potrebnu dokumentaciju i pokrenulo istragu kako bi saznali šta se zapravo dogodilo sa njihovom decom. Među njima je i jedna lekarka, dr Vesna Knežević, specijalista za bolesti uha, grla i nosa, koja danas živi i radi u Sopotu.

- Moja priča se poklapa s pričama svih roditelja koji smatraju da su im živorođene bebe ukradene u porodilištu. Te 1978. godine, kao mlad lekar opšte medicine, živela sam i radila u Kragujevcu. Tamo sam i rodila blizance, odbijajući savete prijatelja i nekih kolega da se porodim u Beogradu, jer sam smatrala da je svejedno koje je porodilište u pitanju. Međutim, sada shvatam da je to moglo da mi se dogodi i u Beogradu - navodi dr Knežević. Potpuno svesna tokom porođaja, čula je kada su bebe zaplakale ali, protivno pravilima, one su joj pokazane tek posle povijanja.

Ukaljani beli mantil Kako ističe dr Knežević, drugorođenog deteta nema ni u matičnoj knjizi rođenih, ni u matičnoj knjizi umrlih. - Zamislite kako se osecam. Unesrećeno, kao i sve ostale majke, ali ne znam ne osećam li se možda još teže kao zdravstveni radnik koji sada, nažalost, nosi ukaljani beli mantil. U ime svih majki koje nemaju sreću da su sada sa svojom decom koja nose neka druga prezimena, koja ne slave svoju krsnu slavu, apelujem na sve ljude koju mogu da nam pomognu da pronađemo svoja mila čeda koja nisu sa nama zbog "belih mantila" koje nije obavezivala Hipokratova zakletva - kaže dr Vesna Knežević.

- Ono što je na mene ostavilo najsnažniji utisak na porođaju jeste izbezumljenost mlade doktorke koja me je porađala i za koju mi je rečeno da je specijalizant. Očito da je "strah" moje koleginice bio režiran kako bi mi se stavilo do znanja da je porođaj komplikovan i težak i posle koga bi sasvim logično bilo očekivati nesrećan završetak. Deo scenarija bila je i trka koja je nastala i dreka: "Dajte, dajte kiseonik", iako se slika mojih beba meni, zdravstvenom radniku, uopšte nije učinila takvom. Drama se završila umiranjem "bolje" bebe - priseća se dr Knežević.

Svoju sumnju u smrt muškog blizanca dr Knežević upotpunjava otpusnim listama, izvodima iz matične knjige rođenih i ostalom dokumentacijom u kojoj se, kao i u drugim slučajevima, većina podataka ne podudara.

Na Vesninoj otpusnoj listi izdatoj 2. avgusta 1978. godine nigde ne piše ime zdravstvene ustanove u kojoj je porođaj obavljen, niti se slažu podaci o težini beba s podacima koji su joj saopšteni odmah posle porođaja. Takođe, navedeno je da su deca odmah po rođenju preneta na Dečje odeljenje zbog nedovoljne težine, a nigde nije zabeleženo da je muško dete umrlo osam sati nakon rođenja, kako je samo dan ranije saopšteno roditeljima.
Na otpusnoj listi za žensko novorođenče, izdatoj 26. septembra 1978. godine, pečate ustanove i faksimil lekara zamenjuje samo jedan nečitak potpis, kao što nema ni obaveznog navoda da je dete prvorođeno i iz blizanačke trudnoće, a da je drugi blizanac preminuo.

A.M.

BLIC, 9.9.2002.
Dvadesetak porodica u Kragujevcu ne veruje u smrt svojih novorođenčadi, a nepotpuna dokumenta samo podgrevaju sumnje
Prazne sumnje ili trgovina bebama

KRAGUJEVAC - Zbog sumnje u rad lekara u pet od 20 do sada prijavljenih porodica iz Kragujevca prikupilo je potrebnu dokumentaciju i krenulo u traganje za istinom o svojoj deci, koja su zvanično umrla nakon rođenja u ovdašnjem KBC. Roditelji, i decom, došli su i sami do informacija koje su i kod njih izazvale sumnju. Naime, porodice koje su tražile dokumentaciju iz KBC i opštine nisu dobile potrebna dokumenta u zakonom predvidenom roku od 30 dana. Nekima je odgovoreno da dokumenata nema jer su arhive uništene poplavama, dok su drugima pribavljeni papiri samo podgrejali sumnje.

- Moja žena Milka je rodila živo i zdravo nedonošče 26.septembra 1974. godine u kragujevačkom porodilištu. Tada mi je lekar rekao da moraju da ga prebace u Niš zbog nekakve infekcije. Nakon šest dana odlazim u Niš, u tamošnji GAK, da obiđem dete. Doktori mi govore da je sve u redu, da mi je sin u inkubatoru i da treba da dovedem ženu da ga doji. Zajedno sa suprugom u Niš dolazim 7. oktobra, ona ostaje na odeljenju, a meni sutradan u Kragujevac stiže telegram u kojem me obaveštavaju da je moj sin umro još 30. septembra - kaže Živan Agatonović, radnik "Zastave". Među roditeljima koji su uporni da saznaju istinu o svojoj deci je i pravnik Jasna Spasojević. Ona je 15. maja 1985. godine došla na kliniku da se porodi.

