• Violeta ponovo postala Nikoleta
• Lekarima pomogla rodbina devojčice
• Duga bitka za istinu
• Violeta opet Nikoleta
• Blizanci se sreli posle 23 godine
• Nikoleta sa onog sveta

Telefon u stanu Manojlovića je zazvonio. Majka Radojka je podigla slušalicu, a onda se trgla i rekla:

- Evo, evo, zovemo te! - i prekinula vezu.
Potom se okrenula i naglasila svaku reč:
- Ona zove. ’Ajde, Dragane, pozovi je!

Žamor u velikoj primaćoj sobi posle višesatnog razgovora je zamro. Mlađi sin Dragan je bez razmišljanja skočio, dograbio slušalicu i grozničavo počeo da okreće njemu znan broj.

Na naš upitni pogled otac Milutin je odgovorio potvrdno:
- Da, Nikoleta zove. Svakodnevno se čujemo. Javi se s mobilnog, kad je u prilici, pa je mi pozovemo, da se ispričamo. Jer toliko toga imamo da kažemo.

    Dok nam isprekidano govori, Milutin gleda u pravcu mlađeg sina Dragana koji već ćaska s osobom sa druge strane žice. Ne može da ostane miran, prilazi posle nekoliko trenutaka i traži slušalicu:

- Kako si, ćero moja... - i dok to Milutin izgovara, majka Radojka ne uspeva da zadrži suze. Briše ih rukama, bez glasa. A onda i ona ustaje, ide ka telefonu dok Milutin govori u slušalicu:
- Hoćeš da čuješ majku, evo ti je...

A onda on, Milutin, dok Radojka govori, ne izdržava i pušta suzu.
Nemi smo svedoci drame koja se upravo događa u porodici Manojlović iz Sokobanje. Zapravo iz Beograda, ali o tome malo kasnije. U ovom gradiću, banji ispod planine Ozren, desila se prvorazredna senzacija. Četvoročlana porodica Manojlović, posle gotovo 23 godine, tvrdi da je pronašla svoju ćerku Nikoletu za koju su verovali da nije među živima.

- Ne, nikada, dok sam za ove godine odlazila u crkvu, nisam zapalila sveću za pokoj duše, kao što je to običaj. Potiskivala sam to u sebi, nešto unutra mi se bunilo da poverujem... - govori Radojka, 44-godišnja bivša rukometašica i majka dva odrasla sina. Sada, eto, i majka odrasle ćerke.

Zbunjujuće, neverovatno jer u celoj priči nedostaju kamenčići mozaika koji bi do kraja rasvetlio tragove što se pojavljuju.
Dakle, priču treba vratiti na početak, u proleće 1979. godine.

- Ja mlada, tek prešla dvadesetu, u drugom stanju, Milutin u vojsci. Živimo u Beogradu, kod njegovih roditelja, na Zvezdari. Dobijam trudove i odlazim u porodilište u Narodnog fronta da se porodim. Petog maja rađam blizance, sina i kćer. Prevremena trudnoća. Deca sitna, nemaju težinu, kažu mi, i posle dva dana ih prebacuju u Specijalnu bolnicu za nedonoščad u Ulici Haila Selasija. Pitam što i ja ne idem s njima, imam mleka da ih dojim, ali bez objašnjenja odbijaju moju molbu. Ja neiskusna, ne shvatam, verujem da tako mora...

Radojku lekari puštaju kući, a svekrva Darinka i Milutinova polusestra Zorka, Darinkina ćerka iz prvog braka, svakodnevno obilaze bebe:
- A meni ne daju. One kao imaju vezu da prođu strogu kontrolu a mene ne puštaju, iako i ja idem svakog dana na laktaciju. Da ostavim mleko deci, da jačaju. Svekrva i zaova me obaveštavaju svakodnevno da, eto, strepe da je devojčica dobro a dečak se bori za život i da se nadamo da će preživeti. Njihova "veza" njih pušta, a mene ne može, nemam pravo... Govorile su mi da se, eto, čeka da devojčica dobije na težini pa da je otpuste, a da je dečak u teškom stanju.

Majci Radojki ne pada teško da svakodnevno odlazi u bolnicu, ali se ne miri s tim da ne može svoju decu da viđa:
- Odem 14. maja u dom zdravlja "Zvezdara" i doktoru Slobodanu Stamenkoviću ispričam sve, jer me je on deset dana ranije i uputio na porođaj. On mi napiše uput da kao majka dojilja boravim sa decom blizancima u toj specijalnoj bolnici. Sutradan, 15. maja, sa svekrom Ljubomirom odlazim u bolnicu, molim da me prime, ali ne dozvoljavaju. Šta ću, odem u opštinu Savski venac i prijavim rođenu decu. Sinu dam ime Ljubomir a ćerki Nikoleta. Dobijem i krštenice da bih mogla u opštinu Zvezdara, u vojnom odseku, da tražim za supruga Ljubomira skraćenje vojnog roka kao hranioca porodice. Osećam sreću u vazduhu. Ali...
Sutradan uveče - šok. Radojki saopštavaju da je ćerka - umrla.

