POČETNA STRANA KONTAKT VAŠ KOMENTAR POSTOJEĆI KOMENTARI VESTI: Juli 06 Jun 06 Maj 06 April 06 Mart 06 Februar 06 Januar 06 Decembar 05 Novembar 05 Oktobar 05 Septembar 05 Avgust 05 Juli 05 Jun 05 Maj 05 April 05 Mart 05 Februar 05 Januar 05 Decembar 04 Novembar 04 Oktobar 04 Septembar 04 Juli 04 Jun 04 Maj 04 April 04 Mart 04 Februar 04 Januar 04 Decembar 03 Novembar 03 Avgust 03 Juli 03 Jun 03 Maj 03 April 03 Mart 03 Februar 03 Januar 03 Decembar 02 Novembar 02 Oktobar 02 Septembar 02 Avgust 02 Juli 02 Jun 02 Maj 02 Februar 02 Povelja o pravima pacijenata 02 Zataškano 01 Zataškano 00 Zataškano 98 Zataškano 96 Iza zatvorenih vrata 96 Izvoz beba 72 Svet 99-05 |
Vesti / Septembar 2002
VEČERNJE NOVOSTI, 30.9.11.2002. / izvor Pronašli "papirnate" roditelje NIŠ - Nisu Radojka i Milutin Manojlović iz Sokobanje jedini koji su pronašli devojku za koju tvrde da je njihova ćerka Nikoleta, navodno umrla pre 23 godine u Institutu za neonatalogiju u Beogradu. Posle podizanja velike prašine zbog sumnje 300 porodica, koji veruju da njihova deca nisu mrtva već da su im oduzeta odmah posle rođenja u porodilištu i prodata drugim ljudima, sve je veći broj roditelja koji tvrde da znaju gde su njihova "nestala" deca. U grozničavim, privatnim istragama, mnogi od njih su ušli u trag deci, koje se godinama nalaze kod "papirnatih" roditelja, a sada očekuju da nadležni smognu snage i hrabrosti i konačno raskrinkaju i pred lice pravde izvedu mafijaše koji trguju bebama. A njihov lanac seže od zdravstvenih radnika, preko matičnih službi, pa i do organa MUP, koji svojim papirima pokrivaju ovu bezocnu trgovinu bebama.
Drugo "umrlo" dete Momirovića je u Prokuplju, a do prave istine o svom detetu došli su i Nenad i Slavica Ivanović iz Stare Božurne kod Prokuplja. Slavica se porodila 15. juna 1987. godine, sin 2.500 grama, a navodno je umro posle sedam dana.
- To dete je i dan danas živo i nalazi se u jednoj porodici u selu Lipovac kod Niša - tvrde Ivanovići. - Nije zavedeno ni kao živo, ni kao mrtvo. Što je "najčudnije", dete nema zdravstveni karton, jer ga leči kucni lekar.
- Živ je i zdrav, ide u Osnovnu školu "Vožd Karađorđe" u Nišu, neverovatno liči na sestru Mariju a dobio je, kakve li slučajnosti, baš i ime koje smo suprug Dragan i ja mislili da mu damo - tvrdi Grana Štefan.
- Čekala sam ga jednog dana ispred zgrade i bila šokirana koliko je "isti kao i sestra". Primetio me je i uporno gledao sve dok se nisam udaljila - kaže Grana Štefan. - Kasnije smo videli i papir u jednom porodilištu u Beogradu (fotokopiju ćemo dostaviti sudu), na kojem stoji falsifikovani potpis kojim navodno roditelj Dragan Štefan iz Niša "daje saglasnost da njegovo muško dete bude usvojeno od strane tih i tih lica"(?!) Konkretna imena
Miša Ristović
BEOGRAD - Ne bih želeo da bilo kakvim komentarom povredim bilo koga od roditelja koji tvrde da su im dece ukradena iz porodilista, ali reš je o ozbiljnim optužbama koje su iznete na takav našin da je nemoguđe izađi iz ove priše ako se ne utvrdi osnovanost tih optužbi. Jednostavno, mora se utvrditi ima li ili nema osnova za takve optuzbe. Ako ti roditelji tvrde da su decu izgubili u bolnici i za to optuđuju zdravstvene radnike, onda se u ceo slucaj moraju uključiti nadlezni, a to su policija, tužilaštvo i sudovi. Naša zdravstvena inspekcija izvršila je kontrolu vođenja dokumentacije u bolnicama. Mogu vam reći da se na načini o upisivanju i vođenju evidencije vrlo strogi tako da mi priče tih roditelja izgledaju prosto neverovatno - kaže za Nacional Tomica Milosavljević, ministar zdravlja Srbije, povodom tvrdnji preko 300 porodica da su im novorožena deca oteta. Sta ćete učiniti ukoliko policija i tužilaštvo potvrde navode roditelja koji tvrde da su im deca oteta? - Ukoliko policija ili tužilaštvo pošalju bilo kakav zahtev Ministarstvu zdravlja, naravno da ćemo mi reagovati. Iako u zdravstvenim ustanovama godinama nije rađen redovan stručni nadzor, vrši se vanredan stručni nadzor, kada postoji povod za tako nešto. Mi smo inspekcijski ispitali način vođenja evidencije u porodilištima i nismo našli evidentne nepravilnosti. Ako ste ležali u nekoj bolnici, postoji način da se zatraži bolnička dokumentacija i ona mora da vam bude stavljena na uvid. Ali sada govoriti o nečemu sto se dogodilo 1974, 1982, 1985. i tražiti od mene komentar za svaki od takvih slučajeva, mislim da je to previše, čak i za Nacional. Mislim da vi žurite. Trebalo bi da odete tamo gde su istražni organi, da vidite šta je bilo sa pokrenutim krivičnim prijavama roditelja. Teška je tema i ne bih je širio, jer ne zelim da bilo kojom svojom reči povredim bilo koga. I ja sam roditelj. Da imam iole sumnje u tako nešto tražio bih zadovoljenje pravde, ali za to Ministarstvo zdravlja nije pravo mesto.
Nastavila je istim tonom, obuzdavajući erupciju emocija u sebi i uspela da od stasitog momka izvuče i ko su mu roditelji, gde živi i šta radi. Razgovor je završila isto tako nežno i smireno kao što je i počela. A želela je da mu odmah i samo jednom kaže: "Ajmo, sine, kući, dosta je bilo". Nije mu tada rekla da je on zapravo "umro" 1. maja 1978. godine u Pančevačkoj bolnici, da je iz njene utrobe izašao u društvu identičnog brata, sada kršnog momka sportiste spremnog za ženidbu, da je odmah posle porođaja babica donela jednu povijenu bebu i rekla: "Ovo ti je živo dete", a potom i drugu potpuno istog lika i boje kože, isto uvijenu u pelene i procedila: "Ovo je umrlo". Nije mu rekla da je noć posle porodaja provela ostavljena sama na ginekološkom stolu u lokvi sopstvene krvi i tako očajna i ojađena dočekala jutro i negovateljicu koja joj kaže da su njene obe bebe odnete na interno odeljenje i, da je već tada posumnjala da se nešto čudno sa njenim blizancima dešava: šta će umrla beba na internom?
Dok je išla ka svom domu gde su je čekali ćerka i sin ponovo je osetila istu nelagodu i zbunjenost kao kad su joj uoči samog porođaja doveli jednu bolničarku koja je htela da upozna baš nju, trudnicu koja nosi blizance. Sećala se i besa i nemoci svoga oca koji je odmah hteo da tuži bolnicu, ali su mu istog trena lokalni moćnici stavili do znanja da sam protiv vetrenjača ne može i ne sme. Ali sada, kada je videla sina, živog i zdravog kako je oduvek i osećala, odlučila je: ona će isterati istinu na videlo. Do dokaza je dolazila samo njoj znanim kanalima. Savila je tabak i tužila Pančevačku bolnicu za obmanu, patnju koju joj je nanela. Istraga je pokrenuta. Sa "mrtvim sinom" više nije kontaktirala. On, misli Olgica, ne zna da mu je ona majka kao što i ne zna da ima brata blizanca i mlađu sestru. Ne zna, ali Olgica veruje u njegov instinkt kao što je bila sigurna u svoj. Čeka, kao i još dvadesetak roditelja koji znaju tačno gde su njihova zakonski mrtva deca, da joj država zakonski vrati sina. Onda će mu sve ispričati. – On, njegov brat blizanac koji ga je ceo život tražio i ja, njegova majka, emotivno smo osakaćeni za ceo život – prica Olgica. – Znam gde i kako živi moj sin, šta radi. Žena koja mu se predstavlja kao majka radi u bolnici, "otac" u rafineriji. Svi žive u Pančevu. Ne, neću tužiti te "roditelje". Neću ni od mog sina tražiti da živi sa mnom. On ima 24 godine, gde ce živeti njegova je volja. Ja samo želim da država mom sinu vrati identitet.
– Naravno da Nikoleti nije bilo lako kad je saznala istinu o svom rođenju, "smrti", roditeljima koji nisu njeni biološki roditelji. "Zašto baš meni, na celom Balkanu, to da se desi", govorila je. Tada nismo znali da na stotine porodica u Srbiji traži svoje "mrtve bebe" – prica Milutin Manojlović. – Ali, psihološke posledice po dete koje sazna takvu istinu o sebi mnogo su manje od onih koje bi nastupile po pokolenja da obmana i krađa nisu razotkrivene.
Ljubomir i Nikoleta su se sreli mnogo pre nego što su saznali da su blizanci. Išli su u istu školu. Ona, lepa devojka, prišla je njemu, zgodnom mladiću. Sve je, srećom, ostalo na jednom razgovoru od pola sata. Kad je Nikoleta došla u kuću Manojlovića, kao član porodice, Ljubomir se poverio ocu: "Da sam nešto ono veče imao sa njom – ja bih se obesio". – U Srbiji ima na stotine Ljubomira i Nikoleta koji ne znaju da su brat i sestra. Da li iko u ovoj državi razmišlja o razmerama rodoskrnavljenja do kojih može doci i kakva bi se deca iz takvih veza rađala? Da li je ikom palo na pamet da bi uz sudije, policajce, koji rade na ovakvim slučajevima, trebalo da se angažuju psiholozi, psihijatri, socijalni radnici – glasno se pita Milutin. – A slučajeva je svakog dana sve više. Više od trista porodica imaju dokaze da su im deca ukradena, još dvesta je na početku sopstvene istrage, a svaki dan me bar jedan novi roditelj pozove telefonom i traži savet odakle da počne u dokazivanju da je mučki prevaren i da njegovo "mrtvo dete" negde živi ne znajuci da ga roditelji, braća, sestre traže. Zvuči zastrašujuće, ali u situaciji u kojoj se našla Nikoleta može se naći svako od nas iako nikome ne pada na pamet da dovodi u sumnju da li su nam oni koji su nas odnegovali, vaspitali, prema kojima smo formirali svoj emotivni život, moralne nazore pravi roditelji. Ali šta ako saznamo da to nije tako? – Onog trenutka kada dete shvati da njegovi roditelji nisu onakvi kakvim ga oni vide i prihvataju – njihov ceo svet se ruši. Život im se okreće tumbe. To su takvi potresi da je pitanje koliko čovek mora da bude jak da sve to izdrži – kaže specijalista neuropsihijatrije dr Dijana Lazić, upravnik Centra za urgentnu psihijatriju Instituta "Dr Laza Lazarevic". – Biološki roditelji imaju pravo na svoje dete, posebno ako mu je ono oduzeto, ukradeno. Razumljivo je da će oni ceo svoj život, svu svoju snagu, energiju i vreme podrediti samo jednom cilju: da ga pronadu. Ali, kad ostvare cilj otvoriće se hiljadu problema. Na primer, šta ako se oni ne uklapaju u predstavu deteta o tome kakvi bi njegovi roditelji trebalo da budu? U životu najčešće ne bude kao u latinoameričkoj seriji "Kasandra". Detetu, ako ga zaista vole, roditelji moraju dati podršku i vreme da se prilagodi jednoj od najdelikatnijih životnih situacija.