Jedini lekar koji traga Jedini zdravstveni radnik koji se u Kragujevcu do sada uključio u potragu za decom je Vesna Knežević, otorinolaringolog. Ona je 31.01.1978. godine rodila blizance - devojčicu i dečaka. - Sutradan nakon porođaja su mi rekli da je muško dete umrlo, ali u otpusnoj listi toga nije bilo. Pisalo je jedino to da su oba deteta prebačena na dečije odeljenje zbog nedovoljne težine. Kada je moja ćerka posle 25 dana puštena kući, na njenoj otpusnoj listi je pisalo samo da je nedonošče, ali ne i da je blizanac. Pre dva meseca sam tražila dokumentaciju iz KBC, ali nisam dobila ništa - kaže Vesna Knežević.

- Lekari su devet meseci pratili trudnoću i bila je prema njihovim rečima "idealna". Kada sam trebala da se porodim, doktor je rekao da se "tonovi bebe ne čuju kako treba", Obavestio me je da hitno moram na operaciju, i nakon toga se ne sećam ničega. Probudila sam se sutradan i rekli su mi da je beba umrla. Suprug je zahtevao da vidi leš, ali mu lekari nisu dali jer je navodno bio "pun anomalija", što bi izazvalo stres. Na otpusnoj listi iz KBC je pisalo da je dete rođeno živo, što je naknadno prekucano sa "mrtvo". Posle 13 dana, kada sam došla kući, pojavila se patronažna sestra da "okupa bebu". Konačan šok kod nas je izazvao podatak iz orosekture, gde na obdukcionom nalazu stoji da "dete nema anomalije". Zbog svega smo podneli prijavu SUP-u i opštinskom tužiocu - kaže Jasna Spasojević.

Zahtev policiji i tužilaštvu da istraži njen slučaj podnela je i Vera Vukomanovic, koja je rodila muško dete 8. maja 1987. godine. Seća se da je dete plakalo i da je bilo živo, što je potvrdila i jedna medicinska sestra. Njoj su četiri dana pre porođaja saopštili da je dete mrtvo iako je osećala da se ono u stomaku pomera.

- Nisu mi pokazali leš deteta, iako sam tražila. Dok sam klečala i molila u prosekturi, rekli su da je dete spaljeno i da je "otišlo u kanalizaciju". Moje dete nije upisano u knjigu umrlih i iz opštine sam dobila uverenje o tome - kaže Vera Vukomanović. Sličnu priču ima i Vesna Pantić. Ona kaže da je 30. decembra 1988. godine u KBC rodila blizance. Žensko dete je bilo prvo, živo, a drugo je bilo muško, po zvaničnim podacima mrtvo.

- Kada sam rodila drugo dete, podigla sam glavu i videla da je živo. Plakalo je i niko ne može da me razuveri. Nisu mi dali leš deteta, a kada sam tražila otpusnu listu u njoj je stajalo da je dete bilo u raspadanju - priča Vesna Pantić.

Njen suprug Ljubiša Pantić je 28. avgusta ove godine dobio iz KBC uverenje iz protokola porođenih žena u kojem je stajalo da je preminulo dete bilo muško. U patologiji je dobio podatke i kalup ženskog deteta. I ovaj slučaj je prijavljen kragujevačkom SUP-u.

N. Radišić

NACIONAL, 9.9.2002. / izvor
Porodice "nestalih beba" traže pokretanje istrage

KRAGUJEVAC - Grupa roditelja koji ne veruju u smrt svoje dece, rođene u kragujevačkom Kliničko-bolničkom centru između 1974. i 1987. godine, zatražiće od te bolnice potpunu dokumentaciju u vezi s tim. U Kragujevcu je "misterija nestalih beba" pokrenuta posle objavljivanja "slučaja porodice Manojlović" iz Sokobanje. Ta porodica je posle 23 godine saznala da je njihova ćerka živa, mada su im nakon porođaja u bolnici rekli da je umrla.

Milan Spasojević, otac bebe rođene 15. maja 1985. godine, za koju su u KBC saopštili da je umrla, izjavio je da opštinski javni tužilac treba da pokrene istragu u vezi sa slučajevima umrlih beba.

- Roditelji očekuju od KBC-a odgovore na sva pitanja, jer su se majke koje sumnjaju u smrt svoje dece porodile u kragujevačkoj bolnici - kaže Spasojević. U kragujevačkoj matičnoj službi potvrđeno je da ne postoji potrebna zakonska dokumentacija o rođenju i smrti ove dece. Roditelji koji su izgubili svoju decu u KBC-u obratiće se za pravnu pomoć Jugoslovenskom udruženju pravnika, a najavili su i osnivanje svog udruženja.