- Saopštila mi je svekrva Darinka. Vrisnula sam do neba. Urlikala.

Suprug Milutin nastavlja priču umesto svoje Radojke:
- Tadašnja stanarka Ljilja ispričala mi je da je Radojku našla u sobi, samu, u nesvesti. Tada joj je i presahlo mleko. Mnogo šta je tada ostalo nejasno. Kako to da moja majka Darinka i polusestra Zorka, koje su do tada imale "vezu" u bolnici, odjednom više nemaju i ne mogu da preuzmu telo mrtve bebe da je sahranimo? Kako to za dečaka Ljubomira ima dokumentacija o prijemu u Specijalnu bolnicu za nedonoščad, a o njegovoj sestri bliznakinji nema? Kako to da u jednom dokumentu piše za nju da je rođena 5. maja 1979. godine u 22.05 a u drugom u 22.47 minuta? Kako to da niko nije preuzeo telo mrtve bebe i sahranio ga po našim srpskim običajima? Kako to da umrlica glasi na žensko bezimeno dete, a ono ima ime Nikoleta i ima izvod iz matične knjige rođenih? Otkad bolnica organizuje sahranu bez znanja roditelja?

Otac Milutin nam navodi još mnogo razloga koji ga teraju da sumnja:
- Kako to da postoji dokumentacija iz 1979. godine pod rednim brojem 599 za sina Ljubomira, a ne postoji pod rednim brojem 600 za ćerku Nikoletu? Nema ni tog telegrama, navodno pod brojem 8278, ni ostalih pratećih dokumenata.

I nastavlja svoju tužnu ispovest:
- Iako sam Beograđanin, po nagovoru lekara, po otpuštanju sina Ljubomira iz bolnice "radi njegovog zdravlja", tražimo gde ćemo da živimo van Beograda. More, planina, to nam predlaže dr Stevan Dudić. "Da bi malom bilo bolje, jer je bolešljiv..". i rešavamo ja i Radojka da se preselimo u Sokobanju, na imanje mog dede koje je on meni ostavio. Neko je rešio da nas udalji iz Beograda, da se ne raspitujemo. Mi, mladi, verujemo i tako postupamo. I sve bi se na tome završilo.
Ostalo bi tako zanavek da prošle godine to "bolešljivo dete", sada fudbaler pun snage, ne dobija ponudu iz inostranstva da igra fudbal. Ali mu pedantne buduće gazde traže svu dokumentaciju o bolestima, od rođenja pa dosad. I odlazimo u Beograd, Radojka i ja. U toj bolnici, koja se zove po novom Institut za neonatologiju, tražimo epikrizu bolesti za Ljubomira. Bilo je to 3. decembra prošle godine. Ali tu nastaje problem. Za Ljubomira može, i to na jedvite jade, ali za preminulu ćerku nema nikakvog traga.

Kako to da postoji dokumentacija iz 1979. godine pod rednim brojem 599 za sina Ljubomira, a ne postoji pod rednim brojem 600 za ćerku Nikoletu? I tek iz knjige protokola službenica Instituta Marjenka Lipovača nam čita da je žensko dete rođeno 5. maja 1979. godine u GAB Beograd, od majke Radojke Manojlović i oca Milutina, primljeno 7. maja iste godine, a otpušteno 25. 6. 1979 godine. Neverica, slutnja, probuđena nada.
Kako to, pita se tada i sada Milutin. Uspeva da to dobije napismeno.

- Epikrizu pre 23 godine su potpisali doktori Slobodanka Ilić i Aleksandar Marjanović. Ona je sada direktor tog instituta, a Marjanović je u penziji ali stanuje tu. Jurim njih, a oni ćute. Vrdaju. Ne sećaju se. Ne žele razgovor.

U opštini Savski venac matičar je, čim smo mu zatražili umrlicu za Nikoletu kada je video izvod iz matične knjige rođenih za nju, rekao da je to greška. Greška, samo je ponavljao, a nije ni pogledao dublje. Jer, dete je zavedeno pod brojem 2222 kao umrlo, a taj isti broj je zaveden i kao rođeno. Ne može to da bude puka slučajnost. To je neka tajna šifra. Jer, bez sprege nije ni moglo da bude izvedeno ništa.

Zbog svega toga bračni par Manojlović kreće zimus u potragu za ćerkom. I sin Ljubomir, ali i mlađi Dragan koga su dobili posle Ljubomira u Sokobanji.
- Otkrivamo svašta, mnoge mutne radnje. Čak su nam tada objašnjavali da sam ja rezus faktor pozitivan a Radojka rezus faktor negativan. I da je to opasnost za rađanje. Ispostavlja se da Radojka nije "negativna"... Prijavljujemo sve policiji. Ali sami pronalazimo dete Nikoletu. Sami, uz pomoć nekih dobrih ljudi, ali i nekih koje je grizla savest. Sada se zove Violeta. Na tragu smo bili a niko da nas shvati, da pomogne. Podnosimo krivičnu prijavu protiv moje majke Darinke, koja se ionako spori sa mnom oko kuće u Sokobanji. Valjda po pravu nasledstva od pokojnog muža Ljubomira, mog oca, za kog se udala pošto je iz prvog braka već imala dve ćerke. Moj deda Milutin je meni prepisao imanje ljut na svog sina Ljubomira što se oženio raspuštenicom sa dvoje dece.