Biološki roditelj je nezamenjiv, ističe dr Lazić, ali je pitanje šta je u pravom smislu roditelj: da li onaj koji vaspitava, neguje, ulaže u dete ili onaj koji mu je samo dao svoj genetski materijal. Umesto odgovora dr Lazić podseća na jednu od Solomonovih presuda. U desetom veku pre nove ere, kada je vladao ovaj jevrejski kralj, desilo se da je jedno dete oduzeto od majke i dato drugoj ženi na čuvanje. Biološka majka je tragala i saznala gde joj je dete i pošto - poto htela da ga uzme. Njen slučaj je stigao do Solomona. On je morao da presudi čije je dete, da li one žene koja ga je odnegovala ili one koja ga je rodila. Kralj je sučelio majke u prisustvu deteta. Obe su imale jake argumente. Kako nije mogao da se odluči na čiju će stranu da stane, Solomon je umesto presude naredio svojim vojnicima da, tu, pred ženama, dete preseku na pola i svakoj daju polovinu. Vrisnula je majka koja ga je rodila: "Ne, neka joj ga, samo nek' ostane živ!" Druga žena je ćutala. Solomon je odlučio da dete pripadne biološkoj majci jer, smatrao je, ako je bila spremna da se žrtvuje za život svog deteta makar patila do smrti onda i zaslužuje da mu bude majka.
Više od dvesta roditelja u gradovima širom Srbije, a najviše u Beogradu i Nišu, podnelo je krivične prijave što protiv porodilišta, što protiv matičnih službi i N.N. lica optužujući ih za nasilnu promenu porodičnog stanja. Međutim, većinu tih prijava javni tužioci nisu uzeli u razmatranje jer, kako nam je prenelo na desetine roditelja, slučajevi su zastareli.
– U ovakvim slučajevima moglo bi da se radi ili o krivičnim delima zloupotrebe službenog položaja ili promene porodičnog stanja. Član 117. Krivičnog zakona Srbije predviđa da ce se onaj ko podmetne zamenom ili na drugi način promeni porodično stanje deteta kazniti zatvorom od tri meseca do tri godine. U oba slučaja apsolutna zastarelost nastupa za deset godina, što znači da bi krivični postupak mogao da se vodi za sva dela izvršena posle 1992. godine. I u slučaju krivičnog dela falsifikovanja isprava, na šta ukazuje većina roditelja, zastarelost je deset godina – kaže Vojislav Nedić, predsednik Advokatske komore Beograda. – Ja sam razgovarao sa više javnih tužilaca koji imaju ovakve predmete i sugerisao, a oni se saglasili, da, bez obzira da li su predmeti sa krivičnog pravnog aspekta zastareli, policija mora da ispita i utvrdi osnovanost i tačnost tvrdnji oštećenih građana. Jer, radi se o pojavi koja ugrožava temelje društva i zato joj se mora stati na put. Oštećeni mogu da se obrate Advokatskoj komori, a mi ćemo sa naše strane preduzeti sve što budemo mogli da se ispitivanje takvih slučajeva podigne na viši nivo.
Od premijera Vlade Republike Srbije Zorana Đindića roditelji koji veruju da njihova deca nisu mrtva već da su im oduzeta odmah nakon rodenja u porodilištu i prodata drugim ljudima, tražiće trećeg oktobra, za kada je zakazan sastanak, da se oformi ekspertski tim koji bi ispitao sve slučajeve bez obzira na vreme kada su se dogodili - kaže jedan od roditelja Nikola Šegrt. - Prosto je neverovatno da se za ovih deset meseci, koliko se o problemu piše, niko od nadležnih nije oglasio. Na sastanku s načelnikom kriminalističke policije MUP-a Srbije Srboljubom Randelovićem, rečeno nam je da će se oni potruditi da nam pribave sva dokumenta koja mi ne možemo. Zar nije čudno da nama roditeljima milicija dostavlja dokumentaciju za našu decu - pita se Šegrt u ime grupe roditelja. Formiranje posebne komisije roditelji traže i zato što tužilaštvo i sudovi ne razmatraju prijave ovakvih slučajeva ako su stariji od deset godina, zbog zastarelosti. - To nikako nećemo prihvatiti, jer kao roditelj ne bih mogao da se pomirim s činjenicom da moje dete živi u nekoj drugoj porodici, a da ja nemam nikakva prava, jer je slučaj navodno zastareo - kaže Šegrt. Najduži "staž" u traganju za svojim detetom ima Dušanka Kovrlija koja već 40 godina pokušava da sazna istinu. "Blic" je do sada u više navrata objavljivao ispovesti roditelja iz Niša, Beograda, Novog Sada i drugih mesta koji sumnjaju u to da su njihove bebe umrle odmah po rođenju. Sličan problem muči i nekoliko porodica u Kruševcu. Tamošnje opštinske novine objavile su i ispovest nekolicine roditelja, a njihova želja je bila i da "Blic" upozna širu javnost sa ovim problemom. Evo šta su neki od roditelja rekli: Rada Vasković iz Vitanovca priseća se prvog porođaja: "Normalno iznetom trudnoćom, ranog jutra 27. februara 1990. godine, u kruševačkom porodilištu radam jednojajčane blizance, sinove. Stariji rođen u 5.05 bio je 3.350 grama težak, dok drugorođeni u 5.25 teži 2.600 grama. Doktor Garčević uredno prati trudnoću, dok doktor Stanković vrši porodaj. Potpuno svesno, čujem plač mojih beba. Kažu: "Uredno!" Smeštaju me u sobu, a dr Trena Strelarac obaveštava da su bebe premorene i moraju u inkubator. U jutarnjoj viziti dr Zdravko Jovanović insistira da ustanem i uvodi me u sobu s inkubatorima. Dečaci su bili mirni, potpuno isti samo je mlađi sitniji. Na pitanje: "Kako su?" dobijam odgovor da su dobro, samo malo premoreni. I dr Trena me uverava da je sve u redu. Obojicu mi donose prva dva puta na dojenje, obučavaju kako se doje dvojke, a potom dalje u toku dana samo jednog. Noću oko 23.00 časa mi majke reagujemo na plač beba, u tom trenutku kroz hodnik prolazi žena s rečima "...kradu se deca...". Ni jednog trenutka ne pomišljam na tako nešto. Drugog jutra, pre vizite, obilazi me neznanac srednje visine u farmerkama i majici, braon jakni, crne kose i očiju. Predstavlja se kao portir i kaže da je došao da vidi koja je to majka rodila tako krupne blizance. Naziva me imenom, raspituje se o meni i mojim bebama. Odlazi pre vizite dr Trene koja mi se obraća recima: "Vama je beba umrla!" Sve što sam htela u tom trenutku pitati, pitala sam suzama... moji jecaji ponavljali su zašto - kako? Dr Trena odgovara tražeći me u svojoj kancelariji: "Prvi je umro. Znajte majko, vama je beba bila premorena porođajem, a i da je ostala živa ne bi mentalno bila normalna. Mladi ste, imaćete još dece!" Želim dete da vidim i sahranim, ali doktorka odgovara: "Nema potrebe, mi to ovde radimo, u krugu bolnice." Nakon nekoliko dana izlazim, a na prijemnom me dočekuju muž sa fotografom. Slikamo se s jednim sinom, dok iza leđa čujem reči sestara na stepeništu: "Vidi ove žene, ona je i dalje srećna a ne zna šta su joj uradili!" Tada nisam razumela rečeno.
Državni organi povodom slučaja roditelja koji sumnjaju da su im deca umrla odmah po rođenju već veruju da su im oduzeta i prodata drugim ljudima, kako smatraju u Jugoslovensko komitetu pravnika, preblago i jednostrano reaguju, što onemogućava otkrivanje prave istine. - Ovo je prava prilika da se formira državna anketna komisija, koju bi činili stručnjaci iz raznih oblasti, a koja bi ispitala sve slučajeve. Veoma je važno da se slučajevi ne rascepkaju i pojedinačno posmatraju, jer u tom slučaju bi krivična dela izgubila na težini i bila tretirana kao niža krivična dela. Republički javni tužilac bi trebalo da pruzme nadležnost nad svim slučajevima i obavi jednu celovitu istragu, jer roditeljsko pravo ne zastareva - rekla je Biljana Kovačević-Vučo, predsednik JUKOM-a.
NIŠ (Srna) - Roditelji čija su novorođena deca navodno nestala podneli su Opštinskom javnom tužilaštvu u Nišu i drugim tužilaštvima na području Srbije, od 1. jula do 26. avgusta, 12 krivičnih prijava protiv radnika Ginekološko-akušerske klinike u Nišu. Opštinski javni tužilac u Nišu Aleksandar Petković izjavio je da ovo tužilaštvo u saradnji sa SUP-om Niš i inspektorom zdravstvene zaštite preduzima odgovarajuće provere na planu prikupljanja dokumentacije i donošenja javno-tužilačke odluke. Prema njegovim rečima, iako su nastupili svi rokovi koji ukazuju na zastarelost gonjenja, rad na ovim predmetima će se nastaviti u pretkrivičnom postupku, zbog pojačanog interesovanja javnosti. "Opravdano se sumnja i da su tešku situaciju ovih roditelja iskoristila pojedina lica koja su im, predstavljajući se kao vidari, pružila informacije da navodno znaju gde se nalaze njihova deca i da su živa. Na to ukazuje i podatak da su sve prijave ispisane na istom obrascu", naglasio je Petković.
Roditelji čija su novorođena deca navodno nestala podneli su Opštinskom javnom tužilaštvu u Nišu i drugim tužilaštvima na području Srbije, u periodu od 1. jula do 26. avgusta, 12 krivičnih prijava protiv radnika Ginekološko-akušerske klinike u Nišu. Opštinski javni tužilac u Nišu Aleksandar Petković izjavio je da to tužilaštvo u saradnji sa SUP Niš i inspektorom zdravstvene zaštite proverava prikupljenu dokumentaciju. "U nekim slučajevima krivične prijave su odbačene jer prikupljena dokumentacija ne ukazuje na postojanje krivičnih dela oduzimanja maloletnika i promene porodičnog stanja. O tome smo obavestili podnosioce krivičnih prijava", izjavio je Petković. Prema njegovim rečima, rad na tim predmetima će biti nastavljen u pretkrivičnom postupku zbog pojačanog interesovanja javnosti. "Opravdano se sumnja i da su tešku situaciju tih roditelja iskoristila pojedina lica koja su im, predstavljajući se kao vidari, pružila informacije da navodno znaju gde se nalaze njihova deca i da su živa. Na to ukazuje i podatak da su sve prijave ispisane na istom obrascu", naglasio je Petković. On je dodao da su provere u toku i da će ukoliko bude potrebno protiv takvih lica biti podnete krivične prijave zbog širenja lažnih vesti.