NACIONAL, 6.9.2002. / izvor
Članovi 300 porodica koje godinama tragaju za svojom navodno umrlom decom tvrde da znaju gde se ona nalaze
Bolnice u Prokuplju, Aleksincu i Nišu su centri za krađu beba!

Omogućiti deci da saznaju ko su im pravi roditelji i da sama odluče čije će prezime da nose, navodi se u pismu porodica

BEOGRAD - Predstavnici 300 porodica koje tragaju za svojom decom za koju su lekari rekli da su mrtva, a koji veruju da su bili izmanipulisani i žrtve otmice dece, obratili su nam se pismom koje objavljujemo uz redakcijska skraćenja. - Već mesecima čitate tužne, ali istinite priče o bebama koje majke rađaju u raznim gradovima, a potom te bebe ubrzo umiru na veoma čudan način, odnosno budu davane drugim porodicama na usvajanje u zemlji ili preko granice. Bilo je ovakvih afera i ranije, napišu se jedan ili dva teksta i zaćuti.

Izrežirani porodaj - Sin Nikodijević Miodraga i Vere, rođen 1972. godine u Aleksincu, dat je Stanimirović Radici iz Blendije, kod Soko Banje, kojoj je dr Iva zajedno sa babicom Dobrilom iz Tešice izrežirao porođaj i Stanimirovićeva je "dobila" sina Radojicu - navodi se u pismu.

Afera Brđović - Veličković iz Niša imala je jači efekat, kada su porodice sa sličnim problemima pokušale da se udruže i naprave udruženje. Međutim, ministarstvo zdravlja tada je stavilo zabranu, tobož zbog ugleda zdravstva, ili nečeg drugog, to samo oni znaju. Pitamo gospođu Veličković iz Niša ne oseća li grižu savesti kada tvrdi da je ona rodila ćerku, kada i sama zna da je nosila lažni stomak, čas visoko, čas nisko, svi su sve znali, a onda joj je lekar dao bebu posle "porođaja". Zna se i da je njenu "ćerku" dojila druga žena!

Uloga lekara

Nije mali broj građana Niša i Aleksinca koji znaju povezanost lekara pedijatrije Branka Pavlovića iz Tešice i doktora Ive, ginekologa iz Vakupa. O krađi dece u Nišu od strane dr Branke Pavlović i dr Cvetanovića i babice iz sela Tešice zna osoblje iz same bolnice. Smatramo da je osoblje iz bolnica u Nišu i Aleksincu krivo što ćuti i ne želi da kažu istinu o tim lekarima. Zbog ćutanja su krivi kao saučesnici.

Dete koje ne postoji Jovanović Goran i Dragica iz Velikog Drenovca kod Niša dobili su 30.5.1989. godine dvojke, muško i žensko. Za nestanak muškog deteta odgovorna je lično dr Branka Pavlović. Stanković Aleksandar i Vukica iz Niša dobijaju dete 12.11.1970. godine, a dr Branka Pavlović ne dozvoljava da se vidi telo navodno umrle bebe. Zašto? Zato što je znala da telo ne postoji! Ovi slučajevi su samo jedan deo postupaka koji su pokrenuti pred sudom, a pokrivaju oblast Aleksinac - Niš - navodi se u pismu porodica.

SUP u Nišu trebalo bi da zna koliko je dr Branka Pavlović prenela beba preko granice u Ameriku, kada je išla u posetu. Ovo pitanje niko nije smeo da potegne, jer je na čelu GAK-a u Nišu bio niko drugi do njen suprug. Ključni ljudi prilikom nestanka beba bili su dr Branka Pavlović, dr Cvetanović i dr Iva iz Aleksinačke bolnice - piše u pismu predstavnika 300 porodica koje sumnjaju da su im deca na porođaju oteta.

U pismu se dalje objašnjava navodna uloga pojedinih lekara u slučajevima otmica dece. - Dr Iva imao je afere gde god je radio u negotinskom kraju. Privatnim kolima išao je da bi spasao bebe iz Aleksinca, koje bi potom navodno umirale u niškoj bolnici.

Ovo potvrduje i slučaj Slavoljuba Milenkovića iz Trnjana, kome je sin Dejan rođen 21,08,1971. godine sa 3.200 grama. Beba je više od 20 dana bila u aleksinačkoj bolnici da bi je dr Iva prebacio za Niš, gde je dete navodno umrlo. To dete je sada odrastao mladić od 31 godine - tvrdi se u pismu.

"Usvajanje dece"

- Prokuplje je jedno od najbolnijih mesta gde najviše dece nestane u odnosu na broj porođaja. Tokom 1986. godine nestale su 22 bebe, što je potvrdio i sam bivši javni tužilac Miroljub Nikolić, koji je smenjen zbog navodne afere oko jednog profesora prištinskog fakulteta, a u stvari je radio na slučaju Ivanović Nenada i Slavice iz Stare Božurne, koja se porodila 15.6.1987, Beba je imala 2.500 grama i navodno umrla posle sedam dana.