Milutin mesecima ne spava, ni on ni porodica. Napeti su, izmoreni. Policajci, sudije, tužioci sada su njihovo "društvo". Tog dana su svi bili u sokobanjskom SUP-u, nekoliko sati. Na razgovoru. Čekali smo u kafiću "M", koji oni drže ispred kuće.
- A ni novinari nas ne ostavljaju na miru. Pišu a da ih nikad nismo videli, porazgovarali. Pišu svašta. Mi moramo da krijemo detalje, i identitet ćerke i porodice u kojoj se nalazila sve ove godine. Morate to kao ljudi da razumete. Dok se to ne raščisti. To je isuviše bolno i za nju i za nas da bi tako olako pogađali gde je, kod kojih je ljudi... Ona mora da se privikne na novonastalu situaciju - govori Milutin.
Posle gotovo polugodišnje borbe devojka po imenu Violeta je za Uskrs došla u Sokobanju, u dom Manojlovića:

- Neizvesnost je trajala sekundu. Ona toliko liči na mlađeg sina Dragana da je to svakome jasno. Kao preslikani su. Bila je nekoliko dana, siti smo se ispričali. I krstili je u crkvi, kao Nikoletu, što joj je pravo ime - govori nam Radojka. - Otišla je a uskoro dolazio ovamo zauvek. U svoju kuću. Mnogo je suza proliveno da ne bi bilo tako.
Otac Milutin se pribojava da naglas kaže neke stvari, ali ipak skuplja snage i iznosi:

- Ni DNK metod, koji je najsigurniji za utvrđivanje srodstva, ne smemo da radimo ovde jer sam vam već govorio o sprezi. Kad se pojavimo, svi već znaju za Manojloviće. Podmetnuće nam falš nalaz samo da sakriju krivicu. Javljaju nam se svakodnevno porodice sa istom sudbinom. Stevanovići, Stevan i Vesna iz okoline Doljevca, pa Branka Ravić iz Kraljeva, Olivera Nešić iz Pančeva... Svi su doživeli slično. Umrlo im dete, navodno, a nisu ga videli i pokopali. U raznim bolnicama po Srbiji...

Manojlovići su rešeni da idu do kraja. Očigledno imaju veoma jak motiv.
Po povratku iz Sokobanje pokušavamo da zakažemo razgovor u Institutu za neonatologiju sa direktorom dr Slobodankom Ilić. Od nje dobijamo samo sažet, kratak odgovor:
- Mi smo svu dokumentaciju o tom slučaju predali državnim organima. I oni neka utvrde istinu. To je jedino što mogu da kažem u ime svih nas zaposlenih. Bespotrebno se diže buka i kalja ugled ove ustanove.
Pokušavamo da postavimo, po našem mišljenju, ključno pitanje - da li je običaj da umrle bebe sahranjuje bolnica i da majke ne vide svoje mrtvo čedo.
- Ne bismo da ulazimo u polemiku, rekla sam vam. Mi smo sve rekli istražnim organima.
Pronalazimo i Milutinovu majku Darinku. Ovu 76-godišnju ženu teško optužuju sin i snaha.
- Šta je vama, ljudi. Pa ko bi to uradio - kazala nam je.
To kaže i navodi u svojoj krivičnoj prijavi njen sin Milutin, uzvraćamo joj.
- Da, čula sam i to me boli, teško mi pada.
Navodi i dokaze, kažemo joj.
- Koje dokaze, baš me zanima šta ono to izmišlja.

I tu, naravno, nije kraj. Optužbe su teške, a mozaik, ne samo naizgled, veoma je komplikovan. Kako ga složiti, a ne povrediti nevine u ovoj olovnoteškoj priči. Sačekajmo rasplet.

POLITIKA, 15.5.2002. / izvor
Novi detalji o krađi novorođenčeta pre 23 godine
Lekarima pomogla rodbina devojčice

Milutin Manojlović tužio lekare, bolnicu, majku Darinku i polusestru Zorku. – Prevara i oko rezus faktora

NIŠ - Sklapa se mozaik događaja od pre 23 godine u Specijalnoj bolnici za nedonoščad u Beogradu kada je pod misterioznim okolnostima posle rođenja blizanaca devojčica proglašena mrtvom. Sasvim je izvesno da je devojčica živa i zdrava ukradena od majke Radojke i oca Milutina Manojlovića i da su je roditelji i brat blizanac Ljubomir posle dugog traganja pronašli.