NIŠ - Posle dostavljanja objedinjenih krivičnih prijava stotinak roditelja iz Niša i drugih mesta jugoistočne Srbije opštinskom javnom tužiocu u Nišu, koji sumnjaju da su im novorođena deca oteta, uveliko se radi na slučajevima nestalih beba iz niškog porodilišta. Krivična prijava je prosleđena tužiocu nakon što se nekoliko desetina roditelja prošle nedelje okupilo na protestu ispred Opštinskog suda u Nišu, kada ih je primio čelnik sudskog istražnog odeljenja i predmet prosledio tužiocu.
- U nekim slučajevima krivične prijave su odbijene jer prikupljena dokumentacija ne ukazuje na postojanje krivičnih dela oduzimanja maloletnika i promene porodičnog stanja, o čemu smo obavestili podnosioce krivičnih prijava - predočio je Aleksandar Petković. - Radi se slučajevima navodnog oduzimanja dece od 1956. do 1999. godine.
- Opravdano se sumnja i da su tešku situaciju ovih roditelja iskoristila pojedina lica koja su im, predstavljajući se kao vidari, pružila informacije da navodno znaju gde se nalaze njihova deca i da su živa. Na to ukazuje i podatak da su sve prijave pisane po istom obrazcu - istakao je Petković.
- Mene su još u niškom porodilištu, kada sam zatražila dokumentaciju za mog navodno umrlog sina, pitali "ko stoji iza mene" - kaže Grana Štefan iz Niša. - Pokušavaju da nas ubede da smo ludi i paranoični. Bez obzira što je još pre mesec dana Slaviša Virijević, načelnik kriminalističke službe SUP Niša, javno obelodanio da posle detaljene provere dokumentacije i rada GAK-a u Nišu nisu otkrivene nikakve nepravilnosti, roditelji su ohrabreni onim što su čuli pre dve sedmice u MUP Srbije. Tada im je obećano da njihove sudbine nisu "zastarele" i da nijedna od njih neće ostati nerasvetljena do kraja. Aleksandar i Vukica Stanković iz Niša navode da su od opštinskog javnog tužioca uporno dobijali obrazloženje da su njihove tužbe neosnovane, tačnije da je došlo do "zastarelosti krivičnog gonjenja".
Sofijanka i Miodrag Milojević iz Mozgova kod Aleskinca tvrde da su smešne tvrdnje da su im proroci "solili pamet". - Ako nadležni hoće da dođu do istine, ne treba im mnogo vremena. Uz našu tužbu, priložili smo dva dokumenta - prepis otpusne liste, sa matičnim brojem istorije bolesti 1577, sa eprikrizom "dete muško TM 3100/49 cm, rodeno 22. 05. 1986. godine". Međutim, mi posedujemo otpusnu listu iz 1986. godine, ali sa matičim brojem 03718, sa epirkizom da je dete rođeno, ali i umrlo 23. maja te godine - kaže Sofijanka Milojević. - Kako može da bude čas mrtvo, čcas živo?
Grupa sumnjičavih roditilja tvrdi da za 3. oktobar u 10 sati imaju imaju zakazan prijem kod premijera Srbije Zorana Đindića. Od njega će tražiti da svi državni organi sprovedu detaljnu istragu i konačno izvedu pred lice pravde "trgovce bebama". Miša Ristović
BEOGRAD - Ministarstvo zdravlja nadležno je i mora da ispita sve optužbe roditelja koji tvrde da su im deca oteta iz porodilišta. U slučaju da istraga pokaže da postoje osnovane sumnje da su akteri činili kriminalne radnje, podnosi se krivična prijava i slučaj prelazi u miliciju, a zatim i u tužilaštvo - kaže Mirna Kosanovič, izvršni direktor JUKOM-a Da li bi porodice koje sumnjaju da su im deca po porođaju oteta mogle da se obrate nekoj višoj instanci u Evropi? - Osnovni preduslov za obraćanje Međunarodnom sudu za ljudska prava jeste da naša zemlja postane član Evropske unije, ali i da ti ljudi prethodno iscrpe sva pravna sredstva koja su moguća u našoj zemlji. Jedan broj slučajeva je po našem zakonu zastareo. Da li postoji mogućnost da se zbog velikog broja slučajeva promeni zakon? - Takva inicijativa bi morala da bude odobrena u Skupštini, jer je Skupština ta koja se bavi izmenama i donošenjem zakona. Za sada u našem pravosudu ne zastarevaju samo ratni zločini! Po kom zakonu bi sada mogli da budu optuženi učesnici u navodnom otimanju dece?
- Mogli bi biti optuženi po dva člana Krivičnog zakona Srbije. Član 116. bavi se krivičcnim delima oduzimanja maloletnog lica, a član 117. krivičnim delom promene porodičnog stanja. Prvi oblik je teži i predviđa kaznu od jedne do deset godina, a član 117. predvida kaznu od jedne do tri godine.
NOVI SAD - Ljiljana Ljubisavljević, rodena Lepir, porodila se u novosadskoj "Betaniji" 2. maja 1981. godine. Dete je zaplakalo odmah po rođenju, bez reanimacije i dobilo je ocenu 9-10. Ljiljana, nasuprot navodima iz istorije bolesti, tvrdi da na detetu nisu bile uočljive nikakve anomalije. Šest dana kasnije, 8. maja oko 11 časova, majci je saopšteno da je detetu iznenada pozlilo. Samo sat kasnije odnosno oko podneva, Ljiljana je obaveštena da je njena devojčica umrla. Međutim, u dokumentaciji dobijenoj iz GAK-a stoji da je devojčica Ljubisavljević umrla u 16 sati i 25 minuta i to u Dečjoj bolnici. Nakon prvog šoka, Ljubisavljevići su zatražili da im se preda leš deteta, ali su obavešteni da je telo poslato u Sloveniju na obdukciju.
- Prepravljeni su podaci o broju dece rođene tim porođajem, o broju preživele dece... Kada sam izlazila iz bolnice jedan blizanac je već bio proglašen mrtvim, ali o tome nije bilo napomene u mojoj otpusnoj listi. Nisam bila dobro obaveštena ni o smeštaju moje dece u Dečjoj bolnici. Naime, meni je rečeno da su obojica prebačena na odeljenje za nedonoščad, a pregledom dokumentacije shvatila sam da je umrli blizanac iz "Betanije" bio prebačen na Odeljenje fiziologije. Na GAK-u sam saznala da istorija bolesti umrlog blizanca ne postoji, a u Dečjoj bolnici sam obaveštena da postoje sva dokumenta, ali ih mogu pregledati samo na zahtev nadležnog organa - priča Ljubinka. Istinu o svom detetu traži i otac Lehbo Škriljenj, čija je nevencana žena na Betaniji rodila blizance 10. jula 1980. godine. Starija i teža bliznakinja umrla je deset dana kanije. - Prepravljeni su mnogi podaci u dokumentaciji koju sam primio iz GAK-a i od matičara. U dokumentima umrle devojčice čak ni ne postoje neki podaci. Ipak, najčudnija stvar je da je moja devojčica umrla 20. jula, a da je obdukcioni nalaz datiran na 30. avgust - kaže Lehbo i pokazuje nalaz. Sumnje ovih porodica začete još za vreme boravka u porodilištu produbile su se nakon što je priča o prodaji dece aktuelizovana u medijima. Prepravljeni podaci u istorijama porođaja i bolesti novorođenčadi, neupotpunjeni podaci u knjigama rođenih i umrlih i netrpeljivost nadležnih prema njihovom pokušajima da shvate šta se desilo sa decom, samo je učvrstila uverenje roditelja da njihova deca ipak nisu mrtva. Ove porodice nastavice da prikupljaju dokumentaciju kako bi saznali istinu o svojoj deci, a ne isključuju ni mogucnost tužbe.
- Do sada nijednom nije dokazano da sumnje roditelja imaju osnova. Tvrdim da je u pomenutim slučajevima vođena sasvim uredna dokumentacija i da je lečenje bilo sasvim ispravno - kaže pravnik novosadskog GAK-a Slavica Dokmanović. Ona napominje da je svim porodicama izašla u susret i da je sva dokumentacija dostavljena na njihov zahtev porodicama Ljubisavljević i Bubnjević. Lehbo Škriljenj nije mogao dobiti dokumentaciju jer u "Betaniji" ne postoje podaci o njegovom očinstvu, te se mora poštovati privatnost pacijentkinje. Ipak, Dokmanovićeva je predložila majci devojčica da podnese zahtev i zatim je i toj porodici isporučena dokumentacija.
- Muž i ja smo započeli potragu pre tri godine, nakon neobičnog susreta. Pošto je mene i sina ostavio u centru grada, muž se odvezao svojim poslom. Usput je ušao u prodavnicu da kupi cigarete i čuo glas našeg sina Miloša, preživelog blizanca. Okrenuo se iznenađen i zastao, jer više nije bio siguran da li pred njim stoji Miloš ili ne. Toliko je bio šokiran sličnošcu momaka sa našim sinom i svojim osećajem da nije stigao ni da zatraži neke podatke - priča Ljubinka Bubnjević i napominje da je u potrazi neprestano nailazila na zid ćutanja.
LESKOVAC - Posle otkrića „Blica“ da prvobitni nalaz DNK analize nije potvrdio da telo nađeno kraj Leskovca pripada sedmostrukom ubici Draganu Čediću, Leskovcem su ponovo počele da kolaju priče o podmetnutom lešu. Predstavnici policije koji su tokom potere za Čedićem odbacivali pretpostavke o njegovom samoubistvu, pozivajući se na mentalni sklop ubice, sada odbacuju mogućnost da leš naden u šiblju pored puta u Donjoj Jajini nije Čedićev. - Javnost uporno pokušava da od Čedića napravi „Dosije iks“ na leskovački način. Priče da je Čedić podmetnuo nečije telo prosto su nemoguće, jer u međuvremenu nije prijavljen nijedan nestanak, a nema ni prijava da je otkopan bilo koji grob na teritoriji Jablaničkog okruga. Čedić bi u svakom slučaju morao biti genije pa da izvede tako savršeno skrivanje i prerušavanje - kaže visoki policijski zvaničnik, koji je želeo da ostane anoniman. Dobro obavešteni izvori bliski istrazi kažu i da se Čedić pokajao zbog ubistva svoje supruge Biljane i još šestoro njenih rođaka i prijatelja. - Prema iskazu Živkovica iz Donje Jajine, koji su poslednji videli ubicu, pola sata posle masakra Čedić je pokazivao znake kajanja. „Napravio sam glupost, ubio sam desetoro“, kazao je Čedić Nataši Živković. On je posebno žalio što je ubio profesorku Jelenu Zlatković, drugaricu njegove supruge, i suprugine sestre Jelenu i Ivanu. Prema opisu stanja u kome se Dragan Čedić tada nalazio, malo je verovatno da je posle toga obavio radnje koje se graniče s fantazijom - veli sagovornik „Blica“. U međuvremenu, okružni javni tužilac Edvard Jerin i istražni sudija Okružnog suda u Leskovcu Nebojša Stojičić, izjavili su juče za „Blic“ da ne raspolažu zvaničnim nalazima DNK analize uzoraka tela za koje se pretpostavlja da pripada Čediću. Sudskim organima nije dostavljen ni izveštaj balističara iz Beograda, iako je leš, koji se na patologiji leskovačke bolnice vodi kao N. N, nađen još pre tri nedelje. S druge strane, jedan od policajaca koji je prvi stigao na mesto gde je naden sporni leš u stanju raspadanja, kaže za „Blic“ da na odeći nije zapazio ni kap krvi, iako je pola glave bilo smrskano. M. Ž. I.