Način istraživanja Nikola Šegrt, jedan od brojnih roditelja koji veruju da su im deca živa, iako su im lekari u bolnici saopštili da su mrtva, za Nacional objašnjava način na koji roditelji dolaze do podataka. - Idemo na istraživanje zvaničnih dokumenata, otkrijemo šta znače neke od šifri koje su upisivane pored imena dece i idemo tim tragom. Obično tako saznamo grad u kojem se navodno umrlo dete nalazi. Radimo zajedno, redovno smo u kontaktu, i svi pretražujemo dokumentaciju u gradu u kojem smo, a zatim razmenjujemo podatke - objašnjava Šegrt.

To dete je i dan-danas živo i nalazi se u porodici Bratislava Filipovića u selu Lipovac kod Niša. U to smo sto odsto uvereni, a dete nije zavedeno ni kao živo ni kao mrtvo i nema zdravstveni karton jer ga leči privatni lekar. U taj slučaj umešan je i dr Cvetanović iz Niša kao posrednik prilikom "usvajanja" deteta. Napominjemo da je rođaka Bratislava Filipovića, Nadica iz Aleksinca, pre godinu dana na isti način usvojila ćerku. Jedan od posrednika u nestajanju dece je i načelnik GAK-a Prokuplje dr Nada Milosavljević.

Prokupačka bolnica je jedna od vodećih bolnica za nestanak dece u odnosu na broj rođene možda i zato što postoje uske veze između Niša i Prokuplja (babice-lekari) i Prokuplje-Beograd. Profesor Slobodanka Ilić s Instituta za neonatologiju, kao i zamenik ministra koji se dva-tri puta pominje u otpusnim listama Rodoljub Milošević, takođe potiču iz prokupackog kraja - dodaje se u pismu.

U zaključku pisma ističe se da porodice zahtevaju da se izvrše testovi nad decom za koju se sumnja da su zavedena kao mrtva i da se deci dozvoli da sama biraju kod koga će da budu i čije će prezime da nose. - Nas 300 porodica pitamo da li Vidosav Jovanović, pomoćnik direktora za pravne poslove beogradske neonatologije, ima privatnu kliniku i od kojih para. Da li je istina da su se, pored prodaje beba, prodavali i njihovi organi i ko je to radio? Nemamo vođu, ni advokata, ali u grupi nas je 300 porodica, imamo magistre, pravnike, matičare, policajce, grafologe i teraćemo do kraja - zaključuje se u pismu 300 porodica koje tragaju za svojom navodno umrlom decom.

P.U

KOLEVKE
Tri porodice, kojima je rečeno da su im deca umrla posle porođaja, tvrde da su im bebe otete iz bolnica u Kragujevcu i Nišu
Vera: Preklinjala sam ih samo da mi pokažu telo bebe

KRAGUJEVAC - Kragujevačke porodice Agatonović, Spasojević i Vukomanović sumnjaju da su im deca ukradena iz bolnica. Oni su podneli krivične prijave protiv lekara kragujevačke i niške bolnice (gde se porodila Milka Agatonović), ali je tužilac odbacio njihove navode zbog zastarelosti slučaja. Milka Agatonović porodila se u Kragujevcu 6, septembra 1974. godine, kao 19-godišnjakinja u sedmom mesecu trudnoće, a novorođenče je, bez majke, prebačeno za Niš.

Infekcija

- Babica mi je rekla da u Kragujevcu vlada velika infekcija i da nema dovoljno inkubatora. Mesec dana kasnije, kad sam izašla iz kragujevačke bolnice, iz Niša su me obavestili da mi je beba umrla još 30. septembra, iako to nije rečeno mom suprugu koji je u međuvremenu obilazio porodilište u tom gradu - priseća se Milka Agatonović. Njen suprug Živan tvrdi da je njegovu bebu dok se nalazila u niškoj bolnici nekoliko puta mlekom prehranjivala neka žena iz Beloševca, kod Kragujevca, na koju apeluje da mu se javi.

Jasna Spasojević, takođe kao 19-godišnja studentkinja, u devetom mesecu došla je na porođaj 15. maja 1985. Kaže da je dobila injekciju i da je nejasno čula da če hitno morati na carski rez. - Kad sam se probudila na ginekološkom odeljenju, lekar mi je rekao da je dobro što sam preživela, za razliku od moje bebe, koja je, navodno, imala dosta "anomalija" - pričaju Spasojevići.

Tada mi je rečeno da ne mogu da vide telo deteta. Spasojevići navode da je u otpusnoj listi preko reči "živo" otkucano "mrtvo", kao i da se navodi težina deteta od 2.87, a u obdukcionom nalazu 2.93 kilograma. Od matičara u Kragujevcu dobili su uverenje da njihovo novorođenče nije upisano u knjigu umrlih.