Roditelji tvrde, pošto su sakupili svu dokumentaciju za živu kćerku i najzad se sreli sa njom, da na svetlost dana izbijaju dugo skrivane mahinacije lekara i medicinskog osoblja pomenute bolnice (današnjeg Instituta za neonatologiju), ali i najbliže rodbine Manojlovića. Njima će se, budući da imaju karakter krivičnih dela, sigurno pozabaviti i nadležni pravosudni organi.

Na potezu pravosuđe

– Za nas nema više nikakvih sumnji da nam je posle rođenja naših blizanaca, Ljubomira i Nikolete, 5. maja 1979. godine, koji su dva dana kasnije iz porodilišta bolnice "Narodni front" prebačeni u tadašnju bolnicu za nedonoščad, žensko dete ukradeno. Javljeno nam je telegramom 16. maja da je devojčica umrla. U pometnji smo poverovali lekarima. Gledali smo da sačuvamo dečaka. Kada smo, međutim, u matičnoj službi opštine Savski venac početkom decembra 2001. godine vadili izvod iz matične knjige rođenih za sina Ljubomira, na naše iznenađenje došli smo do frapantnog saznanja da je i Nikoleta živa, da je istoga dana, 25. juna 1979. godine, kada i Ljubomir, otpuštena zdrava i živa iz bolnice. Dobili smo za nju i izvod iz matične knjige i započeli traganje i našli je. Očekujemo, s obzirom da smo odmah pokrenuli postupak kod pravosudnih organa, da zajedno s policijom reaguju i protiv počinilaca, kojih nije mali broj, preduzmu zakonske mere – kaže Milutin Manojlović.

Slučaj blizanaca prerasta, nema sumnje, u veliku aferu. Ljubomir i Nikoleta sreli su se u Sokobanji, na svoj rođendan i ovogodišnji Uskrs, 5. maja. Radojka i Milutin Manojlović priredili su slavlje za rodbinu, a u sokobanjskoj crkvi obavljeno je i krštenje Nikolete.

– Za nas je stvar čista kao dečja suza. Dokumentacija nepobitno govori da je 1979. godine izvršena krađa našeg deteta. Zbog toga smo tužili odgovorne u bolnici. Tužilaštva u Sokobanji i Beogradu već su pokrenula postupak i očekujemo da se kriminal od pre 23 godine u potpunosti rasvetli. Tužili smo i bolnicu i lekare i medicinsko osoblje, ali i moju majku Darinku i polusestru Zorku, jer smo došli do podataka i saznanja da su sve do izlaska naših blizanaca iz bolnice stalno obilazile decu, da su bile u dosluhu sa lekarima.

O detaljima tužbe Milutin ne želi posebno da priča jer, kaže, to je samo jedna od brojnih prevara učinjena njemu i supruzi Radojki.

Prevare na svakom koraku

– Prevareni smo još tada supruga Radojka i ja, jer nam je saopšteno da ona ima negativni rezus faktor i da je porođaj rizičan, da je njen i život dece ozbiljno ugrožen. Na dokumentaciji koju smo ipak dobili o prijemu moje supruge u bolnicu "Narodni front", o praćenju trudnoće i porođaja, čak i kasnijem "lečenju" dece, piše nedvosmisleno da ništa nije bilo rizično i da je prva manipulacija bila upravo sa rezus faktorom. Izmišljena je kako bismo "progutali" navodnu smrt devojčice. Prevareni smo i oterani "savetom" lekara iz Beograda u Sokobanju, navodno, da bi naš sin Ljubomir preživeo. Sada shvatamo da je samo trebalo da budemo daleko od dokumentacije da ne bismo saznali ovo što smo saznali posle više od 22 godine od rođenja naših blizanaca – napominje naš sagovornik.

Manojlovići su pregledom dokumentacije u beogradskim zdravstvenim ustanovama došli i do podataka da slučaj njihove kćerke nije prvi i jedini. Još 1963. a potom i 1969. godine bilo je sličnih misterioznih nestajanja dece, kaže Milutin i dodaje:

– U međuvremenu, saznali smo da je protiv lekara i medicinskih sestara koje se pominju i u slučaju nestanka i navodne smrti naše srećom žive kćerke, već vođen postupak, pre desetak i više godina i da su pozivani na odgovornost. Sve je zataškavano, ali verujemo da više neće moći da se ćuti. Osim naše porodice koja isteruje pravdu, sa istim problemima već se javilo mnogo porodica, tako da smo osim naše pojedinačne podigli i jednu združenu tužbu, kojom 11 porodica iz Beograda, Valjeva, Niša, Prokuplja, Pančeva, Kraljeva i Novog Sada traži krivce. U tužilaštvu u Prokuplju je već vođen postupak, ali kada se došlo do validnih tragova, zabranjen je dalji rad na tom slučaju. Da li je bilo organizovane krađe dece, neka utvrde organi gonjenja u koje neograničeno imamo poverenja – kaže Milutin Manojlović.

Toma Todorović

VEČERNJE NOVOSTI, 9.5.2002. / izvor
Duga bitka za istinu

SOKOBANJA - Ubeđenja su jedno, a dokazi, posebno sudski, nešto sasvim drugo. Pogotovo kada su u pitanju teške sumnje i još teže optužbe da je neko pre 23 godine tek rođenu bebu ukrao, a zvanično je proglasio mrtvom.