LESKOVAC (Beta) - Prvi rezultati analize DNK uzoraka tela pronađenog pre 3 nedelje u okolini Leskovca pokazali su da se ne radi o lešu sedmostrukog ubice Dragana Čedica. Postupak analize je ponovljen i sada je uzet uzorak DNK od oba roditelja, piše "Blic", pozivajući se na nezvanične izvore. Izvori bliski istrazi tvrde da je moguća greška, pa su zbog toga sada uzeti uzorci oba roditelja, a rezultati se očekuju za nekoliko dana. Istražni sudija Okružnog suda u Leskovcu Nebojša Stojčić kaže da su iskrsli problemi prilikom prve obrade uzoraka DNK, a da je za ponovljeno ispitivanje on odneo u Beograd uzorke DNK Čedićevih roditelja.
BEOGRAD, LESKOVAC - Prvi rezultati analize DNK uzoraka tela pronađenog pre tri nedelje u okolini Leskovca, za koje se pretpostavlja da je sedmostruki ubica Dragan Cedić, pokazali su da se ne radi o lešu ubice iz Leskovca, zbog čega je postupak ponovljen, saznaje nezvanično "Blic". Policija je prvi put uzela uzorke krvi samo od jednog roditelja i analizom je utvrđeno da se njihovi DNK profili ne preklapaju. U principu, za nesumnjivu identifikaciju tela potrebno je uzeti uzorke od oba roditelja preminule osobe. Rezultat analize je niz brojeva koji se naziva DNK profil. Polovina dobijenih brojeva iz profila deteta uvek se poklapa sa polovinom očevog, a druga polovina sa polovinom majčinog DNK profila. Kako ocenjuju izvori bliski istrazi, u slučaju Čedica moguće je da je u pitanju greška, nastala prilikom prvog uzimanja uzoraka. Zbog toga su sada uzorci krvi uzeti od oba roditelja, a rezultati se očekuju za nekoliko dana. Nebojša Stojičić, istražni sudija Okružnog suda u Leskovcu, kaže da je prošle nedelje ponovo uzeta krv od Čedićevih roditelja, a da je uzorke on lično odneo u Beograd. - Iskrsli su tehnički problemi prilikom analize prethodnih uzoraka, pa je bilo neophodno ponovo uzeti uzorke krvi - kaže Stojičić, odbacujući istovremeno špekulacije da uzorci DNK sa Čedićevog tela i iz krvi njegovog oca nisu identični. Z. D. - M. Ž.
BEOGRAD - Priče o zdravorođenim, pa naprasno "umrlim" bebama u porodilištima širom Srbije poprimaju neverovatne razmere, jer je svakog dana sve veći broj porodica koje sumnjaju da su njihova deca, na sreću nekih drugih porodica, i danas živa i zdrava, ili da su iz određenih razloga, morala da umru neprirodnom smrću.
- Ukoliko zaista postoji toliki broj ljudi koji sumnjaju da su njihova deca po rođenju umrla, i još imaju saznanja ili dokumentaciju koja potvrđuje takve indicije, Ministarstvo zdravlja bi moralo da pokaže izuzetnu brigu prema njima. U zemljama sa demokratskom tradicijom, ukoliko bi se pokazalo da je ijedan slučaj tačan, nadležno ministarstvo mobilisalo bi sve moguće institucije da se takve tvrdnje provere - kaže Kovačević Vučo.
Advokat Sava Anđelković kaže da ovo pitanje otvara mnoga moralna, etička i pravna pitanja.
I ako se tvrdnje porodica pokažu kao tačne i biološki roditelji pronađu svoju decu, to su, po mišljenju advokata Andelkovića, opet vrlo osetljive situacije.
N.S.
KRAGUJEVAC - Grupa roditelja koja sumnja u izveštaje zdravstvenih ustanova da su njihove bebe umrle prilikom rođenja razgovarace 3. oktobra sa premijerom Srbije - kaže Živan Agatonovic, jedan od roditelja.
Prema njegovim rečima, oni žele da upoznaju premijera sa dokumentacijom o svojoj navodno umrloj deci i dokazima do kojih su došli nastojeći da saznaju šta se bebama stvarno dogodilo.
NIŠ - Vukica i Aleksandar Stanković iz Niša, Somborska 41/31, imaju tridesetogodišnjeg sina Dejana, ali otvoreno sumnjaju da imaju i dve godine starijeg sina Sašu, jer veruju da im ga je neko ukrao iz niškog porodilišta 1970. godine.
Kažu da su jedno vreme verovali u priču o smrti njihove bebe, iako je rođena živa i zdrava, da su verovali u lekarsku etiku i Hipokratovu zakletvu, ali da su razlozi za njihovu sumnju nastali zbog papira koji su puni nelogičnosti.
- Slušajući i čitajući po novinama razne priče o bezočnoj krađi beba i mi smo vratili film unazad i krenuli tragom papira, kaže otac Aleksandar. I počele su da se ređaju sve same nelogičnosti. Jer, iako su nam u bolnici saopštili da je Saša umro dan po rođenju, sedam dana kasnije, odnosno 19. novembra 1970. godine u matičnu opštinsku službu stigao je zvanično potpisan obrazac iz porodilišta sa prijavom o rođenju zdravog muškog deteta. Jedino je kod podataka u majci upisano da je rođena 18. maja umesto 20. marta 1952. godine. Verovatno namerna greška radi daljeg zavaravanja tragova, dodaje Aleksandar. On dalje navodi i potvrđuje i fotokopijom koju nam predočava, da je na prijavi o rođenju, koja je stigla iz porodilišta, istim rukopisom falsifikovan potpis majke Vukice. Stoji, inače, uredan pečat klinike i potpis medicinske sestre Radmile Dimitrijević. - Još čudnije je da do današnjeg dana, posle 32 godine, u matičnu službu nije stigla potvrda o smrti našeg sina Saše. Tražio sam juna ove godine zvanično dopisom i dobio isto tako zvaničan odgovor da takvom prijavom ne raspolažu. Izdali su mi čak izvod iz knjige rođenih, ali i izvod iz knjige umrlih, bez objašnjenja odakle im osnov da Sašu upišu u knjigu umrlih, navodi još otac Aleksandar i pita se zar je potrebno još razloga za sumnju da im je dete ukradeno iz porodilišta. Porodica Stanković navodi da je od opštinskog javnog tužioca uporno dobijala obrazloženje da su njihove tužbe neosnovane, tačnije da je došlo do "zastarelosti krivičnog gonjenja". Takav odgovor stigao im je i 6. avgusta ove godine, zaveden pod brojem KTN 1702 / 02. Međutim, oni su uložili žalbu, došlo je i do samoorganizovanja porodica slične sudbine i sumnji i konačno istražni sudija Opštinskog suda u Nišu Radomir Vujačić pozvao je 18. avgusta grupu roditelja, uz predlog da dalje idu sa združenom tužbom. - Čim je prelistao neke od naših dosijea, Vujačić je rekao: "Bože, ljudi, pa šta ste do sada čekali? Ovo je delo koje se tretira kao zločin !", kažu još za "Glas" Stankovići, napominjući da su uputili i pismo načelniku kriminalističke policije MUP Srbije Srbislavu Ranđeloviću, dok je jedna delegacija roditelja sa Ranđelovićem imala i razgovor 17. septembra uz njegovo obećanje da će se "sa istragom ići do kraja", a da će zbog ove vrste zločina ako bude trebalo biti izmenjen i dopunjen postojeći zakon. Stankovići na kraju rekoše da su nam namerno ponudili slike iz vremena kada su imali po 32 godine, koliko sada ima i njihov Saša. Ako posumnja u svoje poreklo, neka pogleda, možda liči na prave roditelje, rekoše još na kraju puni nade.
M. Doderović
Neki iz ove grupe niških roditelja, koji se inače udružuju i na nivou Srbije, bili su 17. septembra primljeni i u MUP Srbije, gde im je obećana puna pomoć kako bi se organizovanoj mafiji koja trguje bebama konačno stalo na put. Među njima su i Grana (41) i Dragan (40) Štefan, iz ulice Ivana Gorana Kovačića 34, koji su, kako tvrde, nakon upornog traganja i saznali da im "oteto dete" živi u Nišu. - Ja sam u niškom porodilištu 11. maja 1987. godine rodila blizance, najpre devojčicu Mariju, koja sada ima 15 godina i pet minuta kasnije sina. Prethodno smo već imali tri godine starijeg sina Marka. Porodio me je lekar Palestinac, zvao se Valid Masad, čestitao, rekao da sam dobila zdravu decu, a jedinstvenu po tome što su kao jednojajčani blizanci istog pola, priča za "Glas" majka Grana Štefan. Videla sam svoje bebe koje su na stolu pored mene i zaplakale, lekari su me zadirkivali da prepoznam koja je kog pola, a onda su odnete u inkubatorsko odeljenje.