Kontrola

Vera Vukomanović je 8. maja 1987. godine bila na kontroli trudnoće. Kaže da joj je lekar rekao da je plod mrtav, iako je osećala pokrete u svojoj utrobi, kao i da je zadržana na odeljenju "da se prirodno otvori", sve do 11. maja.

- Tvrdim da sam sutradan, kada sam se porodila, čula plač svog deteta, ali ga je odnela jedna od "tri žene" kojima sam bila prepuštena. Ta žena se ubrzo vratila i rekla da je dete mrtvo. Molila sam ih, preklinjala i na kolenima klečala da mi pokažu bar telo bebe, ali su mi rekli da je to nemoguće - priča Vera.
U izvodu iz matične knjige rođenih nema podataka o vremenu, ni matičnih brojeva roditelja, a ni ovo dete nije upisano u matičnu knjigu umrlih.

M.M.Đ.

VEČERNJE NOVOSTI, 6.9.2002. / izvor
Misterija u arhivi

KRAGUJEVAC - Dvadesetak porodica prikuplja dokumentaciju i traga za istinom o svojim novorođenčadima, koja su zvanično umrla u bolnici, pre više godina. Sumnje roditelja podgreva nepotpuna dokumentacija, a nadležni u KBC kažu da će uciniti sve da se misterija što pre razreši.

Deo dokumentacije u ovoj zdravstvenoj ustanovi najverovatnije je uništen pre nekoliko godina. Iz arhiva KBC izbacivan je deo materijala, uz saglasnost Istorijskog arhiva. Tada je napravljen spisak dokumentacije koja može da se uništi, ali je kasnije otkriveno da su ljudi iz firme, sa kojom je dogovorena reciklaža papira, uništili i deo dokumentacije koja se nije nalazila na odobrenom spisku. Zbog toga je podneta i krivična prijava Opštinskom tužilaštvu 1999. godine, ali još nije razmatrana.

Priče roditelja su uglavnom iste, a zahtev samo jedan - hoće istinu, potkrepljenu odgovarajućom dokumentacijom, o svojoj deci, pa ma kakva ta istina bila. - Pre dva i po meseca, podneli smo zahtev bolnici da nam izdaju dokumentaciju: protokol porođaja, istoriju bolesti supruge, otpusni list,a zatim za dete - otpusnu listu, istoriju bolesti, ali traženu dokumentaciju nisam dobio - prica Živan Agatonović.

Iz bolnice su dobili uverenja. U jednom piše da je Milka Agatonovićc 1974. rodila živo mužko dete, nedonešeno. Prebačeno je u Dečju bolnicu u Nišu. - Ja to nisam tražio, hoću dokumentaciju koju sam u zahtevu naveo - kaže Živan Agatnović.

Roditelji pokazuju dokumenta koja zbunjuju. Ima različitih podataka, neveštih ispravki. U jednom uverenju izdatom Dušici Kojić piše da je rodila dete muškog pola 1967. u Kragujevcu, kao i da nije upisano u matične knjige rođenih za matično područje Kragujevac u zakonski predviđenom roku.

Na odelčenju patologije od 1978. godine čuvaju se "kalupi" sa delovima tkiva preminulih osoba nad kojima je obavljena obdukcija. Kako kažu u KBC, zainteresovanim roditeljima, koji sumnjaju da su njihova deca prodata, delovi tkiva će biti izdati na revers, kako bi uz pomoć DNK analiza utvrdili istinu.

Roditelji, međutim, u to ne veruju.

- Kako ću verovati analizi kada u papirima koje imam piše da je moja supruga rodila muško dete, a na patologiji postoji "kalup" i piše da je dete žensko - kaže Ljubiša Pantić.

Miša Ristović

GLAS, 4.9.2002.
Porodica Savić iz Bora preživljava agoniju 17. godina
Dete su nam oteli

"Svaki put kada u crkvi palim sveću za moju prvu kćerku, za koju mi je rečeno da je preminula neposredno po rođenju, ona se gasi. I nakon nekoliko pokušaja - uvek je isto, sveća namenjena duši moje Aleksandre neće da se upali", počinje svoju ispovest Slađana Savić, daktilograf opštinskog suda u Boru.

Ona se 12. septembra 1985. godine u sokobanjskoj bolnici. Žensko dete od 2,5 kilograma, dužine 49 santimetara, istoga dana je, zbog nedonošenosti, budući da se Slađana porodila u drugoj polovini osmog meseca trudnoće, upućeno u nišku bolnicu. Tamo je dežurni pedijatar konstatovao da je beba normalna i da nije za inkubator. Oboje su smešteni na ginekološko odeljenje, gde se mala Aleksandra hranila sisajuci. Jedne večeri, dežurna sestra je kazala Slađani da njena beba ipak mora u inkubator. Objašnjeno joj je da je dete dobilo temperaturu, ali majka nije imala uvid u to, jer joj toplomer nije pokazivan.