Svesni su toga Radojka i Milutin Manojlović iz Sokobanje, koji tvrde da su pronašli svoju ćerku Nikoletu, bukvalno ukradenu iz bolnice 1979. godine, ubrzo posle rođenja. Devojku, koja je živela pod drugim imenom i u drugoj porodici, Manojlovići su nedavno doveli nakratko u svoj dom, a sada im predstoji da dramatičnu životnu priču okončaju i zvanično, pred sudom.

Manojlovići će najpre morati da dokažu da njihova devojčica nije umrla 16. maja 1979. godine u Institutu za neonatologiju. Zbog toga su Opštinskom javnom tužilaštvu u Sokobanji još 12. decembra prošle godine podneli privatnu tužbu protiv NN počinioca, zbog krivičnog dela iz člana 117, stav 1. KZ Republike Srbije.

U međuvremenu, zamenik javnog tužioca iz Sokobanje Branislava Anđelković ustupila je prijavu Opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu "s obzirom da iz nje proizilazi da je označeno krivično delo počinjeno na području grada Beograda".

Prijava se zatim "šetala" od Drugog do Prvog opštinskog tužilaštva u Beogradu, a Manojlovići su od policije dobijali uverenja da MUP uveliko istražuje ovaj slučaj. Bračni par iz Sokobanje je 15. marta ove godine precizirao svoju krivičnu prijavu, tako što su umesto NN počinioca konkrento naveli imena i prezimena svih onih za koje sumnjaju da su učestvovali u krađi njihove kćerkice.
- U međuvremenu, ništa nije urađeno. Mi nećemo tražiti test DNK, jer smo svoj, da tako kažem privatni već uradili i nema sumnje da smo spronašli našu Nikoletu. Neka se testiranje naloži sudskim putem, jer ne znam šta još treba da se desi pa da najzad reaguju tužilaštva i sudovi - ogorčen je Milutin Manojlović. - Posle svega, neko mora u zatvor. Da li ja, koji javno tvrdim da mi je kćerkica proglašena mrtvom da bi bila ukradena, ili oni za koje sumnjamo da su učestvovali u takvom organizovnom kriminalu? Neka sud odluči.

Ukoliko Manojlovići zvanično dokažu da je Nikoleta njihova kćerka, prema odredbama porodičnog prava sama će odlučiti da li će napustiti svoje dosadašnje "roditelje". Pre toga je neophodno da se sudski poništi njeno usvajanje, što je vrlo komplikovan postupak.

Neka tuže

- Čujem da iz Instituta za neonatologiju najavljuju da će nas tužiti što "uznemiravamo zaposlene i kaljamo ugled te ustanove". Jedva čekamo tako nešto, da se najzad vidimo na nekom sudu. Oči u oči. Da pokažemo naše argumente, a oni svoje - kaže Milutin Manojlović.

Zakon

Za krivično delo oduzimanja maloletnog deteta predviđena je po zakonu kazna od jedne godine zatvora, a ukoliko je to urađeno iz koristoljublja od godine do deset godina.

Predali dokumentaciju

Jedino što u Institutu za prevremeno rođenu decu za sada mogu da kažu o ovom slučaju jeste da su sudski istražitelji bili u ovoj ustanovi i da im je predata celokupna dokumentacija o blizancima Radojke i Milutina Manojlovića iz Sokobanje. Profesor dr Slobodanka Ilić, direktor ove ustanove, kaže da dok je istraga u toku ne može da daje izjave.

Miša Ristović

POLITIKA, 8.5.2002. / izvor
Život zaista piše romane
Violeta opet Nikoleta

Borba Radojke i Milutina Manojlovića da dokažu da im je kćer živa urodila plodom posle više od dve decenije

Sudbina, uspešna i divovska borba roditelja ili ponovo "život ispisuje romane"...? Mnogo toga bez odgovora u samo jednom skoro neverovatnom, ali izvesno je nadasve srećnom događaju. Blizanci, sestra i brat, Nikoleta i Ljubomir Manojlović, rođeni 5. maja 1979. godine, ponovo su bili zajedno, prvi put zajedno sa svojim roditeljima Radojkom i Milutinom Manojlovićem posle pune 23 godine.

NIŠ - Šta se dogodilo u nekadašnjoj Specijalnoj bolnici za nedonoščad, danas Institutu za neonatologiju u Beogradu u proleće 1979. godine i da li je moguće da je došlo do zamene dece? Ili, ko to zna, možda i do krađe novorođenćadi? Ovo su dva pitanja koja su se nametnula posle ovog susreta. Na njih će, nema sumnje, morati da odgovore nadležni pre svega zdravstveni i medicinski organi, ali, svakako, i policija, sud i tužilaštva. Jer, koliko do juče tvrdilo se da je Nikoleta umrla nedugo posle rođenja. Ona je, ipak, živa...