Sutradan, tokom vizite dr Zečević mi je saopštio da mi je muška beba umrla. Počela sam da vrištim, poturili su mi neki prazan papir da potpišem i onda su mi dali injekciju od koje sam zaspala. Kada sam se probudila, pošla sam da tražim telo svoje bebe, nigde ga nije bilo uz obrazloženje da je navodno poslato na obdukciju u Beograd. A onda je stigao obdukcijski nalaz sa niške, a ne beogradske patologije, u kojem je pisalo da je beba imala "nerazvijena pluća, krvarenje u mozgu i još nešto nečitko". Jedan ginekolog mi je diskretno došapnuo da se bebe sa tom vrstom deformacija i ne mogu roditi žive, kaže dalje majka Grana i podseća da je zakonska obaveza porodilišta da roditeljima bude predato telo bebe kako bi ga sahranili kao svako ljudsko biće. Tešili su me da će oni to da urade "o bolničkom trošku, a da je i bolje da ne vidim telo i naknadno se potresam", kaže Grana. Porodici Štefan bilo je sve sumnjivo i krenuli su u privatnu istragu do istine. U opštinskoj matičnoj službi u Nišu pronašli su da je 13. juna 1987. godine (mesec dana po rođenju) iz porodilišta stigla službena prijava novorođenih blizanaca Grane i Dragana Štefan iz Niša. Na jednoj je pisalo "živo-muško", na drugoj prijavi "živo-žensko". Naišli su i na trag da je kasnije (nekome i nekada) iz matične službe izdat duplikat prijave o rođenju njihovog muškog blizanca. - Muvali su očigledno i sa otpusnim listama, pa je tako za Mariju na toj listi napisano da je iz bolnice izašla čak maja 1988. godine, dakle godinu dana po rođenju, dok je na mojoj otpusnoj listi bio tačan datum izlaska, što su bili ozbiljni razlozi za našu sumnju. Kasnije smo videli i papir u jednom porodilištu u Beogradu (fotokopiju ćemo dostaviti sudu), a na kojem stoji falsifikovani potpis kojim navodno roditelj Dragan Štefan iz Niša "daje saglasnost da njegovo muško dete bude usvojeno od strane tih i tih lica"(?!), navodi dalje za "Glas" majka Grana. Porodica Štefan je kasnije, uz privatne tužbe za koje je dobijala odgovore da su "zastarele", slučajno preko Nišlijke koja se svojevremeno na moru srela sa osobom koja je "usvojila" njihovo dete, saznala sve o svom sinu blizancu. Majka koja ga je usvojila hvalila se da su "dobili dete, muškog blizanca, od roditelja koji već imaju sina", što je u slučaju porodice Štefan, tačno. Živ je i zdrav, ide u OŠ "Vožd Karađorđe", neverovatno liči na sestru Mariju, a dobio je i (kakve li slučajnosti) baš i ime koje su Grana i Dragan i mislili da mu daju. - Čekala sam ga jednog dana ispred zgrade i bila šokirana koliko je "isti kao i sestra". Primetio me je i uporno gledao sve dok se nisam udaljila, kaže Grana, napominjući da još ne žele da otkrivaju ime porodice u kojoj im dete živi. Dodaje da je posle jednog razgovora u Centru za socijalni rad, prosto dreknula: "Pa ljudi, mogu li ja konačno da usvojim dete koje mi je oteto"? Udruženi roditelji sa sličnim pričama čekaju da vide kakva će biti sudbina njihove zajedničke tužbe u Opštinskom sudu u Nišu, verujući da državnim organima (ukoliko to budu hteli) neće biti teško da konačno raskrinkaju i pred lice pravde izvedu mafijaše koji trguju bebama. A njihov lanac poseže od zdravstvenih radnika, preko matičnih službi, pa i do organa MUP, koji svojim papirima pokrivaju ovu bezočnu trgovinu bebama.
M. Doderović
NIŠ - Opštinskom javnom tužiocu u Nišu Aleksandru Petkoviću dostavljena je objedinjena krivična prijava stotinak roditelja iz Niša i drugih mesta jugoistočne Srbije koji sumnjaju da su im novorođena deca oteta. Roditelji tvrde da se radi o mafiji koja bezočno trguje bebama i kojoj konačno treba stati na put. Inače, njihova krivična prijava je prosleđena tužiocu nakon što se nekoliko desetina roditelja prekjuče okupilo na protestu ispred Opštinskog suda u Nišu, kada ih je primio čelnik sudskog istražnog odeljenja i predmet prosledio tužiocu.
Predmet krivične prijave grupe roditelja su "slučajevi" nastali u poslednjih tridesetak godina, uz mnogo primera da su majke prvo videle svoju bebu u porodilištu uz jasnu ocenu lekara da su "rodile živo i zdravo dete", da bi nakon nekoliko dana iznenada dobijale obaveštenje da im je dete umrlo. Dodatnu sumnju izazivale bi kasnije činjenice o nedostatku dokumentacije o stvarnoj sudbini deteta, obdukcijskih i drugih nalaza i druge dokumentacije čije je postojanje i čuvanje obavezno po zakonu. - Drsko je i bezobrazno od strane pojedinaca koji su nam govorili da su naši slučajevi zastareli, jer radi se o zločinu koji nikada ne zastareva, kaže Miodrag Milivojević iz Aleksinca, a koji je prekjuče u Nišu sa suprugom Sofijankom učestvovao na protestu pred sudom. On navodi da je njima u niškom porodilištu 1986. godine saopšteno da su dobili sina, sa zdravstvenom ocenom 9, da bi onda bili šokirani izjavom lekara da je njihovo dete iznenada umrlo, uz dokumentaciju koja je davala povode za nove sumnje, ili koje nije ni bilo, a obavezna je u takvim slučajevima, kaže Milivojević, dodajući da su on i supruga Sofijanka već ušli u trag svom detetu za koje veruju da trenutno živi u Kruševcu. Sličnu priču novinari su čuli i od Stane Milivojević iz Mozgova kod Aleksinca, koja se porodila u aleksinačkoj bolnici, da bi joj dete naknadno bilo prebačeno u Niš i "proglašeno mrtvim" bez ikakve otpusne liste ili umrlice. A da im je dete "žrtva bezočne trgovine bebama" koja traje decenijama i čiji akteri nisu više nepoznati, potvrđuju i Grana Štefan, Aleksandra Stanković i brojni drugi roditelji. Miodrag Milivojević kaže da će, ukoliko naši državni organi ne isteraju priču o sudbini njihove dece na čistac, zatražiti pomoć saveznog ministra policije Zorana Živkovića, sa kojim su već u kontaktu, a zatim i odgovarajućih međunarodnih sudova i organizacija. M. Doderović
- Da smo svojevremeno, kada nam je saopšteno da je dete preminulo, dobili sve potrebne papire i da su nam dozvolili da vidimo telo bebe i sahranimo ga, ništa ne bi bilo sumnjivo - kaže Miodrag Milojević iz Mozgova. - Sada, kada je pukla afera, upravo nedostatak dokumentacije mnogima daje za pravo da traže istinu o svom detetu.
Sve ove porodice ubedene su da postoji organizovana trgovina decom, a da je mozak svega lekarski kadar po mnogim bolnicama u Srbiji.
Roditelji se čude što država ćuti posle toliko sumnji da već par decenija nesmeteno radi "bebi mafija", koja otkupljuje tek rođenu decu i skupo ih preprodaje. Manojlović, koji tvrdi da je pronašao devojku za koju smatra da je njegova ćerka Nikoleta, navodno umrla pre 23 godine, ističe da je još pre sedam meseci podneo krivičnu prijavu, ali do danas iz Drugog opštinskog tužilaštva u Beogradu nema odgovora.
Miša Ristović
Opštinskom javnom tužiocu u Nišu Aleksandru Petkoviću dostavljena je objedinjena krivična prijava stotinak roditelja iz Niša i drugih mesta jugoistočne Srbije koji sumnjaju da su im novorođena deca oteta, rečeno je Beti u Opštinskom sudu u Nišu. Prijava je podneta protiv N.N. lica ali i protiv pojedinih doktora koje roditelji optužuju da su umešani u trgovinu bebama od 1969. do 2001. godine. "Drsko je i bezobrazno od strane pojedinaca koji su nam govorili da su naši slučajevi zastareli, jer radi se o zločinu koji nikada ne zastareva", rekao je novinarima Miodrag Milivojević iz Aleksinca. Prema njegovim rečima u niškom porodilištu im je 1986. godine saopšteno da su dobili sina, sa zdravstvenom ocenom devet, da bi potom bili šokirani izjavom lekara da je njihovo dete iznenada umrlo. "Dokumentacija je davala povode za nove sumnje, ili je nije ni bilo, a obavezna je u takvim slučajevima. Ja i supruga Sofijanka već smo ušli u trag svom detetu za koje verujemo da trenutno živi u Kruševcu", rekao je Milivojević.
BEOGRAD - Osim u Božju pravdu, verujem i u pravdu i zakon ove zemlje i nadam se da će nam neko reći šta se dogodilo sa našom decom. Ubeđena sam da je moje dete živo i zdravo, a to što nam ne dozvoljavaju uvid u dokumentaciju i što nas odbijaju na svakom koraku neće nas sprečiti da idemo do kraja. Nisu ni svesni da nam svojim odbijanjem daju samo još više podstreka da saznamo pravu istinu - kaže Radojka Pantelić, jedna od tri stotine majki koja pokušava da dokaže da joj je navodno umrlo dete zapravo oteto.
Rodila sam 8. avgusta 1983. u Kosovskoj Mitrovici blizance, dva dečaka. Prvi je bio težak dva kilograma, a drugi 1.800 grama, zbog čega su odmah prebačena u Institut za neonatologiju u Beogradu. Prevoz dece organizovao je moj suprug. Na dan mog izlaska iz bolnice iz Beograda nam je javljeno da je mlađe dete umrlo, ali da nije potrebno da preuzimamo telo jer, kako su naveli, sahrana beba umrlih u Institutu obavlja se u njihovoj režiji. Po dolasku u Beograd, osim što mi nije bilo dopušteno da vidim živo dete sve do njegovog otpusta, uvidom u knjige protokola Instituta, saznajem da je, umesto mlađe, umrla starija beba 7. septembra 1983. Kada smo otišli u opštinu da prijavimo ime živog deteta, matičar je rekao da raspolaže podacima o postojanju dva živa deteta Pantelić, zbog čega izdaje i dva izvoda iz matične knjige rođenih - kaže Radojka. Mučeni sumnjom, Pantelići 1990. godine traže od Instituta za neonatologiju da im dostavi dokumentaciju o umrlom detetu. Tada počinje višegodišnja prepiska porodice Pantelić sa mnogim institucijama. Kao i u većini slučajeva, nepotpuna dokumentacija samo ih je još više ubedila da nešto nije u redu. Na nekoliko upućenih zahteva Institutu za neonatologiju da nam dostave dokumentaciju i za živo i "umrlo" dete, 31. jula ove godine stigli su papiri samo za umrlu bebu, navedenu kao Pantelić II i nešto što oni nazivaju izveštajem sa obdukcije, iako na tom papiru nema ni potpisa, ni pečata lekara, kao ni vreme kada je dete umrlo. Razgovarala sam i sa Vidosavom Jovanovićem, pomoćnikom direktora Instituta za pravne i opšte poslove, koji je bio veoma neprijatan, rekavši da ne postoji nikakva druga dokumentacija što nije želeo i pismeno da potvrdi. Takođe mi je savetovao da se ne povodim za drugim sličnim slučajevima jer su u pitanju ljudi sumnjivog psihičkog stanja - kaže Radojka Pantelić.
Porodica Pantelić potražila je pravni savet kako bi mogla da pronađe svoje dete.
A.M.
ALEKSINACSofijanka i Miodrag Milivojević iz Aleksinca podneli su 12. jula ove godine tužbu protiv osoblja GAK Niš i zaposlenih u matičnoj službi tamošnje opštine zbog sumnje da su pre 16 godina učestvovali u oduzimanju njihovog tek rođenog sina. - Porodila sam se 22. maja 1986. godine u 21.45 sati u niškoj bolnici. Rodila sam zdravog sina od 3,1 kilograma sa ocenom devet. Doktor Lilić, znajući da mi je to prvi porođaj, ohrabrio me je rečima: "Rodili ste Kraljevića Marka!". Sutradan po podne donose bebe na podoj, ali moje nema - priča Sofijanka.