- Oko 23 sata tog 26. septembra pre 17 godina, pozvala sam dežurnu sestru, jer mi se učinilo da beba ubrzano diše. Izbacili su me iz sobe i posle pet minuta mi saopštili da je dete mrtvo. Na moje insistiranje da je vidim, kazali su mi da se roditeljima to ne preporučuje. Vi i vaš muž ste mladi, imaćete još dece, bilo je sve što sam čula od njih, kaže Slađana.

Božja ruka Jedan doktor sa juga Srbije, za koga se sumnjalo da je bio umešan u prodaju novorođenčadi, pronađen je obešen u svom stanu. Obdukcijom je nedvosmisleno utvrđeno da se radi o samoubistvu. Takođe, lekarka, za koju se takođe sumnjalo da se bavi ovim "poslom", okončala je svoju karijeru u ludnici. Savići veruju da je počinioce zlodela stigla Božja ruka.

Ono što je kod Slađane i njenog muža Nebojše probudilo sumnju da nešto nije u redu bili su kontradiktorni rezultati u otpusnoj listi i bolničkom protokolu. Prema prvom dokumentu, koji je izdat bez faksimila lekara i pečata, piše da je dete odmah po rođenju počelo da prima terapiju, mada nije dobilo ni jedan jedini lek, i da je umrlo 14 dana nakon porođaja, dok u bolničkom protokolu piše da je beba umrla istog dana kada je rođena i da nikakvu terapiju nije primala. U dokumentu gde je težina deteta stoji crvena tačka, koje nema pored karakteristika drugih beba! Ista oznaka nalazi se jedino pored još jednog deteta koje je, takođe, umrlo na misteriozan način.

- Nisu mi dozvolili da preuzmem telo svog deteta i da ga sahranim po pravoslavnim običajima. Rečeno mi je da je telo upućeno na obdukciju, čije ćemo rezultate ubrzo dobiti. Od tada je prošlo 17 godina, a rezultate autopsije još čekamo. Još je čudnije to što su nam u matičnoj službi u Nišu, gde smo otišli da uzmemo izvod iz knjige umrlih, kazali da nikakvu prijavu o mrtvoj bebi iz bolnice nisu dobili - priča Nebojša.

Sumnje Po Slađaninim i Nebojšinim tvrdnjama, u Srbiji oko 300 porodica sumnja da su im deca oteta neposredno nakon rođenja. ukoliko nadležni ne preduzmu nešto i ne počnu da rešavaju ove slučajeve, roditelji su najavili da će se organizovati i zaputiti pred Skupštinu Srbije gde će, u direktnom razgovoru sa nadležnima, pokušati da pronađu rešenje ove misterije. Nezvanično se, inače, saznaje da je na crnom tržištu cena zdravog novorođenčeta oko 5.000 evra.

- Ne znam ni sama šta želim da postignem ovim, kaže Slađana, koja je nakon smrti bebe doživela nervni slom.
- Verujem da mi je ćerka živa i hoću da se razotkrije ko stoji iza tog monstruoznog čina. Ukoliko je moje dete zaista mrtvo, zašto se rezultati ne slažu, zbog čega nam nisu dali da vidimo i sahranimo bebu, dokle ćemo čekati rezultate obdukcije? Hoću da znam istinu, ma kakva ona bila.

Nekoliko dana posle navodne bebine smrti, u selu Mužinac kod Sokobanje Slađaninog oca Vukosava posetila su dvojica nepoznatih muškaraca, koji su se raspitivali o detetu i njegovim roditeljima. Nakon što su se obavestili okrenuli su se i bez objašnjenja otišli. Vukosav ih nikada, ni pre ni posle toga, nije video.

Slađana i Nebojša podneli su ovih dana krivičnu prijavu protiv N.N. lica. Obratili su se i republičkom Ministarstvu zdravlja, koje je njihov slučaj prosledilo Zdravstvenoj inspekciji na dalju nadležnost. Savići očekuju da nadležni pravosudni organi konačno utvrde istinu za kojom čeznu dugih 17 godina.

Ljubiša Trifunović

BLIC, 4.9.2002. / izvor
Kragujevački KBC čuva tkiva beba umrlih u poslednjih 25 godina
Do istine DNK analizom

KRAGUJEVAC - Svako ko se obrati kragujevačkom KBC kako bi pribavio dokumentaciju o svom preminulom detetu, dobiće sve što KBC poseduje. Knjige sa protokolom svih umrlih u KBC se vode od 1968. godine i sadrže sve podatke - od porekla, odnosno imena i prezimena, do obdukcije i preuzimanja leša - izjavila je juče za "Blic" dr Ljiljana Mijatović, zamenica direktora KBC-a.

Kao što je "Blic" pisao, dvadesetak porodica iz Kragujevca sumnja da su njihove bebe rođene mrtve, odnosno preminule posle rođenja.