Proleće 1979. godine Beograd

Radojka Manojlović porodila se 5. maja u bolnici "Narodni front" u Beogradu i rodila blizance, kćer i sina. Dva dana kasnije novorođenčad su prebačena u Specijalnu bolnicu za nedonoščad, u Ulici cara Hajla Salasija 26. Roditeljima je rečeno da su mali izgledi da muška beba preživi... Ipak, Milutin i Radojka daju imena svojim blizancima: Nikoleta i Ljubomir.

Deset dana kasnije Radojka i Milutin su obavešteni iz Specijalne bolnice za nedonoščad da im je kćer umrla. Šok, tuga i neverica koje prevladavaju, briga i borba da bar muškarcic ostane u životu. Posle mesec i po dana Ljubomira otpuštaju iz "Specijalne" 25. juna 1979. godine, sa urednom dokumentacijom zavedenom pod matičnim brojem 599, u kojoj piše da je beba zdrava, teška 2.800 grama... Preporuka lekara bila je da mladi roditelji napuste Beograd i odu negde na more, ili u neku banju, zarad boljeg zdravlja i odgoja sinčića.

Setio se Milutin da ima nešto od nasleđene dedovine u Sokobanji. Sele se u banju pod Ozrenom. Ljubomir dobro napreduje i raste, a posle 20 meseci dobija i brata. Radojka i Milutin rade u Sokobanji, čuvaju pored Ljubomira i mlađeg sina, Dragana. Prolaze godine...

Jesen 2001. godine: Sokobanja – Beograd

Poćetkom decembra prošle, 2001. godine, Radojka i Milutin Manojlović obreli su se na Institutu za neonatologiju u Beogradu. Iz Sokobanje otišli su u Beograd po dokumentaciju za sina Ljubomira. Pripremali su mu pasoš i ostale "papire" za odlazak u inostranstvo. Kršni mladić uveliko se bavi sportom. Trebalo je da profesionalno nastavi fudbalsku karijeru u inostranstvu. Na Institutu Radojka dobija dokumenta za Ljubomira, ali odlučuje da zatraži i neki dokument i za kćer preminulu 16. maja 1979. godine... Sledi prvo iznenađenje. Službenica na šalteru odbija da izda ikakav dokument, jer u kompjuteru stoji da se bez sudskog naloga ne sme išta reći o detetu... Posle prepirke, službenica popušta i izdaje potvrdu. Da čovek ne poveruje. Radojka i Milutin su u šoku: "U ustanovu primljeno žensko dete, zavedeno pod matičnim brojem 600, od majke Radojke i oca Milutina Manojlovića, rođeno 5. maja 1979. godine u GAK Beograd. Primljeno 7. maja 1979. godine, otpušteno zdravo i sa 3.200 grama 25. juna 1979. godine..".

Nikoleta je živa, zaključuju Radojka i Milutin. Vraćaju se u Sokobanju. Nemaju mira. Jedna na drugu nadovezuju se neprospavane noći. Trauma traje. U Opštinskom tužilaštvu pokreću postupak protiv "NN" izvršioca krađe deteta. Zbog nadležnosti tužilaštva i pravosudnih organa "predmet" prelazi u Prvo opštinsko tužilaštvo u Beogradu. Nastavljaju i sami da tragaju za kćerkom, od njih odvojene pre više od 22 godine. Prolazi zima, stiže novo proleće.

Krv nije voda

U vreme ovogodišnjeg prvomajskog praznika u kuću Manojlovića u Sokobanji stiže devojka. Dočekuju je Radojka i Milutin, Ljubomir i Dragan. Samo nekoliko sekundi dileme i neverice. Onda suze, radost, slavlje... Devojka je Violeta R. iz Beograda je. Liči na Dragana ko "jaje jajetu", mnogo više nego na brata blizanca Ljubomira.

Manojlovići više nemaju nikakvih dilema. Vratili su Violeti njeno prvobitno ime, Nikoleta. Petog maja njoj i Ljubomiru bio je rodenđan. Dvadeset i trecći.
Nikoleta se posle praznika vratila u Beograd, kod "roditelja". U Sokobanju, reče, doći će ponovo i to za desetak dana. Ostaće tada u Sokobanji zauvek.

Toma Todorović

VEČERNJE NOVOSTI, 8.5.2002. / izvor
Blizanci se sreli posle 23 godine

SOKOBANJA - Čekam "mrtvu" sestru, da i ona zaigra na svadbi! Ljubomir Manojlović (23) iz Sokobanje, bio je kategoričan u ovakvoj tvrdnji, kada su mu pominjali moguću ženidbu. Bez obzira što su i njemu, i njegovim roditeljima Radojki i Milutinu, mnogi savetovali da se manu "ćorava posla", oni su ostali uporni... I dokazali nemoguće, o čemu su "Novosti" i pisale.

Potraga za decom, umrlom neposredno po rođenju, na jugu Srbije uopšte nije retkost. To naročito važi za decu rođenu (i odmah umrlu) u periodu između sredine sedamdesetih i osamdesetih godina, kada su ponegde bile otkrivane istinske afere sa krađom i prodajom novorođenčadi.