U knjizi rođenih nije upisano ni ime ni prezime deteta, a nema ni naših matičnih brojeva, tj. brojeva roditelja! U ovom dokumentu navodi se samo moje devojačko prezime Blagojević, iako sam već tri godine bila u braku i u zdravstvenoj knjižici je pisalo Milivojević. U potvrdi o smrti deteta piše da se vodi kao N. Milivojević - kaže Sofijanka. D.M.
KRAGUJEVAC, BEOGRAD - U Opštinskom tužilaštvu u Kragujevcu 11 porodica podnelo je krivične prijave protiv nepoznatih izvršilaca - medicinskog osoblja KBC, zbog krivičnog dela oduzimanja maloletnog deteta i promene porodičnog stanja. Kosana Radović, opštinski javni tužilac, izjavila je za "Blic" da se devet krivičnih prijava odnose na događaje od pre 12 i više godina, pa tužilaštvo neće preduzimati ništa jer su istekli svi rokovi u kojima može da započne krivično gonjenje. Preostale dve krivične prijave roditelja vezane su za događaje iz 1992. i 1998. godine i tužilaštvo je zatražilo podatke iz KBC kako bi, nakon analize, donelo odluku kako će postupiti po tim prijavama. Dr Ljiljana Mijatović, zamenica direktora kragujevačkog KBC, kaže da će svako ko se obrati ovoj zdravstvenoj ustanovi, kako bi pribavio dokumentaciju o svom preminulom detetu, dobiti sve što KBC poseduje. - Knjige sa protokolom umrlih vode se od 1968. godine i sadrže podatke o poreklu, odnosno imenu i prezimenu, zatim informacija sa obdukcije, kao i o preuzimanja leša. Na odeljenju patologije od 1978. godine čuvaju se "kalupi" sa delovima tkiva preminulih osoba nad kojima je obavljena obdukcija radi otkrivanja uzroka smrti. U slučaju beba, to su parčići mozga, srca i pluća, koji su nakon obdukcije sačuvani na drvenim daščicama i uliveni u medicinski parafin. Zainteresovanim roditeljima, koji sumnjaju da su njihove bebe prodate, delovi tkiva će biti izdati "na revers", kako bi nakon DNK analize utvrdili pravu istinu. Nakon toga, materijal će morati da vrate bolnici - kaže Mijatovićeva. Tela preminule novorođenčadi u kragujevačkom KBC se od 1971. godine spaljuju ukoliko roditelji ne žele da ih preuzmu. Kako kažu u ovoj ustanovi, to se dešava uglavnom kada su roditelji pravoslavci, jer sveštenici prave probleme kada treba da se sahrani dete koje nije kršteno. S druge strane, po zakonu se svaki leš tretira kao "stvar" i državna je svojina, pa se mrtva novorođenčad, ostavljena na brigu državi, kao i sav ostali "biološki materijal" uništavaju u specijalnim krematorijumima. Dr Mijatović kaže da je moguće da je deo dokumentacije uništen, jer je pre četiri godine iz arhive KBC izbačen deo materijala koji je po odobrenju Istorijskog arhiva označen kao nepotreban. Kasnije je utvrđeno da je pritom eliminisan i deo arhive koji nije bio na tom spisku. Zbog toga je pokrenut sudski postupak kako bi se kaznili krivci za uništenje vrednog materijala. - Posle 20 godina čekanja niko od zainteresovanih roditelja ne može da očekuje da ce od KBC dobiti brz odgovor. Mnogo je vremena prošlo i treba imati strpljenja. Pomoci ćemo na najbolji način svima, jer nemamo šta da krijemo. Ako je nekih malverzacija sa bebama i bilo, sadašnje rukovodstvo KBC je za njih najmanje krivo - tvrdi dr Mijatović. Inače, u Srbiji više od tri stotine porodica ne želi da se pomiri s tvrdnjom da su njihova deca mrtva. Mnogi od ovih roditelja godinama traže i dokazuju svoje sumnje, ali nisu daleko odmakli od početka. U najvećem broju slučajeva postoji samo nepotvrđena priča ožalošćenih roditelja o krađi i prodaji žive i zdrave dece odmah po rođenju. U želji da saznaju istinu, roditelji uglavnom pokušavaju da pribave što veći broj dokumenata. Međutim, većina nije uspela da dobije ni izvod iz matične knjige rođenih i umrlih za svoje dete, a nije im dostupan ni dokument kojim se potvrđuje smrt deteta, kao ni istorija bolesti iz bolničke arhive. Te činjenice, same po sebi, kako kaže advokat Slobodan Šoškić, dovoljne su da izazovu sumnju kod roditelja. - Javno tužilaštvo, na osnovu sumnje roditelja, može da pokrene istragu koja bi se obustavila ukoliko se utvrdi da je sumnja neosnovana. U istrazi se ispituje dokumentacija, ali ona sama po sebi nije dovoljan dokaz, jer papiri mogu biti lažni. Neophodno je uraditi i DNK analizu i antropološko veštačenje, kao i ispitivanje svedoka, medicinskog osoblja i ljudi koji su u nekoj vezi sa slučajem. Na osnovu svih tih dokaza sklapa se mozaik i tačno je moguće utvrditi da li je neko izvršio teško krivično delo - kaže Šoškić. Republička zdravstvena inspekcija je po nalogu Ministarstva zdravlja Srbije, a po prijavama roditelja, obavila nadzor vođenja medicinske dokumentacije na odeljenjima porodilišta, neonatologije i kliničke patologije u svim zdravstvenim ustanovama, ali nije našla nikakve nepravilnosti. Usled velike medijske pažnje, od pre godinu i po u beogradskom GAK-u od roditelja se traži da na otpusnim listama, odnosno umrlicama, daju izjavu da li će preuzeti leš svog umrlog deteta, a to je iskoristilo samo nekoliko roditelja. Detaljne provere dokumentacije i rada GAK-a u Nišu uradili su i operativci niškog SUP i zdravstvena inspekcija, a kako je nedavno za "Blic" izjavio Slaviša Virjević, načelnik kriminalističke službe, nisu otkrivene nepravilnosti. Vuk Pribić, advokat iz Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava, kaže da su lekari, u slučaju smrti deteta, dužni da roditeljima dozvole da vide preminulo dete. Zdravstvena ustanova, u skladu sa Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, ima obavezu da zahteva obdukciju bez odobrenja porodice umrlog deteta. Ipak, objašnjava Pribić, kod ovakvih slučajeva mnogo toga zavisi od pristupa lekara. Bolnica nema pravo da roditeljima zabrani da vide telo preminule bebe, izuzev u slučaju smrti deteta od opasne infektivne bolesti. Takođe, obaveza zdravstvene ustanove je da dokumentaciju o smrti dece u porodilištu čuva najmanje deset godina. Deo arhive čini "kalup" - presek tkiva organa sa obdukcije, čijom analizom se može pouzdano utvrditi i verodostojnost dokumentacije o smrti beba. Kada javni tužilac, kako kaže Šoškić, pokrene istragu o konkretnom slučaju, sve do tada ispitano se ponovo proverava. - Ukoliko Javno tužilaštvo odbije zahtev, oštećeni roditelji u roku od osam dana mogu pojedinačno sami da pokrenu istragu, preuzmu gonjenje i podnesu optužnice protiv odgovornih lica, u ovom slučaju lekara, medicinskog osoblja i ljudi u koje sumnjaju da su umešani. Kazne zavise od toga koje je delo počinjeno, a u ovim slučajevima moguće je da je i više krivičnih dela izvršeno. Kazne su od pet godina za falsifikovanje dokumenata, do deset godina za oduzimanje maloletnog lica - rekao je Šoškić. I Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu podnete su 33 krivične prijave, od čega je deset dostavljeno nadležnim tužilaštvima, 18 odbijeno zbog apsolutne zastarelosti, a za pet je tužilaštvo podnelo zahtev za prikupljanje potrebnih obaveštenja. - Za sve koji nisu podneli prijave, a sumnjaju da se takvo krivično delo dogodilo pre septembra 1992. godine, sada je kasno da to učine jer je delo zastarelo. Za ovih pet prijava policija prikuplja podatke i tužilaštvo je spremno da ih ispita. U interesu tužilaštva je da tako smanjimo psihozu koja se pojavila u javnosti i da otklonimo svaki trag sumnje. Naložićemo da se uradi i DNK analiza kao jedan od najrelevantnijih dokaza - rekao je za "Blic" Milan Sarajlić, zamenik okružnog javnog tužioca u Beogradu. Zakon, s druge strane, predviđa kazne zatvora do tri godine i za one koji neosnovano oklevetaju nekoga da im je oduzeo dete.
Dileme oko beba za koje njihovi roditelji tvrde da su ukradene, najlakše bi se mogle rešiti DNK analizom. Uzorci tkiva čuvaju se u bolnicama i analizom u laboratoriji, bez obzira na protok vremena, moguće je načiniti njihov DNK profil. Moguće je takođe uraditi i DNK analizu očeva i majki i poređenjem rezultata otkriti da li je preminula beba zaista njihovo dete. Nedavno otvorena DNK laboratorija na Insitutu za sudsku medicinu u Beogradu, jedina je osposobljena za ove analize. Medutim, stručnjaci i oprema angažovani su isključivo na identifikaciji nestalih tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji.
Kad krene u bitku za pravdu, čovek se obrati državi, bogu ili narodu. Nesrećni roditelji obratili su se prvo državi i zemaljskoj pravdi, ali brzo su se zapleli u trnje birokratije. Bog samo gleda i meri, tako kažu. A narod k'o narod - ćuti i pogne glavu. Ko pametan udara na državu? Usamljenici, poput ovih, zatvoreni u svoju nesreću kao u tamnicu, tvrdokorno udaraju glavom u neprobojne zidove države… Upornim roditeljima našao se paroh Ilija iz crkve Sv. Trifuna u Malom Mokrom Lugu omogućivši im da se okupljaju u obližnjem parohijskom domu. - Moj brat je 1982. godine dobio blizančad u šabačkoj bolnici. Video živu decu, a posle mu javili telegramom: "Primite naše saučešće, vaše bebe su umrle, mi ćemo ih sahraniti". Kome će normalnom čoveku pasti na pamet neka ujdurma? To je najveći greh - lišiti roditelja dece, a sutra ako se rastavljeni brat i sestra sretnu, eto ti rodoskvrnuća - upozorava otac Ilija. Pre 25 godina, 10. marta 1977, Slobodanka Kljajić iz Opova prerano, u šestom mesecu trudnoće, donela je na svet blizance, dečaka i devojčicu, u Gradskoj bolnici u Beogradu. Seća se da je svih osam dana, koliko je tamo provela, bila omamljena. Četvrtog dana neka crvenokosa sestra Dana rekla joj je da je devojčica umrla. - Počela sam da plačem, a ona je povikala: "I ovaj sin teško će vam preživeti! Znate li kolišno dete ste rodili, kako možete da očekujete da preživi". Moj muž radio generalku nekom načelniku Marjanoviću da mi dopuste da vidim Predraga koji je smešten na Institut za prevremeno rođenu decu. Kada sam zamolila da mi daju da sahranim devojčicu, Marjanović mi je odbrusio: "Vi puno gledate američke filmove!", ogorčeno priča Slobodanka.