Kako smo saznali na Odeljenju patologije, od 1978. godine se čuvaju "kalupi" sa delovima tkiva preminulih osoba nad kojima je obavljena obdukcija radi otkrivanja uzroka smrti. To su parčići mozga, srca i pluća, kada su u pitanju preminule bebe, koji su nakon obdukcije sačuvani na drvenim daščicama i uliveni u medicinski parafin. Kako kaže dr Mijatović, zainteresovanim roditeljima, koji sumnjaju da su njihove bebe prodate, ti delovi tkiva će biti izdati na "rever", kako bi nakon DNK analize utvrdili pravu istinu. Nakon toga, materijal će morati da vrate bolnici.

Od 1971. godine tela preminule novorođenčadi u kragujevačkom KBC se spaljuju ukoliko roditelji ne žele da ih preuzmu. To je uglavnom slučaj sa roditeljima pravoslavcima, jer sveštenici prave probleme kada treba da se sahrani dete koje nije kršteno. Po zakonu se leš tretira kao "stvar" i državna svojina. Tako se mrtva novorođenčad, ostavljena na brigu državi, kao i sav ostali "biološki materijal" uništavaju u specijalnim krematorijumima. Dr Ljiljana Mijatović kaže da je moguće da je deo dokumentacije uništen. Naime, pre četiri godine iz arhiva KBC-a izbacivan je deo materijala koji je prema odobrenju Istorijskog arhiva označen kao nepotreban. Utvrđeno je da je uz to eliminisan i deo arhive koji nije bio na tom spisku, i zbog toga je pokrenut sudski postupak kako bi se kaznili krivci za uništenje vrednog materijala.

- Nakon 20 godina čekanja niko od zainteresovanih roditelja ne može da očekuje da će dobiti brz odgovor. Mnogo je vremena prošlo, i zato treba imati strpljenja da se svi papiri pronađu. U svakom slučaju, svima ćemo pomoći na najbolji način, jer nemamo šta da krijemo. Ako je nekih malverzacija i bilo, sadašnje rukovodstvo KBC-a je za njih najmanje krivo - kaže Ljiljana Mijatović.

KRAGUJEVAC - Profesor dr Bogoje Nikolov, ovlastio je svog advokata da podnese privatne tužbe protiv autora tekstova i televizijskih emisija u kojima se govorilo o navodno nestalim ili prodatim bebama iz kragujevačkog porodilišta, i tom prilikom spominjali njegovo ime.

U izjavi za "Glas Javnosti" dr Nikolov kaže da mu nije nimalo prijatno što se njegovo ime spominje u negativnom kontekstu, i kaže da nijednu od majki koje tvrde da im je dete prodato nije porodio.

Nezvanično saznajemo da će i drugi prozvani lekari i babice iz Kliničko-bolničkog centra, koji se optužuju za učešce u navodnoj aferi, takođe podneti krivične prijave kragujevačkom Okružnom javnom tužilaštvu.

U kragujevačkom Sekretarijatu unutrašnjih poslova je u poslednja dva meseca, prema izjavama nadležnih, stiglo pet tipiziranih prijava, u kojima je uglavnom samo promenjeno ime podnosioca prijave, o "nestanku deteta po rođenju".

B.K.

DNEVNIK, 1.9.2002. / izvor
Drama bez epiloga

Protokol, formulari, veliki broj osoba koje su uključene u lečenje deteta, samo su potvrda da je nemoguće da dete bude ukradeno i da mu se izgubi trag, smatra Aleksandra Cvejić, načelnik Odeljenja za novorođenčad

Javnost je uzbudila potresna priča roditelja koi sumnjaju da im je odmah po rođenju beba ukradena, a njima je rečeno da je dete umrlo. Ovakve izjave podstakle su i roditelje koji do sada nisu sumnjali u razloge gubitka svoje dece u zdravstvenim ustanovama da se posle niza godina obrate porodilištu i traže dokumentaciju o svojoj novorodenčadi. Klinici za ginekologiju i akušerstvo u Novom Sadu od 25. juna ove godine javilo se tim povodom osam roditelja, čije su bebe umrle ili mrtvo rođene u ovoj ustanovi od 1973. do 1984. godine.

- Za trideset godina, koliko radim na ovoj klinici, nikada se nije desilo da neko od roditelja sumnja u sudbinu svoje umrle bebe, niti traži na uvid dokumentaciju - kaže sekretar Klinike za ginekologiju i akušerstvo u Novom Sadu Slavica Dokmanović. - Posle objavljenih tekstova u štampi imali smo osam takvih zahteva. Svima smo dali dokumenta koja svedoče o porođaju, medicinskoj nezi i nalazima obdukcije, ukoliko je dete umrlo kod nas. Posle toga dodatnih zahteva nismo imali.

Precizna dokumentacija

Svaka trudnica i beba prilikom dolaska, porođaja, nege i odlaska kući evidentiraju se u deset dokumenata. Ako dete umre na klinici, ili je mrtvo rođeno, ispunjava se šest medicinskih protokola i prateća dokumentacija.