Ovaj sokobanjski slučaj razlikuje se, međutim, upravo po tome što Radojka i Milutin Manojlović imaju u rukama potvrdu o tome da im je kćerka, koja je proglašena mrtvom, otišla iz Bolnice za nedonoščad u Beogradu - živa!
A posle 23 godine blizanci, sestra i brat, Nikoleta i Ljubomir Manojlović, rođeni 5. maja 1979. godine, prvi put su se sreli. Dogodilo se to pre nekoliko dana. Proslavili su zajednički rođendan, a potom je u sokobanjskoj crkvi Violeta R. prekrštena u Nikoletu.

Sveštenik je, doduše, bio uzdržan, pa ovu promenu nije zvanično uneo u crkvene knjige, dok je Nikoleta očigledno bila zbunjena. Kako i ne bi, kada je posle 23 godine saznala ko su joj pravi roditelji, da ima braću...
- Meni je to bio najlepši dan u životu - kaže Ljubomir Manojlović.

Posle nekoliko dana boravka u domu Manojlovića, Nikoleta je otišla iz Sokobanje, sa obećanjem da će se uskoro vratiti.
- Bilo je teško i njoj i nama. Nikoleta je punoletna, pa će sama da odluči šta će da uradi - kaže Radojka Manojlović. - Najbitnije je da sada zna ko su joj pravi roditelji i da može uvek da nam se obrati za pomoć i kada joj bilo šta zatreba.

Milutin Manojlović tvrdi da oni imaju potpune dokaze da je Nikoleta njihova ćerka i da je ukradena iz bolnice u Beogradu.
- U to smo sigurni - kaže Milutin. - Imamo svedoka koji poznaje ljude koji su do sada bili roditelji našoj kćerki, a jedan od dokaza su podudarne šifre iz porodilišta sa krštenicom.

Milutin Manojlović danas veruje da je neko u Bolnici za nedonoščad nameravao da mu uzme i sina LJubomira.
- Od samog početka dobijali smo informacije da muško dete nije dobro, da je izobličen, da mu je u glavi sukrvica i da već nema pola mozga! Predlagana nam je injekcija, da mu "skratimo muke".

Milutin kaže da je to odbijao govoreći da će, pošto mu je jedno dete umrlo, ovo drugo čuvati "onakvo kakvo mu je Bog dao". Otac veruje da je ta njegova upornost bila u direktnoj vezi sa povoljnijim informacijama o stanju dečaka, koje su počele da stižu narednih dana.
- Ubeđeni smo da će sada stručni organi MUP-a Srbije, u koje bezrezervno verujemo, utvrditi ko je kriv. Imaju izuzetne tehničke mogućnosti, pa za njih neće biti problem da ustanove ko je iz naših ruku otrgnuo kćerkicu - poručuju Manojlovići. - Nas ne interesuje da li će neko od učesnika u ovoj strašnoj prevari da odgovara. Najbitnije je, a dileme više nema, da je Nikoleta živa i da je odrasla u tuđoj porodici.

Provera

Kažu Manojlovići i sledeće: "Da kojim slučajem nismo uspeli da pronađemo kćerku morali bismo kada sinovima dođe vreme za ženidbu svaku devojku prethodno da podvrgnemo DNK testu. Pa, ako ustanovimo da nije "bratsko-sestrinski" pozitivna mogla bi da zasnuje brak."

Pazite se!

- Znamo šta radimo! Znamo da dokazujemo ono što je za mnoge neverovatno - tvrdi Milutin Manojlović. - Samo, i vi morate da budete svesni u šta se kao novinari upuštate. Naša kćerka Nikoleta je živa, ukradena je pre 23 godine, a tako nešto je uradila dobro organizovana mafija, koja se ovim poslom možda još uvek bavi. Pazite se, jer ako akteri krađe moje kćerke osete da ne mogu da demantuju naše tvrdnje ili da dokažu suprotno, mogu da budu i veoma opasni! A naš slučaj, budite sigurni, nije jedini. Ko zna koliko je roditelja unesrećeno.

Patnja roditelja

- Pokušaćemo na svaki način da ostvarimo svoje pravo, koje nam niko ne može osporiti. Želimo da saznamo istinu o svojoj deci, a ako su zaista mrtva, neko će morati da odgovara i za to što ih mrtvu nikada nismo videli. Ako krivično delo može da zastari, naša patnja ne može. A ni istina - poručili su članovi Udruženja "Gde su naša deca", koje su osnovali roditelji čija su deca osamdesetih i devedesetih godina navodno umrla u niškom porodilištu.

Članovi ovog udruženja pre nekoliko godina krenuli su u zajedničku potragu za svojom decom, ali do sada (bar zvanično) nijedna od roditeljskih sumnji da im bebe nisu umrle, već ukradene - nije dobila potvrdu.

Miša Ristović

VEČERNJE NOVOSTI, 7.5.2002. / izvor
Nikoleta sa onog sveta

Ćerka Nikoleta nam je živa!