Predrag je dugo patio za Oliverom. U vrtiću je uporno crtao dve kuće, dva drveta i dva sunca. Vaspitačica je savetovala majci da dete odvede neuropsihijatru, posle je taj isti napisao na uputu da mu dovedu - vaspitačicu!
Posle godinu dana pronašla ga je jedna medicinska sestra praznog, među umrlima… - kaže majka.
Odgovorili su mi posle mesec dana nekakvim dopisom, naravno, bez otpusne liste, tvrdi Slobodanka potkrepljujući svoju priču debelom fasciklom.
Jedino iz pogrebnog zavoda roditelji su dobili uredno obaveštenje da oni nemaju podatke da je umrlo i kod njih sahranjeno žensko dete pod prezimenom Kljajić. - Ja sam samo obična majka koja traži svoje dete i više nikom ne verujem.
Sanja M. Petrović
Nešto me je privuklo da zurim u tu devojčicu u autobusu pre devet godina. Neverovatno je ličila na mog muža i srednju kćerku. Tad sam ponovo posumnjala, priča četrdesetjednogodišnja Vladislava Tubić iz Beograda. Njoj su pre 22 godine u porodilištu u Višegradskoj lekari rekli da joj beba umrla odmah po rođenju. Odmah je posumnjala u priču, ali je godinama ćutala. Tek nedavno je saznala da je slična sudbina zadesila mnoge porodice u Srbiji. Danas oko trista roditelja iz Beograda, Niša, Leskovca, Kragujevca, Šapca... traga za decom. Ubeđeni su da su im bebe po rođenju - prodate! Vladislava se porodila 11. decembra 1980. u Višegradskoj, u Beogradu. Donela je na svet devojčicu. Na viziti su joj saopštili da je dete umrlo i pustili je kući posle 48 sati. Otpusna lista je bez pečata i potpisa, datum prepravljen. Posle dva dana pojavila se i babica da poseti dete i porodilju!? Vladislava je krenula jula ove godine u potragu. - Pravnica iz bolnice odbila je da primi zahtev mog advokata za uvid u knjige rekavši: "Advokati oživljavaju mrtvu decu". U glavnoj arhivi bolnice uspela sam da pronađem istoriju bolesti deteta. Fascikla je bila potpuno nova, u njoj nekoliko analiza krvi (od kojih je jedna rađena posle zvanične smrti novorođenčeta), nema konstatacije smrti, sem na fascikli i to dopisano rukom, bez pečata. Kad sam videla šta sam videla, odem u Zdravstvenu inspekciju. Oni su zaključili da je dete otpušteno iz porodilišta. U opštini mi daju izvode: 24. decembra 1980. zavedeno je da je dete umrlo, a 25. decembra je upisano da je rođeno. Ne zavode se deca prvo u knjigu umrlih, pa u knjigu rođenih. Matični broj je lažan. U SUP-u su mi dali potvrdu da pod tim brojem ne postoji niko, ni živ, ni mrtav, otkriva majka.
Na osnovu dokumenata koje poseduje Vladislava, tužilac je odlučio da pokrene krivični postupak zbog izdavanja falsifikovanih dokumenata.
Radojka Pantelić je iz Kosovske Mitrovice. Poslednju deceniju živi u Beogradu. U Kosovskoj Mitrovici donela je na svet blizance, dečake, 8. avgusta 1983. Deca su bila dobro, ali pošto su nedonoščad, savetovali su da ih prebacimo u Zavod za prevremeno rođenu decu u Beogradu. Posle šest dana telefonom su rekli mužu da je manji dečak umro. Nakon nedelju dana odlazimo u Beograd da bih dojila drugo dete. Saznajemo da nije umrlo manje, nego veće dete!? Zatim mi saopštavaju da ne mogu ostati jer "mi žene s Kosova imamo neku infekciju", sestra je prosto raširila ruke da me spreči da prođem. Uzeli su mi bris stolice, pa će mi javiti kad da dođem. Taj bris nikad nije urađen. Kad sam napokon 26. septembra otišla da preuzmem dete, svratila sam na odeljenje da obiđem rođaku koja je tu bila s bebom. Pored nje je ležala Ciganka s Kosova začuđena što meni nisu dopustili da ležim! Opet, mislim, možda sam ja stvarno bolesna, odmotava klupko Radojka.
U opštini su tražili da daju imena obojici dečaka - nisu imali podatke da je dete umrlo.
Dvadesetosmogodišnja Ilona Novak iz Kikinde rodila je prevremeno blizance 3. marta 1997. u bolnici u Narodnog fronta. Nisu znali da nosi dvojke, pošto u Kikindi postoji samo jedan ultrazvuk. Porodila se pre nego što je stigla na - red.
- Pa vi znate gde ja radim, pravdao se moj muž. - Pre nekoliko nedelja svekrvina prijateljica usplahireno donosi novine. U njima slika dečaka - duplikat Denisa. Njegovi roditelji traže pomoć za operaciju očiju, jer je dečak proveo pet meseci u inkubatoru i ima dioptriju -18. Denis je proveo tri meseca u inkubatoru i takođe ima dioptriju -13. Taj dečak je bio u Zavodu za nedonoščad, a Denisa nisu prebacivali iz Narodnog fronta. Kad sam otišla u redakciju tih novina, nisam mogla da progovorim, da kažem kako se zovem i šta tražim, kaže Ilona.
Roditelji su presavili tabak i tužili Zavod za prevremeno rođenu decu, opštine Zvezdara i Savski venac.
Sanja M. Petrović
"DNK metoda" nezamenljiva je u identifikaciji postekshumiranih žrtava rata na ovim prostorima i u novoj laboratoriji se, za sada, jedino to i radi, iako je analiza DNK dragocena i u kriminalistici, pri utvrđivanju očinstva, naslednih bolesti. - Analiza molekula DNK je jedina metoda koja sa apsolutnom sigurnošcu može da poveže biološki trag sa konkretnom osobom, počiniocem ili žrtvom – objašnjava docent dr Oliver Stojković, koordinator DNK programa u Institutu za sudsku medicinu. – Kada se na mestu zločina nađe kap krvi, vlas kose, trag pljuvačke ili semene tečnosti, koža napadača ispod noktiju žrtve, na osnovu tog biološkog traga možemo da utvrdimo DNK profil osobe koja ga je ostavila. Analiza DNK se primenjuje i u slučajevima identifikacije tela, kada se to ne može uraditi standardnim metodama. Tako je identifikovano i troje nastradalih u bombardovanju zgrade RTS.
Slučaj iz Subotice, kada je za silovanje i ubistvo Helge Čevari, na osnovu analize DNK na dugogodišnju zatvorsku kaznu osuđen čovek koji, kao što je naknadnom ekspertizom i dokazano, to nije učinio, pokazuje da su i kod analize DNK moguće greške.
Profesor dr Dušan Dunjić, upravnik Instituta za sudsku medicinu, kaže da je DNK analiza apsolutno pouzdana ako se ispoštuje metodološki postupak, od uzimanja uzoraka do analize. Najmanji dodir, recimo, može da zagadi uzorak koji se analizira. - Laboratorija koju smo dobili od ICMP, zahvaljujući donacijama vlada SAD i Velike Britanije, najsavremenija je ove vrste u svetu i to je, ujedno, dosad najveća donacija Medicinskom fakultetu – kaže prof. Dunjić. – Svaka prostorija u laboratoriji ima sigurnosni sistem za ulazak, zatim pojedinačnu klimu da se ne meša vazduh, antistatički pod. Na žalost, laboratorija koju je Medicinski fakultet dobio za sada je namenjena isključivo za rešavanje problema nestalih lica na teritoriji bivše SFRJ i radiće u sadejstvu sa laboratorijama koje već postoje u BiH, i Hrvatskoj. Naime, beogradska laboratorija dobijaće šifrovani uzorak na analizu i po obavljenom poslu rezultati se šalju u Sarajevo gde se, pod kapom Komiteta za nestale osobe UN, traga za identitetom nađene žrtve. - Bez obzira na ovako limitiranu upotrebu laboratorije ipak se radi o krupnom koraku za domaću nauku – potvrđuje i prof. dr Zvonko Magić, načelnik Odeljenja za kliničku i eksperimentalnu molekularnu genetiku Vojnomedicinske akademije koji još kaže.
- FBI je u Americi odavno izdala knjigu o načinima upotrebe u praksi ove laboratorije sa dragocenim primerima za pravosuđe i policiju – priča doktor. – Od kada se u SAD koriste ove laboratorije, firme "Aplajd baj sistem", njihovo pravosuđe i policija beleže zavidne rezultate u otkrivanju i kažnjavanju počinilaca najtežih krivičnih dela. Tu je druga, komercijalna komponenta u korišćenju ove opreme, recimo u otkrivanju očinstva. Naime, ove laboratorije u stanju su da sa gotovo sto odsto preciznosti na osnovu bioloških tragova ukažu ko je počinio krivično delo ili ko je otac deteta. - U praksi za analizu najčešće se uzima kap krvi od recimo najbližeg srodnika žrtve koja se odlaže na filter papir promera milimetar sa milimetar. Tako dobijeni genetski kod se ukršta i poredi sa već dobijenim rezultatima analize tkiva, kosti ili drugih ostataka (kada je u pitanju identifikacija mrtvih). Rezultati koji se dobijaju tačni su apsolutno. Mogućnost da ova laboratorija pogreši je 1:600.000.000 – kaže Magić. Sagovornik sa VMA navodi i da je američka vojska odnedavno uvela "DNK ličnu kartu" za sve svoje pripadnike, tako da se ne može dogoditi da u slučaju nesreće ostanu NN. Medutim, to je samo prvi korak u eksploataciji ove grane nauke. Mogućnosti koje se otvaraju otkrićem humanog genoma odnosno biočipa su neslućene. Inače kako kaže dr Magić, kompletna laboratorija za analizu DNK košta danas oko 250.000 evra. U Ljubljani rade već četiri ove laboratorije kao i u Hrvatskoj. Kod nas zbog nestašice para i izolacije takvih laboratorija nije bilo. Postoje najave da će ih u najskorije vreme nabaviti privatnici iz čisto ekonomskih razloga. - Jedan "Kit" ili da uprostimo, šaržer laboratorije može da opsluži 60 analiza kod utvrđivanja očinstva. Na tržištu ovakva analiza staje najmanje 500 evra, i to znači da se posle samo tri analize ceo "Kit" isplati. Ostale analize su čista zarada. Naravno, nabavka ovakve laboratorije ne bi za ozbiljnu zemlju trebalo da predstavlja prevelik izdatak – veli Magić. Dodaje da je i VMA zainteresovana da nabavi ovako nešto.