- Kod nas, kao i u drugim ustanovama, vodi se vrlo precizna i opširna dokumentacija o umrloj bebi - kaže Slavica Dokmanović. - Beleže se čas, minut i uzrok smrti, vodi se registar umrle dece, ispunjava poseban obrazac i lekarska knjiga o uzroku smrti, a potvrda o smrti, zajedno sa telom deteta, dostavlja se Zavodu za patologiju. Obrazac se šalje i matičarskoj kancelariji u mestu stanovanja majke. Dete se uvodi u knjigu umrlih, a u našoj dokumentaciji evidentira se da je matičar primio ovaj obrazac. Sa izveštajem o obdukciji, koja je obavezna, naša dokumentacija se zatvara.

Dokumentaciju o smrti deteta daju roditeljima da sami odnesu u matičarsku kancelariju. Obavezno pitaju majku da li želi da vidi svoju umrlu bebu i njena volja se konstatuje u istoriji slučaja. Ako roditelji žele da sahrane svoje novorođenče, omogućava im se da preuzmu njegovo telo sa klinike za patologiju.

- Dokumentaciju o bebama čuvamo od 1965. Svakom roditelju pokazaćemo dokumentaciju o porođaju, jer najgore su priče bez osnova, koje mogu da nanesu veliku štetu ustanovi i zaposlenima u njoj, a posebno roditeljima koji su već jednom prošli teške trenutke kada su izgubili dete - kaže sagovornica.

Dete ne može nestati

Zakoni su jasni i strogi - Oduzimanje dece od prirodnih roditelja, dovodi do konsekvenci koje često mogu biti tragične. Zakoni o matičnim knjigama, koji prate rođenje i smrt, izuzetno su jasni i strogi. Zdravstvena ustanova je dužna da prijavi rođenje deteta, najkasnije 15 dana od njegovog dolaska na svet. Prijavljuju se podaci o rođenju deteta i o njegovim roditeljima. Rođenje mrtvorođenčeta se mora prijaviti za 24 sata. Ako je dete umrlo posle rođenja, smrt se prijavljuje u roku od tri dana od nastupa smrti - kaže dr Gordana Kovaček-Stanić, profesor na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. - Podaci u matičnim knjigama se smatraju tačnim dok se suprotno ne dokaže. Mogu se menjati samo na osnovu rešenja nadležnog organa. Izvodi iz matične knjige imaju snagu javnih isprava.

Svaki dan mali bolesnik se pregleda i na njegovu zdravstvenu listu se unose novi podaci. I tim medicinskih sestara prati dete i u posebnu svesku svakodnevno unose zapažanja o bolesniku. Lekari i sestre se menjaju u smenama, a o svakom pacijentu se redovno izveštava na konsultativnim i konzilijarnim sastancima. Čitav tim ljudi brine o detetu. Ono se otpušta kada je izlečeno, ili mu se zdravstveno stanje poboljšalo pa se lečenje nastavlja kod kuće ili u nekoj drugoj zdravstvenoj ustanovi.

- Ukoliko dete umre, lekar beleži tačno vreme smrti i svoje mišljenje vezano za poslednji dan lečenja bolesnika. Roditeljima se šalje telegram na istoriji bolesti pacijenta napiše broj telegrama. Ponekad dobijemo staru ili nepostojeću adresu pa ne možemo da nađemo roditelje. Ali, najčešće je majka bila pored bolesnog mališana. Ako posle porođaja mora da ostane u porodilištu, tada je pored deteta otac ili neko od najbliže rodbine - kaže prof. dr Cvejić. Lekar je dužan da ispuni sve formulare predviđene ako dete umre. I medicinske sestre u svoje sveske unose podatke o smrti deteta. NJegovo telo ostaje na odeljenju dva sata posle smrti i tada roditelji mogu da ga vide, ali ne mogu da ga preuzmu sve dok se ne završi obavezna obdukcija.

- Protokol, formulari, veliki broj osoba koje su uključene u lečenje deteta, samo su potvrda da je nemoguće da dete bude ukradeno i da mu se izgubi trag - kaže dr Cvejić. - Za svako dete, pa i ono koje umre, piše se otpusna lista, koja sadrži: generalije, dijagnozu bolesti, primenjenu terapiju i konstataciju smrti. Sva dokumentacija se čuva. Nikada nas roditelji nisu teretili za nestanak dece.

Mišljenje o ovoj temi potražili smo i od pravnika. Obratili smo se profesoru porodičnog i naslednog prava na Pravnom fakultetu u Novom Sadu dr Gordani Kovaček-Stanić.
- Nije ni jednostavno ni lako dete oduzeti od prirodnih roditelja i dati ga na odgajanje drugome. Da bi se tako nešto učinilo, moraju se prekršiti vrlo stroga zakonska pravila, a da li je to u praksi moguće i da li se desilo, trebalo bi da ispituju nadležni organi. S obzirom na to da takve priče ostavljaju posledice ne samo na porodice nego uznemiravaju i javnost, trebalo bi utvrditi istinu - kaže dr Kovaček-Stanić.

Jasna Barbuzan