SOKOBANJA - Ubeđeni da su u pravu, Radojka (44) i Milutin (44) Manojlović iz Sokobanje, vlasnici tamošnje Male kafeterije, istrajali su i uspeli u naporima da dokažu da im je pre 22 godine neko ukrao tek rođenu kćerku iz specijalne bolnice za nedonoščad u Beogradu (danas Institut za neonatologiju).
Posle grozničave privatne istrage, Manojlovići su ušli u trag svojoj navodno umrloj kćerki Nikoleti i ovih dana je ugostili u svom domu u Sokobanji. Susret prepun emocija i plača usledio je posle velike, pre svega psihičke, drame. Teško je bilo Radojki i Milutinu da objasne kćerki da su joj oni pravi roditelji, a ko zna kako je bilo Nikoleti (do sada Violeti R.) da prihvati saznanje da je svih ovih godina živela kod ljudi koji joj i nisu u krvnom srodstvu.

- Ne pitajte me kako smo ušli u trag našoj kćerki, ali ona je došla u naš dom i saznala pravu istinu - tvrdi Milutin Manojlović. - Dokazali smo da je ukradena iz bolnice.

Početak ove gotovo neverovatne priče, koja preti da preraste u nečuveni skandal, datira iz vremena kada su se Radojka, rukometašica iz Benkovca, i Milutin, fudbaler Galenike, sreli, zavoleli, venčali i nastavili da žive u Beogradu. Dok je on bio u vojsci, ona je čekala bebu.

Njihova velika nevolja bila je u tome što su imali najneugodniju kombinaciju rezus-faktora, jer je Radojka, kako se to kaže, bila negativna, a Milutin pozitivan. Dodatni problem bio je u tome što tada nisu obavljani pregledi ultrazvukom, pa Radojka nije znala da nosi blizance.
- Tek kada se rodio dečak, u GAK "Narodni front" shvatili su da postoji i drugo dete - seća se Radojka Manojlović. - Ubrzo je rođena i devojčica, a bebe su zatim prebačene u specijalnu bolnicu za nedonoščad. Decu nisam mogla da vidim, informacije o njima bile su šture i nepovoljne. Javljano je da dečak nije dobro. Devojčica nije pominjana. Onda mi je svekrva pokazala telegram u kojem je pisalo da je umrla 16. maja.

Kada su se pomirili sa surovom "činjenicom", Manojlovići su svoju roditeljsku pažnju skoncentrisali na dečaka LJubomira. Pitali su lekare kako da ga neguju, jer su ovi tvrdili da je u teškom stanju. Rečeno im je da je sve neizvesno, bar dok ne prođe pubertet. Istovremeno, predloženo im je da promene sredinu i odu na more ili u banju.
Tada Manojlovići donose važnu odluku i iz osnova menjaju život napustivši Beograd. Milutin se setio da ima nešto dedovine u Sokobanji, pa postaju stanovnici ovog turističkog mesta.

Prošle jeseni LJubomir je odlučio da počne profesionalno da se bavi fudbalom, zbog čega mu je bila potrebna i detaljna dokumentacija o zdravstvenom stanju. Posle toliko godina, bila je to prilika da Manojlovići zavire i u dokumentaciju o svojoj umrloj Nikoleti. Tada su došli do dokumenta koji im je uneo nemir.
U njemu stoji da im je kćerka, koja je proglašena mrtvom, otišla iz bolnice za nedonoščad - živa!
Potvrdu im je izdao 3. decembra prošle godine Institut za neonatologiju i na njoj jasno piše:

"U našu ustanovu primljeno je dete Manojlović, žensko, mat. br. 600, od majke Manojlović Radojke i oca Milutina, rođeno u GAK Beograd, dana 5. 5. 1979. god. primljeno 7. 5. 1979, a otpušteno 25. 6.1979."
Znači, devojčica nije umrla 16. maja, kako je u ono vreme, u toj istoj bolnici, napisano u potvrdi o njenoj smrti.

Naprotiv, ona je 40 dana kasnije otpuštena živa.
Naravno, to je Manojlovićima bilo dovoljno da krenu u borbu za istinu, koja je ovih dana urodila plodom.

- Želeo sam samo da vidim svoju kćerku i da joj kažem da sam joj otac - kroz suze kaže Milutin Manojlović. - To se i desilo...

Momčina

Ljubomiru je proricana brza smrt. Utoliko je bio veći šok za porodicu kad je javljeno da je umrla devojčica. Roditelji tvrde da je potom predlagano da se i mališanu injekcijom skrate muke, pošto su doktori tvrdili da će biti vezan za invalidska kolica. "Otpisani" je danas kršan momak, visok 185 cm, student fizičke kulture i aktivan fudbaler. Ima mlađeg brata Dragana (21).

Krivično

Negde pred kraj prošle godine Manojlovići su pošteno "isprepadali" opštinskog tužioca u Sokobanji, podnevši tužbu protiv neopoznatog izvršioca, zbog krađe tek rođene kćerke Nikolete.

Miša Ristović