Za razliku od svih drugih metoda, koje sa sigurnošću mogu samo da isključe očinstvo, DNK analizom očinstvo može da se dokaže.
Prof. Dušan Dunjić kaže da DNK analizom može da se utvrdi da li su tačne optužbe roditelja koji tvrde da su njihova deca, za koju im je u zdravstvenim ustanovama rečeno da su umrla, u stvari živa.
Miša Ristović
Roditelji tridesetak beba u Kragujevcu i oko tri stotine u Srbiji kojima je rečeno da su njihova deca umrla na porođaju obratiće se Međunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu, kako bi saznali sudbinu svoje dece. "Dvanaest godina zivela sam sa saznanjem da mi je dete umrlo, ali posle svih slučajeva nestale dece i analize postojeće dokumentacije, moja porodica utvrdila je nedopustive propuste", rekla je za kragujevački nedeljnik "Nezavisna svetlost" LJiljana Kostić, jedna od majki koja je 1990. godine rodila živu i zdravu devojčicu, za koju su joj lekari rekli da je umrla jer se "verovatno ugušila plodovom vodom". Kostićeva tvrdi da njeno dete nije upisano u matičnu knjigu umrlih, iako postoji dokument koji svedoči da je rođeno živo i da je prilikom rođenja jako zaplakalo, što je babica šaljivo prokomentarisala "plače kao da je muško". "Na otpusnoj listi umesto načelnika i upravnika ginekologije potpisano je 'treće lice', koje se sreće i na dokumentima ostalih oštećenih. Niko ne zna čiji je to potpis", rekla je Kostićeva i dodala da se brojevi sa izvestaja o izvršenoj obdukciji i otpusne liste sa epikrizom "ne slažu", kao i da "istorija bolesti u izvestaju o izvršenoj obdukciji uopšte nije upisana". Ona je apelovala na sve ljude, "naročito radnike bolnice koji znaju šta se zapravo dogodilo", da ne ćute i da pomognu roditeljima da dođu do potrebnih podataka. "Svi roditelji su spremni da idu do kraja, i ako treba, urade analize krvi i DNK", kazala je Kostićeva. Roditelji nestalih beba tražili su prijem i kod novopostavljenog Vladike šumadijskog Jovana, jer žele da čuju i stav crkve povodom nedavno otkrivenog skandala.
KRAGUJEVAC - U Kragujevcu već mesecima traje kolektivna drama u kojoj više porodica traži odgovor na pitanje "Gde su naša deca?". Pod specifičnim i sličnim okolnostima, ti roditelji, koji su uvereni da su ona živa, ostali su bez novorođenčadi za koje su im u kragujevačkoj bolnici rekli da su ubrzo posle rođenja preminula.
Dosad je 20 porodica zatražilo od kragujevačke bolnice kompletnu dokumentaciju o rođenju i smrti njihove dece jer sumnjaju da su zaista umrla na rođenju, ili ubrzo posle toga, kako im je rečeno. Roditelji su se obratili i organima pravosuđa i matičnoj službi Skupštine grada, ali najčešće nailaze na zid ćutanja.
Bračni par Živan i Milka Agatonović prvi su Kragujevčani koji su krenuli u potragu za svojom bebom rođenom 26. septembra 1974. i za koju su uvereni da je žrtva trgovine decom.
Roditelji više nikada nisu videli dete. U niškoj bolnici im je saopšteno da je mrtvo već šest dana, a da nisu imali njihovu adresu da ih lično obaveste. "Bili smo mladi, ona 19 godina, ja tek neku godinu više. Kasnije ćemo saznati da su takvi parovi za trgovce ljudima idealna meta...", kaže Agatonović. Pokazujući obimnu dokumentaciju koju je prikupio, Agatonović tvrdi da su mu lekari u kragujevačkoj bolnici rekli da je "dete rođeno potpuno zdravo", a u Nišu da je dete navodno, bilo "bolesno još u utrobi majke" i da nije imalo izgleda da preživi. Agatonovići su ubeđeni da je njihov sin živ jer nisu videli mrtvo dete niti im je dozvoljeno da preuzmu leš, a prema dokumentaciji, posmrtnica sa uzrokom smrti izdata je pre obdukcije.
Radeći seriju o slučaju umrlih beba, TV Kragujevac je krajem avgusta uputila otvoreno pismo rukovodstvu kragujevačke bolnice, pitajući da li na otpusnoj listi porodilje treba da stoje potpis, faksimil lekara i pečat klinike, da li za novorođenčad koja preminu klinika izdaje posebna dokumenta, zatim da li je klinika u obavezi da u slučaju smrti bebe izda roditeljima umrlicu i izveštaj o obdukciji i, na kraju, da li roditelji mogu preuzeti umrlo dete.
Odgovori još nisu stigli. Zaposleni na Klinici za ginekologiju i akušerstvo uglavnom ne žele i ne smeju da daju izjave bez saglasnosti rukovodstva koje, umesto odgovora, novinarima prete
tužbama.
Prema navodima nedeljnika "Nezavisna Svetlost", jedini je pristao na razgovor pomoćnik direktora za hirurška pitanja Dragan Đoković, koji je pokušao da odvrati novinare. "To nije vaša nadležnost. Da li će nešto da se raščisti ili ne, Božja je volja. Naše je samo da se trudimo", rekao je Đoković i izneo lični stav da "sve informacije treba prezentovati", pogotovu onim ljudima kojih se to direktno tiče, te da ni on "ne priznaje zastarelost kod stvari gde postoji intenzivni emotivni naboj". Posle dužeg vremena, javnosti se obratio i advokat KBC Milan Dumić, koji je rekao da "ne zna o kojim porodicama se radi", precizirajući da za sve slučajeve u kojima "porodice potražuju svoju decu" bolnica ima urednu dokumentaciju.
Bračni par Vera i Milovan Vukomanović iz Donje Sabante kod Kragujevca jedan su od parova koji je u kragujevačkom KBC-a 1987. izgubio bebu pod nerazjašnjenim okolnostima.
Grupa od 20 roditelja obratiće se za pomoć Jugoslovenskom udruženju pravnika i međunarodnim organizacijama. Najavili su i osnivanje nevladine organizacije.
Novinarka TV Kragujevac Slađana Palčić, koja je radila seriju "Gde su naša deca?", primećuje da sve ovakve slučajeve povezuje činjenica da su najčešće u pitanju prevremeni porođaji, da su bebe bile male težine, kao i da majke nisu videle mrtve bebe, niti je bilo kome dozvoljeno da preuzme leš.
Ali, čini se da niko od roditelja neće pristati da ih hladnim pravno-birokratskim rečnikom odvrate od namere da dođu do istine. Klupko je posle 25 i više godina počelo da se odmotava, a slučaj iz Sokobanje ohrabruje.
Olivera S. Tomic
KRAGUJEVAC- Roditelji tridesetak beba iz Kragujevca i oko tri stotine u Srbiji kojima je rečeno da su njihova deca umrla na porođaju obratiće se Međunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu, kako bi saznali sudbinu svoje dece. - Dvanaest godina živela sam sa saznanjem da mi je dete umrlo, ali posle svih slučajeva nestale dece i analize postojece dokumentacije, moja porodica je utvrdila nedopustive propuste - kaže Ljiljana Kostić, jedna od majki koja je 1990. godine rodila živu i zdravu devojčicu, za koju su joj lekari rekli da je umrla jer se "verovatno ugušila plodovom vodom".
Ona je apelovala na sve ljude, naročito radnike bolnice koji znaju šta se zapravo dogodilo, da ne ćute i da pomognu roditeljima da dođu do potrebnih podataka.
- Svi roditelji su spremni da idu do kraja, i ako treba, urade analize krvi i DNK - kazala je Kostićeva.
Poslednjih meseci srpska je štampa preplavljena slučajevima koji već svojom brojnošću i osetljivošću teme prerastaju u aferu. Radi se o probuđenoj nadi roditelja, koji na osnovu brojnih pokazatelja smatraju da su im bebe, za koje im je rečeno da su mrtvorođene, ipak žive, te da su svojevremeno bile žrtve zloupotreba, najčešce trgovine novorođenom decom. Tako se i u našem gradu našla grupa roditelja, potaknuta ovakvim slučajevima, koja gaji tvrdu nadu da će naći svoje bebe, navodno mrtvorođene, a sumnju im podstiče dokumentacija kojom raspolažu, a do koje su došli uz velike napore, kao i gorka sećanja na tadašnju birokratiju u zdravstvu i opštinskim matičnim službama, poslovično odbojnu i zatvorenu prema strankama. Ispostavilo se da ni današnja nije mnogo bolja, te su roditelji prinuđeni da vode pravu borbu kako bi došli do neophodnih dokumenata, što potvrđuju, recimo, dopisi iz ZC Vranje od pre nedelju dana, upućeni porodicama Jovic i Pešic, u kojima stoji da se traženi "dokumenti mogu dobiti samo sudskim putem", kao da je u pitanju vojna ili državna tajna, a što je, dakako, samo pothranilo sumnju roditelja. Jezive priče
Nadovezuje se Slavica Dinčić:
Upečatljiv je i slučaj Verice Pešić, od novembra 1978. godine:
Falsifikati
|
Biljani i Časlavu Momiroviću iz Džigolja iz Prokuplja, kojima je čak umrlo "troje dece", do sada su "vaskrsla" dva. Jedan sin se nalazi, kako tvrde, u selu Dobrujevac, a oni su već odlazili kod navodnih roditelja ovog deteta.
Ugledala ga je na jednom slavlju, ispraćaju vojnika. Olgica Trajkovski iz sela Jabuke kod Pančeva krenula je kroz razdraganu masu kao mesečar, robot, ka mladiću koji je bio slika i prilika njenog sina. Posle devetnaest godina gledala je pravo u otelotvorenje njenog, majčinskog instinkta. U svog sina koji je zvanično "umro" čim je ugledao svetlost dana.
To isto želi i Milutin Manojlović iz Sokobanje ("Ilustrovana" je u više navrata pisala o njegovom slučaju). Dok njegova ćerka Nikoleta Manojlović ne dobije krštenicu na svoje rođeno ime on neće, odlučan je, prestati da se bori protiv svih onih koji to sprečavaju. A Nikoleta je u ličnim ispravama još Violeta Roganović iako je posle 22 godine upoznala svog brata blizanca Ljubomira i mladeg brata Dragana i krstila se ovog 5. maja, baš na Uskrs, zajedno sa Ljubomirom na njihov 23. rođendan.
U neizvesnoj potrazi za istinom nalazi se 300 roditelja dece koja su navodno umrla ubrzo po rođenju. Porodice iz Beograda, Niša, Prokuplja, Kragujevca, Leskovca, Vranja, Pančeva…
otpočele su donkihotovsku borbu sa opštinskim službama, arhivama, činovničkim aparatom postavljajući samo jedno pitanje: šta se desilo sa njihovom decom.
- Obesiću se svim tim zahtevima.
Priče su, međutim, same po sebi jezive. Počinje LJiljana Krstić:
Ni materinsko srce Blagice Jović nikada se nije pomirilo sa sumnjivom situacijom oko navodne smrti deteta: